Modlitwa

 
Čuj pesmu, Gospode ,
ka tebi sam podigao glas i danas.
Ti si svuda, sve je ti ,
i kamen, neka ti ne bude teško.

Kroz pesmu šaljem krik, Gospode,
jer ti očigledno sve možes dati,
Dakle, molim te da mi ponovo daš šansu,
Život ponovo.

Samo jednom mahni,
Tebi je to samo jedna misao,
Počeću ponovo svoj život,
preklinjem za božanski gest.

Za tebe sam podižem pesmu Gospodnju,
da li čujes moj glas moleći?
Još jednom pusti me od početka,
daj mi život ponovo.

Nemoj više gubiti vreme,
Znam gorčinu izgubljenih dana,
Dakle, molim te da mi ponovo daš šansu,
daj mi život ponovo.

A ako ne možes dati život,
Proživeo sam ono bitno
ova ljubav koja je istekla u nama,
Proživeo sam ono bitno

Da li čuješ pesmu, Gospode,
ka tebi sam podigao glas i danas .
Ti si hleb, ptica, možda Sunce,
nemoj biti kamen...

 

Da, svako jeste sebe našao.
Tačnije, mogao je.
Čim se dovoljno ugreje, otići ću u pakao kao čovek.
Biću i tamo čovek, čuvar, zaštitnik.
Ni jednog trenutka neću postati lažljivac, zver ni nekakav demon.
Biću čovek i tamo. To je moj izbor.
Treba ceniti izbor, odlučnost.
To je jedina stvar koju ne treba gaziti. Taj, naizgled, lak izbor.

Light

Light znaci lako, svetlo, bez teskih stvari.
Bez sustine.
Jedemo kad "treba", ne kad smo gladni.
Lako pivo se dobija kada se iz piva izvadi ono sto ga cini pivom.
Light sokovi. Bez secera, bez voca.
Bez ovoga i onoga.
Slatkisi bez secera. Cokolada bez kakaoa. Kakao bez masti.
Hrana bez kalorija.
Kafa bez kofeina.
Cips bez ulja.
Mleko bez maslaca.
Kozmetika bez mirisa.
Muzika bez ritma. 
Skola bez nauke.
Drustvo bez zakona.
Roditelji bez postovanja.
Televizija bez sadrzaja.
Diplome bez skole.
Vladavina bez autoriteta.
Trzisna medicina bez humanosti.
Knjige bez slova.
Pisci bez ideje.
Igre bez nauke.
Nauka bez igre.
Ljubav bez strasti.
Strast bez ljubavi.
Veze bez cilja.
Cilj bez veze.
Zivot bez rada.
Bajke bez pouke.
Mediji bez obraza.
Drustvo bez morala.
Radnici bez posla.
Posao bez znanja.

Zivot bez ljubavi.
Zivot bez veze.

21. vek je doneo light life.
Svemu je oduzeo svrhu.
Meni nece. Ne dam.

Jedno

Umetnost ne nudi celu lepotu. Umetnost samo donosi ideju lepog. Lepota se ne nalazi u umetnickom delu, nego u ideji, koja, u onome ko posmatra, klija i raste.
Sam moral ne stvara red. On samo nudi ideju harmonije. Stvarni red i harmoniju stvara volja, mali covek u kome zakoni dobrote rastu i dobijaju oblik.
Moral je skup pravila koje stvara istinski slobodan covek. Moral, kao skup zakona, ne ogranicava slobodu, buduci da ga je sloboda stvorila.
Ako lepota, red, harmonija i dobrota ne postoje izvan nas, onda ih i ne treba traziti izvan uma ili srca.
Treba im dozvoliti da u umu porastu, da u srcu porastu. Unutra. A kada prerastu malog coveka, iznici ce iz njega kao ideja.
Kada ljudi imaju zajednicke ideje, oni dele svoje umove i svoja srca.
Tada postaju jedno. Jedan. Eden.
Ono Jedno, kome svi instinktivno tezimo.

J je veza ka mestu sa koga je dosla ideja.
E je simbol temelja, korena, dubine, granice.
D je stabilna gradjevina na temelju.
N je rast, priblizavanje nebu.
O je punina, ispunjenost, celo.

Tamna sijalica II

Prošle generacije nisu bile zatrpane igračkama, daljinskim upravljačima, svetlećim pištoljima i robotima, ili lutkama koje hodaju i pričaju.
Nisu imali smartfone, vajbere, televizor 0-24, internet konekciju...
Ipak su se srećno igrali i dobro zabavljali.
Parče kanapa, kriv ekser, oblutak ili deo iz budilnika na navijanje su bile vrhunske igračke.
Sve je bilo igračka.
I sve je bilo igra.
Deca su bila deca.
Iz glave su im sijale misli i ideje. Svetleli su.
Nisu imali puno. Želja da imaju više pokretala je mozak na razmišljanje. Na stvaranje.
Taj mozak je svetleo kao sijalica. Iz njega je izlazilo više svetla nego sto je ulazilo, kreativnost je stvarala radost.

Danas iz dečjih glava ništa ne izlazi.
Kroz uši i oči samo ulazi.
Pokušava da prepuni glavu i otruje srce.
Tinejdžeri kopiraju statuse: pijem da zaboravim.
Pa šta moze da zaboravi? Tablicu množenja?
Zagađen etar se preliva u dečje mozgove.
I umesto da razmišljaju i stvaraju,
umesto da se igraju,
oni leveluju igre koje nisu oni stvorili, lajkuju i hejtuju tuđe misli. Svoje nisu ni tražili.
Uče pogrešne stvari,
jer je sve što dolazi iz kabla pogrešno.
Kada se prezasite sadržajem, umorni su.
Nesposobni da razmišljaju. Da maštaju. Da žele.
Da se igraju.
Ne spavaju, nego se onesvešćuju.
Posle buđenja dobro znaju da su neostvareni,
neuspešni, nepriznati,
duboko i iskreno nesrećni mali Oblomovi.
Kada bi isključili kabl, pronašli bi sebe. Svoje misli. Želje. Ideje.
Pronašli bi dete.
I tada bi im dete reklo šta želi.
A to sigurno nije šum iz koaksijalnog kabla.
Dete želi igru, ne igračke.
Ne raduje se dete što zvečka zveči, nego što ono čini da zvečka zveči.

Posmatrao sam na Kaleta, na prelazu u Cvijićevoj, kako ide od pešaka do pešaka: "Nemoj da ideš tim putem, nisi ga ti stvorio, to nije tvoj put, neće te nikuda odvesti".
Al ko danas sluša Kaleta?

Preživeti

Zagrljaj je uvek dobrodošao, ali čovek koji je utrnuo ne oseća.
Često, pritisnut teretom, mali čovek spusti prag svojih osećanja.
Da bi preživeo.
Tada "ne razlikuje šećer od soli". Ne oseća ni sitost ni glad, jede ljuto iako nikada nije. Nije mu hladno ni vruće.
To zaleđivanje, zatvaranje, jeste način da čovek sebe sačuva. Ali ako takvo stanje predugo traje, provešće život u zatvoru.
Nije to ni neobično ni retko. Problem je kada, u tom unutrašnjem zatvoru, počinje da prepoznaje lepotu. Ne smisao, od njega je još uvek daleko.
Iz zatvorskog mraka se najjasnije vide pukotine kroz koje svetlost ulazi. Kroz pukotine diše, tu svetlost koje ima tako malo. 
Da, može se disati svetlost. Zrak.

Kada ljudi dođu u fazu da se plaše da drugog ne povrede, onda je to ljubav.
Kada se približavamo nekim ljudima, rastu njihovi i naši apetiti i očekivanja, dok na kraju đavo ne dođe po svoju nagradu.
Kada se dvoje ljudi približe, osećaju radost. Ushićenje. Osećaju se kao dobitnici na lutriji.
Vremenom zaboravljaju tu radost, i sve više traže i očekuju, dok se, potpuno razočarani, ne posvađaju.

Veliki ljudi se svakom susretu raduju kao prvom. Ne dozvoljavaju očekivanjima da porastu, i apetitima da im pojedu radost.
Znaju da od reči sretati dolazi reč sreća.

I kada nestanem, to ne traje predugo. Imam ja svoje mane. Mnoge su van mene, neke čak nedostižne. Ali su moje, i tu se nema šta dodati.
A kada stvarno nestanem, niko neće primetiti. Neće ostati ništa, čak ni praznina.

Ako želiš da ostvariš snove.... nastavi da spavaš.

Ljudi su kao ogri, imaju slojeve.
Prvi sloj je za širu publiku, tu nema moždane kreativnosti, samo naučenih šablona.
Svaki sledeći sloj je intimniji od prethodnog, bliži srcu.

Neko uopšte nema spoljne folirantske slojeve, srećno je rastao i nije ih nikada izgradio;
nekome su spoljni slojevi poderani, nekome truli.
Ipak, lako je doći do čoveka. Samo odloži oružje.

Svakome ono sto želi, a ne ono što zaslužuje,
čini se da je to najgora kletva.
U sopstvenim željama se i najveći dave.
Ali davljenje u sopstvenim željama je slatka smrt. Traje ceo jedan vek.
Zove se život.

Stvorili smo koordinatni sistem vrednosti, i uklopili ga u sistem većine. Živimo u njemu.
Svaki napravljen korak ima za cilj lično poboljšanje u okviru tog koordinatnog sistema.
Slabi se samo trude da prekopiraju neciji sistem, da postanu kopije. I original ponekad može biti bezvredan, ali za kopiju je to pravilo.
Sistem je uvek dvodimenzionalan: jedna osa je dobro, druga osa je zlo. Većina ide ukoso, bežeći od krajnosti.
Probuđeni pitaju zašto samo dve, i pozivaju na uvođenje treće ose. Kako bi je nazvali? Razum?
Prevelik je to korak, ljudi su nenaviknuti na razmišljanje, samo na nekritičko učenje.
... mali čovek želi preko žice...

Stvaran svet je deformisan i suprotan idealima zdravog razuma. Ovo važi za tzv. "civilizovani" svet, u kome vladaju pravila koja drže volju u zarobljenom stanju.
Sistem vrednosti većine proširuju najekstremniji. Tako deluje entropija.

Zrak

Vidi na šta ličim
Sav sam se pogurio
I oćelavio
Ni oči me više ne služe
Listam stare knjige
Prašinu gutam
A buđ me davi
Ali ja i dalje tražim i tražim

Šta tražim?
Da znam
Odavno bih to našao

I zato moram na put
Možda ću na putu i skončati
Ali moram da krenem

Zaustavlja me skitnica
Kud si krenuo
Tako jadan
Ne idi nikuda
Stigao si

Tu je kod mene
U malom džepu od kaputa
Šareni kliker staklenac
Dajam ga deci da se poigraju
A daću ga i tebi
I pokloniću ti iako ne tražiš
Pogledaj kroz njega u sunčev zrak
I sve će ti biti jasno.

Flaj :*

Nerad nered

Kada je covek u brigama, ukljesten u vremenu, svakodnevno pritisnut izmedju cekica i nakovnja,
sa teretom koji jedva drzi na ramenima,
kada u ogledalu sve cesce vidi magarca,
ima u njemu nade.
Zelje da nesto promeni.
Neocekivane snage.
Tada drzi stisnute i pesnice i zube,
oci sirom otvorene.
Njace iz sveg grla.
Gura snazno i resava probleme.
Ziv je, vise nego ikada pre.

Kada nazre kraj problemima, kada pocne da popusta pritisak spolja,
po zakonima hidrostatike popusta i pritisak unutra.
Tada se covek pretvara u izduvan balon.
Bezvoljnu tezinu koja nikome ne treba.
Tesko osecanje narusava i raspolozenje i zdravlje.
Bezvoljnost i apatija su posledice nestanka pritiska,
odbacivanja briga, ignorisanje obaveza,
odbacivanja sebe.
Odbacivanja svoje svrhe.  Jer zivot jeste borba.
Za prazne ruke se lepe samo tiketi ili recepti.
I mis i daljinski brzo srastu za prazne sake.

Covek je samo skup svojih briga.
Obaveza koje je prihvatio.
Brige stvaraju zelje, daju snagu, pokrecu.
Pokrecu um da stvara planove.

Zato treba zavideti ljudima koji brinu.
Oni imaju svrhu.
Ne treba odbacivati obaveze.
Treba ih umnozavati.
Svaka zavrsena obaveza ce doneti jos dve nove.
To se na bas svim svetskim jezicima zove zivot.

Zelim vam puno briga koje mozete lako resiti.

Majmun

Nije rad stvorio coveka.
Covek je stvorio rad.
Zatim ga je taj rad pregazio.
Nezaposlen nije besposlen. Nezaposlen razmislja kako i gde naci posao,
jedino o tome,
gubeci osnovni razlog za rad.
Suprotnost radu nije lencarenje. Nije nerad.
Suprotnost radu jeste kreativnost. Kreativnost nije nerad, kreativnost je stvaranje sa idejom, pronalazenje i ispunjenje covekove svrhe.
I kada mali covek nadje posao koji nece ispuniti njegove potrebe, bice ipak zadovoljan, jer ima posao. Zaposlenje se danas smatra imetkom, kapitalom, dostignutim razvojem.
A od takvog posla, rada za drugoga, covek nikada nema koristi. Neko drugi uvek ima.
Slepa potreba za poslom dolazi od jednako slepe potrebe za pripadanjem.
Slepa, zato sto covek treba da pripada jedino sebi, a uplasen covek pripada svakome vise nego sebi.
Svet jeste dovoljno velik za sve.
Ali su se zli ljudi dosetili, i podigli pregrade koje ogranicavaju coveku vid, stvarajuci iluziju da je svet sasvim mali, tek do iza coska.
Izmedju tih pregrada tiskaju se i medjusobno guraju ljudi koji radije citaju novine nego da ocima vide. Radije pogledaju vremenski izvestaj na ekranu nego da izadju na terasu.
I tesno im je. Svet je mali, logicno zakljucuju.
Vodjeni tom logikom pokrecu ratove, proterivanja, pomeraju zidove i pregrade, trazeci slobodu.
Ne uspevaju. Pregrade su im u glavama.
Usle su kroz novine, ekrane, mitinge, deformisano skolstvo.
Pomeranje pregrada sukobima ce samo stvoriti jos pregrada. Kavezi ce postajati sve manji.
Da bi se oslobodili pregrada, zidova, bodljikave zice, potrebna je mudrost.
Ona se nalazi u knjigama.
Prepricane knjige nemaju nikakvu vrednost, narocito ako ih pijan prepricava gastos. Treba citati originale, jer se mudrost, potrebna za sklanjanje pregrada u glavi, nalazi u onim delovima koje fukara preskace.
Samo citanje ce oplemeniti coveka, cak iako ga nicemu ne nauci.
I to je dovoljno. Za ukidanje granica je potrebna plemenitost, ne znanje.
Zivot bez granica je zivot van zatvora.
Zatvorska menza ce nekome nedostajati. Nekome ce nedostajati masni zidovi, resetke, batine. Ima takvih ljudi.
Ali je najvaznije: ne treba im dati vlast.

Rad je proizvodnja koja se ostvaruje politickom ili ekonomskom prisilom. Najcesce prisile su stap i sargarepa.
Rad je prodavanje sebe na rate. Covek nikada ne bi pristao da proda sebe, u komadu, danas, za kes, ali ga je na mesecne rate lako kupiti. I jeftinije.
Kada bi covek radio za sebe, mogao bi da radi samo 5% vremena. Uzivao bi u tom radu, jer bi se osetio vrednim a ne iskoriscenim. Za 5%, kazu ekonomisti, covek moze steci hranu, krov i odecu. Ostatak vremena bi ziveo, ili makar pokusao.
Zbog usvojenog straha covek svo vreme radi, uglavnom stvarajuci vrednosti koje ga porobljavaju.
Jer covek je ono sto radi.
Ako radi glup, dosadan i monoton posao, to ce postati.
Ako radi zanimljiv, dinamican, zabavan posao, takav ce postati.
Ako radi ono sto voli, ili ako voli ono sto radi, sta god da je starije, volece.
Rad nam trosi polovinu budnog vremena. Jedina covekova sloboda je slobodno vreme. Slobodno vreme je vreme za koje je sef odredio da nas ne placa. A mi ga provodimo muceci se u teretanama, u lajkovanju tudjih lanaca, kupovinama stvari koje se dopadaju drugima.
Sloboda je suprotstavljena celom porobljenom coveku, ne samo njegovoj porobljenosti, i zato se rob nece odreci lanaca kojima je vezan.
Zato ce se moderan covek boriti protiv slobode.
Moda je pretvorila svet u Gulag.

Obične stvari

ne znamo.
Pune autobuse ljudi koji nikuda ne idu doživljavam kao potvrdu da su svi ljudi izgubljeni.
Da svi lutamo.
Neko se uživi u ulogu lutalice.
Ako ne uspe, osećaće se loše što ne nalazi.
I pesnici lutaju.
Zato ni jedna pesma nije završena.
Pesme nam ne kažu da lutajući pronalazimo ono najvrednije.
Sebe.
Ništa drugo ne možemo pronaći. Nije nam dato.
Naš je problem kako prepoznati ono što pronađemo.
Prihvatiti. Zavoleti.
Umesto da volimo, mi tražimo. Želimo. Očekujemo.
Zahtevamo.
Često ratujemo.
To je pogrešno.
Ne treba tražiti. Treba voleti ono što je tu, u dometu, ispred očiju. To nam je dato, i prema tome treba okrenuti svoj pogled. Svoju ljubav.
Kada dođeš u moje godine, znaćeš da su samo obične stvari ono što je trebalo voleti.

Dok sam bio mlad, verovao sam da je čovek ono što želi.

Ono čemu teži.

Ali čovek nikada nema ono što želi. Da ima, ne bi želeo.

Kako onda čovek može da bude ono čega nema?

Sada znam da je čovek sve ono što ima.

Ono što voli.
Jer je samo ono što voliš istinski tvoje.

Bang Bang

Ne zna covek uvek kada mu je dobro.
Ali uvek zna kada nije.
Ljudi ponekad ne razumeju, ali nikada ne zaboravljaju.
Kada prodje malo vremena, kada se slegne pocetno razocarenje, izbrojacemo da smo dobili tacno onoliko koliko mozemo da ponesemo.
Pravilo je da se takva mera uvek ponavlja.
Ne dobijemo ni koliko zelimo, ni koliko smo zasluzili... nego tacno onoliko koliko mozemo da ponesemo.
Zato je dobro biti jak. Jak covek moze puno da ponese, i raduje se kada puno ponese. Prazna vreca ne stoji uspravno, samo puna.
Da bi osoba bila jaka, mora biti iskrena prema sebi. Iskrena osoba u sebi vidi dobro, i to nudi drugima.
Drugi to dobro samo uvecavaju.

Naopako brojimo. Godine ne dobijamo, nego ih gubimo. Nemamo ih sve vise dok starimo, nego sve manje.
One dobre godine, godine ljubavi i sloge, se u ovom racunu ne broje.
 

Plavi kamen

Čovek želi srcem.
Razumom proverava želju,
zatim je odbaci ili prihvati.
Naše komplikovanje, strahovi,
ne dozvoljavaju željama da ožive.

Bor nema ni mozak, nema ni srce.
Ali bor nije manje živ od nas.
I on ima želje.
I kada bor poželi da dohvati sunce, to čini celim svojim bićem.
Od korena do najmanje iglice.
Želja je velika onoliko koliko je bor veliki.
Tako bor raste.

I kamen može želeti.
On, naizgled, nema ni koren, ni mozak.
Ali kamen zna da nije oduvek bio mali.
I zna da neće zauvek biti mali.
Kamen je deo celine.
Zna da je svo kamenje, i najveće stene, i zrnca peska ispod, deo jednog kamena.
Iako naizgled odvojen, njegova želja postaje želja svakog kamena na svetu.
Zato kamen male želje zadržava za sebe,
postajući temelj, put ili krov. Pesak na plaži.
Velike želje deli sa zajednicom,
sa svetom.
Jer svet je za njega jedan veliki kamen.
Plavi kamen.

I kada misliš da sve znaš, ima se sta nauciti.
I od bora, i od kamena.
Prepoznati svoje, i sa njima podeliti misli i želje.
Podeliti, kao tablu fine čokolade.

I jedna i druga

Rasplinula se
Razvukla rastegla
Ima oblik diska
Ima precnik dlake
Gusto tkanje i sjaj.
... Nepremostiva je.


F.I.

Tamna sijalica

Dobar čovek liči na upaljenu sijalicu.
Zrači, svetli, privlači druge. Nudi toplinu.
Okružen je drugima koji ga, samo naizgled, iskorišćavaju.
I kada drugi priđu, mogu se ogrejati. Osušiti krila.
Dobar čovek daje. Na kraju sebe sagori.
Priroda i svrha dobrog čoveka je davanje.

Ima onih koji liče na električne sijalice,
nalik fenjerima za komarce.
I njima prilaze, i bivaju sprženi.
Omotani strahom uništavaju svakoga ko im priđe.
Oni služe strahu, verujući da štite sebe.

Neki odrastu kao tamne sijalice.
Nisu naučili da je život svetlost. Ljubav. Davanje.
Oni ne zrače ljubavlju ni toplinom.
Iz straha da će sagoreti odrastaju u tami.
U senci. Veruju da ih senka štiti.
Oni ne zrače svetlošću, ni toplinom,
oni upijaju tuđe svetlo i toplinu. Zavise od njih.
Parazitiraju. Traže. Zahtevaju. Očekuju.
Nikada se ne upale, nikada ne zasvetle.
Nikada ne daju. Ne daju, jer nemaju.
Ne razumeju da moraju sebe ugrejati do usijanja, otopliti srce, i na kraju sagoreti, da bi imali.

I bog je pokusao da stvori dobrog coveka.
Stvaranje jos nije zavrseno.
Boga ima, i treba mu pomoci.
 

Odavde više ne idemo zajedno

Prtio sam stazu kroz smetove.
Prtio sam rukama i vatrom.
Prtio znajući da idu za mnom.
Nisam se osvrtao. Čovek koji veruje se ne osvrće.
Znao sam da je iza sve što imam, sve što posedujem, sve što volim.
Sve za šta se treba boriti.
Kada jednom kreneš tim putem, nema bola, nema umora, nema odustajanja, preispitivanja.
Taj put, taj prt kroz smetove, je bio moj dokaz.
Prkos mržnji i zlu.
Put, iz svemira vidljiv.
Takav put se ne može završiti.
Ljubavlju pravljen put nema kraja.
Mora stići do početka. Do mesta odakle smo krenuli.
Do očišćenog dela.
Jer svaki dobar put mora postati krug.
Na tom krugu ćemo podići tvrđavu koja će nas štititi.
Koja će slaviti život.
Sa nje posmatrati stvoreno.
Radovati se.
Voleti.
Sve što nikne na tom putu, sve što smo po njemu posejali,
i dobro i loše,
čekaće na nas.
Naći ćemo početak, napraviti krug.
Pocinjem da volim put. Napredujem.
Odnekud udarac. Još jedan.
Ne osvrćem se. Nemam pravo na bol.
Idem napred snažnije. Početak je blizu.
Prtim široko, da bi mogli da prođu.
Pazim da se zidovi ne obruše.
Odgovornost osvetljava put i u mraku.
Blizu je, mora biti blizu.
Klizavo je i hladno. Razmišljam o njima.
Ponovo udarci, padam.
I po prvi put gledam iza sebe: sam sam.
Iznenađen, razočaran, prvi put osećam bol.
Za koga prtim? Kome gradim put?
Kome čistim prolaz?
Kome treba takav krug?
Savršen krug.
Ako nastavim sam, i ako nađem početak, biću sam u savršenom krugu.
Taj krug će postati moja robija.
Osuda. Zatvorski krug.
Deveti, u njemu su sećanja.
Uspomene na život.
Na razloge za život.
Sada uzimam alat i pokušavam da zatrpam prazninu koju sam ostavio iza sebe.
Koja zjapi.
Jer put bez putnika je postao praznina.
Zatrpavam stari put, njime vise niko ne želi da prođe.
Gradicu novi.
Uzan, za jednoga.
Takav put je uvek prav, takav put nije krug.
Takav put nikuda ne vodi.
Krug je ostao u sećanju.
Skidam ga sa prsta, prvi put.
Peče jako.

"Nije bilo uzalud.  Voleo je."

Lajk

Najgluplja i najbesmislenija reč dvadesetprvog veka je LAJK.
Potpuno obesmišljavanje njenog značenja je dobila na društvenim mrežama.
A te mreže nit su društvene, nit su mreže. Njihova društvenost podrazumeva odvajanje čoveka od obične ljudske reči, elementarne i osnovne životne potrebe.
Lajkuje se sve: slika, reč, status. Ja tebi lajk - ti meni lajk.
Slike su uglavnom iz klozeta.
Reči koje se lajkuju idu od latinskih citata, do trenutnog statusa: jedem boraniju brteee.
Lajk više ne znači ništa. Klik mišem na kockicu na ekranu odavno nema značenje izvorne reči.
Lajk nije ni nalik komentaru.
Komentar je javni razgovor, slaganje ili sukob, ideja i misao.
Lajk je ništa. Nula bodova. Klik u prazno.
Najgluplja i najbesmislenija reč dvadesetprvog veka.
Lajk nije ni ljubav ni mržnja. Čak ni praznina.
Lajk je ničim popunjena praznina.

Ljudi se ubrzano pretvaraju u lajk.
I ne bune se.
Da li postaju ono što unutra odavno jesu?
Besmislena reč?

Praznina

Divlja ruža ima slab i sitan cvet. Samo jedan red latica kao da čeka prvi povetarac da opadne.
Miriše slabo, tek da privuče divlje planinske pčele. Svi ostali ne prilaze zbog gustog trnja.
I ne traje dugo. Kada procveta, za dan, najviše dva, latice otpadnu.
Ali tada nije kraj. Tek tada, kada prođe sva lepota, počinje život.
Formira se lekovit i hranljiv plod, radost za šumske životinje, i otporno snažno seme za nove početke.

Pitoma ruža divlje cveta. Bogati gusti behari traju nedeljama, opijajući jarkim bojama i snažnim mirisom.
Ali kada vreme lepote prođe, posle ruže ne ostaje ništa. Čak ni šipak. Samo se hvalisala, ali nije ništa stvorila. Čuvajući svoju lepotu, nikada se nije dovoljno otvorila da ugosti pčele.

Praznina
Ne treba potceniti prostor. Prazninu. "Jer ne znaš", govorio je premudri.
Na mestu na kome su ruže cvetale ostala je praznina. Ali praznina nije negacija, nije puko nepostojanje, rupa puna ničega.
Ne.
Praznina je deo prostora koji pamti, informacija, zapis, ona je sećanje na oblik.
Deo sveta koji je ponudio, posvetio i poklonio sebe božjoj kreaciji.
Taj prostor je sačuvao oblik i osobine ruže koju je čuvao. Iako stvoren prazan, rastao je sa ružom, i postao njen čuvar.
Nekada, na početku vremena, on je bio deo velike praznine.
Onda se odvojio. Dobio svrhu. Smisao. Viteški cilj.
Prostor ne zaboravlja. Njega samo ruža slična prvobitnoj može celog ispuniti. Zato prostor nikako ne može biti praznina. on je kalup koji će naučiti ružu koja će tek doći kako da cveta. Da postoji. Da voli. On čuva informacije o ruži. I svu ljubav.
On je oblik koji čeka
Koji se nada.
Želi.
Voli.
Prostor ne poznaje vreme. Prostor nema rok trajanja.
Prostor zna,
doći će ruža.
Kad - tad
postaće ceo.




Svako biće na rođenju dobija prostor po meri svog pretka. Da bi nadvisio, uvećao svoj prostor, potreban je veliki trud. I ako je prostor naučio da predak u ruci ima mač i štit, treba ga preoblikovati, prekovati, noseći u rukama poklon i cvet. Prostor će se vremenom prilagoditi. Tako izmenjen će sačekati one koji dolaze. Njima više neće biti teško da vole.

Potop

Kada poplava dodje, niko ne ostaje ravnodusan.

Mozemo se ljutiti na podivljalu vodu koja je napustila korita.
Mnogi ce se ljutiti na one koji nisu odrzavali brane.
Neki ce biti ljuti na onoga ko je toliku kisu poslao.
Neko ce biti ljut na sebe, verujuci da je svojim postupcima razgnevio oblake.

Razliciti nivoi svesti imaju za posledicu razlicite nivoe odgovornosti.

Danas se desava poplava.
Na nesrecu, ove godine nas ne potapa voda.
Stizu veliki talasi izbeglica, i vec sad je jasno da ce sve potopiti.

Neko ce se ljutiti na izbeglice.
Neko na one koji nisu odrzavali brane.
Neko ce se ljutiti na onoga ko ih je na put poslao.
Neko ce znati da je svojim glasanjem, ili mnogo gore, svojim cutanjem, izazvao potop.

Napolju se upravo desava biblijski potop.
Imate li Arku?
Makar plan? Ideju? Misao?
Dobar camac i golubica su, legenda uci, sasvim dovoljni.

Ne mozete ocekivati od poplavnog talasa da saoseca, da vas razume, utesi, postedi.
Za vodu ne morate brinuti.
Voda je i prvi potop prezivela.

Sta cete vi?

Networking for dummies

Mreža je jedno nežno i fino tkanje, od tankih i skoro nevidljivih struna. Neko, a niko ne zna tačno ko, brižljivo i sa puno ljubavi je napravio i u vodu bacio. Potpuno besplatno. Mora da je takav dobročinitelj puno zadužio svet i drugim, jednako vrednim poklonima.
To tkanje mladima nudi zaštitu i društvo. Jer se u mrežu lako i rado ulazi, tu je provod, tu je veće društvo. Nežno se leluja na talasima nudeći sjajnu zabavu. Istovremeno nudi zaštitu, ne dozvoljavajući krupnijima da priđu blizu, da ih oteraju.

Plivanje na otvorenom je uvek bilo teško i naporno. Retki zalogaji, još ređi susreti, stalan strah zbog opasnosti iz dubine, dosadna upozorenja starijih, slušanje strogih i dosadnih pravila i život na oprezu su svakodnevica svih stanovnika mora.
Zato je mreža dobra.
Ne traži ništa zauzvrat. Samo daje.

Noć na mreži je najzabavnija. Pomeranje jata tera celu mrežu da menja svoj oblik, da prati njihanje gomile, a da ni malo ne potone. Sigurnost i čvrstina kojom se mreža odlikuje, nudi osećaj sigurnosti svakoj ribici u jatu. Svi su viđeni, svi su zajedno. Šepure se, mašu perajima i izvode vratolomije cele noći. Iako tanka, mreža nigde ne puca, nego ih čuva, lelujajući se nežno pod njihovim pritiskom.
Odriču se strahova i opreza, škole i nauka, shvatajući konačno da je život luda zabava.
Gluposti o marljivosti i oprezu koje su slušali od roditelja, unutra u sigurnosti mreže više ne važe. Priče da ne treba prelaziti granice potrebe, i da ne treba uzimati sve, nego samo potrebno, su postale prošlost. Sve je sada u mreži dostupno, sve je poželjno, i sve je potrebno.

Pred svitanje, mreža je puna poluzaspalih. Samo one najbolje, prave noćobdije, još uvek luduju.
Iznad vide veliku senku ribarskog brodića, i sećaju se da su im roditelji govorili da od njega moraju bežati. Umorni od provoda, ali i potpuno zaštićeni spasonosnom mrežom, bezbrižno se ljuljuškaju na talasima. Više se ničega ne moraju bojati, biti nalik na glupe roditelje. Nisu više mali.

Kao da im čita misli, mreža se sasvim polako i umirujuće nežno zatvara, dajući im potpunu zaštitu.

Rakija

Umetnost je prilično beskorisna,
osim onima koji je stvaraju.

Tako je i Mikelanđelova čežnja za izgubljenim rajem samo Mikelanđelova čežnja.
Nama moze biti lep odabir boja, motiv, tehnika, preciznost, stil...
Ali čežnja, izvorna emocija slike, može biti samo Mikelanđelova.

I bog je, odvajajući svetlo od tame, činio sebi.
Stvorio je i vodu i kopno, i život i lepotu.
Za sebe, dabome.

I kao kada dete pokušava da otme daljinski,
mi pokušavamo da uzmemo moć.
U neznanju rušimo. Tamnimo dan, zaustavljamo život, negiramo lepotu.
Sve čega smo se dotakli pokušali smo da uništimo.

Osim jedne stvari
Ljubavi

Iz nekog razloga koji nije racionalan,
nju čuvamo.

Beseda

o gospodaru i robu
Ko žali prut, mrzi na sina svojega; a ko ga ljubi, kara ga za vremena (Priče Sol. 13, 24)
Čovekoljublje Božje prevazilazi čovekoljublje ljudsko kao što nebo prevazilazi zemlju, pa ipak čovekoljubivi Bog bije ljude. Bije Bog ljude ne da ih ubije nego da ih popravi i spase. O blagoslovenog bijenja iz ljubavi! Koga Gospod ljubi, onoga i kara, i bije svakoga sina kojega prima (Jev. 12, 6). Čime bije Bog? Prutom. Kakvim prutom? Prutom bolesti, prutom nedaća, prutom gubitka, prutom gladi, prutom nerodice, prutom suše, prutom poplave, prutom smrti srodnika i prijatelja, prutom zlih demona, kada ovima popusti vlast nad čovekom. To su prutovi Božji, kojima Bog šiba decu Svoju, da bi ih popravio, urazumio, prosvetio i spasao.
Zašto roditelj da ne bije decu svoju, ako ih istinski voli? Prut je oruđe velike ljubavi i brige. Ako je dete neosetljivo za duhovna karanja, osetljivo je za prut. I što je neko dete neosetljivije duhom i savešću, osetljivije je telom. Telo i nije dato čoveku da samo sobom nešto znači, nego da bude sluga duha, da pomogne duhu, da koristi duhu. Ako telesna kazna probudi duh u čoveku, i sa duhom savest, onda je telo savršeno ispunilo svoju dužnost prema duhu, gospodaru svome. Ako gospodar spava, onda se na sluge udara, da bi ga probudili. Probude li sluge gospodara svoga u času opasnosti, neće žaliti udarce, koje su primile, jer su spasle gospodara svoga. A probuđeni i spaseni gospodar umeće se odužiti slugama svojim. Otuda vaistinu, ko žali prut, mrzi na sina svojega. Ko štedi slugu, izdaje gospodara.
O Gospode Premudri, otvori srce roditeljima, da prime ovu svetu pouku Tvoju. Tebi slava i hvala vavek.
Amin.

Zivot je raj

Sve je vise ludaka, kazu statistike. Ali ne kazu kojim kriterijumima razdvajaju ludake od "nas".
Da li  je lud onaj ko ne ume da brine o sebi? Pa danas niko ne ume da brine o sebi. Sef mu daje platu, prodavac hranu, televizor mu daje zabavu, fejzbuk svrhu. Danasnji covek nije u stanju da se brine o sebi, niti to zeli. Danasnji covek je rob.

Da li je lud onaj ko je razlicit od vecine? Vecina gradjana robuje novcu, kompleksima, bezuspesno se trude da lice na likove iz reklama za pivo. Zato je "biti razlicit od gomile" imperativ zdravog coveka.

Da li je lud onaj ko ide ulicom i prica sam sa sobom? Klinci se bude sa slusalicama u usima i lezu sa njima. Danonocno slusaju tudje glasove, nikada ne trazeci svoj. Ludi? Pa, u vecini su.

Jedini pravi kriterijum je mir. Covek koji u sebi moze da pronadje mir je duhovno i mentalno zdrav.
Da bi covek pronasao u sebi mir, potrebno je da bude hrabar da ga prvo potrazi. Da iskljuci TV, fejs, svetlo, skloni tikete i novcanik, i da se udalji od svih koji ga ujedaju.
Kada covek jednom pronadje mir, pozelece da ga sacuva. Unutrasnji mir se cuva dobrotom.

Dobri ljudi su uvek moralni ljudi, 
moralni ljudi su uvek dobri ljudi.

Trenuci kada se covek odvazi da sumnja, da voli, da trazi, zeli, jedini su trenuci koji se racunaju kao zivot.

Autoritet

Slovenima i "toplokrvnim" narodima autoritet su uvek drugi ljudi. Vodje. Redje uspesni pojedinci, mnogo cesce drustvo iz kladionice, sa fejsa, parkinga, zurke, posla...
Tom drustvu se covek ponizno klanja, okrece, i trosi zivot da njima udovolji. Da se dopadne autoritetu. Da bi to dobio, mora usvojiti njihove vrednosti, postati nalik njima.
A koje su to vrednosti? Kljuc od auta, najnoviji mobilni, brendirana odeca, navijacki mentalitet, krediti na zlatnoj kartici. 
Ni jedna od tih vrednosti nije unutra, u coveku. Ono cemu takav covek tezi se nalazi izvan njega, i zato je zadovoljenje nemoguce. Covek izlazi iz sebe i pretvara se u brendove koje nosi i gleda, gurajuci sopstvenu ljudskost u drugi plan.

Severni, "hladni" narodi nalaze autoritet u bankovnom racunu, odlasku na golf, odrzavanom vrtu, batleru i posluzi. Druge ljude ne priznaju za autoritet, cak ni fudbalske timove, ali ih to ipak ne cini slobodnima, zato sto se ono cemu teze nalazi izvan njih.

Sicilijanska i siptarska mafija kao najvisi autoritet izdvajaju porodicu. Pucaju u druge porodice verujuci da jacaju svoju. Ali porodica nije unutra, u njima, nego je van njihovih moci i uticaja. Jednako su robovi, jednako neostvareni, jednako sjebani kao i svi drugi.

Jedini pravi autoritet je urodjena dobrota. Zvuci neverovatno, ali sa njom se radjamo. Nju ne ucimo, niti prihvatamo. Ona je celog zivota u nama, nadohvat.
Dovoljno je da je ne odbacimo.
Tada cemo postati dobri ljudi.
Dobri.
Ljudi.

Ljudi se plase uspeha. Radije biraju strah. Jer strah ih nikada nece napustiti. I kada teraju strah, cine to iz straha, zamenjujuci jedan strah drugim. Oblomovstina na delu.
Biti normalan po danasnjim merilima je samo nedostatak hrabrosti da budu ono što izvorno jesu.
Dobri ljudi.
Nisu vam oblaci krivi sto ne sijate.

I raj i pakao se nalaze ovde, medju nama.
Ljudi imaju slobodan izbor.
Da bi dospeli u raj, ljudi se trebaju ponasati kao da su u raju. Da vole, da se raduju, da prihvataju.
I provesce zivote u raju.
Da bi dospeli u pakao, ljudi samo treba da usvoje zlo, mrznju, aroganciju, vlast. Provesce svoj vek u najtoplijem paklu.
Mudrost bira.

Dogodilo se

U ovoj zemlji se periodično "događa".
Dogodio se potop.
Potonula je pamet. Moral. Teška industrija.
Kada potonu teške stvari, na površinu isplivaju one lake, kojima je prirodno mesto na dnu.

Prvo se dogodio narod, pa bombardovanje, zatim puč, privatizacije, ubistva, rijaliti, vlada.

Kada se dogodila prva parada pedera, protivnici su ih neustrašivo i hrabro tukli.
Po tasnici bi ih lako razlikovali od patriJota.
Pustali bi krv svakome ko nosi tasnicu.
Kao da je na svakoj tašnici pisalo: ubij!
Martinkama, štanglama, kamenicama.
Pesnicama.

Gde su danas ti borci za narodnu čast?
Još uvek su na istoj toj ulici.
Oni danas nose iste takve tašnice.

Puštanje krvi?
Ma daj, to su samo tašnice, patike bez šnira, šatirane frizure, tetovaže na depiliranim nabildovanim mišićima.
Tetoviran Ratko Mladic na iskvarcovanom i depiliranom bicepsu.
Patriotski.
Časno.

Pre "događanja" su muškarci sa tašnicama bili ili kondukteri ili pederi.
Danas sam prošetao gradom, i na ulicama video desetine hiljada konduktera. Kupuju patike, ližu sladolede, iz tašnica im zvone android aMplikacije.
Lajkuju i šeruju.
Nije im dovoljno što su u kolima vezani.
Moraju ojačano i dodatno da se opašu tašnicama.

Žene na haljinama nemaju džepove, a moraju poneti uloške, karmine, ogledalca, tampone, nepodgrejan ručak... Njima tašne stvarno trebaju. One vole da budu vezane, opasane kaišem od tašne.
Šta li vi, nesrećnici, kondukteri bez angažmana, vučete u svojim malim tašnicama? Čemu vam služe dodatni džepovi na brendiranoj "military" i kežual odeći?
Nekada ste provodili živote ispijajući pivo ispred samoposluge, sedeći na prevrnutoj gajbi.
Danas šetate brendirane tašnice po šoping centrima, i stvarate gužvu praveći selfije na pokretnim stepenicama.

Da vam ja nešto kažem: BIP na gajbi je bio bolji.

Ekscentar

Last life - upravo mi je saopstila igrica.
Da li to "last" znaci da ih je bilo vise?
Da li treba da nastavim da gubim, kao i do sada, ponavljajuci greske,
ili da potrazim promenu?
Igricu ne mogu menjati.
Jedino sto je u mom dometu za menjanje sam ja.
Promeniti sebe znaci odreci se starog sebe,
i stvoriti novog.
Samo, da li ce taj novi igrati bolje?
Onaj ko je pisao igricu nije u dometu,
ne mogu ga pitati za savet.
Ako nastavim sa istom igrom, brzo ce otici i taj "last" life.
Zatim sledi "game over". I placanje.
Jer svaka se igra mora platiti.
Nekako. Negde. Nekome. Necemu.
I ko je cuvao novce i poene, sada ne moze njima dokupiti jos jedan zivot.
Mozda moze zapoceti novu igru?
Samo sto druga igra nece biti ista,
ona, jedna, koju volimo.

Nisam ja ekscentrican.
Ostatak sveta je ekscentrican.

Ekscentricnost je postala moda, kult, stil zivota.
I onaj ko nije ekscentrican, trudice se da izgleda posebno, razlicito, da bi ispunio ocekivanja.
Da ne bi bio odbacen.
U ekscentricnom svetu, svi normalni, obicni ljudi, deluju ekscentricno.
A oni su samo normalni, obicni, mali ljudi.
Da ponovim:
Normalni
Obicni
Mali
Ljudi.

Pesma leta

Dogma

Sve sto u zivotu uradis,
uradio si sebi.
I dobro i lose,
slucajno i namerno,
nagovoren ili svojevoljno.

Rec slobodan se do nedavno izgovarala samosvojan.
Imati slobodu znaci biti vlasnik sebe.
Svojih misli, zelja, postupaka.
Vlasnik svojih odluka.
Odluke covekove donosi potisnuta zelja, ne vera.
Ne postoji opsta, zajednicka, kolektivna vera.
Vera je licna, nastala od iskusenja i sumnji.
Ljudi vide samo ono sto zele. Ne vide ono sto stvarno postoji.
I dugo gledajuci, postaju ono u sta gledaju.
Zadovoljni su da znaju kolika je temperatura, tacno vreme, udaljenost do meseca, rezultate utakmica, broj kalorija u obroku.
Ali ono sto im je za zivot vazno, potiskuju u drugi plan. Za te stvari nemaju dovoljno naucnih dokaza.
Za vecinu stvari nemaju cak ni ime.
Da, nauka je postala dogma, tvrdja od religije.
Za razliku od religije, koja za svako svoje nerazumevanje ima izraz "bozja volja", nauka nema izgovor.
Zato nauka, sve sto ne moze da objasni, proglasava za nepostojece, izmisljeno, izmastano. I vise se time ne bavi.
Da bi se rodila nova ideja, ona stara ideja, koja je vec odavno dogma, mora umreti.
Da. Da bi se novo rodilo, staro mora umreti.
Rodjenje i smrt tako pokazuju da su jedno. Da se nastavljaju. Da su deo istog toka.
Disciplina umanjuje bol ponovnog radjanja,
prihvatanje bola neutralise taj bol,
prihvatanje patnje obesmisljava patnju.

Jedino prihvatanje ljubavi uvecava ljubav.
Kada pomazemo napredovanje drugih, mi napredujemo.
Ono sto uradimo za druge, uradili smo za sebe.
Iz sebicnih namera i razloga cinimo dobro, da bi sebi ucinili, ali ipak napredujemo.
Voleti druge nama donosi radost vecu nego njima.

Zlo koje smo ucinili? Iako smo to tada nameravali, nismo ga ucinili drugome. Drugog je nesto sacuvalo. Uvek se i svako zlo vraca izvoru, na preispitivanje i reviziju.
Istinsko zlo je moguce naneti jedino sebi. Zato ga valja prekovati dok je jos vruce.
Neko ce iskovati oruzje, neko alat, neko lance.
Neko suvenire, uspomene.
Medalje i novac.
To bira karakter.

Cvrčak i mrav

Oduvek je isto.
Mrav radi, vredno skuplja,
a cvrčak pored njega svira i uživa.

Zatim dođe zima.
Mrav troši zalihe, delo svog vrednog rada.
Ali nekako, ne znamo kako, i cvrčak preživi zimu.
Izgleda da je mrav podelio svoj ručak sa cvrčkom.

I sledeće godine se ponavlja ista priča: cvrčak i mrav.

Kada mrav jedne godine ne bi pomogao cvrčku,
lenjom muzičaru, umetniku, badavadžiji,
sledećeg leta bi mrav u tišini skupljao hranu.
Bez muzike na koju je navikao,
koja mu je na neki nadrealan način potrebna,
mrav bi seo na kamen, i ozbiljno se zapitao:
Dokle? Čemu? Zašto?
Ostao bi na tom kamenu.
Umro bi od gladi u polju hrane.

Druge godine ne bi više bilo ni cvrčaka, ni mrava.

Treće godine ni nas.

Mrav odvajkada razume ono što mi, ljudi, još ne razumemo.
Da smo deo.

Bez drugih ćemo nestati.
Cvrčaka, kaktusa, čistih reka, mrava.
I bez ljudi koje ne razumemo.

Na zemlji je hrana,
na nebu je sloboda.
Hrana bez slobode je otrov,
sloboda bez hrane smrt.

Samo zajedno stvaraju Život.
Ne smeju se razdvojiti.

Kada prepoznate cvrčka, pomozite mu.
Čak i kada ne razumete.
Nije on tu samo zbog sebe,
on postoji i zbog vas.

Blago

Dugo već sanjam isti san.
Široka strma livada, prepuna nane, perunike i lekovitih trava,
sa leve strane omeđena leskovom šumom, punom veverica,
sa desne uskim krompirištem i malinama.
Iznad livade su mlada stabla probranog voća, u čijem slabom hladu zaštitu nalaze sitne životinje,
ispod livade stari ali dobar rodni šljivik.
A u šljiviku kladenac, sa živom vodom od čije hladnoće trnu zubi.
Na vrhu, odmah ispod ambara, već stasali rasadi oraha, sećanje na oca.
Stara dedina kuća još odoleva vremenu i kišama. Rođena braća su je pravila da traje. Redak dim iz dimnjaka kazuje da je u šporetu stara cerovina.
Kace u podrumu, rasušene od nekorišćenja, nadaju se dobrom rodu, dobroj godini, bogatoj berbi. Kazan već odavno nema lulu.
Opanci, mokri od rose, obilaze krupne vrganje.
Na horizontu mlado sunce, iznad glave čisto nebo.
Odatle gledaju preci.
Uzimam sekiru, deda je zvao penkalo,
odlazim u šumu, skidam trud sa pale bukve.
Slavuji odavno budni, kosovi još nisu zaspali,
miris trulog lišća, tragovi noćnih životinja.
Dedino ocilo, potamnelo od nekorišćenja, nosim na domalom prstu.
I setim se legende koja govori o velikom blagu koje je na tom potezu, nekada davno, brižljivo sakriveno.
Dolazili su ljudi iz gradova, skupim metal-detektorima su pretraživali i šumu i livadu, voćnjake i podrume, nadajući se davno zakopanim dukatima i čuvenim rimskim aureusima. Oko kladanca su najviše tražili, vidi se po utabanoj zemlji i razbacanim flašama od kokakole. Odmarali su ispod viljamovke kojoj je rod savio grane, a jeli čips i smoki.
Odlazili su praznih ruku, bez blaga.

Ali niko zaistinu ne zna čije je to blago.
Osim mene.
Ja sam ga pronašao.

Svako na razlicitom mestu prepoznaje blago.
Ali nikome nije nedostizno.

Lepota će spasiti svet

Pisac svedoči da na svetu ima lepote.

Svet nije globus u učionici.
Svet nije ni talas iz prethodnih postova.

Svet je samo ono što oko sebe i u sebi vidimo,
menjamo,
volimo.
Neko ljubav, neko brigu, obaveze, radost, jad.
Svako vidi svet baš onakvim kakav je on.

Nekada je svet nedostižno velik,
a nekada ceo može stati u reč.
Veličina je u oku. Jer,
velike stvari se čuvaju u malim stvarima.

Svako meri svet prema sebi,
prema svojoj ljubavi, dobroti,
ili prema sopstvenim strahovima i mržnji.

Zato svako vidi drugačije.

Vid nam zaklanjaju naučene stvari,
strahovi, loše društvo, nedostatak volje, zavist.
Mržnja.

Odreći se mržnje znači uvećati svoj svet.

Kako izbaciti mržnju?
Običnom dobrotom.
Dobrota će umanjiti mržnju, oterati strah,
loše društvo će zameniti dobrim.

Dobrota će osvetliti svako raskršće,
pokazati cilj,
useliti ljubav u čoveka.
Svako može u sebi pronaći dobrotu.
Nekada je dovoljno prećutati uvredu.

Odustati od planiranog zla je već učinjeno dobro.

I zato naslov treba promeniti u

"Dobrota će spasiti svet".

Tvoj svet je tamo gde je tvoje srce.
Ako ti je srce u mržnji, zivećeš u svetu mržnje.
Ako je u novčaniku, živećeš u svetu novca.
Ako je u ljubavi, živećeš u svetu ljubavi.
Ako je u iluziji, prespavaćeš ga.

Ali nemoj nikada pokušavati da se uklopiš u nečiji, tuđi svet. Ne možeš postati neko drugi. Ni otac, ni ujak, ni onaj koga mrziš ni onaj kome zavidiš. Odbaci i mržnju i zavist, gradi svoj svet, pusti u njega prijatelje, dobrotu, ljubav... Ako ga time napuniš, neprijatelji će sami otići.
Ako ga napuniš iluzijom, slavom, zavišću... pa jedan pakao već postoji.

Svet je samo ono što mislima stvaraš.
Nije nečijom rukom unapred stvoren.
Zato čuvaj dobrotu,  živećeš dobro.

Preobraženje

Iznenađujuće puno ljudi provodi živote u ustajaloj vodi.
Većina njih svakog jutra vezuje omču od kravate, i stavlja na omču kap old spajsa, da sakrije smrad.
Sakrije, ali ne i ukloni.
Kada padne mrak, oni se ponovo pretvaraju u ogre i vraćaju u svoje močvare.
Možda i žele nešto da promene, ali ne umeju sami.
Njihova pobuna u močvari bi ostala neprimećena, jer niko ne obraća pažnju na jezive krike koji noću dolaze sa dna.
Pobuna danju, pobuna protiv kravate, protiv omče, će uvek biti pogrešno protumačena, kao pobuna protiv svetla.
Zatim surovo kažnjena.
Zato se mnogi ljudi osamljuju, pokušavajući da se, svaki u svojoj močvari, sakriju od pogleda.
Izbegavaju kontakte sa drugim ljudima, guraju ih od sebe, da bi ih od ustajalog zaštitili.

Teranje ljudi iz močvare znači uzimati im zaštitu na koju su navikli. Braniće močvaru.
Ostaje jedno sredstvo za isterivanje ljudi iz smrdljivih močvara i pećina: istina.
Otrovna je, boli, pa će ljudi bežati.
Treba im je davati u neograničenim količinama, svakoga dana i sata, dok im ne pozli.
Tada će mnogi odbaciti smrad žabokrečine, i miris old spajsa na omči. Jer, neće im više biti potrebni.

Odrastanje ne znači ulazak u patike broj 43.
Odrastanje znači naći svoje mesto.
I prihvatiti.

"Tek kada nestane velika ideja o besmrtnosti, ljudi ce zavoleti Zemlju, i zivot na Zemlji neiskazano.
Volece jedan drugog. Radice jedan za drugog. Milovace se kao deca.
I nece se toga stideti." -Fjodor

Nauk o jeziku

Svet se pretvorio u debila tek nedavno, kada smo prestali da koristimo jezik svojih očeva.
Kada je globa postala porez, taksa,
kada je reket nazvan akciza, investicija,
kada smo šofera prozvali majstor,
kada je zli kradljivac postao najbolji šaner,
kada su zemljopis i račun dobili bezlično ime škola,
kada je zubar postao stomatolog,
(onda je pevač pesmolog a pekar kiflolog),
kada je pisar postao advokat,
kada je izraz lica postao ženska imenica "faca",
kada je i lokalna bitanga postala "faca brtee",
kada je kukavištvo postalo zent,
kada je junaštvo potpuno nestalo, čak i kao reč,
kada je gruba laž postala fazon i kul fora,
kada je jedi govna pocelo da se govori roditeljima,
kada je pusi kurac pocelo da se govori učitelju,
kada je jebi se postao pozdrav,
kada je cinkaroš postao saradnik.
Kada je majka postala keva.
Tuča se danas naziva akcident,
oni koji u tuči izgube su "izgrednici".
Ucenje edukacija, vrednovanje evaluacija.
Pesma je postala projekat, valjda je prave projektanti.
Rad za drugoga, kuluk, postao je angažman.
Besposlen je postao nezaposlen, i sa novim identitetom više nema potrebu da menja svoj status, nova imenica sada ukazuje na krivicu drugog.
Sposoban je bio onaj ko plugom izdržava domaćinstvo, i puškom ga brani.
Danas je sposoban samo onaj ko uzme tuđe.
Ubice su postale okrivljeni, procesuirani.
Čast, najvrednija reč, je sitan kusur konobaru.
Službenik, od reči sluga, postao je vlast.
Poslanik je bio onaj koga pošaljemo da nas čuva.
Sada je poslanik onaj ko nas za svoj račun prodaje.
Seljak, domaćin, cela država u malom,
onaj ko radom svojih ruku stvara,
proizvodi vrednost bez koje se život ugasio, hranu,
postao je seljačina. Ljakse. Seljober.

Jebanje, pička i kurac su srpske reči, sasvim neizmenjene nasleđene iz Sanskrita, i imaju jednoznačno i nedvosmisleno značenje. Ne mogu se i ne smeju koristiti u pogrešnom značenju. Seks nije ni približno tako jaka reč, jadna je, bezlična, i u prevodu ne znači ono za šta se koristi.

Presudno je sačuvati značenje reči: karanje, ukor.
Potrebna je.
Danas više nego ikada ranije.

Ako dozvolimo deci da zaborave maternji jezik,
ostaće bez korenja.
Kao stabla bez svoje zemlje.
Postaće nečije gorivo. Jeftin ogrev.
Kotrljaće ih divlji vetrovi po svetu,
i nikada neće pronaći sebe.
Za samo jednu generaciju prestaće da postoje.


Celo ovo pisanje može stati u samo jednu reč,
sanskritski RTAM.
Reč koja je nekada bila naša.
Reč koju smo davno zaboravili.

Nestaćemo kada zaboravimo jezik.

Srpski, molim.

Svet se pretvorio u debila

Bogati postaju bogatiji,
siromašni postaju siromašniji,
glupi postaju gluplji.

Da bi se ljudi razumeli, važno je da govore istim jezikom.
Jezikom svojih predaka.
Bez "kalifornijskog akcenta".
Srpski.

Na srpskom jeziku reč "karanje" znači grdnja. Ukor.

Oni koji su ga zaslužili, pretvorili su karanje u vulgarnu reč, psovku, pokušavajući da ga izbegnu.
A izvorno značenje reči je danas potrebnije nego ikada ranije.

Karanje je grdnja.
Alat kojim roditelji prave dobru decu.
Današnji zakoni roditeljima oduzimaju alat,
zatim i decu.

Tucite i grdite, "karajte" svoju decu,
u protivnom će oni vas.

"Ko žali prut, mrzi na sina svojega; a ko ga ljubi, kara ga za vremena  13:24
To će dati mudrost tvojoj deci  29:15
To će očistiti zlo iz njihovih srca. 20:30
To će doneti mir i red u tvojoj kući  29:17
To će ukloniti bezumlje od njih  22:15
Mudar sin sluša nastavu oca svog; a podsmevač ne sluša ukore  9:7
Siromaštvo i sramota doći će na onog koji odbacuje nastavu, a ko čuva karanje proslaviće se  15:5
Karaj sina svojega dokle ima nadanja, i na pogibao njegovu da mu ne prašta duša tvoja 19:18"

Psiholozi se slažu da se čovek pretvara u ono što gleda.
Mlad čovek mnogo pre.
Kada sin počne da se druži sa onima sa kojima ne treba da se druži: lopovima, lažovima, spletkarošima, decom koja ne idu u školu, ne poštuju roditelje, nemaju dobro vaspitanje, idu na utakmice, drogiraju se i puše...
...treba primeniti grubu silu (GS).
Karanje.
Ako ne pomogne, onda Veoma Grubu Silu (VGS)

Kada to učinite, dete će učiti od vas.
Postaće čovek i boriće se za svoje.

Ako to ne učinite, dete će se uklopiti u društvo tako što će postati jedan od njih.
"Ko hoda sa mudrima postaje mudar, a ko se drži sa bezumnicima postaje gori"  22:32

Baba će ga braniti govoreći da škola i vaspitanje uopšte nisu važni, samo veza i snalažljivost.
Deda će ga učiti da je Al Kapone oličenje časti, da je italijanska mafija pravi uzor za porodično vaspitanje.
Da treba biti mangup, "sposoban", "namazan".

Ali deda svoju decu nije time trovao.
Tukao ih je.

To što je svet postao pokvaren, ne obavezuje nikoga da mora postati pokvaren.
Ne postoji obaveza.
Postoji izbor.
Može se živeti ispravno.

Mora se živeti ispravno!



Učite od mene. Mogu poslužiti kao loš primer.
 

Raskršće

Spajanje ili razdvajanje puteva.
"Raskršće" uopšte ne zvuči kao loše mesto.
Još ako kuvaju dobru kafu... ili mlado vino.
Zašto se obavezno mora ići napred?
Svaki odlazak donosi neizvesnost i čekanje. I još kamenčića u cipeli.
Odlazak je pokušaj bežanja od sebe.
Naravno, neuspeli pokušaj.
Jer drugačiji ne postoji.
Od svog rođenja, svojih ljubavi, i svoje smrti, niko nije pobegao.
Uz kafu ili kuvano vino mnoge stvari postaju lepše.
Svakog se dana nađemo na raskrsnici.

Opažanja i razum su alat koji naučnici koriste, uzalud tražeći nešto što se tim alatima ne može videti.
Osećanja su ona karika koja im nedostaje, koja svim vidljivim stvarima daju smisao i svrhu.

Ponekad se stidimo svojih, i gnušamo tuđih osećanja.
A ona su tu sa ciljem, da osvetle ono što bez njih ne bi bilo vidljivo.
Osećanja su svetlost koju samo hrabri mogu da vide.

Ono što na taj način spoznamo, je najbliže istini.

Dovoljno je da osetimo da smo živi.
Sve ostalo će tada doći samo.

nadam se.

Nista drugo nije vazno

Tako blizu, bez obzira koliko daleko
Ne može biti mnogo dalje ni od srca
Zauvek verujući u to ko smo
i ništa drugo nije važno

Nikad se nisam ovako otvorio
Život je naš, živimo ga na svoj način
Sve ove reči ne izgovaram tek tako
i ništa drugo nije važno

Poverenje tražim i nalazim ga u tebi
Svaki dan donosi nam nešto novo
Otvorenost za neko drugačije viđenje
i ništa drugo nije važno

Nikad me nije bilo briga šta oni rade
nikad me nije bilo briga šta oni znaju
ali ja znam

Tako blizu, bez obzira koliko daleko
Ne može biti mnogo dalje ni od srca
Zauvek verujući ko smo
i ništa drugo nije važno

Nikad me nije bilo briga šta oni rade
nikad me nije bilo briga šta oni znaju
ali ja znam

Nikad se nisam ovako otvorio
Život je naš, živimo ga na svoj način
Sve ove reči ne izgovaram tek tako

Poverenje tražim i nalazim ga u tebi
Svaki dan donosi nam nešto novo
Otvorenost za neko drugačije viđenje
i ništa drugo nije važno

Nikad me nije zanimalo šta oni kažu
nikad me nisu zanimale njihove igrice
nikad me nije zanimalo šta oni rade
nikad me nije zanimalo šta oni znaju
a ja znam

Tako blizu, bez obzira koliko daleko
Ne može biti mnogo dalje ni od srca
Zauvek verujući ko smo
i ništa drugo nije važno

Gladni hleba.. siti straha

“Hoćeš li da mi kupiš jedan hleb..“ začula sam hrapavi muški glas preko levog ramena.
“Hleb..?“ ponovila sam.
“Jedan..“ odgovorio je.

Mladić od nekih tridesetak godina, prebačene torbe preko grudi, u zelenoj perjanoj jakni,
stajao je ispred pekare.
Skoro sasvim mokar, jer je sneg uporno padao, gledao me je ravno u oči.
Nije ličio na prosjaka, ne.
Ličio je na nekoga koga, da nije progovorio, ne bih ni primetila.
Stajao je sa suprotne strane velike bare, na dva koraka od mene.
Kao po komandi, okrenula sam se na peti i utrčala u pekaru.
Prodavačica, vidno iznenađena, verovatno gledajući šta se dešava, procedila je polutiho,
pre nego što sam uspela zatražiti.. “Nećete mu, valjda, kupiti hleb..?“
“Molim vas jedan hleb.“
Nevoljno ode do police, zamota hleb u kesu i pruži preko tezge.

Stajao je nepomično, sa iste strane bare.. on sa jedne, ja sa druge.
Pružajući mu kesu, pružio je ruku.
U trenutku sam je ispustila, želeći da je što pre uzme.
Prsti su mu bili ledeni.
Nisam ga mogla pogledati u oči.. ali sam bila sasvim sigurna da me gađa njima pravo u
svest.

Put do stana nikad nije duže trajao.. zadihana, utrčavajući u lift, u panici sam stisnula tri
sprata.
Svaki put kad bi se vrata otvarala, činilo mi se da vidim mokru, zelenu jaknu.. hladni prsti
klizili su mi niz kičmu, kao da me hiljadu zmijskih jezika liže.
Tek kad sam okrenula ključ, počela sam da dišem.

Posle sam dugo ćutala.
Neki se nemir uvukao pod levo rebro.
Jesam li, hraneći njega, hranila onaj deo mene koji je večito gladan mira..?
Te noći nisam spavala.

Kad je svanulo, znala sam odgovor.
Svejedno je.
Gladna usta ne pitaju.

..deo pokidanih misli, Decembar 2010.. Morrana

Ruke

Najveći dar.
Pružene ruke.
Njoj pružene ruke su uvek spojene ruke.
Spojene ruke nisu prazne.
Spojene ne traže. Zahvaljuju i nude.
U svakoj pruženoj ruci je druga ruka, drugo biće.
U svakoj pruženoj ruci je ljubav koju živimo, i srcem nudimo.
U svakoj ruci je, iako nevidljivo, ono najvrednije što se rukama može poneti.

Bog neće uzeti spojene ruke. Zna i da razdvojene ne vrede mnogo.
Videće koliko je spojenih, i tada će znati da njegov trud nije bio uzaludan.
Tu nagradu će, kao i uvek od početka vremena, deliti sa nama.
Njemu nagradu, njegovu platu, dajemo mi.
Stvorio nas je da dajemo, i učio nas je da dajemo.
To je jedino što od života naučimo.
Od prirode se ne može pobeći.

To što svira, to su ruke.

Slobodan pad

Kada covek, usled gravitacije u slobodnom padu, snazno opamprci o zemlju, nece doci na Zemlju, nego ce, naprotiv, otici sa nje.
Suprotno od onoga sto je nameravao.
Ako volis zivot, moras ga uzimati polako.
Strpljivo.
Ne treba dozvoliti slobodan pad. Stihiju.
Treba voditi zivot polako.
Silazak, a ne slobodan pad.
Jer silazak vodi kroz prerodio vrt.

U slobodnom padu, slobodan je samo pad.
Covek nije.

Okupacija, ili srećno dno

Od sto Tv programa,
ako izuzmemo programe koji periodično  izveštavaju kako su drug Vučić i drug Vulin proveli popodne,
92 programa su na engleskom jeziku.
Speak English or Die.
Jedini program na srpskom je,
verovali ili ne,
rijaliti na Hepi televiziji.
To je ono sa tek dvocifrenim iq-om.
Đinđirinđi.

Da li građani razumeju da deca drže daljinac?
Kako smo se, i kada,  baš toliko sjebali?

Sramota me je da pitam: zašto.
Jebo me peti oktobar da me jebo.

O jednoj mladosti

Neko je obećao da je mladost uzbudljiva,
zabavna,
bez obaveza i odgovornosti.
Taj što je obećao ne zna ništa o mladosti.

Neko je govorio da je mladost priprema za starost.
I on nek se nosi gde i onaj prvi.

Mladost je snaga,
snaga za stvaranje i učenje radovanju.
Smislenom, jer radovanje dolazi od reči rad.
Mladost je muzika,
alat za život,
simbol ljubavi koja će kasnije doći.
Mladost je bunt,
ali ne bezidejno rušenje, nego građenje,
ne samo svog sveta.
Mladost je energija omeđena moralom,
energija za stvaranje dobrih ljudi.
Mladost je prihvatanje ljubavi,
jer ljubav najbolje uči životu.
Mladost je prepoznavanje dobrog,
prihvatanje bližnjih.
Mladost je bez straha,
iako najsličnija slobodi, nije bez cilja.
Mladost je najava života,
dobrog života koji će bez pitanja doći.
Mladost nije nepoštovanje,
u mladosti se uči poštovanje,
plete se kao mreža u koju će se uhvatiti dobre stvari,
ljubav, poštovanje, smisao, cilj.
Mladost je davanje sebe,
jedinog što mlad čovek ima,
jer davanje je uvek ljubav.
Mladost je bez obećanja,
oslobođena svesti o vremenu,
Mladost daje sve,
a traži tako malo.

Bog nam je sa razlogom dao oči samo napred.

Veliko i malo

Ako ljubav ne može da stane u knjigu,
ako kaktus ne može da stane u herbarijum,
ako želja ne može da stane u logiku,
sloboda u svest,
ni nada u novčanik,
onda ljudi imaju problem sa vidom.
Troše živote pokušavajući da spoje nespojivo.

Istina je,
samo retki vide dobro.
Samo su retki srećni.
zadovoljni onim što nose.
Znaju da se u malim stvarima čuvaju velike stvari.
U očima osmeh,
u reči početak i kraj,
u pogledu naklonost,
u borama sećanje.
U zagrljaju prihvatanje,
u cvetu život,
oslonac u prijatelju.
Ljubav u ispeglanoj košulji,
obećanje u poljupcu,
sunčev zrak u klikeru staklencu.

Da,
velike stvari se uvek čuvaju u malim stvarima.

Velika kazaljka

O ljubavi knjiga ne postoji.
Glomazna je da bi stala u knjigu.

Pisati o neuspesima je mnogo lakse.
I svojim i tudjim. Narocito tudjim.
I o mrznji je moguce pisati.
O gluposti najcesce.
Zato je svet preplavljen knjigama.

Cak je i o sreci moguce pisati.
Jer sreca ume biti i velika i mala.
Nekada sasvim osrednja.

Ljubav ne moze.
Ima je, ili nema.
Ako je ima, ne moze stati u knjigu.
Ako je nema, sve ostalo nema svrhu.

Pesma ima razlicitu formu.
Istina je,
ni u pesmu ne moze da stane ljubav,
ali moze njena slika.
Zato najlepse pesme pevaju o ljubavi.

Pisci pesama,  i pisci knjiga, se tako razlikuju.
Razlika je u ljubavi.
Oni koji je osecaju, ne pisu.
Zive je.

Ljubav je kao kakav parazit.
Ne moze ziveti sama.
Mora se useliti u telo domacina, zrtve,
najcesce u srce,
i odatle ga menjati.
Ljubav ce terati coveka da bude glup,
smesan,
vredan sazaljenja,
da igra i kad ne ume,
da umesto iz grla peva iz duse,
bude trezan pijan,
sa glavom u oblacima i oblacima u glavi,
a on se nece opirati ni braniti.
Prihvatice sa osmehom.
Zato,
ljubav je najslicnija prihvatanju.
Slepom prihvatanju.
Ali to svakako nije dovoljan opis.

I lekari i psiholozi su pokusavali da je uvrste u svoje knjige,
dijagnoze,
ali je i njih stizala, sireci se kao epidemija.
Bez dijagnoze ne moze biti leka.
Zato je trenutni status: neizlecivo.
Preporuka: bezuslovno prihvatanje.
Jer od ljubavi se ne umire,
od ljubavi se zivi.
Kada vidite nekoga da voli zivot,
u srcu mu je ljubav.

Herbarijum

Biljke su kao ljudi.

Postoje korisne biljke.
To su one koje gajimo da bi ih posle koristili.

One koje ne umemo da iskoristimo nazivamo istim zbirnim imenom: korov.

Zaboravljamo da korov nije stvoren bez svrhe.
To što mi ne znamo šta bi sa njim, ne čini ga lošim.
Za mnoge korovske biljke tek od skoro znamo da mogu biti lek.
Spas.
Biljke su baš kao ljudi.

Često su najlepši cvetovi najotrovniji.
Pokazuju nam da vidimo pogrešno stvari.

Obični cvetovi, svakodnevni, sivi, naizgled sitni i neugledni, stvaraju hranu, kiseonik, zaštitu, lek.
Da,
biljke su baš kao ljudi.

Portret

Postoje ljudi kojima je u prirodi da budu nečija imovina.
Posed.
Robovi su se nekada lovili i stvarali.
Danas se rađaju.
Porobljen čovek će tražiti slobodu.
Dobrovoljni rob će braniti ono što ga porobljava.

Ljudi ostavljaju potpis u sećanjima drugih.
Neko se potpisuje imidžom snagatora,
neko džentlmena, neko žrtve, dobrotvora...

Neko se potpisuje osmehom.

Kada pokušamo da se setimo nekoga, setimo se izraza njegovog lica.
Grimase.
To je pravo viđenje i stvarna mera.

Oni kojima vreme teče sporije ili brže nego nama, često su za nas nevidljivi.
Zaboravili smo da je vreme izbor.
Sve stvari koje je dobro znati je teško naučiti.

Neko u propasti svojoj traži pomoć,
neko saučesnika.
Sme li se čovek svakom pozivu odazvati?

Bela masa

Moraš biti protiv sebe da bi bio na strani onih koje voliš.
Blaženi su zato siromašni duhom.

Umom ne možemo sagledati stvari kakve jesu, jer je um samo instrument, alat.
Njime možemo meriti, ali ne možemo razumetu.
Drugi ljudi su naše ogledalo. Ako su oni iskrivljeni, uvek ćemo videti iskrivljenu sliku.
Da li uopšte postoje pravi ljudi? Diogen se isto pitao.
Samoobmana, samoopravdanje i samoubeđivanje su postali jedini alati koje koristimo.
Reč individua znači nepodeljiv. Kada bi čovek bio nepodeljiv ne bi proveo život u konfliktima.
Ali, bolje i u konfliktima nego u laži.
Laž je kazna sama sebi dovoljna.
Oni koji izbegavaju, čekaju da se laž nakupi, uveća, a laž se uvek i sama uvećava,
i onda puste drugog da odluči.
Njega tada proglase krivim. Sete se neke njegove mane, i proglase je za problem.

Ovako zvuči Bob Marli bez Boba Marlija.
Vidiš da može.

U mom svetu su ljubav i istina jedan pojam.
Laž, odomaćena svakodnevna, je suprotnost.