Apotekarskim hidrogenom oprana aluminijumska folija, izložena brzim alfa česticama 5MeV, otpušta brze neutrone i postaje fosfor 30.
(brzi i teški neutroni jako usporavaju prolazeći kroz vodu ili plastiku na brzine ispod 1m/s i nemoguće je predvideti koga će, kao bačen kamen, na svom putu polomiti i pretvoriti u radioizotop.)
Nestabilan dobijeni fosfor se raspada i prelazi u stabilan silicijum otpuštajući pozitrone, koji se lako detektuju gama zracima kao rezultatom anihilacije pozitrona sa nama poznatim svetom.
Ček, ček...
Učimo da se sva poznata materija sastoji od protona, neutrona i elektrona. Baš svaki atom. Čak i taj radioaktivni fosfor.
(Ponekad retke pozitrone detektujemo kao deo kosmičkog zračenja, ne znajući ni kako nastaju ni odakle dolaze.)
A onda nam fosfor, dobijen na opisan način, ničim izazvan izračuje pozitrone,
čestice koje u njemu ni na koji način ne postoje.
Izračuje antimateriju, bogato i obilno. Gajger neprekidno pucketa.
Kako pred našim očima nastaju čestice koje nisu sa ovog sveta? Odakle dolaze?
Da li je antisvet sve vreme tu, uronjeni smo u njega, i potrebna je tek mala reakcija da iz tog sveta čestice uđu u naš?
Fizičari pretpostavljaju postojanje sveta antičestica negde u dalekom svemiru,
smišljajući zvučna imena i deleći nagrade za najgluplje ime.
Izgleda da je svet antičestica oduvek ovde, iako nama nevidljiv. Dovoljna je mala reakcija da napravi rupu i odnekud propusti antičestice u naš svet.
Živimo u svetu koji vidimo, osećamo, opažamo, merimo,
ali istovremeno živimo i u paralelnom svetu kojeg nismo svesni.
Taj drugi svet je ogledalo našeg sveta. Moguće je da promene koje pravimo stvaraju promene i u tom drugom svetu. Kad posečemo šumu, nestala je i u drugom svetu.
A moguće je, i sasvim realno, da promene u tom drugom svetu snažno utiču na nas.
Ako postoji antisvet (pri čemu "anti" nije protiv) mi jednako postojimo i u tom svetu.
Time je ulog života i postojanja makar dupliran.
