San svakog čoveka je večnost. Sin je produžetak života, postojanja. Mali zmaj je postao ćale. Matori. Buđavi.
Bože hvala Ti.
Bog daje decu. Mama i Tata se razumeju tek u neke bezobrazluke. Nemaju pojma kako se pravi pupak, srce, prstići, trepavice... Nemaju pojma. Osmehnuli su se jedno drugom, ponudili celog sebe jedno drugom. Uhvatili se za ruke. Čvrsto, sa poverenjem. Pogledali jedno drugo u oči. "Jer gde su dva ili tri sabrana u ime moje, ovdje sam ja među njima." Mat18.20
Za prvi udah
Ništa što je vredno u životu nismo zaslužili. Sve što je vredno je dobijeno. Ljubav stvara.
Kad si na dnu posmatraš iz sasvim druge perspektive.
Kad si na dnu možeš nepogrešivo da razlikuješ prijatelje od neprijatelja.
Kad si na dnu jasno vidiš iz kog pravca dolazi svetlo.
Kad si na dnu, ispod nogu imaš čvrsto tlo o koje možeš da se odgurneš.
Kad si na dnu gubiš iluziju šta imaš a šta nemaš. Ne uzdaš se u nadu, samo u ono što imaš.
Tada je vreme da prebrojiš svoje blagoslove - imaš ruke, noge, vid, glad, volju, želju... Život! Vreme. Zahvališ kome god želiš, jer to nemaju svi. Ničim to nisi zaslužio, dobio si poklon. I odjednom znaš i šta želiš i šta možeš. Bez iluzija. Budno i svesno.
Dno je dobar učitelj. Bije učenike, ali nikad ne laže.
Svet se oštro podelio na dve polovine. Na dva dela koja se ne prepoznaju, ne razumeju, ne poštuju.
Prvi deo su pristojni. Možda poneki jedu mačke i slepe miševe, seku ruke i vešaju po trgovima... ali to nije prava mera pristojnosti. Pristojni su u smislu da rade, da hoće da rade, i da žive od svog rada. Kad treba da se glasa disciplinovani su. Ako zatreba da se ratuje neće odbiti.
Drugi su kulturni. Dižu mali prst dok piju čaj, imaju daljinski za sve u životu, ne rade ništa korisno - ne stvaraju novu vrednost. Žive od tuđeg rada. Brinu o ozonskim rupama i pravima manjina. Oni su potrošači. Do sada su od sistema bili podržavani i bogato plaćani da se upravo tako ponašaju.
Oduvek je postojala podela na one koji rade i na one koji troše, ali su geografski živeli na istom prostoru. Aristotel i Sokrat su u svojoj kući imali robove koji su radili, dok su potonji filozofirali. A sada su dva nepomirljiva sveta geografski odvojena.
Nedavni rat sa nevidljivim neprijateljem, a to je bio svetski rat, je nedvosmisleno pokazao da su strahovanja i jednih i drugih vladara da su mase sposobne da se pobune neopravdana. Ljudi se nisu pobunili, i za kratko vreme su i oprostili i zaboravili ukidanje osnovnih ljudskih prava: pravo na rad, pravo na slobodno kretanje, pravo na mišljenje i pravo na govor. Pravo na izbor.
Ljudi su dokazali da su nesposobni za pobunu, i za potonju smenu tlačitelja, čak iako u svim zemljama danas priznaju da su radili pogrešno, da nije trebalo tako, da su preterali sa represijom... Ljudi su pasivizirani. Ponovo neće reagovati na rat koji sledi. Ljudi su prestali da budu ljudi i postali poslušne ovce. Ili robovi?
Uskoro će se dva sveta razdvojiti. Oni koji rade, koji stvaraju, pristojni, će preživeti. Šta će biti sa nama, potrošačima? Da li će nas prodati u roblje? Kinezi i Arapi ubrzano kupuju Srbiju. I Balkan.
Stojim u polupraznoj troli, negde kod srednjih vrata i slušam radio. Jutro. Neki prota uči kako treba biti brižan, milostiv, pomagati... znam ja to, čak nalazim da sam, tim metrom meren, vrlo dobar. Stanica kod lidla, starija žena dovlači torbe do prednjih vrata ali nema snage da ih podigne i ubaci u trolu. Loša crvena farba, skromna neuklopljena odeća, vidi se - nekad slobin glasač a danas cenjeni potrošač ministarskog parizera. Predebela, više u licu nego u telu, zajapurena dahće i pokušava da ubaci prevelike torbe u trolejbus. Jednu je do pola ubacila i od nje ne može dalje, a napolju drži pretovarena kolica. Iz kolica viri veliki smoki i još veći čips, rolna ukrasnog papira i vrhovi čajnih kobasica... pada mi na um da je ispod gomila sokova, kokakola, voća, slatkiša, mesa... bar pola praseta. Jasno je da ništa od toga nije sebi kupila, a oni kojima je namenjeno spavaju jer su do svitanja sedeli za kompom. Osuđujem i nju što mlađima ne napiše spisak za prodavnicu, više nego njih. Jednom će skončati tako pretovarena, pokušavajući da dovuče džebanu za nezahvalne. Sve je u vaspitanju, a ona je, jasno je, radila skroz pogrešno. Iz slušalica čujem crkvene pouke o milosrđu i davanju, ali mi se ne uklapaju u sliku.
"Samo malo", ženski glas iza mene traži prolaz. Žene! Sedela je sve vreme i tek sad se setila da treba da siđe, gurajući me traži prolaz. Trola još stoji a ljudi žure na posao. Sklonim se i vidim klinku u dvadesetim koja ne traži izlaz nego ide ka prednjim vratima. Uvlači napola ubačenu torbu, pomaže zajapurenoj debeloj da uđe i unosi joj kolica. Tek tada vidim da je mlada u odmakloj trudnoći. U celom toku mudrih misli sam napravio i analizu i sintezu, doneo zaključke, stavove, konačno i osudu, ali nigde nisam čuo misao "magarče što samo stojiš, idi pomozi ko god da je i zašto god da je". Iz slušalica čujem: kakvim sudom sudite takvim će vam se suditi.
Dve misli se nastavljaju u postiđenoj glavi. Prva je da mi, matori filozofi i gunđala, treba da odemo na neko prazno bojno polje, pustu livadu, sretnemo se sa sebi sličnima i baš svi izginemo u nekom besmislenom ratu, a druga je da su, ne znam ni kako ni odakle, među nama iznikli neiskvareni, humani, dobri ljudi. Nismo ih mi stvorili. Nismo ih ni zaslužili. Možda su se pojavili neki zalutali geni iz davnina. Možda je lično bog. Izašao sam na sledećoj i produžio peške pitajući se i kuda sam krenuo i gde ću stići.
"Čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju."
Raj i pakao postoje ovde, živimo ih. Nekome je prva polovina pakao druga raj. Češće je obrnuto. Neko uzima veliku kašiku crnog pa, naizmenično, veliku kašiku belog. Većina unapred izmeša crno i belo i proživi siv život, bez velikih uzleta ali i bez bolnih padova. Malo je verovatno da sami mešaju, za to je zaduženo društvo, poremećen sistem vrednosti, školski dril, društvo nesrećnih. Zbir belog i crnog, suma raja i pakla, jeste život.
