четвртак, 31. децембар 2020.

"Sve ćemo da vas pobedimo"



Al je lep ovaj svet
ide mito za dzet set
droge, love kofer pun
moj je bata sad tajkun

Zakljucan je sada grad
mirise na skori pad
Jovanjica hangar pun
bratu balvan meni trun

Ovde gandza tamo krek
Jovanjica pravi stek
Šprica se s otrov sad
šprica se i selo grad

Bez maske nema hrane
do pobune oružane
al je lep ovaj vek
stari zakon novi lek

Hapsiće se svak ko kaže
da nas vođa stalno laže
glasali su poslanici
da budemo podanici

na kuruzu klečimo
esemesom lečimo
veliki im ljubi skute
vadeći se još na žute

Mentoli nam vode vlast
zaboravili pretke, čast
Okrenimo se svom rodu
a za njima povuć vodu

Ne prazniti septičke
nek na dnu smrde pi*ke
nek ručaju i borave
da ih ne zaborave

Al je lep ovaj svet
nekom mesec nekom pet
gleda me iz šolje
"brže jače bolje"

среда, 16. децембар 2020.

Džungla

 


Dobrodošli u džunglu.
Civilizacija uz koju smo srasli nestaje.
Normalnost na koju smo naučeni nestaje.
Utopije i antiutopije su propale.

Ostali smo sami, sa sakrivenim talentima u džepovima.
Sakrivenom ljubavi i dušama koje nismo pokazivali.
Možemo li njima stvoriti bolji svet?
Umemo li?
Ili ćemo ih izneti na svetlo i dozvoliti im da postoje kao novi bogovi?
Pokloniti, prihvatiti, zagrliti, dodirnuti...
Nadati se i po prvi put očekivati?

Bolest našeg doba je što smo ga proglasili normalnim.
Nauka je danas postala nova religija. Apsolutna istina, dogma. Agresivna i bezdušna.
Banalnosti sa ekrana postaju deo nas.
Odbacivanje banalnosti otvara prostor za misao, osećaj.
Buka u nama postepeno nadjačava buku oko nas. Okruženi tamom gasimo svoja svetla u strahu od  sukoba.
Svaka ruševina se gradi, teško i naporno.
Ali ropstvo nikada ne stiže do duše, i mi se nejasno bunimo.

Ambicija je naučena ograda. Naučeni smo da je uspeh imati nisku ali redovnu platu i punoletan auto. Sve iznad toga smatramo nedostižnim.
Visoke ambicije lome čoveka i pretvaraju ga u mašinu za kopanje zlata.
Ambicije su otrov kojim se hranimo jer nude privid cilja i privid smisla.
Ko se hrani otrovom postaje otrovan za druge.
Otrovana zemlja je tuđa zemlja. Ko nema senku živi u tami.
Treba prići nekome ko svetli i tu pronaći svoje svetlo.
Svoj san o ljubavi. Jer svaki naš san je o ljubavi.
Ljubav je naš bog.

петак, 27. новембар 2020.

Novi licimuri

Kada nekome kažeš da je ološ, verovatno će to postati. Kada nekome kažeš da je dobar, učiniće napor da postane dobar. Mi smo stvaraoci - običnim imenovanjem stvari počinju da postoje. Marks se pitao da li ponašanje određuje svest ili svest određuje ponašanje. Nije se usudio, znao je da je riba poslednje biće koje će postati svesno vode. Sve što savremeni čovek naziva normalnim potpuno je nenormalno.


Starac je sreo dečaka na plaži koji je koficom donosio vodu iz mora i sipao je u rupu u pesku. Dečak je rekao da će presuti celo more u tu rupu pre nego što starac shvati svoje misli.

четвртак, 26. новембар 2020.

Dijego



Bio sam na mestu na kojem nisam pogledom tražio nebo kao što, u gradskim ulicama koje su partijskom novogradnjom pretvorene u duboke kanjone, ljudi pogledom traže nebo. Bio sam na mestu gde se može udisati nebo. Sa nebom u plućima može se u svemu stvorenom prepoznati bog. Takva religija je stvar ljubavi a ne dogme: današnja društva, hipertehnološki kavezi, počivaju na dogmi.

Ma koliko ideja bila ispravna, ona je uvek pogrešna - kada svi ljudi slede jednu ideju ona nužno postaje pogrešna. 
Hrišćanstvo bi morala biti anarhija a ne dogma, jer je lepota u različitom.


Stvaranje globalnog društva ima za cilj priključenje na krvotok zveri, parazitiranje na parazitu. Slika stvarnosti je tada cenjenija od stvarnosti. Živeti u svetu a ne biti deo tog sveta, u brigama a ne biti briga, živeti u radostima a ne biti deo radosti, uspeha, posla... danas znači promašiti.


Sloboda je mogućnost da kažeš ne.



четвртак, 15. октобар 2020.

Bonsai vaspitanje

Bonsai je zakržljalo drvo.
Nadgledan, zaostao, zavistan, sa korenom u tegli.
Njegovo seme jeste seme velikog i moćnog stabla.
Neko je to seme spustio u zatvor, teglu, i pipetom kapao vodu dok nije proklijalo.
Zlatnim makazama je sekao vrh i svaku granu koja bi krenula ka suncu.
I koren je vadio, čistio od zemlje i znalački skraćivao žile.

Svakodnevna nega, velika ljubav, briga i pažnja
su od mogućeg božjeg stvora, moćnog drveta, napravili nakazu.
Zakržljalog stvora čiji koren nikada nije dodirnuo drugi koren.

Ljudi su nalik drveću.
Neki rastu iz zdravog tla, bivaju snažni, raduju se suncu i životu. Bogato rađaju, dom su pticama i hrana životu.
Neki ljudi rastu iz loše zemlje, iz stene koju lome da bi pustili koren, šibani vetrovima rastu ukrivo; i oni se raduju životu i suncu, njihov je koren nerazdvojivi deo zemaljskog zajedničkog korena.

Negovani bonsai nam ličnom žrtvom i primerom nudi nauk.

среда, 14. октобар 2020.

Dva sveta

Kada pitomi siđu među divlje,
divlji se trude da se upristoje i upodobe, potpuno se priklone novom pozitivizmu i skroz nekritički i bez pokušaja da razumeju, uče, kopiraju i prihvataju svaku normu, pravilo ili zakon pitomih, postaju posesivni i netolerantni, i postaju najfanatičnije odbrambene trupe.

Postaju podanici jer su u umu sebe tamo videli.
U tome je tajna uspeha kolonizovanja,
u tome je uzrok i naše tragedije.

Kada divlji zađu u svet pitomih,
(isti divlji i isti pitomi kao iz prethodnog primera,)
divlji jasno vide probleme, osete nedostatke onog u šta su došli, miris skore propasti.
Iako svesni svog položaja, svesni da su divlji među pitomima, preuzimaju inicijativu i nameću svoje vrednosti.
Iste one vrednosti zbog kojih su iz divljih izbegli spašavajući gole živote.

Bolest našeg doba je normalnost, sila koja izjednačava, koja ravna i pegla život,
život čija je definicija susret nejednakosti.

Rat? Za sada samo u meriki, kost je u grlu; mi možemo nemerljivo više da progutamo.



Subjekt svu svoju energiju troši da bi se lišio subjektivnosti. Trun u vlastitom oku je najbolje uveličavajuće staklo.

петак, 09. октобар 2020.

Profesionalac

Onaj ko uživa u svom poslu ne može da poštuje podelu rada, hijerarhiju, ograničenja. Zbog toga biva kažnjen. Ne može biti "profesionalac" bez obzira na nivo i kvalitet rada i poznavanja materije. 
Ako želi da napravi karijeru mora se pokazati ograničenijim od najgoreg diletanta.
Nesklonost da se prhvate zahtevi koje nameće društvo čini ga ranjivim iako svesnim superiornosti. 

Poredak održava ravnoteža onih koji su pristali na igru, onih koji nisu, i onih koji pružaju otpor.

Oni koji nisu pristali na ponižavanje su samo naizgled loše prošli. Istina je da su se odvojili od izvora nesreće. Bolje biti sam nego u lošem društvu.

Oni koji pružaju otpor su suviše angažovani i zauzeti da nemaju kad da osete pritisak.

Onima koji su ostali po strani preti smrtna opasnost - da poveruju da su bolji od drugih.

Oni koji su pristali na igru su se odrekli sebe. Njima je najgore. Mrze zato što zavide. Umesto da potiskuju zavist, providno i neuspešno potiskuju mržnju. Ponašaju se skromno i nenametljivo, ne zbog vaspitanja nego zbog stida što su u paklu a i dalje dišu.



Živi brzo...

U antagonističkom društvu ne postoji bližnji, samo konkurencija.
Svako ko ne juri za nečim je različit i predmet osude.
Postalo je čudno i neprikladno raditi bilo šta bez jasnog i svima vidljivog cilja.
Bez očigledne koristi. 
Postalo je čudno ono što je nekada bilo normalno i uobičajeno - nežnost, bliskost, prijateljstvo.

Bavljenje duhovnim stvarima je postao "projekat, investicija", biznis ravnopravan kiseljenju kupusa.
Život potčinjen proizvodnom procesu.



недеља, 04. октобар 2020.

Nova normalnost

Stara nenormalnost jednim potezom olovke postaje nova normalnost.

U teškim vremenima slabi žrtvuju sadržaj za formu, a jaki se odriču forme da bi sačuvali sadržaj.

Kada su se ljudi i zvanično odrekli bogova morali su da smisle nove. Najglasnija ideja je bila 
SLOBODA-JEDNAKOST-BRATSTVO.

Niko nije bio dovoljno hrabar da prihvati celo trojstvo.

Zapadna civilizacija je prihvatila SLOBODU kao cilj i ideal. Onaj ko nije prihvatao bi, sasvim logično, završavao u zatvoru lišen slobode.
Sloboda zapadne civilizacije se brzo pretvorila u suprotnost, u policijsku državu, sekjuriti agencije i nadzorne kamere. Kamere su i u marketima i u kondomatima.

U istočnoj je instalirana JEDNAKOST. Alternativa jednakosti je bio dupke pun Gulag.
Jednakost istočne civilizacije se ubrzo zgužvala u u tajkune i oligarhe, i obespravljene i ponižene koji su se predali alkoholu. Između nije bilo nikoga.

Nama je preostalo BRATSTVO. Pojam koji smo oduvek razumevali dobio je sasvim novu vrednost. Braćom su proglašeni neprijatelji, i tako je paranoidna šizofrenija dospela na vlast.
Naše bratstvo je završilo u krvavom bratoubilačkom ratu. Neprirodno i nasilno zbraćeni sa neprijateljima prestali smo da razlikujemo dobro od zla i, očekivano, pripucali po svemu što se miče.

Teška vremena su postala još teža. Možemo likovati posmatrajući i zapad i istok kako se dave u sopstvenim greškama, ali kakva je korist od toga?
Nama je ostala dijagnoza koju moramo lečiti.
Polako, strpljivo, sa razumevanjem i bez naglih pokreta Okruženi smo predatorima.

Na žalost, postali smo plen STRUKE. I medicinske i bezbednosne i energetske, i političke, medijske, obrazovne...
Mafija je legalizovana i dobila je ime STRUKA.
Cilj šizofrene mafije, a to svedoči da je autentično naša, nije njihova korist,
nego naša propast.
Teško vreme za matore, prijatelju moj...



четвртак, 01. октобар 2020.

Zadruga

Kalup u koji nas žele uliti je u ozbiljnoj krizi.
Prilagoditi se, ukalupiti, uopšte nije znak inteligencije slobodnih ljudi.
Robovska veština je ući u nametnute kalupe.
Robovi mrze strance jer doživljavaju i mrze sebe kao strance.

U problematičnim delovima grada, onima čija imena tranziciona elita nerado i sa prezirom izgovara, vlada zajedništvo o kakvom elita budna sanja. Nedostatak hrabrosti stvara uskraćenost, koja porađa sve druge nedostatke. 

Sa internetom u rukama i slušalicama u ušima, pored reke i okružen pticama, ja sam gospodar svog sveta. Novac ne poštuju ni oni koji ga imaju ni oni kojima nedostaje.

Mi smo proizvod svojih misli, a ne obrnuto. Život nije takmičenje, život je slavlje.

субота, 26. септембар 2020.

Nadolazeća pobuna ili perpetuum mobile

ili "Bežte deco"

Vlast se održava isključivo glasovima penzionera.
Glasovi partijski uhlebljenih i ucenjenih u državnoj upravi nisu iskreni - pitanje je dana kada će neko ponuditi više.
Glasovi onih koji ne žive od tuđeg nego od svog rada su, po prirodi stvari, protiv svake vlasti. Protiv bezakonja koju svaka kolonijalna vlast, svesna svog vremenskog ograničenja, naređenjima sprovodi. 

Čak i kolonije slobodno biraju svoje predstavnike. Nesloboda je samo pre i posle toga.

Vlast kojoj je slogan "zgrabi lovu i briši", a to je jedina koju kolonija rađa, može da plati nekog sa pravom diplomom i izračuna odakle joj podrška.
Al im žao para. Nisu navikli da plaćaju.
Da su platili, zarađene pare onih koji žive od svog rada bi državnom uredbom oduzeli, a zatim bi im iste pare vratili kao velikodušni poklon predsednika stranke.
Ličnu svojinu, pa sve do četkice za zube, bi proglasili imovinom države, to jest partije.
Penzionere bi, kao i do sada, držali tik ispod granice biološkog preživljavanja, ali bi iznenadnim novčanim poklonima predsednika jedva preživeli. Makar do sledećih izbora.
Armiji uhlebljenih u poreskim upravama i državnim agencijama bi trebalo ukinuti redovna primanja, ali istovremeno dati veća ovlašćenja i dozvole za otimanje i reketiranje. Time bi selektovali sposobne kadrove i partijske pregaoce od ćutala koji očekuju predsednikov lični poklon, dvesta evra mesečno do otpuštanja.

To ipak ne bi bio pravi perpetuum mobile, jer bi zavisio od psihičkog stanja nepogrešivog vođe, a to je "korak napred nazad dva".
I okret.


петак, 18. септембар 2020.

Carpe diem

Spavamo. Previše sati provodimo bez svesti o sebi. 
Osam noćnih sati smo nokautirani, u svetu snova.
Ni radno vreme ne provodimo svesno i budno. Radimo potpuno mehanički, tek delimično svesni posla ali nikada sebe.
I priprema za dan, ulazak u pretesne cipele, u auto koji se drugima dopada, parfem koji se drugima dopada, frizura i osmeh za druge, partner koji se drugima dopada, jeste besvesni ponavljajući šablon.
Preostalo vreme pokušavamo da "ubijemo" navikama, sedenjem ispred ekrana (uz ili previše hrane ili uz previše pića, da bi čula i svest ostali zauzeti).
Nekada hobijem, sportom, društvenim mrežama; vreme se mora ubiti.
Imperativ je da ne ostane ni jedan trenutak nepopunjen, neiskorišćen, nezauzet, slobodan.
Jer taj trenutak je pretnja, mogućnost da se u svesti pojavi misao o sebi i zaleprša krilima u tesnom kavezu.

Što je kavez čvršći šanse za izbavljenje su manje.



четвртак, 10. септембар 2020.

Svest

Svaka stvar postoji jedino i samo u odnosu na drugu stvar.
Sve se meri u odnosu na nešto drugo, postojeće.
Ako bismo tražili početnu stvar, oslonac,
ono sa čime smo prvo izmerili,
našli bismo da je to čovek.

Koji deo čoveka? Belančevine i soli lakih metala?
Ne.
Početna stvar u odnosu na koju sve možemo izmeriti je svest.
Ona je uvek fragmentarna, iako je osećamo celinom.
Različiti fragmenti iste svesti su u svakom od nas.
Svest je zbir svih tih fragmenata.

Naša suština je deo velike celine, zajedničke svesti.
Toliko zajedničke da ne pripada samo ljudima,
nego svim bićima, pa i naizgled neživim.

Raspolažemo i upravljamo malim delom zajedničke svesti,
tražeći koherenciju, podudarnost, makar sličnost.
Menjajući se, menjamo i nju, zajedničku, nestalnu, promenljivu.

Sve je podređeno svesti. A mi naivno pokušavamo da podredimo svest materijalnom, slavi, novcu, uticaju... ugledu.

Samo alhemičari i zaljubljeni podređuju svest ljubavi, ne mereći je nego spajajući.
Tada svest postaje ono što jeste - ljubav.



субота, 29. август 2020.

Iracionalno

Racionalnost se predstavlja kao najviša vrednost.
Misli racionalno, troši racionalno, štedi racionalno, stvaraj racionalno, zidaj racionalno, kupuj racionalno, voli racionalno, želi racionalno...
Živi racionalno.

A ipak, sile koje su stvorile svet su iracionalne.
Ljubav, san, mašta,  razmišljanje, imaginacija, empatija, tuga, radost...
Istina, lepota, dobrota. Instinkti.
Sreća.
Iracionalne stvari.

Tehnika je oruđe racionalnosti.
Ali tehnika odavno nije oruđe u rukama čoveka.
Postala je cilj, subjekat, smisao.
Čovek je u drugom planu, smetnja, kolateralna šteta.
Tehnika je postala imperativ društva i cilj napretka.
Napretka ka provaliji.

Lepota, istina, kreativnost, stvaralaštvo, umetnost, postali su sluge funkcionalnosti.

Dug put je civilizacija prešla od čoveka do profita.


субота, 08. август 2020.

Sin čoveka

Uskoro ce kiša, ozon miriše
nestaje dah, sve više i više
obične stvari, ljubavi, tuge
živeće dalje za neke druge
Održao reč, dato obećanje
vreme je sad sve manje i tanje
primljena reč postala je znanje
a koju sam dao nema trajanje
Bog je veran, govore nam stari
meni je bio, u mnogo stvari
Nešto je dao, nešto sam sam.
Dal je i to on dao ne znam.
Šta sam video sam poželeo
On je uvek samo jedno hteo
Poslednju od svih mojih želja
primio je s tugom, bez veselja
Ta je želja njegov put i moj
neko je slovo a neko je broj.
Odbacujem vreme i ono mene
jer svaki cvet u vremenu svene.
Al ostavlja seme i živi u njemu
jer seme boga jeste seme svemu
Ispunjena svrha, smisao i san
dočekaću drugde novi božji dan
Dan svetao bez konca i kraja
sto ludi Indusi nazivaju maja
Nije to maja, iluzije čar
to je dobar život, od boga nam dar
Traje kolko treba, dok sećanja ima
sve do zaborava, ognjišta bez dima.
A tada se ponovo, u nekoj štali
opet rodi čovek kao Isus mali
Sin malog čoveka i otac svima
jedan od nas, koji daje svima
Pišem pesme kada nemam daha
nekad bez rime, a uvek bez straha
neomeđen mržnjom, slavom i lovom
tražeći ljubav u tom srcu novom.
Srce je organ koji nece stati
ni kad me na kraju poljubi mati
Srce ide sa mnom u njemu je sve
radosti stvarne, tuge varljive
Neću ja daleko, bicu tu do vas
poklopiću kazaljke u ponoćni čas
Slavio sam život, iz dana u dan,
od jutra do mraka, iz jave u san.
Proslavljati život na načine razne
naša je svrha, bez straha od kazne
radost i ljubav jedino se pišu
vole se i grle i sa nama dišu
Voleo sam disanje, taj miris blagi
voleo sam muziku, ekv i Magi
Subu i Ozija, Ruse i Blokaut
a sad bez daha idem u nokaut
Ne čuvajte boga on čuva vas
čuvajte ljude u njima je spas
zagrlite čvrsto i kad nije pravo
takve je savete i on nama davo
Odoh da završim još neke stvari
proslavi život i za smrt ne mari





среда, 05. август 2020.

Proglas Kliznog Štaba

Klizimo.
I kao narod, i kao država.
Klizimo i kao ljudi, misleća bića.
Klizi obrazovanje, klizi vaspitanje, proklizava ljudskost.
Gravitacija je još uvek dosadno uporna.
Zahteva otpor.
Svako ko ne pruža otpor klizi ka dnu.
Zato sam odlučio da otvorim Klizni Štab.
Neću ga registrovati u APR-u jer je dosadašnja praksa da takvi štabovi nesmetano rade van zakona, neregistrovani, neprijavljeni, neodobreni. Nelegalni.
Zadatak Kliznog Štaba je da običnim ljudima ukaže na blato u koje klize.
Da ih probudi, osvesti, nauči i pouči.
Da ih uplaši.
Snažno uznemiri, dok ne otvore oči.
Uznemiravanje je prvi korak ka buđenju.
Nesvest je neprijatelj koga treba zatući svim raspoloživim sredstvima.
Ko postane svestan opštih a nametnutih ciljeva će se prvo razočarati,
uplašiti, razgneviti,
pa čak i na ovaj Štab.
To je cena koja se mora platiti.
Tada će Štab, u skladu sa svojim mogućnostima, podržati svaki otpor klizanju i proklizavanju.
Podržaće malog čoveka koji se protivi propadanju.
Pridržaće.
Ponuditi alat. Osmisliti oružje.
Nagovarati na ujedinjavanje u tom otporu,
otporu klizanju i proklizavanju.
Svi znamo šta je dole, po smradu, nedostatku istine i svetla.
Pružimo otpor klizanju.
Klizni Štab je uvek uz one koji pružaju otpor.

Osnivanje Kliznog Štaba je moj otpor sopstvenom klizanju.
Ko želi da pristupi neka pruži otpor gluposti, nesvesti, nenormalnosti,
siledžijstva, brutalnosti, ugnjetavanju, laganju,
otpor svakoj prinudi i prisili (ovo drugo povlači krivičnu odgovornost i kaznene mere),
neka pruži otpor nenormalnom koje se zapatilo među nas,
i smatraće se članom Kliznog Štaba.

Klizni Štab,
Danas i dok je ljudi.

понедељак, 03. август 2020.

Maske su pale

Brže
Jače
Bolje

AV.i.on sleće kljunom nadole.


Struka Yoda bez maske.

Narodni odisaj

Uz pomoć policijskih snaga 250 živih dahija je privedeno na nova radna mesta, u Narodnu Skupštinu.
Skupština više nije narodna.
Pristankom da postanu turske dahije su prestali da budu narod iz kojeg su potekli.
Nisu izabrani, sami su se proglasili.

Gamadi, izdajnika i izroda je uvek bilo,
jer kukolj oduvek raste u žitu.
Kada kukolj postane glavni usev, nastupa strašna glad.
Glad se, istorija uči, uvek završava pobunom.
Pobunom protiv dahija. Protiv Turaka.
Čukur-česma nam nikada nije bila bliža.

Danas nisu hapsili samo učesnike protesta,
uhapsili su sve vas.
Smatrajte se uhapšenim. Stiže i danak.
Uskraćena su vam građanska prava,
pravo na izbor, odlučivanje, kretanje,
pravo na slobodu mišljenja i izražavanja.
Niste se pobunili.
Stavite maske na oči i uši.
Ministarstvo istine 1984.

Prodati ste kao roba,
jeftina, džank roba,
niste se pobunili.
Platićete i danak i kamate,
uključujući i danak u krvi.
Krenuli su i po vašu decu.

Istorijski narod je po ulicama motkama umočenim u govna tukao naprednjake.
https://www.telegraf.rs/zanimljivosti/zabavnik/3001819-koreni-mrznje-u-korenima-2-deo-kako-je-sa-cigaretom-u-zubima-milutin-garasanin-pucao-po-narodu-i-zasto-su-izbile-prve-beogradske-krvave-demonstracije
Istorija se ponavlja.

среда, 29. јул 2020.

Posmatrac



Muzika koju smo slusali u mladosti je snazno odredila smer i put.
Imam dovoljno godina da primetim razliku izmedju danasnje muzike i smera kretanja
i nekadasnje.
Ne verujem da je neka generacija zbog toga bolja ili losija,
ali je razlika ocigledna.

Detinjstvo nije proslo, nestalo. Sakrilo se u meni, postoji, zivi, utice i menja stvarnost koju opazam i zivim.
Vecina to ne vidi jer retko ili nikada gledaju unutra - nametnuti i nauceni strahovi su im zakovali poglede za spoljni svet.
Sto su blizi razumevanju spoljnog sveta i modernosti
dalje su od onoga ko posmatra.
Posmatrac menja stvarnost.

субота, 18. јул 2020.

Socijalna distanca

Ljudi su društvena bića.
Fizička distanca umanjuje mogućnost prenošenja zaraze.
Socijalna distanca razdvaja ljude.
Čovek može biti sam sa sobom samo onda kada je sa drugima.
Bez drugih čovek je i za sebe izgubljen.
Svaka, pa i najmanja grupa ljudi, među kojima prebiva bog, naziva se vojskom.
Ta vojska ne gleda u protivnika, njegovu brojnost, njegovu snagu.
Ta vojska gleda u sebe.

Bog je odvojio svetlo od tame. Tamni svetlima ne mogu prići.
Među svetlima postoje uplašeni. Usta govore ono što je u umu. I kada krenu priče "gotovo je, propalo je, uništiće nas", to  je prelazak na tamnu stranu, na stranu gde vlada strah.
Pesmom se razbija strah. Sklanjanjem pogleda sa tame i gledanjem u ono što je svetlo i dobro.

Treba se socijalno distancirati od tamnih, potčinjenih, kupljenih, zlih.
Uplašene treba ohrabriti. pomoći im, ponuditi nadu. Ako poveruju biće spaseni, izaći će iz tame.

Hodam. Nikada nisam stao.
Možda sam jednom, nekada, nekako, video kraj tog filma,
ali me kraj ni na šta ne obavezuje, niti na bilo koji način menja moje korake.
Možda nekakve krize i pandemije izmiču našoj kontroli,
ali moj život je samo moj. Njime ja upravljam.
Ne upravljam svetskim tokovima, zaverama, pandemijama,
upravljam samo svojim putem.
Pružam otpor.
Hodam.

понедељак, 13. јул 2020.

Izbor

Izbor je poslednja ljudska osobina.
Poslednja odbrana.
Ispod toga nema čoveka.
Kada se odrekne izbora čovek prestaje da bude čovek i postaje nečiji kusur.
Roba.



петак, 10. јул 2020.

Konfučije

Kada je ološ na vlasti plemenitom čoveku je dužnost da se ne meša u vlast.
Kada je vladar dobar, onda je svakom plemenitom čoveku obaveza da bude deo vlasti.

четвртак, 09. јул 2020.

Trebalo je da kupite respiratore a ne suzavac

Majmunčine nesposobne.



I kerovi dišu

Stvarni vladar Srbije, znojava Zguzana

Braca

Kolonijalni Upravnik Srbije
Braca
Svojta

Rođaci
Svojta

Svojta



Planeta majmuna

Majmun ko majmun, piroman u uniformi.
Isplivaće snimci kako je palio policijska vozila.
Nije Kaligula nesrećan zato što ga ne vole,
nesrećan je zato što ga se ne plaše.
Frustriran. Zato hvali Murata.
To zavredjuje terapiju.

Okružio se čoporom majmuna jer se ne može vladati boljima od sebe.
A onda se zaključao.
Iznutra.
Deca ga gledaju, neki se smeju a neki ga žale.
A on odande puca.

Puca kurrac i nama za njega. Neko će na kraju povući vodu.

Besni psi

Devedesetih su tukli narod. Studente, gradjane, slobodne ljude.
Za batinanje su dobijali ocenu "narocito se istice".

Pametni uce na greskama.
Ovi nista nisu naucili.

Isto su radili Slobini psi.
Zato je Sloba tuzno zavrsio.

Tukao je svoj narod.

Slina je, naizgled trezan, javno izjavio da su demonstranti bacali suzavce.
EJ!!!
Mislio sam da je u zalosti,
zato ga niko nije prozvao ni pomenuo.

Ali on je u gluposti.

Doktore, seti se, a ako si premlad pitaj starije kako je skoncao tvoj prethodnik koji je tukao narod, batinas Vlajko.
Ubila ga je sopstvena savest.
Svojim pistoljem je na stepenicama skupstine ispalio sebi metak u grlo.
Na mestu na kome je tukao svoj narod.

Obuzdaj prvo sebe, zatim onog pored sebe.
Nije kasno. Ni za tebe ni za Srbiju.
Nemoj opravdati nadimak.
Jos jedna suza je nepotrebna.
Obuzdaj nasilje. Narod to ne moze, jer narod nije ni izvor ni nosilac nasilja.
Reakcija naroda je REAKCIJA na akciju AVKaligule.
I Kaligula je, bez glasanja, uveo konja u senat i postavio za premijera.
Ne veruj neuračunljivoj Suzani, ona je robot,
posalji svoje žbirove u masu,
ili se maskiraj u čoveka i uveri sam.
Bijes dobre ljude.
Oni su buducnost.
Mozes stati na stranu buducnosti,
mozes stati na stranu proslosti.

Nemoj povuci oroz.

среда, 08. јул 2020.

Neljudi

Gde je evolucija pogrešila,
i kako je stvorila bića koja šutiraju i pendreče ljude koji leže na zemlji?
Povređene, slomljene, otrovane suzavcem.

Šutirati i pendrečiti nekoga ko leži ne samo da nije viteški,
nego je potpuno neljudski.

Ima pravo Frojd, postoje ljudi koji se rađaju bez duše.
I žive tako, bez duše.
Liče na ljude, imaju metabolizam, velike plate,
al nemaju ni mozak ni dušu.
Samo telo i uniforma. Plata i dodatak.
I pendrek, predmet koji im daje smisao.

Zombiji su medju nama. Naoruzani. Zedni ljudske krvi.



уторак, 07. јул 2020.

Dame i gospođe

sendvič-armijo Velikog Vođe!
Zaokružili ste i osvojili! Pa Čestitam!

Ovo će da vam rade.

Loviće vas mrežama i čipovati,
možda i štrojiti, ma nebo je granica, zaokružili ste.
Bili ste poslušni i zaokružili obavezu.
Ali ne obavezu za njih - da bolje rade i manje kradu,
zaokružili ste obavezu za sebe.
Imate pozdrave od Bila Gejtsa koji je već unesrećio Afriku.
Došli ste sada, eto, i vi na red.
Dolijali!
Zaokružili ste.
Za vašu decu.

Od moje dece odiebite!

Nema vise sendviča! Stižu uniforme.
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B8_%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0

понедељак, 06. јул 2020.

Vernik

Svi su ljudi verujući.
Neki veruju u boga ili bogove,
one koji stvaraju sadržaje i u nama i oko nas.
Plitko i nepouzdano, kolebljivo i sa mrvom sumnje.

Religiozni ne veruju u bogove nego u njihovu sliku.
U zgrade, oltare, kapije, rituale.
I oni su verujući.
Kada bi im bog došao, opet bi ga razapeli jer kvari sliku, predstavu koju su prihvatili.

Humanisti veruju u čoveka, njegove ideje,
dostignuća, građevine.
U naučne rezultate pa čak i u nepotvrđene teorije.
Teoreme, hipoteze, proračune, statistike.
Veruju do fanatizma.

Ja ne verujem u boga, ja verujem bogu.
To nije udobna pozicija jer izostaje sigurnost.
Sigurnost je ono što normalnim ljudima treba.
Meni ne.

Onaj ko je siguran stoji ukopan, sa nogama u svrdnutom cementu,
zna da neće nikuda,
i ne želi nikuda.
Ne uzda se u sebe, nikada, nego se prepušta veri.
Ukopao se svojim snagama a očekuje izbavljenje.
Beznadežan slučaj.


субота, 04. јул 2020.

Stavi brnjicu i ćuti


Veličina virusa je takva da nas maske ne štite.
Na deklaracije maske piše da ne štiti.
Ni od virusa ni od polena.
Ni od prašine.
Piše. Srpski, ćirilicom.

Jebemtimasku.

Prva stvar je da utvrde ko je poslušan a ko nije.
U staro vreme su maske nosili samo robovi. Bez neverbalne komunikacije se ljudi ne razumeju.
Stići ce kazne, pretnje, pritisci,
teror,
i agenda šta uraditi sa stanovništvom če biti ispunjena.
Najavljuju veliki reset.
Biće resetovan dug bankara, ali ne i dug naroda.
Narod će platiti.
Platiće i tuđe dugove.
KOronaVIrusDecembar'19 je izgovor.
Ovo je zaebancija spram onoga što će doći.
Oduzimanje prava je početak.
Početak istorije.
Testovi i maske su mali pritisci; uskoro ce doći pritisci o žigu i broju,
uskoro neće biti prava,
U pismu piše da će svi pristati, da će im prava biti oduzeta,
osim one grupe pojedinaca koji odluče da budu verni bogu.
144000
Kad se vrtimo u krug dolazimo u ćorsokak.
Drugo je inicijacija.
Robovi nose maske.
Maske su inicijacija u satanski svet.
Šupičkumaterinu!

Lojalnost partiji i nepogrešivom vođi,
inicijacija u satanistički klub.

Lepši je sa maskom
ali je mala, ne pokriva dovoljno.

Za njihovu decu?

уторак, 30. јун 2020.

Kuvanje žabe


"U situacijama kada su naša emocionalna osećanja suviše bolna ili neprijatna, mi smo u stanju da sebe anesteziramo. To je prilično jednostavna stvar. Prizor jednog tela, raskomadanog tela, užasava nas. Ali ako takva tela gledamo svuda oko sebe, dan za danom, ono što je užasno postaje normalno i mi gubimo osećanje užasa. Mi ga jednostavno isključimo. Naša sposobnost da osećamo užas potpuno otupi. Krv više ne vidimo, ona za nas više nema mirisa, ne osećamo više njenu agoniju. Nesvesno, mi počinjemo da živimo pod anestezijom."
Skot Pek

субота, 27. јун 2020.

100 evra

5 miliona punoletnih građana je dobilo jednokratnu pomoć od sto evra.
(Po donjem kursu, naravno.)
U državi u kojoj ima šest miliona glasača.
Milion duša se ne broje?

Za datu pomoć je uzet MMF kredit od 5 milijardi evra.
5 milijardi, podeljeno sa 5 miliona duša, je hiljadu evra.
1000 EVRA Po čoveku.
Ko je, dakle, uzeo 900 evra po njušci?
Koji doktor nauka nije savladao matematiku za treći razred?
Da li je razlikom novca finansirana bajdenova kampanja?
Baš kao onomad Hilari, kada joj je poklonio naše pare?
Naše milione evra? Moje maline? Moj porez?
M?

недеља, 14. јун 2020.

Dunav

Dunav nije rođen veliki. Ne, na izvoru je on tek mali i slabašan potok. Bah, rekli bi Nemci.
Nije Dunav sam, svojim talentom radom znanjem voljom srcem... postao veliki.
Drugi su ga učinili velikim.
Hiljade pritoka su mu se dale cele, čineći njegov tok većim i snažnijim. Ime su promenile, odrekavši se svog i uzevši njegovo.
Stvorile su snažnu silu, dostojnu i ljubavi i strahopoštovanja.
Stvorile su utočište, put, hranu, sklonište, dom... milionima.
Snažno gurajući ogromne turbine, zajednički žure ka svom cilju, ka večnosti, moru koje toliko žele.
A onda, gradeći moćnu deltu, na pesku koji je doneo sa evropskih brda, Dunav se razdvaja od svojih saveznika i dozvoljava da svaka pronađe svoj mir.
Tek tada Dunav može da zastane i razume i tok i pritoke. Obogaćen ogromnim znanjem i iskustvom, dolazi do svog cilja onakav kakav je na put krenuo, kao sasvim mali, tek rođeni potok.
Naučio je smisao savezništva i prijateljstva, i više ga niko u novom pohodu ne može zaustaviti. Postaće morska struja. Snažna, nevidljiva, moćna i dobra.
Ko zna, možda mu se nekada putevi ukrste sa Senom?
Tada neće jedno drugom biti pritoka, jer imena odavno nisu važna. Ako se to desi, zaploviće zajedno, u nepoznato, zagrljeni tražeći neko toplije more.


субота, 13. јун 2020.

Dijalektika

Tama je oko nas, ali ova svetlost uporno svetli u strasnoj tami.
Svi smo u tami zaceti i rasli, nije nama tama nepoznata.
Postoji svetlost pobede koju slavimo. Svetlost novog zivota; mi zivimo u njoj bez obzira sto smo tamom okruzeni.
Ono sto je novo je svetlost, iskustvo sticanja i sretanja svetlosti kojom zivimo.
Neka bude svetlost.
Sunce je spolja data svetlost, ali mi zivimo od unutrasnje svetlosti, stvorene ipostasne svetlosti.

Istina je dijalektika. Kada je zaustavljena, zarobljena u iskazu, zapisana kao reč, ona tada prestaje da bude istina.
Postoji samo kao kretanje, ideja, misao. Kratkotrajno, nepostojano, dok je ne zameni druga.
Istina koja se ne menja i na kojoj se insistira kao na napisanoj paroli prestaje da bude istina i postaje dogma.
Istina je dijalektika. U nju se mora stalno ulagati i neprestano davati.
"Ono što je u borbu uloženo tek je time stvoreno." -Hegel.
Istina je dijalektika.
Jednako kao ljubav.

четвртак, 11. јун 2020.

Odiseja

Hoda život ispred mene, širi put ali ne utabava, to moram sam. Ukrstim se sa nečijim putem, ali se brzo vratim svom. Osuđen na stvarnost i zarobljen u stvarnosti, taj put ipak nije puka projekcija stvarnosti. Iščitavanje oblika koje put stvara leči od stvarnosti, isceljuje bol koji po tome odakle dolazi mora biti stvaran. Na tom putu nikada ne nedostaje muzike, nego tišine. Na kraju puta su dva izbora, jama, i raskršće na kome ljudi viču: raspni ga, raspni. Koga je put naučio da ustane i posle trećeg nokdauna, uvek bira raskršće. Ko prođe kroz raskršće može ići gde god poželi. Živeti po svojoj volji, bez ove strašne zbrke, idući za svojim životom.

Kada se nađeš u mraku, ne traži izlaz. Svetli, najjače što umeš, makar sagoreo.

среда, 10. јун 2020.

Kobajagi život

Online nastava, Online ocenjivanje.
Online zabava, Online upoznavanje, Online druženje.
Online konferencije, Online debate. Online seminari.
Online kuvanje, Online kafenisanje. Online recepti.
Online ogovaranje, Online prepirke, Online savezi.
Online svađe. Online krađe. Online plaćanja.
Online ručkovi, Online degustacije,
Online putovanja, Online fotografisanje.
Online praćenje, Online hakovanje.
Online napadi, Online odbrana.
Online strategija, Online savezi.
Online umetnost. Online vaspitavanje.
Online muvanje, Online sex.
Online poručivanje, Online dostava.
Online oduševljenje. Online tuga.
Online sevdalinke, Online boemi.
Online kampanja. Online glasanje.
Online brojanje. Online rat.
Online robot. Online rob.

Online igrice. Online životi.


уторак, 09. јун 2020.

Kada nas budu iskopavali

Kažu da se svet bliži kraju.
Kada nas jednog dana budu iskopavali, šta će pronaći?
I da li će biti glupi kao mi i prekopavati davno zatrpane gradove i groblja,
gledajući uvek dole, u zemlju, tražeći oruđe i oružje, crteže ubijanja i lova,
ili će biti hrabriji od nas i podići pogled, ugledati nebo, nečije vesele oči, osmeh?
Hoće li iskopati guglove servere, ajfelove i ostale vavilonske kule,
klovnove ispred mekdonaldsa, bilborde mišelina i kokakole, autoputeve koji nikuda ne vode?
Možda iskopaju neki otporan virus, ili "zbirku propisa sa primerima iz sudske prakse",
pa se i oni pobiju u nekom nepotrebnom ratu?
Valja im ostaviti nešto vredno, jer to će biti naša deca.
Ali šta?
Još uvek tražimo ono što je vredno.
I sve što možemo naći, sve čemu težimo, sve što celog života tražimo,
je ljubav.
Ako budemo voleli, ljubav ćemo sačuvati u našim genima,
u složenoj spiralnoj strukturi, pomalo zaprljanoj mržnjom, pohlepom, strahom.
Možemo se odreći, i iz spirale izbaciti zlo, zaboraviti, i ostaviti samo ljubav.
Tada neće ni morati da nas iskopavaju.
Naći će nas u sebi.
I mi ćemo ponovo živeti.




недеља, 07. јун 2020.

У даху

Знам ко сам. Син краљева, унук богова, отац човека.
Мали сам, неважан. Када будем нестао, направићу таласе колике прави прст извађен из воде.
Потврду да сам жив добијам од људи. Много чешће од нељуди.
Ови други ме, гажењем по прстима, подсећају да сам на туђој земљи. Туђем поседу.
Дакле, жив сам, постојим. Некоме сметам. Добар осећај извлачим из лошег поступка.
Omnia mea mecum porto. Пуж жељан пространстава којих се архетипски сећа.

Трудим се да украсим свако место на коме се нађем. Иако привремено, то место јесте дом.
Не допадају се свакоме моји украси. Одувек их бришу и прецртавају. Разуме се, различити смо.

Онда се десило. Видео сам један недопадљив и ниодчега склепан украс поред кога је стајао мој потпис. Затим још један. И још...
Преслишао сам се брзо.
Нисам довољно пио, ни мењао терапију, а и да јесам, такву гротеску не бих умео да створим.
Направити од мене ругло, ајд, не треба ту много труда. Али од мог дела? Мог украса?

Неко је узео и променио, затим мирно вратио. Будући фалсификатор је оставио мој потпис.
Био сам ужаснут могућношћу да нећу једноставно престати да постојим, као што сви људи једном морају отићи.
Наставићу да постојим, али то више нећу бити ја.
Не овако, помислио сам, не на овај начин.
Погледао сам иза себе. Осим слузавог трага који сваки човек невољно оставља, остало је још пуно украса.
Као пуно упаљених фењера дуж пута, да некоме осветле макар део пута.
Пандора је преузела. Почели су да се гасе.

Пут више није био осветљен.

Нећу дозволити. Тражићу правду. Одлучио сам. Не због себе него због смисла који створено даје човеку.
Јер, временом човек постаје његово дело. И када човек нестане, остаће неко светло у мраку.
Осветлио сам пут ка нечему што сам сматрао добрим, а сада тај пут води у сасвим другом правцу.
Погрешном правцу. Туђи пут је увек погрешан, једино лични пут води некуда.

Звао сам помоћ, а онда сам, по први пут, осетио бруталну силу на себи.
Не боле ударци, било их је и биће. Али променити смисао, циљ, сврху, значи фалсификовати цео пут. Живот.
Целог човека. Све што за собом оставља.
Још увек на ногама, покупио сам неколико преосталих фењера. Фалсификовани су остали да светле,
мени као сећање на зло,
другима као путоказ ка провалији.
Брутална сила која је дејствовала сигурно разуме тежину. Ко зна, можда и осећа кривицу.
Тешко јој је да буде љута на себе.
Још јој је теже да се извини и призна грех.
Та љутња тражи пут, мора изаћи. На кога је љута? На онога ко памти њено зло.
На онога кога није заштитила када је тражио.
Ја сам постао сведок њеног зла и глупости.
Уместо да неутралише зло у себи, а то ради само једна реч, она изнова неутралише сведока греха.
Ако некоме докажеш да је крив, неће постати бољи, тешко да ће се и извинити.
Осим ако није племенита сорта, а то је реткост.
А ако је гад, уништиће те. Затим потонути у нови грех и кривицу.

Много је патологије у наизглед обичним људским односима.
Али ако само једну особу исправиш, учинио си добро, поништио си грех.
Усуди се. Удахни.

Nebo

Suprotnost Zemlji? Majci? Grobu?
Danju plavo, noću crno
Ništa ne krije
…osim raja.
Ali raj ne vidimo, samo ga se sećamo.
Znamo, osećamo da je negde gore
Gde ima mnogo svetla.
Idemo na osvetljena mesta nadajući se da ćemo ga naći
Ali ga ne vidimo.
Znači li to da ga nema? Ili ga ne prepoznajemo?
Jesmo li sada u njemu?
Plašimo ga se!
Plašimo se gubitka Zemlje. Gubitka majke.
A zelimo da se odmaknemo od groba.
A to ide zajedno.
I sada smo negde između, između krajnosti
Nedovoljno hrabri da krenemo gore ili potonemo skroz
Živimo u nadi, strahu, iščekivanju
Bez želje za pokajanjem, bez hrabrosti da priznamo
Da je sve laž.
Učimo nepotrebna znanja, koristimo nepotrebne veštine,
Divimo se nepotrebnim ljudima. Nikad Nebu. Ili Zemlji.
Slavimo one koji su bili hrabri i pametni, i verujemo da je to dovoljno.
Ne pokušavamo da budemo kao oni.
Učimo decu nepotrebnim stvarima da ne bi bili bolji od nas
Da ne bi otišli!
Plašimo se gubitka. A želimo da dobijamo.
Pa to ne može. Svaki trgovac to zna.
A mi trgujemo dušama. I to loše.
Svojim dušama.
Nikada nećemo nestati. I nikada nećemo porasti.
To je prokletstvo.

wwg1wga

Ako te trener dobro uči kako da istrčiš maraton, da li on mora da bude bolji maratonac od tebe?
Ne mora. Može biti i invalid.
Neko uči od boljih,
neko pažljivo sluša savete.
Do učenika je, nije do trenera.


Svaki propovednik donosi i priča istine do kojih je došao. Istina je danas najkompromitovanija reč, ljudi su se odrekli istine i zato ne razumeju propovednika. To, razume se, nikada nisu konačne istine, ni on ih ne zna. Ali se usudio da javno priča o onome što zna. Obične istine, "Samarjanin je bližnji", su tople i prijemčive.
Čovek koji puno zna a ćuti nalik je magarcu natovarenog knjigama. Treba skupiti muda i izložiti sebe javnosti. Razapeće i njega na krst, baš kao i sve prethodne propovednike. Vreme stoji već dve hiljade godina.

Da bi čovek rasuđivao mora imati različite ponude, pa da kritičkim rasuđivanjem odabere.
Došao je liberalizam. Ponuda je samo jedna: budi rob.
Nema se tu šta rasuđivati, biti kritičan, birati. Izbora nema.
Kvazi-naučnici i alternativci uče da postoji izbor. Možda ga oni ne nude uopšte, ili možda ne nude dobar, ali pronose ideju da mora postojati izbor. To je ono što društvu nedostaje, svest o postojanju izbora. Iskorak van nametnutih društvenih šablona.

Niko ne pokušava da obori "neodređeno" jer je to klizav teren. Napadaju se samo "konačne istine" jer je aksiom da takve ne postoje.
Zato pišu o Hajzenbergu kao nedoraslom zanatliji koji za pet godina rata nije uspeo da napravi bombu.
Pitanje je da li on namerno "nije umeo da je napravi".

Najosporavaniji naučnik danas je Nikola Tesla.
Ko ga osporava? Oni koji nisu sposobni da ponove njegove eksperimente niti da razumeju njegove zapise. "Klinac napisao da se može preneti energija, a eto, onoliki naučnici nisu uspeli, pih...".
Lako je osporiti. I jeftino.
Prejeftino.
Ljudi veruju u sve i svašta jer ne umeju da žive bez oslonca.
Srednjoškolci sa lakoćom negiraju Tesline ideje, Hajzenbergove, Frojdove... Gimnazijalci Adler i Jung su naučno pokopali Frojda i daleko ga prevazišli, ali to nikako ne znači da nam Frojd nije dao večnosti vredna saznanja.
Kamen koji odbaciše zidari posta kamen ugaoni.
Stvarni naučnik srlja u aporije. Postavlja pitanja, čak i glupa. I naročito glupa. I kada se u tim aporijama zaglavi, oni koji se nikada nisu usudili da razmišljaju rado ga nazivaju budalom.
Naučnik pokušava da poveže pitanja sa odgovorima, a da pri tom ne pokušava da dokaže smisao, svrhu, opravdanje i nužnost svog bavljenja naukom.

Nauka je u mnogo ozbiljnijem sukobu sa kvantnom samom sobom nego sa kvazinaučnicima.
Nekada su mladima babe i dede pričali o moralu, bogu, pravdi.
E, onda je porastao standard.
Najurili smo babe i dede u sela i sami vaspitavamo decu. Kako? Uključimo im igrice i fejs. Nemamo ni vremena ni snage za razgovor jer imamo zapadno radno vreme.
Porastu im najke do broja 43 a da nikada nisu čuli ni jednu priču, legendu, mit, istinu. U školi uče polinome i državno uređenje posle francuske revolucije. Svi znamo da je državno uređenje bila giljotina, ali oni uče drugačije. Odrastu kao tabula raza, pilad u kavezima. Njima treba ispraviti kičmu, pripovedati i guslati, pričati o junacima i bogovima.
Da se makar sete ako ne mogu da nauče.

недеља, 31. мај 2020.

Perspektiva

Ako gledamo u usku sliku videćemo nepogrešivo šta je na toj slici. Ali ako toj slici skinemo ram ona postaje samo mali deo sveta, ne manje istinit ali svakako nedovoljan.
Lako je spoznati svet koji se nalazi u maloj ogradici. I pričati istinito o njemu.
Ali nekada čovek mora izaći iz dubka i prohodati; tada će videti da je svet sve ono što je do tada znao, ali i mnogo više.
Treba skinuti ram sa slike i zakoračiti u nepoznato. Samo retki pokušavaju da napuste sigurnost koju poznaju, u kojoj se osećaju dobro, sigurnost u kojoj sa carskom mudrošću vladaju.
Tek retki gledaju izdaleka.
Moja ograda je nešto šira, i ne mogu da je prihvatim nego je rušim, tražeći. To se može zvati neuravnoteženost, izgubljenost, ali ja više volim reč sloboda.

Ljudi su, još od Aristotela, verovali da pauk ima 6 nogu, sve dok se jedan biolog nije setio da izbroji.

Kada drvo krene da raste udesno ne možeš ga prosto ispravljati, moraš ga vući ulevo. Od držanja sredine nema uspeha.
A upravo na sredini je istina, uvek bila, na pola puta između crnog i belog. Oni koji se nisu usudili misle da je između sivo. Ne, nije to sivo, tu je ceo kolorit. Mala vrata.

Prići širokim masama i obraćati se na njima razumljivom jeziku jeste svojevrstan talenat.
Ako taj talenat prati makar kakvo znanje, onda je to dobitni tiket.
Ja ne kupujem tikete i sve priče su mi, po značaju, jednako istinite i jednako nedovoljne.
Nema ljudi na vlasti. Bog je na vlasti, a ljudi treba da rade i da se pomažu.
Vole, pre svega.
Moral je skup pravila koji pomažu da se lakše razlikuje dobro od lošeg.

Nisu nomadi ljudi koji hiljadu godina žive na svojoj zemlji.
Nomadi su oni koji su preplivali okean sa dugim cevima.

среда, 27. мај 2020.

Zagrli me

Ima ljudi koji poveruju u božji put i hodaju njime. Ima i onih koji poveruju u svoj put pa traže da bog veruje u njih. Čoveka je lakše prevariti nego mu objasniti da je prevaren. Smernost je, iako nije očigledno, suprotnost poniznosti.
Verujem u tebe, govorio mi je glas. Njega, izgleda, ne zanima da li ja verujem, još manje u šta.
Osećam tek ukus koji nova ideja nosi i priznajem da me taj ukus prijatno opija.
Ali artikulisane ideje nema. Kada bih znao šta znao bih kako. Ko će mi reći ime mog cilja?
Točeno, crno, naručio sam još jedno prebirajući po činiji sa kikirikijem. Živa muzika duboko i mirno prede, iskusno konstatujem da se bluz i ne sme drugačije slušati.
Napipao sam telefon s namerom da zapišem misao o bluzu. Verujem u tebe, ponovo čujem, ovoga puta kao otpevan refren.
Vera je lično osećanje, tvoja vera služi tebi a ne meni, zapisao sam umastivši ekran telefona. Mastan i slan kikiriki je dobra fora, da gost brže ožedni.
Ponovljena je tema, svi su u pravu. Šta napisati da nije već sto puta rečeno?
Verujem u tebe. Da, da, znam, bluz pesme po pravilu predugo traju i na granici su da smore slušaoca. Ali nikada ne pređu tu granicu.
I znam, nekome sloboda vredi više od života, nekome život vredi više od slobode. To određuje put. Meni idu samo zajedno.
Dobijamo pohvale i zasluge nizbogčega i to nas iskrivljuje. Nije svaki kamen kremen, ali može to postati. Ako poveruje.
Odbijam da prihvatim i odbijam da pozdravim autoritete koji su ponižavajući za mene. Poštovanje uniforme ili titule je mehanizam koji je bolesno društvo nametnulo. Ali nisam narcistički opsednut sobom jer i sebe ne priznajem za autoritet. Može se i mora živeti bez ograde. Ograda se preraste u detinjstvu, kad prohodamo. Prva božja zapovest je ide. Hodaj.
Hodam, ali u tome sam zadovoljan hodanjem a ne sobom. I pisanje se u najvećoj meri sastoji od brisanja. To je balans između napisanih mudrosti i prećutanih gluposti, koje u miru žive u istom čoveku.
Ratnik postaje nepotreban i suvišan kada se rat završi. On teško može nestati, ali može postati nešto mnogo veće: buntovnik. Nije teško biti buntovnik, teže je biti čovek. Slabost kakaktera ne trpi iskrenost.
Boreći se za jednakost stvaramo jednoličnost. Kao što se siromasi ne mogu zasititi pravde, nesigurni želje da sačuvaju bogatstvo, samoprognani zagrljaja.
Bez vazduha umire samo čovek, ali bez ljubavi umire čovek u njemu. Kazna za greh je upravo taj greh, i to je najteža kazna.
Verujem u tebe, ponovo. Plaćam novu turu i odlazim, uz obećanje sebi da ću, kad god i gde god se probudim, zapisati mamurne misli.
Biranim rečima na vetrenjače.


среда, 20. мај 2020.

Ne veruj mi noćas

zato što sve češće nisam siguran da govorim istinu. Govorim ono što znam, a ne umem da razlučim da li je to što ja znam istina. Ako uspem da povredim dobre ljude, onda to ne može biti istina. Ili oni nisu dobri ljudi, ili je to drugačije zavisno nego što verujem. Nemam nikakve komunikacije, fejsove i te stvari, jedva sebe trpim. I kada sam prinuđen da gledam vesti uvek isključim ton. Tada izgledaju manje uznemirujuće. Dođe ponekad dan kada ne umem ništa da kazem, samo da zagrlim.
Ja mogu da vidim svetlo, ali više ne letim za svetlom. Puštam brodove, grlim drveće. Završavam radno vreme; kriziram bez slatkiša, ona torta tako dobro miriše. Razmišljam o gluposti, ljudskoj i svojoj; pričam izvan svesnog. To su često fragmenti, delovi misli, sirovi i bez konteksta. Znam odakle dolaze, i samo zbog toga ih ovde zapisujem. Plašim se da će ideja nestati ili mutirati ako pokušam da uobličim. Volim da poslužim sirovo. Dok gledam decembarski rani zalazak sunca, meni je uvek vruće jer sam ga letnjeg u misli urezao. Istina je u svakom od nas, samo što mnogi nju poistovećuju sa pukim odgovorima na direktna pitanja. Svako bira hoće li je pustiti napolje, igrati se njome kao kakvom igračkom, ili je besno gurnuti u stranu. Odreći se istine jednako je odreći se dela sebe. Kako onda sakati po svetu da hodamo? Neće nebo pobeći, nece ni nestati, treba ga nežno spustiti na ramena, da ne žulja. Teško je, postoji razlog. Zver koja čuči u čoveku je najstrašnija, i zato unutra postoji i čovek, koji treba da ukroti tu zver u sebi. Ako uspem da se ne probudim, proživeću svoj život u sreći, voleći. I bogovima se ovaj moj san sigurno dopada, čim me ne bude. Suze su dobar dokaz. I one koje odaju bol i one koje pokazuju sreću su iste suze. Znači da dolaze sa istog mesta. Svi imamo isti put. Voleti. Sve ostalo je usput.
Lako je otići. Onda je teško biti sam. Teže je ostati. Izdržati, nekad prećutati. Razumeti. Zaspati i buditi se. Boriti se. Ostaviti trag na licima onih koji ostaju za nama. Ostaviti deo nas kraj nas i posle nas.
Ali tada, tada... kako je tada lep osmeh na obrazu do tvog. Zar nije osmeh jedino što se, na kraju, računa? Ljubav je osećanje blizine, čak i kada očigledne blizine nema. Čovek na kraju ostaje samo sebi. Kada protreseš neko bure, začin, posudu, plažu, morsko dno... uvek ce najkrupniji komadi izaći na površinu. Ono sitno, fino, meko, ostaje na dnu. Neko možda iskopa. Možda ne. Nije važno. Ako je neko nekada... ikada, stavio svoja stopala na mekano, vredelo je.
Uporno tražim nešto bolje od "konstruktivne kritike postojećeg stanja"; pljunem tu i tamo, al nemam svilenu salvetu, nego rukavom. Od zlata smo, ali lomljeno ne vredi mnogo. Mnogi se plaše napornog kovačkog rada. Kovanje takvog zlata zvuči kao robija, mada jako fina robija. I Faberže je kovač, ali nižeg ranga. Dve iskovane polovine nikada nisu celo, ne mogu biti celo, jer su lik u ogledalu.
Vreme je najveći zid između ljudi. Možda je čak i zaštita? Malo je onih koji će, dok su jaki, to priznati. Naučeni smo da glumimo, čak i sebi. Godine brišu ideale i snove, energiju i inat. Talentovaniji će početi da vole sebe, a manje talentovani tebe. Ali će svi makar nekoga voleti. Kada pitaš ljude šta ih boli, oni ti tada, nesvesno i nenamerno, govore ko su. Čak iako oni sami ne znaju ko su, izgovaraju čistu istinu, nesposobni da čuju sebe.
Tacna i čaj znače susret prijatelja, možda susret ljubavnika. Susret koji prethodi poljupcu. Susret. Taj čaj priželjkujem. Baš kao i ostatak čovečanstva. Istina može postojati samo gola. Volim reč gola, u bilo kom kontekstu. Lepa je, kreće iz grla i završava sa otvorenim ustima.
Trošim duhovno bogatstvo, rasipam, razbacujem, delim... Ne može se čuvanjem ništa uštedeti. Štednja je uteha za nedovoljno hrabre, one nenaučene na istinu. Meni je bio divan dan. Prošao je, da napravi mesta novom danu. Nije važno šta neko ima, jer čovek može posedovati samo ono čime može da upravlja.
Imam gramofon i puno ploča. Reku na kojoj hranim labudove. Imam i četkicu za zube koju niko nije koristio. Imam sve.
Skoro sve...



Svetlance u tami

Ne znam da li je stvarno, ali čini se,
stao sam ceo u jedan zrak.
Običan zrak svetla.
U klikeru prelomljen, šaren.
Kaže, samo me je dopisala.
Kao vazduh sam lak
u tom zraku.
Pamtim udobnost u zraku,
toplinu,
svetlo,
i puno dobrog vazduha.
Dišem.
Nikada nisam pitao da li zrak ide ka njoj
ili od nje.
Ni čime po svetlu piše.
Možda zrak oduvek tu stoji
i vezan svetli?
Nije ga valjda ona vezala
i prelomila klikerom staklencem?
Ljudi ne vide zrak,
ne mogu da vide,
gledaju dole.
Ali ako nekada neko
ko gleda gore
vidi zrak
i dopiše ime,
onda će zrak sići
i poneti ga.


Esencija

Moje price su sve takve. Napisem celu stranu, suzim na pola, precrtam na cetvrtinu, skratim ponavljanja, oduzmem nepotrebno i u na kraju dobijem jednu rec.
Toj reci verujem. U njoj se nalazi esencija.
Onda oko nje gradim.




Bog je, kažu, ljubav. Ipak, svako može da odabere sebi boga.
I baš kao što vlasnici i ljubimci počinju da liče, tako i čovek počinje da liči na prihvaćenog boga. Neko počne da liči na strah, neko na mržnju, neko na ljubav, neko na novac, racionalnost, bedu, alkohol, batine, sumnju, tišinu, seks, adrenalin, nauku...  Posmatraj i znaćeš kog su boga prihvatili.
Ako učiniš dobro nekome, učinio si dobro sebi, iako tog trenutka ne vidiš.
Ako povrediš nekoga povredio si sebe.
Rupu u sebi možeš popuniti. Biraj pažljivo čime. Praznina nije rupa.
Prazninu u sebi ne možeš popuniti. Ni hranom, ni alkoholom, ni druženjem, ni obrazovanjem.
Zato su bogovi izmislili ljubav.
Boemi? Pijanci ko pijanci, samo sa računom u banci. Tuguju što ne mogu da piju onom brzinom kojom se puni račun. Shvatili su da će ih račun nadživeti, i zato piju.

Tek kada dodju neke godine,
shvatis da postoje dubine o kojima nista ne znas.


Hleb koji se ne lomi nikoga ne moze nahraniti.


Ono sto mislim da jesam, ono sto bih zeleo da budem i ono sto zaista jesam
ratuju u meni.
Prvi napada uveren u svoju nepogresivost,
drugi prljavo igra i zadaje zabranjene udarce jer ima vredan cilj.
Samo je treci, sav izubijan i izudaran, sposoban da voli. Potrebna mu je naklonost druge osobe. Zagrljaj. Napraviti mu mesto je ljubav.

Treći nije glumac. Samo čovek.


Ljudi novog veka, oba pola, nisu naučeni da razlikuju sliku o sebi od sebe.
Niko im nije rekao da oni nisu status na fejzbuku.
MORAS ziveti kao... nesto?

Ne, ne moras.
Mozes imati stav i biti taj stav. Izgubiti sebe i postati taj stav, braniti ga zivotom.
A mozes imati sebe i biti covek, imun na stavove. Neprilagodjen, izopsten iz velikih krugova.
Ima to svoju cenu, i, gledajuci sa strane, najbolje prolaze balanseri.
Ali, ja mislim da je balansiranje samo za lose djake. 

Ne, hvala.
Vernici veruju da je sve stvoreno sa svrhom. I svako novo pegavo sunce je prvo zamišljeno, pa sa ciljem i po zamisli napravljeno.
"U početku beše reč." U svakom početku.
Nema slučaja. Reč "slučaj" na svim slovenskim jezicima znači "događaj".

понедељак, 18. мај 2020.

Minut mržnje


Svako ko se uhvati vlasti, a nije pre toga otpratio prethodne u istražni zatvor, je saucesnik.


Što sad ne lupamo u šerpe?
Odgovor može dati psiholog...
ne,
pre psihijatar.
ili, nedajbože, patolog?
Sigurno ne političar.
Vatrom se ne gasi vatra.
Kukolj uspeva tamo gde se ne uništava (pod izgovorom tolerancije).
Ljudi ne vide očiglednu istinu. Čista nije zabavna. Mora se malo umazati, kao u reklamama. Ljudi nisu navikli da gledajući šumu vide drveće.
Vid je od boga, ali gledanje se uči.

Realnost ponekad postane mit. Dovoljno je da se odreknemo realnosti.

Nekad se niotkuda pojavi knjiga koju smo voleli. Ljudi kažu da knjiga zna da je prijatelj.

петак, 15. мај 2020.

Dirakov impuls

Trajanje u vremenu stvara otisak; što je duže trajanje stvoreni otisak je unikatniji i dublji.
Kratko pojavljivanje i nestajanje bi, po logici, stvorilo neugledan i slab otisak. Dirak dokazuje suprotno: što je kraće postojanje u vremenu veći je broj dobijenih talasa, a Plank predviđa ogromne energije.
Podmornica koja polako zaranja stvoriće tek nekoliko snažnih talasa samo jedne vrste.
Kada u isto more prodre ispaljen metak, brzo bačen kamenčić, stvoriće beskonačno velik broj potpuno različitih talasa.

Izvor je praslika sveta, prodavnica ogledala, svako u ogledalu vidi cenu.
Svako različitu.
Dve senke ima onaj ko istovremeno igra u dve predstave, duža senka uvek prva nestaje, a ona naizgled slaba i kratka - traje.

Nikada nisu svi isti. Kada bi svi postali isti ne bih imao ni za koga ni sa kim. Kada poverujem da su svi isti poverovaću da sam u vučjoj jazbini okružen karnivorima. Neću tada postati jedan od njih da bih imao i za koga i sa kim da se borim. Neću. Otići ću na Kubu.

Nada nije nastala iz vere, ali ni obrnuto. Vera ne nastaje od nade. Nada nikada ne prelazi u veru, nego samo u razočarenje. Nadu stvaraju neispunjena očekivanja, pohlepa.
Vera je samosvojna, večna i nepromenljiva.
Onima koji su stigli i onima koji nikada nisu krenuli nije potrebna nada. Nada prati put i one koji putem hodaju.

Ako je čovek od blata pravljen, on se ne može oprati - nestajao bi. Ali se uvek može oblikovati.

среда, 13. мај 2020.

Nagodba


Prevariš đavola, ukradeš mu ispred nosa,
a onda ti bog uzme.
Bez priznanice i računa.
Kaže: ne pripada tebi.
Pa ja sam za sebe ukrao,
skupi muda ukradi i ti sebi,
ako umeš.
A meni vrati moje.
To sam ja đavlu za sebe uzeo.
Ali neka. Umem ja još. I ne plašim se. Otići ću, ukrašću ponovo.
Izneću pakao napolje.
Ako se ne vratim, ti me nemoj tražiti.
Kada izbacim dovoljno,
izbaciću i đavola, nek se pred tobom pravi važan.
Tada ću biti na svom.
Biće dva raja,
a ljudi će sami birati u koji će.
Ja im ništa neću uzimati.
Nemoj ni ti.
Pošteno.

уторак, 12. мај 2020.

Suprotstavljeni svetovi

Postoje ljudi koji uvek teže cilju, uvek idu nizvodno, lagano i sigurno se spuštaju do ušća i na kraju ulaze u beskrajno plavetnilo. Ništa im nije teško, i kada odmaraju vreme radi za njih, nošeni strujom znaju da ne mogu promašiti. Žive bez iznenađenja, bez uspona, padova, bez izguljenih kolena i brade. Iako ne moraju, neki veslaju iz radoznalosti ili sporta, a neki samo da bi bili brži od drugih, na istom putu nizvodno.

Postoje i oni koji svemu traže uzrok, smisao, izvor, i uvek veslaju nasuprot toka, uzvodno, teško i naporno. Odmaraju retko i kratko jer znaju da je odmor na rečnoj struji sigurno nazadovanje koje se teško nadoknađuje.

I kao što veslač u čamcu sedi i vesla leđima okrenut cilju, tako i oni mogu videti samo prošlost, ono od čega su otišli, ono što su napustili, ali ne mogu ni videti ni naslutiti svoj cilj. Izvor kome teže je tek arhetipska misao u umu, i izvor svih želja. Što je put teži - što je reka brža, znaju da se približavaju svom cilju, izvoru.
Mimoilaze se, često i sudaraju sa onima koji plove nizvodno i dozvoljavaju da ih struja nosi. Nekada su, eto tragedije, oni koji plove u suprotnom smeru najrođeniji, najbliži.
Ljudi su, iako naizgled isti, međusobno različiti i suprotstavljeni svetovi. Jedni idu uprkos vremenu, drugima je vreme saveznik. Jedni su poslušni i krotki, drugi su borci i revolucionari.
Svi za one druge misle da su u zabludi i žele da im pomognu. Otud sukobi. Jer, lako je čoveku oduzeti ono što ima, ali je teško, čak i nemoguće naterati čoveka da uzme ono što ne želi.

субота, 09. мај 2020.

Sinteza


Da bi nešto bilo stvoreno, prvo mora biti stvoreno u umu.
Ni iz čega. Sintezom prostih misli.
Zamisliti nešto što ne postoji, što je "ni nalik", i materijalizovati. To je božje delo.
Takvo je svako stvaranje koje nije oponašanje već stvorenog.
Ono što je u nama je veće i od onog iza i od onog ispred nas.
Ono što je u nama ima moć da stvara.

Ne postoji mir. Postoje samo različiti nemiri. Oni daju životu boju.
U mom životu ja sam Deus ex machina. Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar.
I svaki put kada u to poverujem trenutni problemi bivaju rešeni.
Moćna je to sila.
Prihvatiti je rešenje.
Biti "pod vodom" je vertikala, voda je odozgo a ti ispod.
"U vodi" je horizontala, jednaki ste dok ne postanete jedno.
Kada se dobar čovek nađe u mraku on ne traži svetlo. On svetli.