Gledam.
Starci naručuju rakiju. Šljivu, lozu, dunju.
Mlađi traže viski, konjak, votku, džin.
Deca guaranu i energetska pića.

I muzika je drugačija.

Pivo je tačka spajanja.

Sabotaža

Mediji nude informacije.
Nekada šturo, stariji pamte, dva tv programa i cenzurisane novine,
a danas se stotine programa utrkuju da nam dostave sliku sveta,
toliko precizno da ne moramo ni da izlazimo.
Nekada smo gledali kroz prozor da bismo videli da li će kiša (ili pobuna),
danas gledamo ekran koji nosimo u džepu.

Razumevanje sveta i sebe je izvor slobode.
Razumevanje uzroka nas čini slobodnim.
Nerazumevanje izaziva frustraciju, bes. Agresiju.

Mladi imaju potrebu da razumeju. Da uče.
Traže, ne znajući da će sam čin traženja njihovim životima dati smisao.
To što nađu će otvarati nova vrata, nove mogućnosti, nova traženja.
Tragaoci postaju radoznali, samopouzdani, odgovorni i hrabri ljudi.

Onda se desila sabotaža.
Mediji nam nude sadržaje koji traže razumevanje,
ali to više nisu pitanja sveta, prirode, društva, ljudskosti.
Iskačuća pitanja koja traže odgovore su banalnosti: da li je pevačica na nastupu nosila gaćice, šta je Janjuš rekao Aneli i da li je Aca Lukas dobar u krevetu.
To su teme koje mediji nude kao najvažnije.

Mladi um neselektivno obrađuje i razumeva sve što mu je ponuđeno.

Kao posledicu, društvo više ne stvara graditelje brana, istraživače, pametne i sposobne ljude,
nego Baku, prasad i ćacad, sitne kriminalce, prostitutke i prevarante.

Ovakva vlast je direktna posledica.
Šta će pametnom čoveku vlast? Njemu je potreban službenik, sluga na plati države, koji će mu završiti dosadan deo posla.
Ali idiotu je potrebna vlast. Vođa. Čopor.
Da bi se održala ravnoteža, potreban je i neprijatelj. "Oni".
I eto recepta za propast.

Nekada su glupi ljudi bili propalice i kriminalci,
a sada glupi rade ukravaćeni  u državnim ustanovama,
jer se za njihovo mesto prostitutki i kriminalaca bore najinteligentniji.

Kisela kiša

Tamo gde vlada strah lako je upravljati strahom.
Tamo gde vlada razum nemoguće je vladati nad razumom.

Ovih dana naoružani Amerikanci uvode demokratiju nenaoružanim Amerikancima.
To je novi trend.

Naoružani Amerikanci su do sada sistematski i planski, svakodnevno i rutinski, na ulicama ubijali Iračane, Libance, Libijce, Somalijce i mnoge druge.
To je običnim Amerikancima bilo sasvim u redu. Higijena. Bilo je sasvim okej.
Organizovali su tv duele, izborne kampanje i glasanja, u zakon dopisali brojne džendere i njihova još brojnija prava.
Kupovali hotdogove, gledali utakmice, delili oskare, organizovali noć veštica i pucnjavu za četvrti juli.
Slavili demokratiju.
"Za barel nafte sto barela krvi."
Za to vreme Iračani su proširili groblja na pustinju. (Pustinja nije od toga procvetala.)

A onda, neočekivano, kao mera štednje,
naoružana demokratija se vratila kući.
Trenirani da budu laki na orozu više ne pucaju u Arape,
nego -daj šta daš- u Amerikance, podanike liberalne demokratije.
Donosilac ljudskih prava nije učen ništa drugo da radi - osim da puca u svakoga ko se kreće.
Oružjem "donosi i širi demokratiju", naučio je na obuci.

Pitam se da li će ove lokalne donosioce demokratije jednako slaviti kao hrabre veterane i kititi medaljama,
ili će ih proglasiti teroristima, ubicama i zločincima?
Da li je različito pucati na slučajne prolaznike u Kabulu,
i na slučajne prolaznike u Mineapolisu?
Oni pucaju jednako hrabro, posvećeno i precizno, demokratski i patriotski, u ime i po naređenju Junajted Stejts.
Ko je glasao za demokratsko bombardovanje Tripolija, morao bi se radovati budućem bombardovanju Delavera. Bronksa. Džerzija...

Proslavljeni veterani su, nimalo ne štedeći, decenijama izvozili demokratiju primitivnim narodima
i više im nije ostala ni kap.
Sada je vreme da, na isti način, puškama i bombama, sebi uvedu demokratiju i ljudska prava.

Avatar

Hodam iznad zemlje i posmatram ljude.
Većina sanja. Voli i ulepšava svoj avatar.
Neki pokušavaju da ostvare snove.
Retki pokušavaju da se probude.

Da li čovek koji sanja zna da sanja?
Ako ne zna, ili neće da zna, ne može da se probudi.

Svako ponekad poželi da se probudi. Svako ponekad ima košmar.
Ali nema svako hrabrost da proveri da li je budan.

Budan bi se pobunio, pružio otpor, naljutio, opsovao, uzeo oružje da zaštiti ono što smatra vrednim.
(samo budala ne razaznaje šta je vredno)

Uspavan se ne buni, posmatra i ponekad brine, ali ne dovoljno da bi rizikovao buđenje.

Dug

Rađaju nas dužne. Brzo nas nauče i obaveste da dugujemo bogu dušu, banci novac, državi krv, vlasti pokornost, okolini osmeh i izgled, svojti ponašanje, poniznost uniformi... "To je tako."
Prihvatanje i odrađivanje dugova se zbirno naziva socijalna inteligencija.
To nije inteligencija nego gluma. Tama u svojoj svesnosti, umesto svesnosti u svojoj tami.
Nula nulu proizvodi u jedinicu.

Shvatio sam i način na koji sam neuspešan: većina elektroničara bi od šake delova sklopilo prijemnik, filter, migavac, zujalicu...
Ne vide problem što nema ulaznog filtra ili što izobličava pojačavač, što simetrična probija kroz ceo opseg a harmonici pršte iz antene...
"Ma nema to veze."
Dok drugi postižu rezultate i prodaju uređaje, ja uvećavam dinamiku i frekventni opseg heterodina, podižem osetljivost detektora.
Rezultat mog rada je savršeni mešač, širokopojasno prilagođenje, oscilator bez faznog šuma.

Baš kao kazandžije na Baš Čaršiji: prvi iseče cev, navari dno i proda džezvu,
dok drugi nedeljama kucka ukrase i pretvara lim u umetnost.
I u lično zadovoljstvo. :)
Nije to pitanje savršenstva, stvar je prečesto u goloj ispravnosti.

Pesnik koji peva na starom maršalu u svom podrumu uživa u muzici, stvaranju, peva za bogove i oseća vezu sa bogovima.
Kao dete koje se potpuno unese i uživi u igru; kao zaljubljeni koji postaju slepi za "stvaran" svet.
Koji je svet zaista stvaran? Onaj koji odaberemo, govore mudri.

Kada isti pesnik uđe u studio, svadbarski šator, kafanu, on prekida vezu i sa sobom i sa bogovima i postaje trgovac koji (jednako sebi naivnim) ljudima prodaje goli rad.
Preprodaje ono što je lično i besplatno od bogova dobio.
Više ne svira i ne peva sa zadovoljstvom, za sebe i za bogove, nego sa mukom, za novac.

To su, čini se, dve različite biološke vrste.

Veštačka inteligencija

Ovih dana su svi memorijski nosači višestruko poskupeli.
Razlog je taj da su proizvođači memorijskih čipova unapred rasprodali višegodišnju svetsku proizvodnju, za potrebe proširenja veštačke inteligencije.
Da nahrane monstruma, jelte.

Ne znamo šta bi tako proširena AI radila, nejasno je i šta trenutno radi,
ali je objavljeno da će, za njeno napajanje, biti potrebno dvostruko više struje nego što imamo.
Manji deo će biti obezbeđen gradnjom nuklearnih elektrana, a veći, čujemo predloge, vraćanjem stanovništva u devetnaesti vek.

Danas gledamo: ubrzano se gasi infrastruktura, ponegde razara, a najčešće sabotira. Ako domoroci odbiju da sami sruše, predaće je stranim rušiocima na ime duga (baš svako je nekome dužan).
Gase se i zatvaraju fabrike, truje zemlja i naseljava neprijateljskim stanovništvom. Geometrijski pada broj ljudi, "cenjenih potrošača", i smanjuje natalitet brojnim simulacijama ratova protiv vidljivih i naročito nevidljivih, i još brojnijim surogatima života.
Poslednja milijarda će biti hranjena i vakcinisana kao pilad u kavezima, živeće u kamenom dobu, zabavljeni i bez znanja, a od 21. veka će imati samo ekrane. Puno kamera i ekrana.

- Pa, koga će, onda, da kontroliše nadograđena AI?
- Preživelu "zlatnu milijardu", rulju bez znanja.
- A ko će kontrolisati AI?
- Elita.

Za par generacija pučina neće imati ni svest ni znanje, i neće razumeti kako Veliki Brat vidi baš svaki pokret i direktno im se obraća. Hrabriji će se, uzalud, usuditi da obore poneku banderu sa huavej opremom na vrhu i izlome kameru, ali time neće ugroziti sistem nego sebe.
U cirkusu opasnost ne dolazi od iskeženih zveri, nego od nasmejanih klovnova.



Nuklearni rat je sitnica u odnosu na alternativu.

Udri bogataša

U zemlji u kojoj sirotiљa glasa za milionere,
(sirotiљa je pogrdan izraz za one koji nisu dovoljno sposobni, nisu dovoљno snalažљivi, nisu se na vreme učlanili i nisu kupili bembaru do grada i smarta do prodavnice)
privlači me izlog sa neobičnim cenama.
U izlogu patike, uglavnom firmirane, a cene od 10 do 60. Najskuplje su 60, a gle, one od 10 mi, na iskusan pogled maratonca koji ih je baš puno iscepao, izgledaju bolje od onih od 60.
Ulazim i pitam koja je valuta u pitanju - dinari svakako nisu, da li su evri, funte, dolari...?
Procenti, ljubazno mi odgovara prodavac. I nastavlja:
To su procenti koji pokazuju koliki je popust. Konačne cene možete dobiti tek kad izaberete i donesete patike na kasu.

*******

Gledam popust za pivo, cena je istaknuta u nekoj baš jakoj boji (ne znam tačno kojoj), i rešim da kupim punu kesu. Neće da se baci, ma kakvi, neće stići ni da se prehladi.
Sračunavam cenu i spremam keš, ali mi na kasi traže značajno više para. Gde sam pogrešio, pitam?
Pa to je cena za vlasnike lojaliti kartice.
Vi niste naš lojalista, nemate našu karticu, i zato vaše pivo košta 50% više.
Zovem podršku i objašnjavam da zakon o zabrani diskriminacije u ovoj raspaloj zemlji još uvek važi,
nude mi da se prijavim kao lojalista i dobijem lojaliti karticu koja će mi omogućiti kupovinu po privilegovanim cenama.
Pitam ih da li razumeju da me nagovaraju na učestvovanje u krivičnom delu,
i obaveštavam ih da ću pitati advokata kakva mi je matematika da ih tužim za diskriminaciju.
Stižu me ružne reči i pretnje.

Pa sad nešto razmišljam, da li sam sirotiљa, lojalista ili ćaci?

https://youtu.be/ejVQfWa62Uk?list=RDejVQfWa62Uk&t=107