Zanat i umetnost

Ima pesnika koji se bave samo jednom temom. Celog života jašu na toj temi, i po njoj su poznati i popularni.

Postoje pesnici koji pričaju priču. Priča se sluša a ne pesnik, kao da on u tome nema ništa svoje. Unapred zadata tema, i boja i ideja, skoro kao školski zadatak. Talenat za rimu donekle popravlja stvar. Na kraju ipak zvuči banalno i plitko.

Dobri pesnici pevaju u metaforama. Ostavljaju reči nedorečenim i misli nezavršenima. Daju prostor i čitaocu i slušaocu da sam dopiše i otpeva nedostajuće.
Duboki ostavljaju neizgovoren glagol, predikat, radnju. Oni koji pokušavaju da se dopadnu izostavljaju subjekat, još češće objekat, da svako može da dopiše sebe. Uvek ih prate pozitivne kritike i oreol misterije, potreba da se stane na "za" ili "protiv" stranu. Onda oni koji su "za" ubeđuju suprotnu stranu da nisu razumeli neizgovoreno, smatrajući ih neznalicama.

Pesma lošeg pesnika je slika. Statična, završena. Za to je potreban najveći talenat: hrabrost. Te pesme volim.

Dolazak po svoje

Država je najveća sila na nekoj teritoriji.
Ne samo politički najjača. Politička snaga je samo izgovor za svaku drugu.
Šta je režim i šta je državni poredak? Ko ga menja i čime? Ko brani, ko sprečava promenu režima?

Kada organizovani kriminal postane najjača sila na nekoj teritoriji, da li je organizovani kriminal nova država?
Da li najjača sila isključuje sve druge sile?

Kada klovn uđe u dvorac, klovn ne postaje kralj, nego dvorac postaje cirkus.
Kada kriminal uđe u državu, država postaje kriminalna organizacija. Tada svako dođe po svoje. I Onaj.

Pročitah da čovek ima samo dva stanja:
Stres zbog posla, obaveza, kašnjenja, dugova, prečicu za infarkt,
i dosadu, koja vremenom postaje praznina, depresija.
Ali,
postoji i treće stanje: igra.
Čovek koji se igra je ponovo mlad.
Svaka stvar, svaki predmet, je igračka,
a svaki čovek učesnik u igri.
Dečaci koji se igraju klikerima, kad porastu (i ne odrastu) sudaraju neutrone i protone.
Ili fudbal, veliku strast.
Lastiš i barbike stvaraju dizajnerke, doktorke, vaspitačice...
Neko mora ponovo da uči igru.
Neki nismo zaboravili.
Za igru je, jednako kao za ljubav, potrebno dvoje.

Dimenzije

Jednodimenzionalna linija, kada se pogleda sa temena, ima bezdimenzionalnu senku - tačku.
Kada se dvodimenzionalni list papira ivicom okrene prema svetlu, ima jednodimenzionalnu senku, beskonačno tanku liniju.
Trodimenzionalni objekti, ljudi, imaju dvodimenzionalnu senku.

Dakle, senka jedne dimenzije je bez dimenzija.
Senka dvodimenzionalnog je jedna dimenzija.
Senka trodimenzionalnog su dve dimenzije.
Mi, trodimenzionalni, smo senka četvrte dimenzije.

Verujemo da živimo u trodimenzionalnom svetu samo zato što očima, vidom, dodirom, ne uspevamo da sagledamo više dimenzija.
Ali imamo um, logiku, i analogije iz nižih dimenzija.
Kako izgledaju četvorodimenzionalni objekti čija smo mi senka?
Moguće je i sasvim verovatno, iako smo kao senke međusobno slični, da smo u četvrtoj dimenziji jako različiti.

Ono čemu nesvesno i intuitivno težimo je da porastemo u četvrtoj dimenziji. Naša senka, ova predstava u trećoj dimenziji, kako sebe očima vidimo, izgleda nepromenjeno, ali postoji ideja, ili makar osećaj, da smo na nevidljiv način međusobno različiti.
Volim da mislim da su, u četvrtoj dimenziji, pesnici najveći. Stvaraoci, umetnici, mislioci...
Zaljubljeni.

Ko živi u mraku, nema senku.

Osmi padež: Zašto?

Padeži, glavobolja za one koji tek uče, odgovaraju na pitanja ko, koga, kome, šta...
Čine jezik jasnijim i razgovetnijim, nesumnjivo i lepšim.
Ali ljudima koji razmišljaju, odgovori na ova pitanja nisu dovoljni.
Jedno pitanje upadljivo nedostaje: Zašto?

Ma čime se bavili, pitanje Zašto je važnije od pitanja Ko, Kome, Koga, Sa kim, Od koga...
Pitanje Zašto je pitanje smisla, svrhe. Bez svrhe su sva druga pitanja nevažna, čak suvišna.
To pitanje je toliko duboko da se, na svaki odgovor na Zašto, može ponavljati isto pitanje, i neprestano odgovarati dok se ne dođe do suštine.
Do jednog istog odgovora.
Za taj odgovor je potrebna hrabrost.

Na crnim dirkama se ne može bogznašta odsvirati, ali bez njih nema muzike.

Rezonansa II

Razmišljanje je unutrašnji razgovor sa drugim sobom.
Kada sagovornik prestane da bude vredan poštovanja, tada prestaje da bude vredan razgovora, prestaje da bude sagovornik, i unutrašnji dijalog prestaje.

Zlo ne nastaje iz mržnje, zlo nastaje iz praznine.
Iz odluke da Neko postane Nešto.

Površni razgovori su laž. Poslovni razgovori su laž. Većina razgovora koje obavljamo su laž.
Neko pregori od istine koju čuva u sebi. Neko je pretvori u aforizme i cinizam. U umetnost.
Naći biće koje ne moramo da lažemo je oslobođenje uma.

Većinski vlasnik

Gledamo zabrađene Iranke i nalazimo da su neslobodne.
Onda razumemo da je burka nametnuta društvena obaveza, ali i način posvećenja i mesto sigurnosti.

Merimo svet u odnosu na sebe.

Gledamo gole ljude na paganskom ritualu, i nalazimo da su divlje slobodni. Zavidimo im.
A oni samo nevoljno izvršavaju nametnute obaveze zajednice u kojoj žive.

Da li samo posmatramo, ili se smemo usuditi da razumemo razloge?

Hrabrost je usuditi se i razumeti druge.

Svet koji poznajemo je Knjiga o Jovu. Nivo u igrici koji treba preći.
Svet je simulacija.

Neprihvatanje sveta društvenih pravila i ljudskih zakona, sveta kreditnih kartica, autoriteta i uniformi, šefova i kmetova, dres koda zavisnog od novca,

vodi u prihvatanje skrivenog sveta zavera, vanzemaljaca, nevidljivih sila, bogova i anđela, zabranjene istorije i kosmičke pravde.

Nije moguće izaći iz jednog sveta a do grla ne upasti u drugi.

Ali,
moguće je postati svestan postojanja tih svetova, razumeti namere i postupke ljudi u tim svetovima.
Svest, znanje o postojanju različitih simulacija, i razumevanje iz kog sveta se ljudi obraćaju, razumevanje njihovih želja i strahova, 
kao vrhovno znanje oslobađa, i čini čoveka većinskim vlasnikom svog života.

Nema sladunjavog klišea. Potrebno je dodirnuti, spoznati, osetiti obe krajnosti da bismo našli sebi mesto.

Gledam.
Starci naručuju rakiju. Šljivu, lozu, dunju.
Mlađi traže viski, konjak, votku, džin.
Deca guaranu i energetska pića.

I muzika je drugačija.

Pivo je tačka spajanja.