Društvo dronova

Dronovi su navođeni projektili.
U njih su unapred upisani ciljevi, mape puta i način orjentacije.
Postoje dronovi koji su samoubice, postoje i izviđački, špijunski dronovi. Postoje dronovi koji vode druge dronove.
Efikasne zaštite od dronova nema.

Dronovi nemaju savest. Nikada ne podnose ostavke, ne odustaju od zadatog cilja, ne odbijaju naređenja.

Prvi su programirani decenijama, skupo, sporo, sa puno ubeđivanja.
Ostali su učili od njih, prepisujući u sebe programe prvih dronova.

Sedamdesetih se išlo do Rijeke, do ukotvljenih američkih vojnih brodova. Od pijanih vojnika su kupovali spitfajer jakne, vojničke čizme, ambleme vojske i činove, i ponosno ih šetali po Beogradu hvaleći se i ponoseći rekvizitima.
Kasnije vozom do Trsta po levis jakne i farmerke. U London po gitare i bubnjeve, usput kubik ploča.
U Mađarsku po najke i tajgerke, kengurke i diadora trenerke.
Iz Amerike su naručivane starke, iz Japana tehnika, od džepnog tetrisa do pojačala i zvučnika.

Kupovali su se simboli, brendovi. Ideologija, kultura, američki ciljevi i američki način života.

Pankeri su na kožnim jaknama nosili britanske zastave, ne shvatajući da je pank subverzivni anarhistički antibritanski antikolonijalni pokret. Jbg, dolazio je iz Britanije.
Pank je bio anarhistički program za buduće dronove.

Rokeri su u fajerkama sa američkom zastavom na rukavu svirali, Dilana koji se borio protiv američke imperije. I to je bio program groteske i šizofrenije.
Nisu razumeli o čemu pevaju Flojdi, slušali su samo melodiju.

Šminkeri su nosili buduće eldžibitejske simbole i slavili zapadni ideal slobode i američki način života.

Dizelaši su bili autohtoni pokret koji je slavio konjokradice, secikese, kriminalce i ubice. Jednostavan program za dronove sa niskim i.q.

Antifa aktivisti su progutali antisrpstvo kao program, nepromenljiv i nezamenljiv.

Nacionalisti su se samoprogramirali TV programima koji su zbog programiranja stvoreni.

Religijski program je zahvatio deo neopredeljenih, pretvarajući ih u pokorne.

Način života i korupcija ugrađena u sistem je isprogramirala "snalažljive" "namazane" na stvaranje veza u svim institucijama. Program je bio "sve može preko veze".

Ostati neprogramiran u društvu dronova je vodilo u odbacivanje, ostrakovanje, društveno neprihvatanje, neprilagođenost. Podsmeh, ponižavanje, zatvorena vrata. Život izvan margine.
Marginalne grupe su "demokratijom" dobile priliku da učitaju naizgled neutralan program - postali su glasači, navijači.

I kulturna elita je programirana. U državnim stanovima po dva ara i državnim parama donosili su strane predstave i uopšte umetnost, ne shvatajući da se kubizam, dadaizam, DeBor, Bergman i Flober ne mogu nakalemiti na tek drugu generaciju neseoskog stanovništva. Tako su nastale groteske u arhitekturi, pozorištu, muzici, urbanizmu...

Svaki dron prati program, identifikuje se sa programom, i nudi ga drugim, mladim i još neprogramiranim ljudima kao svrhu života.

Krivi smo mi.

Religijski sistemi

Država ne postoji kao fizički entitet, biće. Ne može se videti iz aviona ni kroz prozor voza, ne može se pešačenjem po travi naslutiti gde završava jedna i počinje druga.

Ne može se naučnim metodama videti, izmeriti, instrumentima detektovati njeno postojanje.

Kao neživ entitet, država postoji zahvaljujući bezuslovnoj slepoj veri da ona postoji.
I novac postoji kao religijski objekat; kada bi ljudi rekli da neće da rade za šareni papir nego za hranu i stan, novac bi prestao da postoji. Slepa vera novcu daje vrednost.
Da bi se vera učvrstila, uveden je religijski sistem: institucije državne uprave, i institucije sile - trojstvo kundak pendrek metak, plus suzavac pandur, poreski sistem, novac...

Kada bi ljudi prestali da veruju u iluzije, videli bi ono što im je sve vreme pred očima: brda, šume, reke, mora. Sunce, Nebo, Zemlju. I život u svom najlepšem obliku, samoodrživ i samodovoljan.
Ne bi videli katastarske parcele, gradske atare, državne zone i pokrajinske granice.
Ali,
ljudi koji slepo veruju u države, gle, ne veruju u bogove!
Nisu ih videli, ne mogu ih opipati, izmeriti, dokazati. Zato ih proglašavaju nepostojećim. Teorijama zavera.
Ali slepo veruju u tamnu energiju i još tamniju materiju. Veruju u evoluciju, u nastanak pčele od cveta, vuka od ovce,
u globalno zagrevanje, opasnost od kravljeg prdeža i ekološki značaj električnih vozila.

Većina veruje u institucionalizovane religijske sisteme i zakonom odobrena i proglašena verovanja.
Manjina veruje u ono što vidi svojim čulima, i prezire institucionalizovane religijske sisteme.

Reset

Da li je čovek ono što čini?
Ono što želi? Ono čega se boji? Ono u šta veruje?
Ono od čega beži?

Naravno da je sve to, sabrano, ali jedna uloga vodi. Dominira.
Da li se, po tome ko vodi, ljudi razlikuju,
ili je presudan redosled drugih?

Da li ljudi jedni u drugima prepoznaju vodeću silu?
Šta bi bio čovek kada bi se odrekao glavne osobine?
Da li bi prva sledeća uloga postala glavna, ili bi čovek postao slobodan?

Perspektiva

Na polici je samo jedna dinja. Okrećem je, gledam, izgleda baš dobro, zrelo, sveže.
Zašto je samo jedna? Kupili su sve dobre a nju, najgoru, ostavili. Ili je izvučena iz magacina, sa nekog dna gde je bila zaboravljena. Ma, sigurno joj nešto fali.
U prodavnici preko puta dva kubika dinja. Prevrćem, preturam, sve su zelene. Uzimam najmanje lošu i donosim na sto. Otvaram, a unutra gorak kaktus, nema boljeg opisa. Jedva sam zaustavio kobnu alergijsku reakciju.
Od jutros razmišljam gde sam pogrešio.

Da bi shvatio da si glup, moraš postati pametan. Al onda nema nazad.
Ne možeš znati šta je bure dok ne izađeš iz bureta.
Ne znaš ništa o braku dok si unutra, kad izađeš i pogledaš sa strane, možeš razumeti celinu.
Na isti način ne znaš šta je život. Materija. Ljubav. Radost. Briga.
Adam je u raju bio životinja, Tarzan, dok ga Eva nije izvukla napolje i pokazala kako raj izgleda.
Riba sazna šta je voda tek kad je iz vode izvade.
Pogled iz daljine nudi uvid u celinu. Ko shvati celinu, shvatiće sastavne delove. Ne može obrnuto.

Trojstvo

Trećina želi da ruši.
Trećina pokušava da menja.
Trećina brani.

Plitak um pita: Šta?
Ekspert, stručnjak, traži odgovor na: Kako?
Mudrom je potreban odgovor na: Zašto?
Svaki od njih sebe smatra intelektualcem.

Svet je podeljen na
centar,
periferiju,
i zabit svetskog kapitala.

Stanovnici centra se osećaju dobro dok potpisuju peticije za zaštitu faune Arktika, otvaranje fitnes centara za ljubimce, za lečenje ozonskih rupa i amazonskih šuma. Umetnost pored koje stoji cena im je religija, Starbaks crkva, 4u1 pričešće. Ne žele decu, neosetljivi na druge žive zdravo i ne mrze.

Periferija se plaši rata i mobilizacije, hladnih zima i vrelih leta, izvršitelja, šefova. Gleda vesti u 2, 4, 6 i 8, verujući da tako uvećava znanje. Izbegava društvo - drugi su opasnost. Pije i jede jeftino i neumereno. Plodna je samo teoretski, jer planira.

Zabit gleda svoja posla. Svoje imanje, veliku porodicu i još veće društvo. Duboko religiozna rađa i raduje se, iako bez struje i tekuće vode. Sprema sinove za rat jer ima šta da brani. 

Sa povećanjem prostora smanjuje se broj dimenzija. Na primer, ogromna sazvežđa i galaksije imaju samo dve dimenzije, a crne rupe tek jednu. Tako, snmanjenje ispod mikroskopskih veličina upadljivo povećava broj dimenzija na mnogima nerazumljiv ačin. Nalik  razlici između centra, periferije i vukojebine.

Zanat i umetnost

Ima pesnika koji se bave samo jednom temom. Celog života jašu na toj temi, i po njoj su poznati i popularni.

Postoje pesnici koji pričaju priču. Priča se sluša a ne pesnik, kao da on u tome nema ništa svoje. Unapred zadata tema, i boja i ideja, skoro kao školski zadatak. Talenat za rimu donekle popravlja stvar. Na kraju ipak zvuči banalno i plitko.

Dobri pesnici pevaju u metaforama. Ostavljaju reči nedorečenim i misli nezavršenima. Daju prostor i čitaocu i slušaocu da sam dopiše i otpeva nedostajuće.
Duboki ostavljaju neizgovoren glagol, predikat, radnju. Oni koji pokušavaju da se dopadnu izostavljaju subjekat, još češće objekat, da svako može da dopiše sebe. Uvek ih prate pozitivne kritike i oreol misterije, potreba da se stane na "za" ili "protiv" stranu. Onda oni koji su "za" ubeđuju suprotnu stranu da nisu razumeli neizgovoreno, smatrajući ih neznalicama.

Pesma lošeg pesnika je slika. Statična, završena. Za to je potreban najveći talenat: hrabrost. Te pesme volim.

Dolazak po svoje

Država je najveća sila na nekoj teritoriji.
Ne samo politički najjača. Politička snaga je samo izgovor za svaku drugu.
Šta je režim i šta je državni poredak? Ko ga menja i čime? Ko brani, ko sprečava promenu režima?

Kada organizovani kriminal postane najjača sila na nekoj teritoriji, da li je organizovani kriminal nova država?
Da li najjača sila isključuje sve druge sile?

Kada klovn uđe u dvorac, klovn ne postaje kralj, nego dvorac postaje cirkus.
Kada kriminal uđe u državu, država postaje kriminalna organizacija. Tada svako dođe po svoje. I Onaj.

Pročitah da čovek ima samo dva stanja:
Stres zbog posla, obaveza, kašnjenja, dugova, prečicu za infarkt,
i dosadu, koja vremenom postaje praznina, depresija.
Ali,
postoji i treće stanje: igra.
Čovek koji se igra je ponovo mlad.
Svaka stvar, svaki predmet, je igračka,
a svaki čovek učesnik u igri.
Dečaci koji se igraju klikerima, kad porastu (i ne odrastu) sudaraju neutrone i protone.
Ili fudbal, veliku strast.
Lastiš i barbike stvaraju dizajnerke, doktorke, vaspitačice...
Neko mora ponovo da uči igru.
Neki nismo zaboravili.
Za igru je, jednako kao za ljubav, potrebno dvoje.