Nekome je "bližnji" on sam, tanjir ispred i flaša u ruci. Drugima primarna porodica, možda uža familija. Prvi komšija. Najglasniji su oni kojima su "bližnji" članovi iste stranke ili kluba. Nekima je "bližnji" njegov narod. Ponekad u bližnje ubrajaju i saveznike. Ima onih kojima su "bližnji" svi ljudi na svetu. Retki u bližnje ubrajaju i drvo, reku, pticu i magare. Dolinu i ravnicu, stenu i more.
Nema pravog ni pogrešnog odgovora. "Bližnji" je mera dioptrije.
Kada se zdrav čovek zadrži na zatvorenom odeljenju psihijatrije, dok ima čuvara, dok ne padne mrak, sve je mirno. U deset se gasi svetlo. Do jutra "tuđin" više nije živ.
Ko je čuvao koze zna da, kada se jedna koza razboli, ostale je udaraju do smrti.
Priroda ima svoje mehanizme koje možemo smatrati nehumanim i nelogičnim, ali, ako se pozovemo na evoluciju, daje rezultate.
Priča prijatelj kako ga je mama vodila u cirkus. Dok se montira trapez, na scenu stupaju klovnovi sa magarcem. Pokušavaju da se popnu na magarca, ali redom padaju, publika se smeje i aplaudira. Onda pitaju da li neko iz publike želi da proba. Javlja se čovek iz četvrtog reda, sivi sako, žena ga vuče za rukav ali on se oslobađa sakoa i izlazi na scenu. Žena drži sako i moli ga da se ne sramoti. Uzalud, on se penje na magarca. I pada. Ponovo. Opet pada. Publika se smeje njegovim neuspesima više nego klovnovima.
U međuvremenu je postavljen trapez.
Posle desetak godina, sada već odrastao, kolega iz firme donosi tri karte i kaže: idemo, šteta da karte propadnu. Ponovo ista scena, magarac, klovnovi koji pokušavaju da uzjašu magarca i padaju, i zovu dobrovoljca iz publike. Četvrti red, sivi sako, žena ga vuče za rukav, on se oslobađa sakoa i izlazi na binu. Publika se grohotom smeje i tapše.
U međuvremenu je postavljen trapez.
Koliko puta je postavljen "trapez" dok je narod gledao klovnove i nameštene glumce iz publike?
Kad prepozna talentovano i zainteresovano dete, za crtanje, šah, astronomiju, sport, istoriju, hemiju, kulinarstvo, jezike, sistem kaže: odlično, to ti dobro ide, hajde sad ostavi to po strani, zapostavi, i počni da naporno radiš ono što ti slabo ide, da ne bi suviše zaostajao za gomilom.
Kad si mlad izbegavaš glupiranje, ono te odvlači od velikog cilja. Ulažeš u sebe, naporno učiš naporno treniraš, čitaš. Usavršavaš veštine, jezike, akorde, dribling. Ulažeš u obećani život koji će doći, bogat i ispunjen, pun vrlina, i izazova koje je lako rešiti. Obećano je da pesme neće biti slušane nego svirane, knjige neće biti čitane nego pisane, putovanja neće biti iscrpljujuća nego filmska. Zbog takvih očekivanja, neretko obećanja, mladost je naporna, teška, puna odricanja od svega što život čini bogatim. Jer, "mladost je naporan uspon do vrha". Kada prođe ta muka, shvatiš da je bogata nagrada koja je trebalo da dođe posle odrastanja - odrastanjem potrošena. Završena. Nestala. Cela nagrada je bila u pripremi. Ko je u "pripremi za život" bio manje vredan i dovoljno zabušavao, ko nije bio vredan i poslušan, nego buntovan i hrabar, uzeo je najvrednije što život nudi.
Ko će i kada ovo ispričati deci? Niko i nikada, da ne bi bila srećnija od nas, robova navika, naviknutih robova. Od nas koji trošimo živote čekajući dolazeće reume, gastritise, klimakse, dijabetese, užasnuti od pomisli da umremo zdravi. Nekada možda nisam znao koliko ima decibela u tri decibela. Sada znam, ali odavno nije važno. Umem i mogu, ali više ne znam šta bih sa tim. Prelepa prazna školjka. Večna stoji u vitrini i uzor je mladim školjkama.
Posle pada prethodnog Rajha, koji se raširio od Dnjepra do Atlantika, ukupno 24 funkcionera i ss oficira je bilo oglašeno krivim i osuđeno. Sto miliona nacista, simpatizera, "sigurnih glasova" i botova je ostalo neraspoređeno.
Njihova politička opcija je deklarativno stavljena van zakona. Pobiti sto miliona kao neprijatelje nije higijenski, iako je Drug Staljin zahtevao streljanje sto hiljada oficira, ne kao osvetu nego kao preventivu. Ukinuti im građanska prava i pravo glasa znači voditi posebne policijske evidencije za desetine miliona ljudi, što nije bilo praktično. Zato su ih integrisali u novostvoreno društvo i dozvolili im da budu nastavnici, vaspitači, radnici, naučnici, doktori... Predsednici država, sekretari UN. Uslov je bio samo da umesto šmajsera nose kravate. Tako je novo društvo postalo staro društvo, uz tek simbolične korekcije državnih simbola. Političke partije su se jako trudile da se dopadnu nacistima jer su želele i glasove disciplinovanih.
Ujedinjena Evropa, konačni cilj Rajha, je uspostavljena na starim principima. Da bi se ispoštovala forma osnovan je parlament koji ni o čemu ne odlučuje. Odluke donose komesari koje bira fiirer.
Evropske vrednosti su malo dopunjene: uz stare i nedovoljno jasne - sloboda, jednakost, bratstvo, dodat je disklejmer - sloboda za višu rasu, jednakost u okviru rase, bratstvo odabranih. Auslander Raus!
Verovali smo da su evropske vrednosti sloboda kretanja, sloboda mišljenja i govora, ali je 2020. pokazala da smo verovali u laž.
Uz Mocarta i Betovena kao evropske vrednosti, nužno je dopisati kralja Leopolda i malog brku.
Evropske vrednosti su počele inkvizicijom, zatim giljotinom, pa su preko kolonijalnih osvajanja i dojče visokoefikasnih logora evoluirale do eldžibitejskih prava.
Svaki dan je radni i svako mesto je radno mesto. Na poslu rmbamo pa umorni krenemo kući. Do kuće radimo kao šoferi, neplaćeni taksisti. Kad stignemo treba izvaditi veš iz mašine. Skinuti i podmazati vrata koja škripe. Zameniti sijalično grlo. Očistiti mrve, oprati tanjire, ruke i noge. Puno radno vreme bez pauze. Otići u prodavnicu, doneti vodu i lubenicu, pivo... neplaćen rad. Spremiti večeru pa oprati sudove da ih do sutra ne bi pronašli mravi. Rano leći, ali ne zbog sebe, nego da bismo sutra na poslu bili raspoloženi i ful tajm nasmejani. U reči FUL tajm se krije razlog. Ujutro ustajemo na prvo zvono budilnika, i već ga pravilno zovemo alarm, dva sata pre posla - ne zbog brze kajgane i čaše soka od paradajza (omiljeni luk je zabranjen) nego zbog brijanja, higijenisanja, sređivanja, šminkanja pred posao. Jer drugi moraju poverovati u iluziju da sve lako stižemo. Ulazimo u neplaćen taksi na mesto šofera i odlazimo u tuđu firmu da bismo nekome bili na raspolaganju osam sati. Stigne vikend, tokom nedelje smo, da bismo ih izbegli, svakome obećali bar po sat - tenisa, krečenja, kafa, dečjih rođendana... pa vikend prolazi užurbanije i napornije nego posao. Zato ljudi rado prihvataju radne vikende, na poslu bar ponekad sednu da sa sobom popiju kafu. Onda dođe odmor. Pravljenje spiska, pakovanje, kupovina, red vožnje, kašnjenje, nervoza... Smeštaj, sređivanje, raspakivanje, pranje. Papuče, prevelik suncobran, kreme i losioni, gužva i borba za ležaljke, uveče sladoled i giros - nema za lignje i vino, selfiji ispred restorana, sudaranje sa drugim turistima i rani odlazak na spavanje. Valja rano ustati i zauzeti dobro mesto za peškir na pesku.
Gde je nestao slobodan čovek? Misleće biće, kreativna ličnost? Filozof?
Prazan hod je način života. U praznom hodu se ne dešava ništa važno. Prazan hod je najveći deo našeg vremena. Najveći deo naših života.
U praznom hodu se puno toga dešava. Dosadan posao, prevoz, utisci, mirisi, zvuci. Sivi dani, i nada da će makar nešto da procveta.
Prazan hod je svako odstupanje od željenog cilja. Susreti sa nepoznatim ljudima, virtuala na ekranu, nedostatak kretanja ka cilju.
Cilj je postao zamagljen praznim hodom. Monotonijom. Ponavljanjem. Mi moramo scenografiju menjati. U protivnom se zaglavljujemo, ili u kući ili u alkoholu. Ili u TV programiranju.
Da li znamo šta je cilj? Da li znamo šta je prazan hod? Da li je život put ka cilju? Da li živimo u praznom hodu?
Rob je samo onaj ko razume da je rob. Onaj ko ne razume raduje se svakom danu i nasmejan započinje rad.
"U datim okvirima opažanja čovek može manje ili više da greši. Njegovu glavnu zabludu predstavlja uverenje da nešto može da uradi. Svi ljudi misle da su u stanju da delaju, i prvo pitanje koje postavljaju jeste šta treba da rade. Međutim, niko zapravo ništa ne radi i niko ne može ništa da uradi. Sve se dešava. A dešava se na isti način kao što kiša pada zbog promene temperature. Čovek je mašina. Sva njegova dela, postupci, osećanja, verovanja, mišljenja i navike, predstavljaju rezultat spoljnih uticaja i utisaka. Sam od sebe nije u stanju da proizvede ni jednu misao, postupak. Sve što govori, čini, misli, oseća - sve se to dešava. Sa problemom delanja je povezana još jedna stvar: ljudima uvek izgleda da drugi neprestano rade loše. Svi misle da bi oni to mogli bolje. Ne shvataju da ono što se radi, a naročito ono što je već urađeno, ne može i nije moglo da se uradi drugačije." Georgije Ivanovič
Vera stvara. Ako mase, otrovane medijima, poveruju uniformisanim licima, zelenim ili plavim uniformama, ili nedajbože belim, uniforme dobijaju neograničenu moć i apsolutnu vlast nad tim masama.
Ako mase poveruju da banke imaju pravo na proizvod njihovog rada, zatim na privatnu, na kraju i ličnu imovinu, masovna vera će dati neograničenu moć bankama da raspolažu, upravljaju, kupe, prodaju, otmu...
Ako mase poveruju da su političari imuni na sudsko gonjenje, postaće imuni. Ako poveruju da navijačke grupe i slične nevolje imaju moć da neposlušne gepekuju i u delovima bace u Dunav, to će se dešavati.
Ako mase poveruju medijima da počinje veliki rat i da niko neće biti pošteđen, desiće se.
Kada mediji budu ubedili mase da dolazi dobro vreme, vreme solidarnosti, saradnje, pomaganja jednih drugima, ubedili da će se u budućnosti od rada živeti, da je svako u suštini vredan i dobar, da će prijateljstvo, reč, poštenje, ponovo biti na ceni, da će laž i prevara opet biti van zakona, da će kriminalci biti u zatvorenoj ustanovi,
Novac u džepu, keš, znači slobodu. Možete ga propiti, prokockati, plaćati muziku, ili kupiti deci lektiru, garderobu, hranu... Niko ne zna gde ste i kako potrošili svoj keš.
Ukidanje keša i prelazak na kov-ID digitalnu valutu dozvoljava vlasniku kartice, a jedini vlasnik je banka, da zna kada, gde i na šta ste potrošili novac.
Kao da je vaš novčanik u tuđim rukama. Imate u tom novčaniku novca, vaš je, samo dok vlasnik novčanika ne odluči drugačije.
Nameran ili slučajan nestanak novčanika vas ostavlja bez novca, ali i bez mogućnosti zarade. Jer zarada koju ostvarite mora biti u novčaniku - u banci. Bez novčanika, bez odobrenja banke, čovek ne postoji.
Vlasnik novčanika upravlja i navikama. Može vam zabraniti kupovinu više od kilograma hrane, ili više od jednih cipela mesečno. Jednog piva nedeljno. Vlasnik novčanika vam može zabraniti kupovinu bilo čega. On, banka, odlučuje na šta je dozvoljeno trošiti novac.
Poreze, doprinose, takse prema državi, plaćanje struje i TV pretplate, vlasnik novčanika će redovno izmirivati.
Kada vođa poželi da napravi stadion, ili bati renovira restoran, vlasnik novčanika - banka - će uzeti novac sa vašeg računa, jer je to za vaše dobro.
A kada, recimo, brat Si zatraži vraćanje male rate državnog duga, recimo 6 milijardi evra, taj dug će biti raspoređen na 6 miliona stanovnika. Vlasnik novčanika će tada svakom iz novčanika uzeti hiljadu evra.
Neki drugi "brat" će tražiti nazad svojih 60 milijardi. Tada će početi plenidbe imovine.
Život može da bude bol. Sreća. Zadovoljstvo. Tuga. Svrha. Smisao. Po izboru cilja, potrebno je podneti žrtvu.
Dokazivati se ljudima koje nikada nismo sreli da bismo ispunili njihova očekivanja je uzaludna žrtva.
Brijemo se da gorima od sebe ne bismo izazvali lošu emociju. Da ne bismo povredili njihova tanana i prefinjena osećanja. Očekivanja da im budemo lepi. Oblačimo samo ono što ima istaknutu firmu. Logo. Jedemo u restoranu da bismo se slikali, ne zbog gladi. Pojedemo samo pola, da ne izgleda da smo zbog gladi olizali tanjir. Ostavljamo veliki bakšiš da ne bismo izgledali siroto. Uzimamo kredit da bismo letovali gde drugi ne mogu. Obuvamo tesne cipele jer su, ljudima koje ne poznajemo, lepe.
Imamo strpljenja da se družimo i slušamo naklapanja, da bi drugi pomislili da smo prijatni, topli, srdačni, i da odobravamo gluposti koje izgovaraju.
Naručujemo strana pića, nikada stomakliju, da konobar ne bi pomislio da smo seljaci. I kapuciner od jednog gutljaja, nikada domaću kafu. Šalteruši kažemo Vi i kada je sama. Volimo zrele banane, ali kupujemo samo prvu klasu - zelene, da ne bi izgledalo da kupujemo zbog niže cene. Na društvenim mrežama smo široko nasmejani kao da smo upravo dobili sedmicu. Tamo su svi lepi. Zdravi. Nikada krezavi, ćelavi, dlakavi, debeli... Nikada glupi. "Umetnica mora biti zdrava."
Kad zameniš neku robu, kilo jabuka, za novac, opet možeš tim novcem kupiti svoje jabuke.
Kada zameniš dan rada za novac, tim novcem ne možeš kupiti dan.
Kapitalizam je izjednačio robu i rad i jednako ih meri novcem. Tako je kapitalizam došao do nehumane faze da se novcem mere roditeljstvo, majčinstvo, abortusi, starci, zdravlje i bolest, lek i živi organi... Novcem se meri vlast, pravda, upravljanje, uništavanje. Rat. Ideje, umetnost, tuga bes i strah... Čak i ljubav. Sve je postalo roba. Socijalni sistem je roba.
I mir je roba - ako zafali novca za leteće autobuse i traktore, biće prodat.
U kapitalizam je ugrađen mehanizam uništenja. Ako kapitalizam postane globalan, život više neće imati smisla. Ako kapitalizam propadne, uništiće život na Zemlji.
Teoretičar Ja, u sistemu vrednosti u kojem je novac bog, u kojem se sve meri novcem, vidi i prepoznaje zaveru.
Ništa se nije desilo spontano. Novac je naizmenično upumpavan i ispumpavan da bi se zalepio za sve što ima stvarnu vrednost. Da bi uprljao sve što je vredno, čak i život. Naročito život.
je onaj ko nalazi da je zvanični narativ, o ma kojoj temi, tendenciozno i namerno pogrešan. "Sve je suprotno od onoga kako izgleda", izgovara Balkanski špijun. Teoretičar zavera veruje da su priče iz udžbenika i državnih medija namerno pogrešne samo da bi napakostile.
S obzirom na sadržaj udžbenika i naslove u medijima, autoritete koji ih objavljuju, a naročito s obzirom na vlasništvo i interese, teoretičar svakodnevno nalazi potvrdu za svoje verovanje.
Teoretičar nije neverujuć. On tvrdo veruje u priče koje su suprotne službenim pričama. A kada se "suprotne" priče pokažu neistinitima, ne vraća se na službeni narativ, nikada, nego traži novu "suprotnu" teoriju.
Sa strane gledano, vernici u drugi dnevnik i vernici u "suprotno" se nimalo ne razlikuju. Prvima je autoritet zvučno ime, državna agencija, tv lice, čin i funkcija. Titula. Uniforma. Drugi imaju potpuno iste autoritete, ali te autoritete smatraju zaverenicima i opasnim prevarantima, neprijateljima, pretnji. I jedni i drugi su uvereni da svojim verovanjima spašavaju svet od rušenja.
Agresivnost vernika i teoretičara je približna. Vernici u tv dnevnik na svojoj strani imaju sve medije, pa se teoretičari trude da budu glasni da bi nadoknadili prednost suprotnog tabora. I jedni i drugi su simpatični kao bombardovanje. Jedni kao nemačko, a drugi kao američko.
Nevolja je što budnog mislečeg čoveka i jedni i drugi diskvalifikuju kao neprijatelja i oštro pozicioniraju u suprotni tabor. Vernici i teoretičari jednako ne vole pitanja i ne dopuštaju sumnju. Oni su vlasnici dve suprotstavljene "istine". Sumnjala i jednima i drugima "namerno" kvare priču, "samo da napakoste". Biti sumnjalo je krajnje neudobna pozicija. Za mislećeg čoveka jedina moguća.
Hvala Ti što nemam šta da ti tražim. Eto. A ti vidi kako ćeš dalje. Ako ti nešto zatreba znaš gde sam. I ko sam, I ko nisam. Ništa nemam za tebe a sve imam.
Boju visokonaponske varnice u fluidu određuje vrsta gasa. Svaki gas svetli svojom bojom iz vidljivog dela spektra. Talasna dužina je u direktnoj vezi sa masom molekula fluida. Kao udarac u zvono - munja će pobuditi svaki gas da osciluje na svojoj frekvenciji. Da emituje svoju boju.
Boje kiseonika, boja azota, argona, ksenona... se jako razlikuju, i po boji znamo koji je gas u pitanju. Boja je karakteristična frekvencija, talasna dužina izračene svetlosti.
Ako iz nekog balona ili cevi potpuno izvučemo gas, i kroz tako stvoreni visoki vakuum pustimo električnu varnicu, ponovo će fluid snažno emitovati svetlost. Koji sad fluid kada je izvučen i poslednji molekul gasa? Koji fluid postoji u visokom vakuumu? Etar. Najfiniji fluid. Njegova talasna dužina je značajno kraća, u zoni visokoenergetskih X-zraka. Šta se dešava unutar vakuumskog balona? Jednako kao kod balona ispunjenog gasom - visoki napon stvara plazmu. Ipak, etarska plazma ne svetli kao azotna, argonska, neonska... vidljivom svetlošću, karakterističnom bojom. Ona je nama nevidljiva, ali je i dalje plazma, i u prostor snažno emituje x-zrake. Po frekvenciji emitovanog zračenja možemo izračunati finoću etra kao fluida. Energija emitovanog zračenja je plankova konstanta puta frekvencija. Pomoću te relacije moguće je izmeriti veličinu čestica etra. Analizom spektra ti proračuni padaju u vodu, jer ne postoji samo jedna emitovana frekvencija, nego šum koji je suma od niskoenergetskih x-zraka do gama talasa. Ako i postoji iznad - nije merljivo. Dakle: jonizacijom, stvaranjem plazme u vakuumu, dobijamo visokoenergetsko zračenje širokog (ali nikad vidljivog) spektra. Etar nije sastavljen od jednorodnih identičnih nosioca naelektrisanja. Etar je nalik pomešanom pesku, šljunku i kamenju. I da, opet sam se ozračio.
Ja sam dobar i ti si i ti si dobar. Ja vredim, i ti vrediš. Ja nisam dobar, a ti jesi - depresivni životni stav. Ja nisam dobar, i ti nisi dobar - samoubilački stav. Ja sam dobar a ti nisi - kriminalni.
Razvučena ograda kao zaštita Narodne Skupštine od naroda. U Starbaksu smeh i razgovor, loš engleski i maternji ruski. Ispred glavne pošte red. Starbaks je pet frendli, pošta nije. Skupština nije ni men frendli. Počinje slaba kiša i pljušte novci za pranje šoferšajbni. Makro sedi u Starbaksu i jede kolač, deca pretrčavaju ulicu da bi mu doneli pazar. Biro za zapošljavanje vapi za takvim organizatorom, ali on iskusno odbija da radi za sitnu lovu. Pored pešačkog, do eU trokante papir-staklo-plastika dolazi kamionet. Radnik u žutom istresa brižljivo sortiran otpad u prikolicu, sve tri kante na istu gomilu, i odlazi uz Bulevar, via Vinča. Ljudi žure, nervozno stiskaju tastere na semaforima, zatim drugi, peti... boja je otporna, a iluzija da nešto u životu zavisi od njih je neprocenjiva.
Dve su vrste umetnika, istraživača, na ruskom "ljubitelja": Prvi su oni koji rade i na kraju radnog vremena lako stave tačku i, ne osvrćući se, prelaze na novi posao. Brzo završeno - brzo naplaćeno. Postaju uspešni i poznati za života. Crtaju sliku, onda pogledaju na sat - vreme je ručka, ofrlje potpišu i ostave da se suši. Postoje i oni koji ne umeju da stave tačku iako je prošlo predviđeno vreme. Ono što rade nikada ne može biti završeno jer se uvek može dodati ili dopraviti neki deo. Cilj je savršenstvo. Iza njih ostaju večna dela koja su sami smatrali nedovršenim ili tek započetim.
U malim mestima svi se znaju. Prvi komšija je bliži od brata. Kad se unose drva komšije pomažu, kad je veselje naručuju muziku, kad idu u prodavnicu pitaju šta treba, kad putuju pitaju da li treba prevoz... Kao da je sve zajedničko. Ne zovu molera za krečenje, svako poznaje nekog ko ume, i svi pomažu.
U gradu ne znaš komšiju sa sprata, niko ti ne nazove dobar dan, kad si u problemu ideš u banku po zajam, kad komšija umre tek po smradu ga pronađu...
U malom mestu, od kuće do najbliže prodavnice petoro me zaustavi da pita gde sam, zašto sam, s kim sam i zašto nisam, koliko primam i koliko plaćam, s kim se družim i zašto ne... Znaju ko se ženi i ko se razvodi, znaju i zašto. Izljube me pa mi zbunjenom objašnjavaju kako smo moguće veliki rod - njihove babe i moje babe su sušile veš na istom suncu.
Ljudi iz malih mesta cene zajedništvo i podršku koju pružaju i primaju. Ljudi iz gradova cene slobodu - ne moraju da se pravdaju, da objašnjavaju, ni da se dopadnu radoznalcima. Ne osećaju obavezu. To su dva različita sveta, paralelna i puna nerazumevanja, nedodirljiva i nepomirljiva.
Na mirovnoj konferenciji neko je podelio svet na bazene. "Evo ovo je vaš bazen, igrajte se u njemu, i koliko budete dobri toliko ćemo vam dati vode." Neko je u startu dobio pun bazen i dušeke, drugi duboku vodu bez dušeka - pa su samo dobri plivači ostali na površini. Neko je umesto bazena dobio septičku jamu. Neki su poluprazni, drugi prepuni. Neko je bacao bombe ili đubre u komšijski bazen.
Vremenom su se ljudi navikli na ono što imaju. Nenaviknuti su odlazili u tuđe bazene tražeči osunčani deo. Ali u osunčanom delu mestimično ima pirana i krokodila.
Neki su redovno čistili i uređivali svoj bazen, drugi su svoj zapuštali i prljali. Samo oni koji su u startu dobili septičku jamu nikada nisu uspeli da je pretvore u bazen. Ima i onih koji su dobijeni bazen vremenom pretvorili u septičku jamu.
Sada je stigla komanda da se voda mora promeniti. Oni koji je nisu imali dovoljno, kojima je bila do članaka, neće ni primetiti razliku. Ali oni kojima su dušeci na vodi će se u jednom trenutku naći na dnu. Kad stigne nova voda nekoga će podići, a mnogi će ostati ispod vode.
Rođeni u zoološkom vrtu ne znaju da postoji drugačiji svet. Pile u kokošinjcu ne zna ni svrhu svog postojanja, niti kako i zašto postojanje završava.
Rođeni na Zemlji ne znaju svrhu postojanja.
Čovek se sastoji od Bića, osnovnog i od bogova datog programa, i mnoštva programa koje je u toku života stekao, koji su upisala iskustva, vaspitanje, obrazovanje. Samo osnovni program - Biće čoveka - može dati odgovor na pitanje postojanja. Ali taj program je zatrpan dodatno upisanim programima - uverenjima i predrasudama, koje zbirno nazivamo znanjem.
Indijski gurui i indijanski šamani traže način da probude osnovni program, da zaobiđu naknadno upisano. Meditacijom, molitvom, asketizmom, duhovnim radom, smešnim biljkama... bezuspešno. Jedini način da se dođe do Bića je isključivanje jednog po jednog programa.
Isključivanje programa podrazumeva isključivanje iz urbanog života na koji smo navikli, na koji se oslanjamo. Pretvaranje intelektualca u pećinskog čoveka. Bespomoćnost. Gubljenje ega. Ego će se jako opirati. Ego ne želi da ga nema. Ego uvek želi još novih programa.
Deca koja još nisu izgradila snažan ego i nisu dovoljno programirana su bliska Biću. Stvorenom a ne naučenom.
Biće je kod savremenog čoveka nerazvijeno. Nije stiglo da se razvije jer su od najranijih dana života intenzivno upisivani novi programi. Biće ne poseduje znanje, iskustvo, mudrost... ali ono ima jaku vezu sa početkom, sa stvaraocem. Seća se stvaranja i može dati odgovore. Odgovore koji se egu neće dopasti.
Iluzija o sopstvenoj važnosti je bolest novog doba. Svako ima pristup internetu, mrežama, medijima, i veruje da rečima može premeštati planine.
Sve manje se bavimo malim, običnim, prizemnim ljudskim brigama, radije bistrimo svetsku revoluciju i objašnjavamo još nezapočete ratove.
U rukama imamo tapiju na istinu, a kada se dogodi suprotno od onoga što želimo, sa naročitom lakoćom detektujemo krivca.
Znamo kako će završiti svi svetski izbori, i ne priznajemo da izbori menjaju samo kulise.
U javnom prostoru se više ne koriste reči: mislim, predviđam, prognoziram, naslućujem... nadam se. Izrazi su zamenjeni jasnim i nedvosmislenim: Ja znam.
Iz tog znanja dolazi prepoznavanje suprotstavljenih tabora, i priklanjanje pravoj strani. Neki se priklanjaju jačem, drugi pravdi - večno slabijem taboru. Niko se ne priklanja svesti da razmeri i promišlja u trenutku i u vremenu.
Ljudi imaju stav od kojeg ne odstupaju. Stav je samo druga reč za raspoloženje. Taj stav će braniti, čak i lažima, zato što veruju da odbranom raspoloženja brane sebe. Od koga? Od sebi sličnih koji imaju drugačije stavove.
Ljudi koji promišljaju i traže rešenja se smatraju nepouzdanima, jer mogu primetiti i ukazati na loše stvari i u našim redovima. U vreme polarizacije dobri - zli, nema mesta za kritičare. Za one koji postavljaju pitanja. Ne filozofiraj nego odaberi jednu od dve strane. Budi navijač i slepo prati vođu navijača.
Često čujem "najteže je sa ljudima". Onaj ko to izgovara sebe ne ubraja u ljude. Gleda ih sa visine i gunđa "sa ljudima teško".
A ljudi ko ljudi, žive male živote i velike želje, slične radosti i iste strahove Celog života uče razliku između prijatelja i neprijatelja. Prihvataaju pruženu ruku, brzo zaboravljaju i lako praštaju.
Ko su onda neljudi, oni kojima je teško sa ljudima? To su oni koji traže tuđe, koji uzimaju tuđe. Vampiri. Zveri. To su oni koji ne bi ni probali hleb ako nije kupljen preko reda. To su oni što imaju prednost, oni koji znaju da u busu neovlašćeno sediš na njihovom mestu i da si obavezan da se skloniš. Oni smeju da parkiraju gde god žele.
Ukrajinska TV prikazala je uplakanu majku poginulog vojnika kojoj prilazi političar i govori: ne plači, ionako će i svi ostali da poginu.
Na ratnim područjima u Evropi postoje ljudi koji ne žele na front. Neko je protiv rata, nekome se ne sviđa strana koja poziva, neko ima pametnija posla... Ali ne mogu da izbegavaju pozive jer je tehnološki napredak dozvolio da se pozivi ne uručuju poštom, nego mejlom, viberom, društvenim mrežama, sms-om... Oni su na vreme formirali E-upravu, i svaki poziv se smatra uručenim.
Pozvanima u gradu više nema života. E-uprava im je blokirala račune, zdravstvene i socijalne kartone, bankovne kartice, pa neposlušni i nepokorni ne mogu ni kupovati ni prodavati, čak ni osnovne životne stvari. Ni platiti porez, kazne, doprinose... Prodati stan, otići...
Zato se organizuju u anarhopartizane i kriju po selima, izvan gradova.
Državne granice su obrisane. A država ne postoji ako nema granice.
I moja država je gubljenjem granica prestala da postoji. Ovih dana i Amerika je obrisala južnu granicu. Ruske granice se pomeraju, na bliskom istoku granice se brišu krvlju. a Evropa je upravo krenula u dezintegraciju.
Države nestaju, prestaju da postoje. E-uprava će zameniti države. Postaće digitalne. Negde stižu pozivi za front negde za paradu. Pozivi se u digitalno doba imaju smatrati uručenim.
E-uprava će komandovati oružanim trupama na svakoj teritoriji. Trupe će se sve češće i krvavije sukobljavati sa anarhopartizanima. Policija je ove godine na kalendar stavila sliku svojih pripadnika koji su od 1941. do 1944. držali koncentracioni logor na Banjici, i desetine hiljada streljali u Jajincima, nedaleko od vinskog podruma. Nema slučajnosti.
Ovde se, vidi se izdaleka, čeka Žikica Jovanović Španac.
Stanovnici će se podeliti, kao u svakom ratu, na poslušne i pokorne, i anarhopartizane koje će policija loviti i streljati po šumama.
Apotekarskim hidrogenom oprana aluminijumska folija, izložena brzim alfa česticama 5MeV, otpušta brze neutrone i postaje fosfor 30. (brzi i teški neutroni jako usporavaju prolazeći kroz vodu ili plastiku na brzine ispod 1m/s i nemoguće je predvideti koga će, kao bačen kamen, na svom putu polomiti i pretvoriti u radioizotop.)
Nestabilan dobijeni fosfor se raspada i prelazi u stabilan silicijum otpuštajući pozitrone, koji se lako detektuju gama zracima kao rezultatom anihilacije pozitrona sa nama poznatim svetom.
Ček, ček... Učimo da se sva poznata materija sastoji od protona, neutrona i elektrona. Baš svaki atom. Čak i taj radioaktivni fosfor. (Ponekad retke pozitrone detektujemo kao deo kosmičkog zračenja, ne znajući ni kako nastaju ni odakle dolaze.)
A onda nam fosfor, dobijen na opisan način, ničim izazvan izračuje pozitrone, čestice koje u njemu ni na koji način ne postoje. Izračuje antimateriju, bogato i obilno. Gajger neprekidno pucketa.
Kako pred našim očima nastaju čestice koje nisu sa ovog sveta? Odakle dolaze? Da li je antisvet sve vreme tu, uronjeni smo u njega, i potrebna je tek mala reakcija da iz tog sveta čestice uđu u naš? Fizičari pretpostavljaju postojanje sveta antičestica negde u dalekom svemiru, smišljajući zvučna imena i deleći nagrade za najgluplje ime.
Izgleda da je svet antičestica oduvek ovde, iako nama nevidljiv. Dovoljna je mala reakcija da napravi rupu i odnekud propusti antičestice u naš svet.
Živimo u svetu koji vidimo, osećamo, opažamo, merimo, ali istovremeno živimo i u paralelnom svetu kojeg nismo svesni.
Taj drugi svet je ogledalo našeg sveta. Moguće je da promene koje pravimo stvaraju promene i u tom drugom svetu. Kad posečemo šumu, nestala je i u drugom svetu. A moguće je, i sasvim realno, da promene u tom drugom svetu snažno utiču na nas. Ako postoji antisvet (pri čemu "anti" nije protiv) mi jednako postojimo i u tom svetu. Time je ulog života i postojanja makar dupliran.
Čovek je složeno biće. Dok životinju pokreću nagoni i instinkti, čovek ima mogućnost izbora. Mogućnost razlikovanja dobra i zla. Dobro i zlo su ljudski koncepti.
U ljudima u kojima je dominantna životinja, dostizanje dobra znači povlađivanje životinjskim nagonima - "u se, na se i poda se". Ljudi kojima vlada duh, ideja, misao, dostizanje dobra znači traganje za smislom. A smisao je uvek, jedino i isključivo sloboda. Jedini put do slobode je ljubav.
Većina oslobađa životinju, zver u sebi, i dozvoljava joj da ubija, na kraju i sebe. Manjina koju vodi duh, ideja, oslobađa dobre stvari - rast, napredak, zajedništvo, saradnju.
Prirodi su potrebne i pčele i mravi, i ovce i vukovi. Ptice i magarad. Jestive i otrovne biljke.
Ljudsko društvo još nije našlo sistem kojem nisu potrebni ratovi. To svakako nisu liberalizam, kapitalizam, socijalizam... Još su pogubnije teokratske države poput Izraela i šerijatskih kalifata.
Iskopavamo društva koja su živela hiljadama godina bez rata. U Vinči, Starčevu, Lepenskom Viru, iskopavamo isključivo oruđe, ali ne nalazimo oružje. Još ne znamo šta je njih ubilo, kako su nestali. Utešno je što se njihov dnk poklapa sa našim. Ljudi su preživeli, ali društveni sistem nije. Kako smo i zašto zaboravili da živimo bez rata? Zašto smo prihvatili civilizaciju ratovanja i kompeticije?
