Kroz stavove drugih ljudi definišemo sebe.
Muzičar mora prvo sebe da dovede u harmoniju, mir, lepotu,
da bi baš to izašlo iz instrumenta ili glasa.
Pesnik, naprotiv, može biti u najdubljoj rupi u sebi, ranjen,
i da iz te rane piše.
Komunikaciju emocijama smo zapostavili, zakržljala je zbog nekorišćenja.
Suviše smo se oslonili na govor.
Ne treba se odricati stečenog. Treba paralelno razvijati, učiti, vežbati drugačiju komunikaciju. Biologija nas u tome ne sprečava.
Šta je to što nam je stvarno važno?
Bez čega ne bismo mogli?
Bez čega bismo mogli?
Šta nam je teret? Šta nas privlači?
Šta volimo? Koga volimo?
Biti pametan znači biti logičan.
Disciplinovano slediti logiku,
od točka i vatre, do obrtnog polja i lasera.
Ali sve nabrojano, sve što je vredno, prkosi logici i ne bi smelo da postoji.
A postoji.
Autopsija pokazuje da ništa u čoveku nije ni slučajno, ni logično.
Autopsija je, zato, čin koji svaki čovek,
a naročito pesnik,
dužan da sam sebi za života uradi.
Da razgrne kolotečinu i žabokrečinu,
i konačno sazna koliko je tog čoveka ostalo unutra.
Šta je raslo, a šta ostalo zakržljalo, nerazvijeno.
Ako to na vreme uradi,
i ako unutra pronađe makar iskru hrabrosti,
moći će da ponovo razgori život.
Taj plamen, ta luča, može napraviti čudo.
