Dimenzije

Jednodimenzionalna linija, kada se pogleda sa temena, ima bezdimenzionalnu senku - tačku.
Kada se dvodimenzionalni list papira ivicom okrene prema svetlu, ima jednodimenzionalnu senku, beskonačno tanku liniju.
Trodimenzionalni objekti, ljudi, imaju dvodimenzionalnu senku.

Dakle, senka jedne dimenzije je bez dimenzija.
Senka dvodimenzionalnog je jedna dimenzija.
Senka trodimenzionalnog su dve dimenzije.
Mi, trodimenzionalni, smo senka četvrte dimenzije.

Verujemo da živimo u trodimenzionalnom svetu samo zato što očima, vidom, dodirom, ne uspevamo da sagledamo više dimenzija.
Ali imamo um, logiku, i analogije iz nižih dimenzija.
Kako izgledaju četvorodimenzionalni objekti čija smo mi senka?
Moguće je i sasvim verovatno, iako smo kao senke međusobno slični, da smo u četvrtoj dimenziji jako različiti.

Ono čemu nesvesno i intuitivno težimo je da porastemo u četvrtoj dimenziji. Naša senka, ova predstava u trećoj dimenziji, kako sebe očima vidimo, izgleda nepromenjeno, ali postoji ideja, ili makar osećaj, da smo na nevidljiv način međusobno različiti.
Volim da mislim da su, u četvrtoj dimenziji, pesnici najveći. Stvaraoci, umetnici, mislioci...
Zaljubljeni.

Ko živi u mraku, nema senku.

Osmi padež: Zašto?

Padeži, glavobolja za one koji tek uče, odgovaraju na pitanja ko, koga, kome, šta...
Čine jezik jasnijim i razgovetnijim, nesumnjivo i lepšim.
Ali ljudima koji razmišljaju, odgovori na ova pitanja nisu dovoljni.
Jedno pitanje upadljivo nedostaje: Zašto?

Ma čime se bavili, pitanje Zašto je važnije od pitanja Ko, Kome, Koga, Sa kim, Od koga...
Pitanje Zašto je pitanje smisla, svrhe. Bez svrhe su sva druga pitanja nevažna, čak suvišna.
To pitanje je toliko duboko da se, na svaki odgovor na Zašto, može ponavljati isto pitanje, i neprestano odgovarati dok se ne dođe do suštine.
Do jednog istog odgovora.
Za taj odgovor je potrebna hrabrost.

Na crnim dirkama se ne može bogznašta odsvirati, ali bez njih nema muzike.

Rezonansa II

Razmišljanje je unutrašnji razgovor sa drugim sobom.
Kada sagovornik prestane da bude vredan poštovanja, tada prestaje da bude vredan razgovora, prestaje da bude sagovornik, i unutrašnji dijalog prestaje.

Zlo ne nastaje iz mržnje, zlo nastaje iz praznine.
Iz odluke da Neko postane Nešto.

Površni razgovori su laž. Poslovni razgovori su laž. Većina razgovora koje obavljamo su laž.
Neko pregori od istine koju čuva u sebi. Neko je pretvori u aforizme i cinizam. U umetnost.
Naći biće koje ne moramo da lažemo je oslobođenje uma.

Većinski vlasnik

Gledamo zabrađene Iranke i nalazimo da su neslobodne.
Onda razumemo da je burka nametnuta društvena obaveza, ali i način posvećenja i mesto sigurnosti.

Merimo svet u odnosu na sebe.

Gledamo gole ljude na paganskom ritualu, i nalazimo da su divlje slobodni. Zavidimo im.
A oni samo nevoljno izvršavaju nametnute obaveze zajednice u kojoj žive.

Da li samo posmatramo, ili se smemo usuditi da razumemo razloge?

Hrabrost je usuditi se i razumeti druge.

Svet koji poznajemo je Knjiga o Jovu. Nivo u igrici koji treba preći.
Svet je simulacija.

Neprihvatanje sveta društvenih pravila i ljudskih zakona, sveta kreditnih kartica, autoriteta i uniformi, šefova i kmetova, dres koda zavisnog od novca,

vodi u prihvatanje skrivenog sveta zavera, vanzemaljaca, nevidljivih sila, bogova i anđela, zabranjene istorije i kosmičke pravde.

Nije moguće izaći iz jednog sveta a do grla ne upasti u drugi.

Ali,
moguće je postati svestan postojanja tih svetova, razumeti namere i postupke ljudi u tim svetovima.
Svest, znanje o postojanju različitih simulacija, i razumevanje iz kog sveta se ljudi obraćaju, razumevanje njihovih želja i strahova, 
kao vrhovno znanje oslobađa, i čini čoveka većinskim vlasnikom svog života.

Nema sladunjavog klišea. Potrebno je dodirnuti, spoznati, osetiti obe krajnosti da bismo našli sebi mesto.

Gledam.
Starci naručuju rakiju. Šljivu, lozu, dunju.
Mlađi traže viski, konjak, votku, džin.
Deca guaranu i energetska pića.

I muzika je drugačija.

Pivo je tačka spajanja.

Sabotaža

Mediji nude informacije.
Nekada šturo, stariji pamte, dva tv programa i cenzurisane novine,
a danas se stotine programa utrkuju da nam dostave sliku sveta,
toliko precizno da ne moramo ni da izlazimo.
Nekada smo gledali kroz prozor da bismo videli da li će kiša (ili pobuna),
danas gledamo ekran koji nosimo u džepu.

Razumevanje sveta i sebe je izvor slobode.
Razumevanje uzroka nas čini slobodnim.
Nerazumevanje izaziva frustraciju, bes. Agresiju.

Mladi imaju potrebu da razumeju. Da uče.
Traže, ne znajući da će sam čin traženja njihovim životima dati smisao.
To što nađu će otvarati nova vrata, nove mogućnosti, nova traženja.
Tragaoci postaju radoznali, samopouzdani, odgovorni i hrabri ljudi.

Onda se desila sabotaža.
Mediji nam nude sadržaje koji traže razumevanje,
ali to više nisu pitanja sveta, prirode, društva, ljudskosti.
Iskačuća pitanja koja traže odgovore su banalnosti: da li je pevačica na nastupu nosila gaćice, šta je Janjuš rekao Aneli i da li je Aca Lukas dobar u krevetu.
To su teme koje mediji nude kao najvažnije.

Mladi um neselektivno obrađuje i razumeva sve što mu je ponuđeno.

Kao posledicu, društvo više ne stvara graditelje brana, istraživače, pametne i sposobne ljude,
nego Baku, prasad i ćacad, sitne kriminalce, prostitutke i prevarante.

Ovakva vlast je direktna posledica.
Šta će pametnom čoveku vlast? Njemu je potreban službenik, sluga na plati države, koji će mu završiti dosadan deo posla.
Ali idiotu je potrebna vlast. Vođa. Čopor.
Da bi se održala ravnoteža, potreban je i neprijatelj. "Oni".
I eto recepta za propast.

Nekada su glupi ljudi bili propalice i kriminalci,
a sada glupi rade ukravaćeni  u državnim ustanovama,
jer se za njihovo mesto prostitutki i kriminalaca bore najinteligentniji.

Kisela kiša

Tamo gde vlada strah lako je upravljati strahom.
Tamo gde vlada razum nemoguće je vladati nad razumom.

Ovih dana naoružani Amerikanci uvode demokratiju nenaoružanim Amerikancima.
To je novi trend.

Naoružani Amerikanci su do sada sistematski i planski, svakodnevno i rutinski, na ulicama ubijali Iračane, Libance, Libijce, Somalijce i mnoge druge.
To je običnim Amerikancima bilo sasvim u redu. Higijena. Bilo je sasvim okej.
Organizovali su tv duele, izborne kampanje i glasanja, u zakon dopisali brojne džendere i njihova još brojnija prava.
Kupovali hotdogove, gledali utakmice, delili oskare, organizovali noć veštica i pucnjavu za četvrti juli.
Slavili demokratiju.
"Za barel nafte sto barela krvi."
Za to vreme Iračani su proširili groblja na pustinju. (Pustinja nije od toga procvetala.)

A onda, neočekivano, kao mera štednje,
naoružana demokratija se vratila kući.
Trenirani da budu laki na orozu više ne pucaju u Arape,
nego -daj šta daš- u Amerikance, podanike liberalne demokratije.
Donosilac ljudskih prava nije učen ništa drugo da radi - osim da puca u svakoga ko se kreće.
Oružjem "donosi i širi demokratiju", naučio je na obuci.

Pitam se da li će ove lokalne donosioce demokratije jednako slaviti kao hrabre veterane i kititi medaljama,
ili će ih proglasiti teroristima, ubicama i zločincima?
Da li je različito pucati na slučajne prolaznike u Kabulu,
i na slučajne prolaznike u Mineapolisu?
Oni pucaju jednako hrabro, posvećeno i precizno, demokratski i patriotski, u ime i po naređenju Junajted Stejts.
Ko je glasao za demokratsko bombardovanje Tripolija, morao bi se radovati budućem bombardovanju Delavera. Bronksa. Džerzija...

Proslavljeni veterani su, nimalo ne štedeći, decenijama izvozili demokratiju primitivnim narodima
i više im nije ostala ni kap.
Sada je vreme da, na isti način, puškama i bombama, sebi uvedu demokratiju i ljudska prava.