Deda

San svakog čoveka je večnost.
Sin je produžetak života, postojanja.
Mali zmaj je postao ćale. Matori. Buđavi.

Bože hvala Ti.

Bog daje decu.
Mama i Tata se razumeju tek u neke bezobrazluke. Nemaju pojma kako se pravi pupak, srce, prstići, trepavice...
Nemaju pojma.
Osmehnuli su se jedno drugom, ponudili celog sebe jedno drugom.
Uhvatili se za ruke. Čvrsto, sa poverenjem. Pogledali jedno drugo u oči.
"Jer gde su dva ili tri sabrana u ime moje, ovdje sam ja među njima." Mat18.20

Za prvi udah

Ništa što je vredno u životu nismo zaslužili.
Sve što je vredno je dobijeno.
Ljubav stvara.

Kad si na dnu

Kad si na dnu posmatraš iz sasvim druge perspektive.

Kad si na dnu možeš nepogrešivo da razlikuješ prijatelje od neprijatelja.

Kad si na dnu jasno vidiš iz kog pravca dolazi svetlo.

Kad si na dnu, ispod nogu imaš čvrsto tlo o koje možeš da se odgurneš.

Kad si na dnu gubiš iluziju šta imaš a šta nemaš. 
Ne uzdaš se u nadu, samo u ono što imaš.

Tada je vreme da prebrojiš svoje blagoslove - imaš ruke, noge, vid, glad, volju, želju...
Život! Vreme.
Zahvališ kome god želiš, jer to nemaju svi. Ničim to nisi zaslužio, dobio si poklon.
I odjednom znaš i šta želiš i šta možeš.
Bez iluzija. Budno i svesno.

Dno je dobar učitelj. Bije učenike, ali nikad ne laže.

Stiže pristojan svet

Svet se oštro podelio na dve polovine.
Na dva dela koja se ne prepoznaju, ne razumeju, ne poštuju.

Prvi deo su pristojni. Možda poneki jedu mačke i slepe miševe, seku ruke i vešaju po trgovima... ali to nije prava mera pristojnosti.
Pristojni su u smislu da rade, da hoće da rade, i da žive od svog rada.
Kad treba da se glasa disciplinovani su. Ako zatreba da se ratuje neće odbiti.

Drugi su kulturni. Dižu mali prst dok piju čaj, imaju daljinski za sve u životu, ne rade ništa korisno - ne stvaraju novu vrednost. Žive od tuđeg rada. Brinu o ozonskim rupama i pravima manjina.
Oni su potrošači.
Do sada su od sistema bili podržavani i bogato plaćani da se upravo tako ponašaju.

Oduvek je postojala podela na one koji rade i na one koji troše, ali su geografski živeli na istom prostoru. Aristotel i Sokrat su u svojoj kući imali robove koji su radili, dok su potonji filozofirali.
A sada su dva nepomirljiva sveta geografski odvojena. 

Nedavni rat sa nevidljivim neprijateljem,
a to je bio svetski rat,
je nedvosmisleno pokazao da su strahovanja i jednih i drugih vladara da su mase sposobne da se pobune neopravdana.
Ljudi se nisu pobunili, i za kratko vreme su i oprostili i zaboravili ukidanje osnovnih ljudskih prava:
pravo na rad, pravo na slobodno kretanje,
pravo na mišljenje i pravo na govor.
Pravo na izbor.

Ljudi su dokazali da su nesposobni za pobunu, i za potonju smenu tlačitelja, čak iako u svim zemljama danas priznaju da su radili pogrešno, da nije trebalo tako, da su preterali sa represijom...
Ljudi su pasivizirani. Ponovo neće reagovati na rat koji sledi.
Ljudi su prestali da budu ljudi i postali poslušne ovce.
Ili robovi?

Uskoro će se dva sveta razdvojiti.
Oni koji rade, koji stvaraju, pristojni, će preživeti.
Šta će biti sa nama, potrošačima? Da li će nas prodati u roblje?
Kinezi i Arapi ubrzano kupuju Srbiju. I Balkan.

Nismo mi

Stojim u polupraznoj troli, negde kod srednjih vrata i slušam radio. Jutro. Neki prota uči kako treba biti brižan, milostiv, pomagati... znam ja to, čak nalazim da sam, tim metrom meren, vrlo dobar.
Stanica kod lidla, starija žena dovlači torbe do prednjih vrata ali nema snage da ih podigne i ubaci u trolu. Loša crvena farba, skromna neuklopljena odeća, vidi se - nekad slobin glasač a danas cenjeni potrošač ministarskog parizera. Predebela, više u licu nego u telu, zajapurena dahće i pokušava da ubaci prevelike torbe u trolejbus. Jednu je do pola ubacila i od nje ne može dalje, a napolju drži pretovarena kolica. Iz kolica viri veliki smoki i još veći čips, rolna ukrasnog papira i vrhovi čajnih kobasica... pada mi na um da je ispod gomila sokova, kokakola, voća, slatkiša, mesa... bar pola praseta. Jasno je da ništa od toga nije sebi kupila, a oni kojima je namenjeno spavaju jer su do svitanja sedeli za kompom. Osuđujem i nju što mlađima ne napiše spisak za prodavnicu, više nego njih. Jednom će skončati tako pretovarena, pokušavajući da dovuče džebanu za nezahvalne. Sve je u vaspitanju, a ona je, jasno je, radila skroz pogrešno. Iz slušalica čujem crkvene pouke o milosrđu i davanju, ali mi se ne uklapaju u sliku.

"Samo malo", ženski glas iza mene traži prolaz. Žene! Sedela je sve vreme i tek sad se setila da treba da siđe, gurajući me traži prolaz. Trola još stoji a ljudi žure na posao. Sklonim se i vidim klinku u dvadesetim koja ne traži izlaz nego ide ka prednjim vratima. Uvlači napola ubačenu torbu, pomaže zajapurenoj debeloj da uđe i unosi joj kolica. Tek tada vidim da je mlada u odmakloj trudnoći. U celom toku mudrih misli sam napravio i analizu i sintezu, doneo zaključke, stavove, konačno i osudu, ali nigde nisam čuo misao "magarče što samo stojiš, idi pomozi ko god da je i zašto god da je". Iz slušalica čujem: kakvim sudom sudite takvim će vam se suditi.

Dve misli se nastavljaju u postiđenoj glavi. Prva je da mi, matori filozofi i gunđala, treba da odemo na neko prazno bojno polje, pustu livadu, sretnemo se sa sebi sličnima i baš svi izginemo u nekom besmislenom ratu,
a druga je da su, ne znam ni kako ni odakle, među nama iznikli neiskvareni, humani, dobri ljudi.
Nismo ih mi stvorili. Nismo ih ni zaslužili. Možda su se pojavili neki zalutali geni iz davnina. Možda je lično bog.
Izašao sam na sledećoj i produžio peške pitajući se i kuda sam krenuo i gde ću stići.

Neurokrem

"Čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju."

Raj i pakao postoje ovde, živimo ih.
Nekome je prva polovina pakao druga raj.
Češće je obrnuto.
Neko uzima veliku kašiku crnog pa, naizmenično, veliku kašiku belog.
Većina unapred izmeša crno i belo i proživi siv život, bez velikih uzleta ali i bez bolnih padova.
Malo je verovatno da sami mešaju, za to je zaduženo društvo, poremećen sistem vrednosti, školski dril, društvo nesrećnih.
Zbir belog i crnog, suma raja i pakla, jeste život.

Koji je vaš ritam?

Društveni ugovor

Trought caught in cough is enough, plough  bough  drought dough, although, thorough ought bought, fought, brought, sought, thought.
Tonight hughing humping humpty dumpty.

Tebra, ko ovo izgovori se ozbiljno zakašljao.
Možda je još jedna žrtva slepog miša.

Zapadno od reke Ljubljanice se ljudi ozbiljno guše dok govore.

Države postoje
jedino i isključivo
zahvaljujući društvenom ugovoru.

Država je organizovana zajednica ljudi, građana, koji imaju iste vrednosti.

Društveni ugovor je podrazumevani međusobni odnos između pojedinaca, građana,
i njihov ugovor sa Državom.
Naš ugovor sa državom.
Ugovor podrazumeva da su svi stanovnici, građani, vlasnici države.
Ugovor podrazumeva da država ima ustav i zakone koji su obavezujući za sve stanovnike.

Kada stanovnici priznaju državu, priznaju njen ustav, zakone, granice, prava.
Odnose sa drugim državama.
Prihvataju da plaćaju državi da brine o spoljnoj i unutrašnjoj politici, bezbednosti, obrazovanju, zdravlju i sigurnosti građana. O infrastrukturi i planiranju.
To plaćanje stanovnika se zove porez.
Nije jeftino, ali u zdravoj državi vredi svaku paru.

Kada državu preplavi stanovništvo koje ne priznaje državu,
granice, ustav, zakon, ime,
država ima obavezu da ih ne prihvati kao svoje.
Da ih izbaci iz zajednice. Fizički, silom.
Da bi zajednica koja poštuje društveni ugovor opstala.

Ali kada zajednica, zbog lenjosti da razmišlja, padne u dužničko ropstvo,
a dođoši koji ne priznaju državu (u koju su došli) ponude da reše problem spoljnog duga,
tada dođoši postaju vlasnici države.
I svih njenih stanovnika, voda, planina, ruda, puteva... Vazduha. Valute. Vlade.
Vlasnici teritorije.
Tada država, kao zajednica zasnovana na društvenom ugovoru, prestaje da postoji,
i postaje nečija teritorija. Zemlja. Ledina.

Zatečeni stanovnici mogu da postanu nečije privatno vlasništvo, podanici, jeftina radna snaga roblje, eksperimentalne životinje, sirovina,
ili da napuste tuđu teritoriju.

Šta izabrati?

Slepi stražar

Jedini izlaz je ulaz.

Golim okom vidimo zamenu stanovništva.
Od 45 miliona Ukrajinaca, koliko ih je bilo na početku "specijalne operacije",
u Ukrajini je ostalo manje od 20 miliona.
25 miliona je u EU.
120 000 se nastanilo u Crnoj Gori.
To je 20% stanovništva.

Srbija se hvali viznom liberalizacijom kojom je omogućila priliv nove radne snage, uglavnom iz Kine.
Kinezi ulaze bez viza, skoro da mogu i bez pasoša. U Boru i Majdanpeku su kineske zastave.
Rusa u Srbiji ima makar koliko Kineza.
Rvatska je preplavljena Nepalcima, Bangladešsncima, Indonežanima, Šrilančanima.
O Bosni i naročito o EU bolje da ne pričam. Feredže su u Sarajevu stvarnost.

Svaka država grca u dugovima. Doći će vreme vraćanja dugova, a to će postajati sve teže.
Pojaviće se "manjina" koja će reći "je li bre, koliko ste dužni, ma nema problema, mi smo tu, rešićemo to samo nas pustite da nam ne smetaju ovi indijanci".
I rešiće dugove.

Svaka država podržava iseljavanje onoliko koliko podržava useljavanje.

Ovde će naseliti novi narod. Ne znamo koji.
Prihvatiće jezik, kulturu. Istoriju.
A onda če postati većina.
I postaće novi narod koji će prihvatiti tradiciju, istoriju, vrednosti starog naroda.

Ajron Baterfjaj će nestati iz postojanja.

Služba

Službe bezbednosti najskuplje plaćamo.
(Ma ne, nisu poskupele krofne.)
Cela SFRJ, ona policijska "Diktatura proleterijata" je imala 43 000 pripadnika, a sada samo Srbija ima značajno više.

Natprosečne plate, beneficiran radni staž, doprinosi na punu platu, uniforme, oružje...
Stanovi. VMA. Sindikati.
Tople zgrade i centralno grejanje. Uvek novi luksuzni automobili. Najniži prašinari za kaznu dobijaju škodu rapid u garanciji.

Kupili smo im i klima uređaje, tepisone za kancelarije, video nadzor pete generacije, prislušnu opremu, kamere,
uređaje i vozila za razbijanje demonstracija. Čistačice, ajtijevce, i Privatno Obezbeđenje koje ih čuva. (Nas od njih ili njih od nas?)
Dobili su kredite povoljnije nego što može da priušti bilo koji civil.
Povišicu u iznosu rate kredita.

Kupili smo im i najbolje kompjutere i laptopove.
Umesto da odu u Suboticu ili Trnovac da prošetaju, naruče kafu i kiselu i razgledaju okolinu, državni a suštinski partijski službenici prave promotivne video priloge o svojoj opremljenosti, uvežbanosti i sposobnosti.
Ne hvale se oni zbog hvale, bistriji čak znaju kako ih ljudi gledaju.

Troše naše pare.

Najbolje spotove prikazuju na NACIonalnoj televiziji, gde sekund košta kao garsonjera na Voždovcu.
Tehnički slabije spotove postavljaju na društvene mreže, na fejzbuku su posebno aktivni.
Nisu baš savladali tehniku :) , pa to izgleda trapavo i zamalo ružno.

Reklamiraju se.

Reklama je potrebna lošem proizvodu?
Ili proizvodu kome preti jaka konkurencija?
Reklamom se, valjda, nude, "uzmite baš nas, nemojte druge".

Koje, bre, druge?
Zar da reket dvaput plaćam?

Surogat

Lako je primetiti da se stvari menjaju. Naročito one obične.
Jednog dana samo nestane omiljeni čips ili puding, čokolada ili sapun, lekovi i kafa, uz objašnjenje prodavca da je nova marka i drugačija ambalaža samo uobičajena zamena za stari proizvod.
"Pa to vam je sve isto, samo je drugi proizvođač."

I izdaleka je očigledno da sadržaj, količina, kvalitet, ukus... nisu ni nalik starim proizvodima.
To govori da promene proizvoda ne rade ljudi koji ih koriste. Da su ih koristili znali bi da je "ni nalik".
Promene rade marketinški stručnjaci, ekonomisti, farmaceuti, tehnolozi... ali nikada ne uoče razliku, jer oni ne kupuju niti koriste te proizvode.

I mi se, povinujući tržišnim zakonima, navikavamo na promene.
U tome pomaže što su promene spore i periodične.

Naviknuti na promene navikli smo da se pravimo da ne primećujemo promene.

A ne menjaju se samo sadržaji rafova u prodavnicama. Menja se školski sistem i sadržaj udžbenika. Menja se odnos prema autoritetu. Menja se kalorijska vrednost gasa. Menja se cena struje. Menja se kvalitet goriva. Menja se i državna granica i društveno uređenje. Menja se smer državne politike. Menja se zdravstveni i penzioni sistem. Menja se vlasništvo nad državom. Struktura stanovništva. Religija. Kultura. Nacija.

Stoti put gutamo staro objašnjenje:
"Pa to vam je sve isto, samo je drugi proizvođač."

Da li ćemo mi, koji prihvatimo promene, biti promenjeni,
ili će promene prolaziti pored ne okrznuvši nas?
Da li ćemo to i dalje biti mi, ili neki novi proizvod?

"Pa to vam je sve isto, samo je drugi proizvođač."

Kraljev gambit

Ljudi (vernici) veruju vlastima, crkvenim ili sekularnim svejedno, i pokoravaju se svakoj naredbi.
Manjina veruje (opet vernici) u slobodnu volju i grabi da preuzme kormilo.
Tek retki posmatraju sa strane, ali ih to ne čini manje zavisnim od terena.

Pešak na šahovskoj tabli ide samo po jedno polje unapred.

Lovac ukoso. Konj u "ge". Top pravo. 

Pravila su unapred zadata.

Ne dižući pogled sa 64 polja svako igra najbolje što ume.

Cilj je da što duže ostane u igri, jer se plaši onoga van polja.

Ali ne igra svaka figura onako kako bi želela.

Slobodna volja se ne nalazi u figuri.

Neka daleka ruka pomera figure, vodi rat i pravi barikade. Zasede, prikrivene ili frontalne napade.

Izbacuje druge sa terena, i žrtvuje se za kralja.

Jer kad kralj padne, svi napuštaju teren.

Nekada konj postane magarac i poveruje da ima slobodnu volju.

Da može da se kreće po terenu van unapred zadatih pravila.

Sa njime niko ne želi da igra.

Čak i kada bi to vodilo u neku drugu, manje nasilnu igru.

Veliki inkvizitor

Postoje prijatelji, postoje neprijatelji.

Postoje i idealisti.

Postoje oni koji očekuju korist,

i postoje oni što ništa ne kapiraju.

Različiti karakteri se vezuju za različite vrste ljudi.
Mudrost je razlikovati ih.

Reči

koje ne prate dela, su galama.
Razgovor o ljubavi bi trebalo da vodi ka ljubavi?
Možda reči odatle izviru, ne vraćajući se izvoru?
Reči su uvek dvosekli mač. Teško ih je držati u redu, pokorne, disciplinovane, poređane, baš kao što je teško zadržatu bujicu, ili vatru.
Nekima Nekada uspeva, tačno je. Ali i onima kojima uspeva, uspeva samo ponekad. I to se pamti i broji.

Kada reč postane logos, dobija moć da stvara, gradi.
A možda je obrnuto, možda mi gradimo i tek kada sagradimo setimo se reči.
Imenujemo.
Stvoreno i stvaralac su jedno. Kada stvoreno gradi više ljudi, tada oni postaju jedno.
Jedan. Odin. Bog.
Najveća vrednost nije u stvorenom, nego u stvaranju koje povezuje ljude.
Stvaranju koje povezuje duše.
Kada jedna duša prođe kroz drugu, ili je samo dodirne, to stvara trajnu promenu i ostavlja neizbrisiv trag na obe duše.
Duhovi se ne dodiruju, nikada, tela tek ponekad, kad se posreći.
Duše ne poznaju ni prostor ni vreme jer nisu sa ovog sveta, i zato ih ne uzimamo ozbiljno.
A logos, sila stvaranja, je na njima.

Na nama.

Može li nedostajati nešto što nikada nisi imao?

Žetva

So ili pesak su posuti na dasku.

Blago uspravljanje daske, nekoliko stepeni, neće pomeriti ništa. Zrnca će ostati na svom mestu.

Ali nežno i brzo vibriranje daske će naterati zrnca da savladaju trenje i krenu nadole.

Između gornjih slojeva atmosfere i površine zemlje postoji naelektrisanje od više milijardi volti.

Gornji slojevi atmosfere su električno provodni sloj, razređen vazduh jonizovan kosmičkim zracima.

(pritisak pada eksponencijalno sa visinom).

Napon, tačnije potencijal, nepobuđen raste po stopi od sto volti po metru visine.

To znači da će glava dvometraša biti na 200 volti u odnosu na njegova stopala.

E sad ide slika

Čitam ovih dana Dnevnik iz Kolorado Springsa.

Piše da je moguće električnim potencijalom zaljuljati atmosferu, prirodni atmosferski napon, da bi elektricitet sišao do antene.

"Jonska struja", kako je neki (pogrešno) nazivaju.

Potrebno je sagraditi visokofrekventni transformator, i na umu imam 60m visoku antenu sa Long Ajlenda, ili sličnu (od zemlje izolovanu) izdignutu površinu. Namerno kažem površinu, ona je srazmerna struji.

Napon transformatora bi podizao dodatni kalem sa visokim q-faktorom.

Transformator generiše visoki napon, veliku elektromotornu silu, koja, preko dve kugle između kojih skače varnica, prenosi izlaz transformatora na antenu i emituje energiju u prostor.

(iako fizika do danas ne zna šta je prostor.)

Struja primara (prekidana varnicom) se prenosi na sekundar, uz povećanje napona, taj napon se varnicom preko kugli šalje na antenu, električni provodnik na visini. Antena mora imati veliku površinu i šiljke, kao da je obložena bodljikavom žicom ili čeličnim sunđerima za pranje sudova.

Generator stvara visoki napon koji, preko kugli između kojih skače varnica, šalje visoki napon na antenu.

Naizmeničnu struju visoke frekvencije.

Električne vibracije.

Visokonaponske vibracije su, ono prirodno polje - prirodno jednosmerno naelektrisanje koje donosi visina, naterale na oscilovanje!!!

Zaljuljale.

U trenucima kada nema varnice, u vremenu između impulsa, antena je galvanski odvojena od zemlje (na koju je spojena preko sekundara) i dostiže potencijal srazmeran visini.

U nekom trenutku atmosferska elektromotorna sila, koja je prosto posledica visine, kao struja ulazi u antenu (koja ima kapacitet, plus kapacitet kugle) i stvara varnicu između kugli, i teče preko sekundara u zemlju.

Tada je moguće isključiti napajanje primarnog namotaja, i na primar priključiti potrošače.

U nekadašnji sekundar je, preko varničarskih kugli, kao varnicom isprekidana struja ušao atmosferski elektricitet, varnicom između kugli pretvoren u impulse, i na nekadašnjem primaru indukovao naizmeničnu struju za termogene potrošače.

Sada je potrebno isključiti napajanje primara i sa njega uzimati energiju.

Besplatnu energiju. Neograničenu i večnu.

Public enemy

Ratnička zemlja, imperija, ne može da postoji bez neprijatelja.

Neprijatelj imperiji daje smisao i svrhu postojanja.

Identitet.

Bez vidljivih neprijatelja najjača imperija će pući kao kokica. Raspašće se iznutra.

Ako nekim nesrećnim slučajem nestane neprijatelja, ogromni napori se ulažu u stvaranje novih.

Naoružavanje, hranjenje, bogaćenje... i vaspitavanje.

Neprijatelj je najrođeniji, dragocena tekovina koju imperije stvaraju.

Zapadni jezici imaju jedinstvenu reč za neprijatelja - the enemy, l ennemi, enemigo...

Slovenski jezici nemaju reč za neprijatelja. Koriste kovanicu, negaciju reči prijatelj.

Onaj ko Slovenu nije prijatelj ne mora nužno biti "enemy". Može biti indiferentan, nezainteresovan, ravnodušan...

Da li negujete, čuvate, hranite neprijatelje?

Koliko je udobno biti "enemy"?

Medijski otrov

Šezdesetih su mediji govorili da će nuklearni rat na Kubi izbrisati svet.
Kad se rat završio govorili su da će za deset godina trajno i nepovratno nestati nafta.
Sedamdesetih su naučno najavljivali dolazak novog ledenog doba.
Posle toga su plašili javnost da će kisele kiše potpuno uništiti useve.
Osamdesetih su najavili nestanak ozonskog omotača i smrt miliona.
Devedesetih su tvrdili da će globalno otopljavanje zaustaviti golfsku struju i ugasiti Evropu.
Kad su shvatili da nema otopljavanja nisu odustali, preimenovali su u klimatske promene.
Dvehiljadite smo čekali novi smak sveta.
Onda se pojavio antraks koji će se raširiti planetom.
Severna Koreja je zapretila svetskim nuklearnim ratom.
Pojavila se ebola koja će pobiti trećinu svetskog stanovništva.
Finansijska kriza će uništiti svet.
Sars se širi i sve će nas ubiti.
Smrtonosni virus zapadnog Nila prenose komarci.
Kad je ebola podbacila, rekli su da će ISIS oružjem ući u Evropu.
Zatim se pojavio smrtonosni zika virus.
Odmah za njim ptičji grip, i samo godinu kasnije svinjski grip, za koji je instant napravljeno mnogo milijardi doza spasonosne igle.
Onda je došao smak sveta po majanskom kalendaru.
Posle smaka sveta izmeren je efekat staklene baste koji će nas dokrajčiti, zato što ljudi i domaće životinje dišu.
Virus iz supe od slepog miša će pobiti većinu svetskog stanovništva.
Samo godinu kasnije, četvrti talas će izbrisati svet.

Uprkos ovakvom izveštavanju, svet nekako još postoji. I dobar je, izdašan, bogat, svetao.
Pun je ljubavi i lepote.

Pravo vreme

Od toga da li se nesto desilo ili nije,

važnije je pitanje da li se desilo na vreme.

U pravo vreme.

Sve što dođe na vreme,

u pravo vreme,

blagosloveno je.

Strahovlada

Svaka vlast će pokušati da oblikuje masu po svom ukusu. Ni jedna vlast ne voli buntovne, nepokorne... slobodne.

Vaspitavanje masa puno košta i dugo traje. Dug je put od vrtića do prvog kredita.
Intenzivna dresura je brža od vaspitavanja.

Samo se gladan može dresirati, govore dreseri.
Ugasiš privredu, zaglaviš plate tik iznad granice preživljavanja, i čekaš.
Oni koji žele da prežive će probuditi animalne instinkte: jedi, ili će tebe.
Preostali će se navući na somu - alkohol i zadrugu, antidepresive i hroničnu glad.

Na početku dresure se lomi ličnost. To se radi pomešanim komandama, kada umesto nagrade stignu batine i kada umesto batina stigne nagrada.
Slomljena ličnost više ne zna ni ko jeste ni ko nije; nije više sigurna koliko prstiju vidi na ruci.
Tada je pravo vreme i za dresuru i za hranu.

Ali dresera nema. Otišao. Nestao. Pobegao.
Pojeden?

Čitavi narodi, milioni ljudi, su ostali u limbu, u međuprostoru, i vremenu koje ne razumeju.
U neprijateljskom su okruženju, uče mediji.
Osećaju strah. Odavno ne znaju šta hoće.
Prisećaju se šta neće i tragično promašuju.
Nude se vođe svih boja, ali im gladni i uplašeni ne veruju.
Čekaju dresera koji neće doći.

Psalam četvrti

Dok se sladimo trešnjama, bacamo peteljke i koštice.
U malenoj koštici se nalazi celo drvo,
a kroz peteljku je, niko ne zna kako, prošla cela trešnja.
Čaj od trešnjinih peteljki je izvor zdravlja.

Klaud je digitalno groblje.

Odavno ne pratim ciljeve. Neke sam u međuvremenu zaboravio. A oni su, ne znam ni kada ni kako, ni zašto, kao kratak povodac postali deo mene. Vuku me u samo njima znanom smeru.

U mladosti biraš ciljeve, a kasnije ciljevi postanu sudbina.
Zato je važno birati srcem umesto strahom.

Mikser

Svaki poziv na zajedništvo, sabornost, jedinstvo, jeste demokratska tvorevina.
Kada bi se sabrali lepi i ružni, pametni i glupi, i kada bi se našla aritmetička sredina, proizvod bi bio i nejestiv i neupotrebljiv.
Jer kad se saberu pametan čovek i budala, rezultat su dve budale.

S druge strane, svaka kultura počiva na interakciji a ne na zatvorenosti.
Neophodno je biti u interakciji sa drugim ljudima. Razmenjivanje sadržaja, mišljenja i stavova je neophodno.
Izolacija pojedinca je poraz. Potrebno je druženje, razumevanje, dijalog, čak i sukob, sa drugima koji dele sličan kulturni obrazac.

Ništa ne može da nas drži trajno uplašenim,
srećnim, razočaranim, tužnim...
Kad prođe prvi udar vraćamo se sebi,

i nastavljamo da mrzimo.

Postoje ljudi kojima je iskrivljena kičma,
postoje i oni kojima je slomljena,
ali su najbrojniji oni kojima, zbog pritiska okoline,
nikada nije izrasla.
Osim u umu. Kičma u umu je zlata vredna.

Čoveka čine neslobodnim tradicija, običaji i moral.
Ropstvo je nametnuti radni ugovor.

Moja borba

Boriti se protiv kapitalizma znači boriti se protiv kapitalista.
Boriti se protiv nasilja znači boriti se protiv nasilnika.
Boriti se protiv zla znači boriti se protiv onoga ko zlo čini.
Boriti se protiv nepravde znači boriti se protiv onoga ko nepravdu čini.

Samo se prevarant bori PROTIV bolesti,
lekar se uvek bori ZA zdravlje.

Društvo je, od svog nastanka do danas, šizofreno.
Svako društvo želi da razvija sebe i svoje institucije. Želi da razvije, i čvrstom i jakom učini kutiju kojom je ograđena. Kavez u kojem žive ljudi, zaštićen od spolja.

Istovremeno želi da ulaže u svest i slobodu građana, ali baš ta lična sloboda je najjača snaga za rušenje pomenutog kaveza.

Zašto bi se iko bez lične ambicije i bolesnog cilja, družio sa šizofrenim društvom?
Zašto bi neko ko pretenduje na zdrav razum učestvovao u tuđoj šizofreniji?
Zato što se i on oseća bolesno i ugroženo.

Zaključak je da ovakvo nakaradno shvatanje države kao kaveza i prinude, čini njene stanovnike mentalno bolesnim.
Ne treba učestvovati u sopstvenom uništavanju.
Država koja stanovnike smatra podanicima je neprijatelj.
Za nju je svako ko provodi pet dana nedeljno u kladionici dobar član društva i uzoran građanin.
Naročito kada su mu izvršitelji u kući.

Počneš od početka,
nazoveš stvari pravim imenom.
A onda sve postane očigledno. I logično i razumno.
Tada svaki sledeći korak postaje razuman, logičan, dobar.

Može li se istina prevazići?

He was a quiet man

 

U vremenu pogaženih vrednosti

Svet vode instituti za kreiranje i prikazivanje stvarnosti.
Slike stvarnosti koje nam prikazuju doživljavamo i prihvatamo kao stvarnost.
Život je kreiran. Politički život, umetnički život, istorija, geografija...

Rođeni smo jedinstveni, svako je unikat, jedan od milijardi,
ali živimo u kavezu koji nas programira i uklapa u nameri da svi postanu jednaki.
Iz programiranja retki izađu manje oštećeni,
većina potpuno programirani.
Postajemo puni tuđih uverenja, tuđih ideja i tuđih istina.
Potrebno je isprati mozak od nametnutih misli i šablona, od programa, i to ispiranje svako mora uraditi sam.
Najteže je probuditi onoga ko se pretvara da spava.

Autentičnim ljudima je nemoguće upravljati, nepredvidivi su, ne izvršavaju programe.

Sistem ne može stvoriti sreću, ma koliko dobar bio.
Ali loš sistem može stvoriti nesreću.

Dva sveta II

Da bismo ostvarili bilo kakav rezultat potrebna je ideja.
Dobra ideja.
Bez nje ne vredi počinjati. Bolje je pet dana razmišljati i zatim pet minuta raditi,
nego pet minuta razmišljati pa pet dana raditi.
Rezultat neće biti isti.

Ma koliko dobra ideja bila, bez preciznosti neće ništa stvoriti.
Samo preciznost u izradi, postupku, realizaciji, radu, može ostvariti svaku ideju.

Ljudi se dele na one sa idejama, sanjare, teoreticare, filozofe,
i one sa tehničkim znanjem, pedantne i precizne, ali bez ideja.
To su dva sveta.

Kada bi se udružili oni sa idejama, i oni sa zanatom u rukama, napravili bi velike korake.
I u tehnici, i u humanizmu, u filozofiji, medicini, kulinarstvu... možda i u ljubavi.

Ovo poslednje čini da ljudi traže u sebi i ideju i preciznost.
Svako u sebi pokušava da spoji dva sveta koja se ne dodiruju.
Ta dva sveta samo zajedno mogu dati rezultat.

Oteti oteto

Da li to ispravlja ili uvećava nepravdu?
Ako put bira čoveka, da li ga izborom menja?
Ako čovek bira put, da li se menja čovek ili put?
Da li postoji put, ili samo nepregledna šuma raskrsnica?

Moj put

Ono što nisi dao bogu si izgubio.
Ono što nisi dao u ljubavi si izgubio.

Ono što si dao to si sačuvao,
zadržao u postojanju. 

"Nous ne sommes pas des Serbes"

"Mi nismo Srbi", govore Francuski demonstranti.

Pariski sankiloti ne znaju Francuski kao mi. :)
Zato ih policija onako pegla. 

U ime naroda

Neprirodno je da neživo vlada nad živim.
Neprirodno je da država vlada nad ljudima.

Ljudi su stvorili državu kao svoj servis, službu unutrašnje raspodele dobara.

Ne može vlada, državno telo, odlučiti kako će ljudi razmišljati, disati, kretati se...

Ljudi su ta prava dobili od bogova.

Neljudski entitet pokušava da ujednači i ljudsko mišljenje i ponašanje.

Ideja da svi budemo jednaki, da jednako razmišljamo i radimo, je nova vavilonska kula.

Lako je manipulisati i vladati nad jednakima.

Nismo jednaki. Ne razmišljamo jednako. Nismo društvo istih.

Ravnopravni jesmo, jednaki nismo.

Biti jednak je gubitak ljudskosti. Jednaki ne mogu da uče od drugih jednakih.

"Čovek je slobodno biće" je zamenjeno sa "čovek je opasno biće".

Svako ko radi po slobodnoj volji, a suprotno državnim uredbama, se proglašava opasnim. Može me zaraziti, napraviti CO2 i istopiti led na Arktiku i potopiti velike gradove.

Ne treba nam čip da bismo postali roboti. Ljudi postaju roboti kada se odreknu svog mišljenja i počnu da izvršavaju naređenja države.

Vlada je skup ljudi koji drugim skupovima ljudi određuje kako će se ponašati, suprotno božjim zakonima.

Ko želi da bude ljudsko biće i da se ponaša kao ljudsko biće, mora računati na posledice.

Ovo je vreme razdvajanja na ljude i robote.

Da bi većina postali roboti, stvoren je plan ponižavanja, mučenja, poraza za porazom,

umaranja ljudi dok sami ne odustanu

Novi pračovek

Pritisnut ličnim ucenama, ćevapima, navijačima, mafijašima, divljom gradnjom,
tajkunima, skadru na vodi, kumovima i porodicom,
slanjem granata u bratoubilački rat,
pritisnut kršenjem ustava i zakona,
agresivnom pink propagandom i plakatima
i propagandistima koji traže da budu namireni,
tamničenjem monaha i novinara
ubistvima protivnika i suparnika,
pritisnut ličnim kukavičlukom i izdajom,
iz dobijenog stana od dva ara

odlučio je da nešto mora da proda.
"Da napravi sporazum".

To, razume se, mora biti nešto što se ne vidi.
Zidovi se vide, krov se vidi, prozori se vide...
Ali temelj niko ne vidi.
U ličnoj gluposti prodao je temelj.
Nada se da niko neće primetiti.
To je ipak samo hrpa kamenja.
Kuća će ostati netaknuta.

Očekujući varvare

Istina je uvek cela.
Kada je laž cela, providna je namenjena samo naivnima.
Uspešna laž mora sadržati 90% istine.

Sećanje je mera i cena kukavičluka i hrabrosti.
Od realnosti beži ko od realnosti trpi.
Od istine, laži, borbe, propagande... beži onaj ko od njih trpi.
Kao i od ljudi i neljudi.
I od ljudske, i od neljudske inteligencije.

Jedna kap preliva čašu. Jedna pahulja lomi granu.

Tamo gde postoje zakoni, pravila, dogovori,
tamo nema istine.
Oko istine nije potrebno praviti dogovore.

Tri korne penal

Prošlo je, prošao sam,
prošlo je al nije kraj.
Prošlo je, slobodan sam,
al je i slobodi kraj.

Kad sećanja postanu bol,
kad bol postane dah,
život je bio samo fol,
sve je laž, čak i strah.

A mrvice? One su nada.
Tri korne penal puca sada.
Ko će da brani, koga i kada
dok kulisa na mene pada.

Moja kulisa teška a slaba
od laži i uspomena,
lepljena, krpljena, al džaba
kulisa nije zamena.

Zamena za život, mir,
za slavljenje i sreću
topi se ko na pici sir
večnost dostići neću.

U sećanju je bol ostao.
Krupno sam trošio usput.
Mrvice sam istrošio
bol ide sa mnom na put.

Nećemo daleko ni bol ni ja.
Bio sam Mida kralj tužni.
Nećemo dalje od sećanja
nećemo jer bol smo dužni.

Nanete su boli od duga
neispunjenih obećanja.
Jedna nada mnogo tuga,
odlazak bez vraćanja.

Imena čujem, tako, slučajno,
slučajne osmehe i poglede.
I dok tražim zlatno runo
moje su sad srebrne, sede.

Život je i kad činiš zlo,
povučeš pruženu ruku.
Kad srce padne na tlo
pola njenog pola tvog.

Kud ćeš s srca pola?
Dok ne izraste novo
bežaćeš od većeg bola,
od ljubavi ponovo.

Bekstvo od života, ljubavi.
Begunac ne ume da voli.
Begunac se uvek davi
u bekstvu, ne u soli.

Idi napred, gazi cveće.
Lomi obalu lomi granje.
Hodaj kroz upaljene sveće
i ne žali, upašćeš u *ranje.

Ko potpiše...

Stavljanje državnog potpisa na ultimatum ima za posledice:

- Odvajanje Kosova od Srbije, kao početni korak ka odvajanju Vojvodine, Sandžaka, Vlaške... Dorćola.

- Nestanak, poništavanje države i predavanje svih njenih resursa - vode, zemlje, puteva, fabrika i institucija poveriocima na ime državnog duga.

- Priznanje da je Srbija agresor i da je napala NATO koji se 78 dana branio i pretrpeo materijalnu štetu.

- Plaćanje ratne štete za bombardovanje; Amerika i NATO će po tržišnim cenama naplatiti svaki ispaljeni tomahavk, svaki sat pilota, potrošeno gorivo za avione, troškove iznajmljivanja aerodroma Aviano...

- Plaćanje svim susednim zemljama štetu nastalu trovanjem ljudi i zemljišta opasnim i radioaktivnim materijama koje su se vazduhom i dimom raširili po regionu.

Kardio - Sretenje

Naši stari su na sretenje 1804. podigli ustanak. Odvažne vojvode i odvažni knezovi su se pobunili, i to je bilo sasvim dovoljno da narod stane uz njih. Mnogi su bili posečeni, ali je narod uzeo oružje i podigao ustanak.

Oslobodili su državu od okupatora. 1835. su napisali ustav kome i savremene države mogu pozavideti. 

Bliži se još jedno sretenje. Da li će vođe biti hrabre kao nekada da se žrtvuju za narod i, ako treba, izginuti i podići ustanak?

Organizatori protesta su časni ljudi, borci za državu i narod, ali se među organizatore uvukao i element okupatora, udbe.

Cilj je svet i veliki. Ako bude dovoljno pobunjenog naroda, može se desiti pobuna, u tom slučaju će čak i ubačeni element stati na stranu naroda, a protiv kvislinške vlasti.

Ako ne bude dovoljno slobodoljubivih ljudi na protestu, sluga okupatora će preuzeti vođstvo, napraviti kardio protest, dva sata šetnje i kući.

Probij zaključana vrata
skini okove sa vrata
shvati to ko ispit vere
i okreni propelere
Barem probaj, stvarno nemaš šta da izgubiš,
na ivici dok kliziš.
Kraj je zimskog sna, a java ne obećava.

Od rata do rata

Vrednosti se uništavaju. 

Čak i novac koji nije vrednost nego samo mera.

Brojanje papirića je gotovo svečan trenutak, zahteva pažnju, mir. Svaki papirić koji prođe kroz prste se u umu prevodii u neku vrednost.

Sada samo lupiš enter i neki brojevi na ekranu se prevrnu. Nema duše.

Pa i muzika; nekada bih išao da kupim ploču, trepereći od nestrpljenja, 

donesem kući, uključim torensa, čekam da se pojačalo zagreje, izvadim iz omota, nanesem antistatik kupljen u Minhenu preko puta stanice, pažljivo nacentriram iglu i spuštam na međutrag. Kreće čarolija dok čitam stihove sa albuma kao iz knjige. Ploča je veća u očima nego u rukama.

Sada kliknem mišem i kreće spot, pokretne slike ulaze u um a muzika je tu samo da prati, ili čak smeta vizuelnom.

Kada su stvari oko nas krenule da gube dušu bilo je pitanje vremena kada će doći do nas.

Časni ljudi

Priča propali opozicionar da su u ogromnoj većini časni policajci,
da postoje časne sudije, časni tamničari, časni makroi,
časni batinaši i časni mafijaši, časni navijači, 
časni dželati, časni poreznici, časni popovi,
časni političari, časni udbaši...
da postoje časni carinici.

Nevolja je što tim časnim ljudima
gotovo zanemarljiva, ali svima vidljiva manjina, uporno i zlonamerno kalja ugled, pa neuki posmatrači - prost narod - ne prepoznaju vrlinosti i toplu ljudskost časne većine.

Kratkovid i lakoveran narod vazda bre gleda koga če da okalja i upropasti,
i ponavlja kako su svi isti,
kako su štetočine i gamad po sortama podeljeni, ali na istom zadatku.

Lekar sa empatijom će brzo postati pacijent.
Pošten prodavac osiguranja će završiti neosiguran.
Kamatar koji ima savest će dugovati kamatu.
Zatvorski čuvar koji ne voli da bije će postati zatvorenik.
Ko oseća mirise neće postati zubar.
Divlji taksista je pleonazam.

Kažu da je za svako zanimanje potrebno posedovati neku osobinu,
a meni se čini da izbor zanimanja određuje upravo nedostatak neke ljudske osobine.
Sakatost u nešto.

Prvo će ubiti pse

Priča mi provalnik:
Kada uđem u kuću tajkuna moram prvo da ubijem psa.
Pas verno čuva one protiv kojih sam krenuo.

Neko pretvara Srbiju u mesečevu površinu. Gradi puteve do rudnika i prodaje dozvole za rudarenje.
Razasut, trovan i raseljen narod će morati da ih zaustavi.
Da se odbrani. 
Pobunom, silom, nasiljem. Oružjem. Terorizmom.

A kad narod krene na njih, prvo će pobiti pse.

I bi dan, i bi noć...

Strani plaćenik

Suverena država je ona koja na svojoj teritoriji može da radi ono što ona želi,
i kada to ona želi.
Suveren čovek, a reč suveren dolazi od reči vladar, upravlja i vlada nad sobom,
ali i nad svojim imanjem.
Suveren ne radi za platu, nego za dobit.
Suveren ne prima platu, suveren deli plate.

Po ustavu, nosioci suvereniteta države su njeni građani.
Ali ti građani, skoro vek unazad, nisu suvereni. Ni nad čim ne vladaju. Čak ni nad svojim porodicama. Čak ni nad svojim vremenom. Ili čak telom, po zakonu su dobrovoljni davaoci organa.

Nemaju imanja ni radnike koje plaćaju. Preselili su se u gradove, košnice, mravinjake.
Čekaju da im neko da platu, posao, regres, sto evra, povoljan kredit i karticu.
Postali su dužni, i dok ne otplate dug moraju da izvršavaju naređenja.
Vremenom dug raste (zato se zove dug), i bivši suvereni upadaju u dužničko ropstvo.

Ko je onda suveren? 
Građani su postali plaćena publika, plaćeni glasači, plaćeni vojnici, plaćene sudije, policija.
Plaćeni glumci koji glume suverenost.
Njima upravljaju kravataši - plaćeni neradnici koje plaćaju plaćeni radnici.

Ko sve njih plaća? Strane države i strani fondovi, koji jednako nisu suvereni nego su plaćeni da upravljaju tuđim novcem.
Kako se zove onaj koga plaćaju stranci? Strani plaćenik.
A kako se zove država koju plaćaju stranci? Strani plaćenik. 

Država je postala strani plaćenik.