...kao sebe samoga.
Kada bi se zadrzali na naslovu, to ne bi bio savet nego kazna.
Najstrasnija osuda.
Lako je voleti Eskima, Busmana, pingvine i delfine, zamisljenog boga i daleka sazvezdja.
Lako je. Samo jednom doneses odluku, i volis. Divis im se, pises im pesme i velicas njihov sjaj.
Lako je voleti sjaj u travi. On nista ne zahteva.
Hajde, cik, pokusaj da volis psa koji ti se jutros popisao u cipele? Komsiju koji je zaglavio bravu na ulazu? Neradnog rodjaka koji te mrzi sto mu ne zaradjujes dovoljno? Lekara koji je promasio dijagnozu jer mu nisi dao dovoljno para? Poreznike koji traze mito? Brata koji pomera medju?
Pokusaj da volis bliznjeg koji ti tuce dete?
Uh...
Srecom, neko je dopisao nastavak "...kao sebe samoga".
Covek nema veceg neprijatelja od sebe. "Sebe" oznacava onoga koji ga tera da cuti kada treba da izjavi ljubav, onoga ko ga nagovara da uzme tudje, da slomi telo od uzaludnog rada, pisa u cipele zlog komsije, osudjuje i kaznjava, mrzi i tera druge da mrze...
Sebe je najteze voleti, ne usudjujem se da glasno kazem: nemoguce.
Covek koji ne zavoli sebe, ne prepozna dobro u sebi, nije sposoban da voli drugoga.
Njemu je, dakle, lako da ispuni naredjenje iz naslova. Voleti druge kao sebe, mrzeti druge kao sebe.
Zivot u mrznji je zivot bez obaveze voljenja, i bez ikakvih briga za sebe i drugoga.
Da li je zivot u mrznji zivot bez ljubavi? Nije. Zivot bez ljubavi i mrznje je praznina.
Zivot u mrznji je dinamican i ispunjen... otrovom.
Moze li, covek koji mrzi, povremeno voleti?
Onaj koji zivi i bez ljubavi i bez mrznje, sa prazninom u sebi, ne moze sebe nicim ispuniti.
Ni ljubavlju, ni mrznjom. Najslicniji je busnom dzaku. Nista se u njemu ne zadrzava. Takav dzak ne moze stajati uspravno.
Onaj ko voli, moze u svoju ljubav dodati mrznju i ipak ostati ceo.
Onaj ko mrzi, moze u sebe dodati jos mrznje, mozda i ljubav; ostace ceo.
Onaj ko je prazan odavno nije ziv.
Prazan dzak je dobar samo onima koji nose prevelik teret, i zele da ga se oslobode. Znaju da se prazan dzak nikada nece prepuniti, i da tako prazan ne osudjuje i ne oseca.
Praznina tada raste, gutajuci sve pred sobom: i mrznju, i ljubav.
Moze li se kakvim cvrstim koncem usiti izbusen dzak? Moze, ali samo odozgo, jer je nemoguce prici drugoj, busnoj strani. Tada se dobija naopak dzak, u koji se teskom mukom mogu ubaciti sitnice, ali se nista ne moze u njemu zadrzati. Jedino resenje je okrenuti dzak naopako. Ali za toliki trud potreban je makar naslov ovog teksta.
Drugo, manje zahtevno resenje, je ne pomerati busan dzak. Zemlja ce mu biti dno, i, ukoliko prihvati zemlju kao deo sebe, moze ponovo postati ceo. Pun. Uspravan.
Ostati na svojoj zemlji je resenje za sve busne dzakove.
Kada malo bolje pogledam sta sve trpamo u sebe, od hrane do informacija, svi smo mi pomalo busni.
Zemlja nudi zivot sa smislom.
Ako je zemlja dobra, upijace svu mrznju, i u dzaku ce se zadrzavati samo ono lagano: ljubav.
Svako rodjenjem dobija komad neba i parce zemlje. Dobija oslonac, lek, hranu... saznanje da jedino vreme razdvaja dobro od loseg.
Na svojoj zemlji covek moze voleti sebe.
Na svojoj zemlji covek moze ispuniti zapoved.
Zemlja nas prihvata jer nas poznaje. Mi smo njeni bliznji.
Kada mi prihvatimo zemlju, prihvatili smo sebe. Tada mozemo celim sebe voleti.
Kada bi se zadrzali na naslovu, to ne bi bio savet nego kazna.
Najstrasnija osuda.
Lako je voleti Eskima, Busmana, pingvine i delfine, zamisljenog boga i daleka sazvezdja.
Lako je. Samo jednom doneses odluku, i volis. Divis im se, pises im pesme i velicas njihov sjaj.
Lako je voleti sjaj u travi. On nista ne zahteva.
Hajde, cik, pokusaj da volis psa koji ti se jutros popisao u cipele? Komsiju koji je zaglavio bravu na ulazu? Neradnog rodjaka koji te mrzi sto mu ne zaradjujes dovoljno? Lekara koji je promasio dijagnozu jer mu nisi dao dovoljno para? Poreznike koji traze mito? Brata koji pomera medju?
Pokusaj da volis bliznjeg koji ti tuce dete?
Uh...
Srecom, neko je dopisao nastavak "...kao sebe samoga".
Covek nema veceg neprijatelja od sebe. "Sebe" oznacava onoga koji ga tera da cuti kada treba da izjavi ljubav, onoga ko ga nagovara da uzme tudje, da slomi telo od uzaludnog rada, pisa u cipele zlog komsije, osudjuje i kaznjava, mrzi i tera druge da mrze...
Sebe je najteze voleti, ne usudjujem se da glasno kazem: nemoguce.
Covek koji ne zavoli sebe, ne prepozna dobro u sebi, nije sposoban da voli drugoga.
Njemu je, dakle, lako da ispuni naredjenje iz naslova. Voleti druge kao sebe, mrzeti druge kao sebe.
Zivot u mrznji je zivot bez obaveze voljenja, i bez ikakvih briga za sebe i drugoga.
Da li je zivot u mrznji zivot bez ljubavi? Nije. Zivot bez ljubavi i mrznje je praznina.
Zivot u mrznji je dinamican i ispunjen... otrovom.
Moze li, covek koji mrzi, povremeno voleti?
Onaj koji zivi i bez ljubavi i bez mrznje, sa prazninom u sebi, ne moze sebe nicim ispuniti.
Ni ljubavlju, ni mrznjom. Najslicniji je busnom dzaku. Nista se u njemu ne zadrzava. Takav dzak ne moze stajati uspravno.
Onaj ko voli, moze u svoju ljubav dodati mrznju i ipak ostati ceo.
Onaj ko mrzi, moze u sebe dodati jos mrznje, mozda i ljubav; ostace ceo.
Onaj ko je prazan odavno nije ziv.
Prazan dzak je dobar samo onima koji nose prevelik teret, i zele da ga se oslobode. Znaju da se prazan dzak nikada nece prepuniti, i da tako prazan ne osudjuje i ne oseca.
Praznina tada raste, gutajuci sve pred sobom: i mrznju, i ljubav.
Moze li se kakvim cvrstim koncem usiti izbusen dzak? Moze, ali samo odozgo, jer je nemoguce prici drugoj, busnoj strani. Tada se dobija naopak dzak, u koji se teskom mukom mogu ubaciti sitnice, ali se nista ne moze u njemu zadrzati. Jedino resenje je okrenuti dzak naopako. Ali za toliki trud potreban je makar naslov ovog teksta.
Drugo, manje zahtevno resenje, je ne pomerati busan dzak. Zemlja ce mu biti dno, i, ukoliko prihvati zemlju kao deo sebe, moze ponovo postati ceo. Pun. Uspravan.
Ostati na svojoj zemlji je resenje za sve busne dzakove.
Kada malo bolje pogledam sta sve trpamo u sebe, od hrane do informacija, svi smo mi pomalo busni.
Zemlja nudi zivot sa smislom.
Ako je zemlja dobra, upijace svu mrznju, i u dzaku ce se zadrzavati samo ono lagano: ljubav.
Svako rodjenjem dobija komad neba i parce zemlje. Dobija oslonac, lek, hranu... saznanje da jedino vreme razdvaja dobro od loseg.
Na svojoj zemlji covek moze voleti sebe.
Na svojoj zemlji covek moze ispuniti zapoved.
Zemlja nas prihvata jer nas poznaje. Mi smo njeni bliznji.
Kada mi prihvatimo zemlju, prihvatili smo sebe. Tada mozemo celim sebe voleti.