четвртак, 29. октобар 2015.

Obične stvari

ne znamo.
Pune autobuse ljudi koji nikuda ne idu doživljavam kao potvrdu da su svi ljudi izgubljeni.
Da svi lutamo.
Neko se uživi u ulogu lutalice.
Ako ne uspe, osećaće se loše što ne nalazi.
I pesnici lutaju.
Zato ni jedna pesma nije završena.
Pesme nam ne kažu da lutajući pronalazimo ono najvrednije.
Sebe.
Ništa drugo ne možemo pronaći. Nije nam dato.
Naš je problem kako prepoznati ono što pronađemo.
Prihvatiti. Zavoleti.
Umesto da volimo, mi tražimo. Želimo. Očekujemo.
Zahtevamo.
Često ratujemo.
To je pogrešno.
Ne treba tražiti. Treba voleti ono što je tu, u dometu, ispred očiju. To nam je dato, i prema tome treba okrenuti svoj pogled. Svoju ljubav.
Kada dođeš u moje godine, znaćeš da su samo obične stvari ono što je trebalo voleti.


Dok sam bio mlad, verovao sam da je čovek ono što želi.
Ono čemu teži.
Ali čovek nikada nema ono što želi. Da ima, ne bi želeo.
Kako onda čovek može da bude ono čega nema?
Sada znam da je čovek sve ono što ima.
Ono što voli.
Jer je samo ono što voliš istinski tvoje.

15 коментара:

  1. Dogod lutaš i tražiš nisi izgubljen.
    Izgubljen si ako odustaneš, ako se zaustaviš.
    Ne moraš uvek tačno znati šta je to što želiš, samo osećaš da ti nešto nedostaje i to te goni.
    Smirićeš se tek ako pronađeš taj svoj deo i tako postaneš - ceo. :)
    Ali to je kao potraga za izgubljenim ključem...

    Da li je iko ikada pronašao ključ koji je izgubio?




    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ja nisam.
      Uvek sam pajserom razvaljivao vrata :)

      Избриши
    2. Nisi čuo za rezervni ključ?

      Избриши
    3. Nikad mi nije pri ruci, ali pajser jeste.

      Избриши
  2. Priznajem, ja sam sve ono što volim.
    Sve te"obične stvari", a naročito one neobične, sve sam to ja.
    Samo mnogo toga uopšte nije moje i neće nikada biti.
    Ali to mene ne zaustavlja... želim i želeću.

    Jedino znam da ne tražim sebe.
    Sebe poznajem dobro, šta će meni neko kao ja?
    Ja bih nekog kao ..:)

    Ali najlepša pesma je ona nedorečena, nezavršena.
    Savršena?

    ОдговориИзбриши
  3. U ovom našem svetu i najobičnije stvari, one koje se inače podrazumevaju, postale su nedostižne.
    I sve te nepregledne povorke ljudi koje beže od zla, traže samo neko sklonište, malo hrane i mir.
    Sve što imaju, nose sa sobom - svoju ljubav, svoju decu, svoju nadu.
    Za njih nema prepreke.
    Niko ih neće zaustaviti.
    Odoh sa njima.

    ОдговориИзбриши
  4. Mlad čovek je sve ono što želi i sve ono čemu teži.
    A matorac je samo ono što je teškom mukom uspeo da sakupi, sve ostalo za njega je "kiselo grožđe."

    ОдговориИзбриши
  5. Ako možeš, kreni na put bez prtljaga i bez plana.
    Pusti neka te put sam vodi.
    Sve što ti se desi na tom putu ne može biti obično.
    A biće nezaboravno.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Starac koji je celo vreme ćutao i posmatrao, odjednom me je upitao zašto se iskrcavam baš tu gde i svi ostali, zašto se guram u toj gužvi, kada ima lepših mesta?

      I... plovila sam još nekoliko sati do usamljenog ostrva, jednog u nizu u arhipelagu.
      Lastovo.
      Kao da sam se vratila kući.
      Od tada tražim samo udaljena ostrva, sve dalja.

      A to neobično leto postalo je moja obična pesma.
      I pevušim je u sebi svaki put dok se znojim i cupkam pred nekim šalterom i čekam da mi udare pečat na predposlednji papir. :)

      Избриши
  6. Zar postoje "obične stvari" ?
    Sve što ti dotakne srce i dušu, ili uznemiri um, ne može biti obično.
    Bilo radost, ljubav, tuga... smrt, bol...
    Sve to se stalno dešava nekom drugom, ali meni je - prvi put.
    Ne znaš ti kako je to :)

    ОдговориИзбриши
  7. Kažeš da je moje samo ono što volim?

    Ali ja volim nju, a ona voli njega.
    Nije moja, njegova je.
    I šta sad?
    Ma pusti, znam, reći ćeš - to je obična stvar.
    I jeste :)

    ОдговориИзбриши
  8. Nikad ne uzimam ono što mi je ispred nosa, na dohvat ruke, nego prebiram i preturam... uzimam baš ono sa dna, ili ono najdalje, nekada se i ušinem koliko se istegnem da dohvatim.
    I onda ga obrćem, prevrćem i ispitujem, tražim i najmanju falinku i - nađem je, uvek.
    A na kraju - uzimam ono prvo, što mi je u dometu, što bi reko Hakim .

    To što ti prvo zapadne za oko, uzimaj bez razmišljanja.
    To je uvek ono pravo.:)

    ОдговориИзбриши
  9. Ko nema takvog đavolka ispod šešira, baš istog kao što je taj Đoletov?
    Bez njega bi život bio neutešan i dosadan.
    Do sada ga još niko nije mogao ničim uspavati.
    I dobro je da nije.

    ОдговориИзбриши