Otvor

Ljudi se ne menjaju. To sam na teži način naučio.
Svet čine ljudi.
Ako se ljudi ne menjaju, kako se onda može promeniti svet?
Još je važnije pitanje: zašto?.
Menjati druge ljude da bi se dopali nama, ili menjati svet da bi se prilagodio nama, jeste nemoguća misija.
Moderni "učitelji života", koje nazivamo rogobatnim engleskim izrazom koji ne želim ni da izgovorim, govore da ne treba menjati svet i druge ljude, nego da treba promeniti sebe da bismo se, tako promenjeni, udobno uklopili u svet.
Promeniti sebe, da.
Ali,
ljudi se ne menjaju, sećate se?
Mi nismo kaktusi nego ljudi, sto znači da ne možemo promeniti sebe.
Dakle, ljudi su glupi i posledično zli, i svet je sastavljen od ljudi koji su glupi i zli.
A mi smo dobri, lepi i pametni?
Neće biti. Jednako smo sjebani kao svi ostali. Sa pogrešnim sistemom vrednosti, tuđim navikama koje smo prihvatili kao svoje, tuđim mržnjama i tuđim željama.
Kako se mi, glupi i zli, možemo uklopiti medju druge, glupe i zle ljude, i biti srećni u svetu glupih i zlih?
Nikako, dragi moji. Presuda je napisana pre optužnice.
U drugim ljudima možemo videti samo svoje osobine, glupost i zlobu. Ostale osobine su izvan granice saznanja.
Kada sretnemo nekoga ko je sličan nama, dakle glup i zao, reći cemo da smo našli "srodnu dušu". Verovaćemo da je on dobar, lep i pametan, ali ćemo sve vreme znati da gledamo u ogledalo.
To nas neće učiniti boljim, samo će nas dodatno uspavati.
Šta raditi? Kako se izvući iz ovakvog usuda?
Radom.
Teškim, napornim, bolnim radom. Pomagati glupima da to i ostanu, zlima da nastave da budu zli, sjebanom svetu da ostane sjeban. Zahvaljivanjem dželatu za zakucavanje na krst.
Ljudi koje je istorija zapamtila kao dobre su bili duboko nesrećni jer nisu ispunili ono što su vaspitanjem dobili: zlo, mržnju, glupost, zatucanost.
Pokušali su da uče od cveta, vetra, zemlje, boja. Pokušali su da oponašaju nekoga ko nije čovek, verujući da je sreća u prihvatanju.
Nisu oni iz sebe izbacili mržnju i glupost. Nisu iz sebe izbacili malog zavidnog čoveka. Nisu, jer bi prestali da budu ljudi. Nisu, jer se ljudi ne menjaju.
Samo su se otvorili i dozvolili svetu da uđe u njih.
Vatri, vodi, zemlji, vetru. Čak i mraku, hladnoći. Jer, taj mrak i hladnoća su različiti od onih koje čovek u sebi nosi.
Uneli su u sebe deo sveta i njime razblazili sopstveno zlo i glupost.
Kada dođe vreme, u njima ce umreti čovek. Umreće zlo i glupost. Ali sve ono čemu su tokom života postali domacini, ostaće u njima. Oni će nastaviti da žive kao neko drugi, kao priroda, vetar, dan, ljubav.
Jer, ljubav je otvor na čovekovom srcu. Otvor kroz koji prolaze besmrtne stvari, miris zemlje i lepet krila.
Otvor koji je čovek napravio.
Otvorite svoje srce. Vetar će sam doneti ostalo.