Od rata do rata

Vrednosti se uništavaju. 

Čak i novac koji nije vrednost nego samo mera.

Brojanje papirića je gotovo svečan trenutak, zahteva pažnju, mir. Svaki papirić koji prođe kroz prste se u umu prevodii u neku vrednost.

Sada samo lupiš enter i neki brojevi na ekranu se prevrnu. Nema duše.

Pa i muzika; nekada bih išao da kupim ploču, trepereći od nestrpljenja, 

donesem kući, uključim torensa, čekam da se pojačalo zagreje, izvadim iz omota, nanesem antistatik kupljen u Minhenu preko puta stanice, pažljivo nacentriram iglu i spuštam na međutrag. Kreće čarolija dok čitam stihove sa albuma kao iz knjige. Ploča je veća u očima nego u rukama.

Sada kliknem mišem i kreće spot, pokretne slike ulaze u um a muzika je tu samo da prati, ili čak smeta vizuelnom.

Kada su stvari oko nas krenule da gube dušu bilo je pitanje vremena kada će doći do nas.

Časni ljudi

Priča propali opozicionar da su u ogromnoj većini časni policajci,
da postoje časne sudije, časni tamničari, časni makroi,
časni batinaši i časni mafijaši, časni navijači, 
časni dželati, časni poreznici, časni popovi,
časni političari, časni udbaši...
da postoje časni carinici.

Nevolja je što tim časnim ljudima
gotovo zanemarljiva, ali svima vidljiva manjina, uporno i zlonamerno kalja ugled, pa neuki posmatrači - prost narod - ne prepoznaju vrlinosti i toplu ljudskost časne većine.

Kratkovid i lakoveran narod vazda bre gleda koga če da okalja i upropasti,
i ponavlja kako su svi isti,
kako su štetočine i gamad po sortama podeljeni, ali na istom zadatku.

Lekar sa empatijom će brzo postati pacijent.
Pošten prodavac osiguranja će završiti neosiguran.
Kamatar koji ima savest će dugovati kamatu.
Zatvorski čuvar koji ne voli da bije će postati zatvorenik.
Ko oseća mirise neće postati zubar.
Divlji taksista je pleonazam.

Kažu da je za svako zanimanje potrebno posedovati neku osobinu,
a meni se čini da izbor zanimanja određuje upravo nedostatak neke ljudske osobine.
Sakatost u nešto.

Prvo će ubiti pse

Priča mi provalnik:
Kada uđem u kuću tajkuna moram prvo da ubijem psa.
Pas verno čuva one protiv kojih sam krenuo.

Neko pretvara Srbiju u mesečevu površinu. Gradi puteve do rudnika i prodaje dozvole za rudarenje.
Razasut, trovan i raseljen narod će morati da ih zaustavi.
Da se odbrani. 
Pobunom, silom, nasiljem. Oružjem. Terorizmom.

A kad narod krene na njih, prvo će pobiti pse.

I bi dan, i bi noć...

Strani plaćenik

Suverena država je ona koja na svojoj teritoriji može da radi ono što ona želi,
i kada to ona želi.
Suveren čovek, a reč suveren dolazi od reči vladar, upravlja i vlada nad sobom,
ali i nad svojim imanjem.
Suveren ne radi za platu, nego za dobit.
Suveren ne prima platu, suveren deli plate.

Po ustavu, nosioci suvereniteta države su njeni građani.
Ali ti građani, skoro vek unazad, nisu suvereni. Ni nad čim ne vladaju. Čak ni nad svojim porodicama. Čak ni nad svojim vremenom. Ili čak telom, po zakonu su dobrovoljni davaoci organa.

Nemaju imanja ni radnike koje plaćaju. Preselili su se u gradove, košnice, mravinjake.
Čekaju da im neko da platu, posao, regres, sto evra, povoljan kredit i karticu.
Postali su dužni, i dok ne otplate dug moraju da izvršavaju naređenja.
Vremenom dug raste (zato se zove dug), i bivši suvereni upadaju u dužničko ropstvo.

Ko je onda suveren? 
Građani su postali plaćena publika, plaćeni glasači, plaćeni vojnici, plaćene sudije, policija.
Plaćeni glumci koji glume suverenost.
Njima upravljaju kravataši - plaćeni neradnici koje plaćaju plaćeni radnici.

Ko sve njih plaća? Strane države i strani fondovi, koji jednako nisu suvereni nego su plaćeni da upravljaju tuđim novcem.
Kako se zove onaj koga plaćaju stranci? Strani plaćenik.
A kako se zove država koju plaćaju stranci? Strani plaćenik. 

Država je postala strani plaćenik.