Dobre želje ništa ne pokreću.
Vera pokreće.
Kada poveruješ, desiće se.
Nesrećni su oni koji će poverovati tek kad vide,
kad se desi.
Njima se neće desiti, neće videti i ostaće neverni.
Kada poveruješ da se desilo pre nego što se desi,
desilo se i desiće se.
Duša je večna.
Ljudi žive kao falsifikati. Falsifikat nije trajan, brzo bledi i propada.
Umesto da spoznaju sebe kakvi jesu, zatim prihvate takvog sebe i postanu sebi najveći prijatelj,
zavole i dozvole drugima da ih zavole,
dohvate se popularnih knjiga, priča modernih medija i još modernijih gurua,
i počnu da "rade na sebi".
Izvrše nasilje nad sobom.
Promene izgled, ponašanje, navike, ponašaju se srećno i kada to nisu,
postanu lik sa seminara "kako postati srećan".
Glume tuđe živote umesto da žive svoje.
Bliska perspektiva je pogled iznutra. Čovek je unutra, učesnik događaja, pojava.
Učesnik svog života.
Takva bliskost nudi mirise, boje, dodire, ukuse.
Naravno i bol, tugu, melanholiju.
Bliskost dovodi druge ljude, koji postaju dragi, bliski, voljeni.
Nužno dovodi i neprijatelje, zlotvore.
Život kipi od emocija, sreća i tuga se neprestano smenjuju.
Pogled izdaleka nudi duboko razumevanje, mir. Svest o celini, tišinu.
Neometanost drugim ljudima. Drugi su daleki, nevažni, rađaju se i umiru kao uzorak pod mikroskopom.
Crno-bela slika, bez mirisa i ukusa, bez važnosti i bilo kakvog uticaja.
Izdvojenost iz propadljivog sveta nudi iluziju večnosti, svest o sebi kao višem biću.
Dok ne zakrče creva. Dok ne zamiriše ručak.
Dok ne iznenadi nečiji pogled, osmeh.
Naizgled slučajan dodir.
Tada se falsifikat svom težinom ruši u sebe.
Da li je život trening ili borba?
Čas ili meč?
Davno je zabludeli Hegel pisao o odnosu gospodara i roba, o klackalici u kojoj se periodično smenjuju uloge. Kad rob ojača i opet postane gospodar, bivši gospodar će nužno postati rob. Hegel predviđa postojanje samo ova dva entiteta. Hvala bogovima što nisu dozvolili ni najumnijem Nemcu da stvara svet - jer svet je mnogo bogatiji nego što to jedan Hegel može pretpostaviti.
Ipak, to promišljanje se kao prokletstvo sručilo na svet i odredilo baš ovakav razvoj i tok civilizacije. Zapadna civilizacija je stvorena na Hegelovoj priči i iskeženih zuba preti i plaši.
Svi uslovi za dobar i miran život ravnopravnih a tako različitih ljudi postoje. Sva bogatstva su nadomak ruke.
Nešto ipak nedostaje. U glavi ili u srcu.
Posmatram s prozora, iz jutra u jutro godinama, čoveka koji ima sve preduslove da Živi.
Kupio je auto od stotinak hiljada kao da je kupio kutiju šibica. Višak para snažno preteže nad razumom.
Jutros je satima polirao farove. Juče je satima pokušavao da sinhronizuje parking kameru jer sam mu, nevidljiv, sa prozora, ometao signal na 2,4GHz. Češće pere auto nego što vozi. Uvek sa maskom. Nekidan je, valjda prestravljen vestima, na ramenu nosio džak nečega, brašna, šećera, ko zna. Brisao je graške sa čela i jedva dišući me pozdravio. Rekoh: džaba komšija, kad dođe radijacija sve će to u kantu. Nemir mu je skratio korak, a ja sam samo pokušao da ga probudim. Ima kuće na dva mora ali ne letuje, obilazi ih zimi da ošmirgla zidove i prekreči. Sam, jer majstori "oće da ukradu". Ne izdaje, ne trebaju mu pare, a i turisti kvare, prljaju, kradu. Jedino se plaši lopova. Po celu noć, umesto zadruge, prati pokretne džavelin kamere sa svojih imanja držeći pun telefon da, nedajbože, brzo obavesti lokalnu policiju.
Pokušao je da podigne novac iz banke, ali kada je dobio formular na kojem treba da napiše razlog podizanja, iskrao se iz banke i nikada se više nije vratio. Pita me da li da pretvara "crkavicu" u kripto ili zlato? Kripto pada. Ako kupi zlato prodavac će saznati i ko je i gde živi, i može da proda tu informaciju. Teške misli su mu iskrivile leđa i povećale dioptriju. Jer, u strahu su velike oči.
Da li se robovi rađaju,
ili su indukovani strahovi učinili svoje?
Da li je svaka civilizacija sagrađena na strahu?
Da li se samo necivilizovani ne boje?
