"Mi nismo Srbi", govore Francuski demonstranti.
Pariski sankiloti ne znaju Francuski kao mi. :)
Zato ih policija onako pegla.
"Mi nismo Srbi", govore Francuski demonstranti.
Pariski sankiloti ne znaju Francuski kao mi. :)
Zato ih policija onako pegla.
Pritisnut ličnim ucenama, ćevapima, navijačima, mafijašima, divljom gradnjom,
tajkunima, skadru na vodi, kumovima i porodicom,
slanjem granata u bratoubilački rat,
pritisnut kršenjem ustava i zakona,
agresivnom pink propagandom i plakatima
i propagandistima koji traže da budu namireni,
tamničenjem monaha i novinara
ubistvima protivnika i suparnika,
pritisnut ličnim kukavičlukom i izdajom,
iz dobijenog stana od dva ara
odlučio je da nešto mora da proda.
"Da napravi sporazum".
To, razume se, mora biti nešto što se ne vidi.
Zidovi se vide, krov se vidi, prozori se vide...
Ali temelj niko ne vidi.
U ličnoj gluposti prodao je temelj.
Nada se da niko neće primetiti.
To je ipak samo hrpa kamenja.
Kuća će ostati netaknuta.
Istina je uvek cela.
Kada je laž cela, providna je namenjena samo naivnima.
Uspešna laž mora sadržati 90% istine.
Sećanje je mera i cena kukavičluka i hrabrosti.
Od realnosti beži ko od realnosti trpi.
Od istine, laži, borbe, propagande... beži onaj ko od njih trpi.
Kao i od ljudi i neljudi.
I od ljudske, i od neljudske inteligencije.
Jedna kap preliva čašu. Jedna pahulja lomi granu.
Tamo gde postoje zakoni, pravila, dogovori,
tamo nema istine.
Oko istine nije potrebno praviti dogovore.
Prošlo je, prošao sam,
prošlo je al nije kraj.
Prošlo je, slobodan sam,
al je i slobodi kraj.
Kad sećanja postanu bol,
kad bol postane dah,
život je bio samo fol,
sve je laž, čak i strah.
A mrvice? One su nada.
Tri korne penal puca sada.
Ko će da brani, koga i kada
dok kulisa na mene pada.
Moja kulisa teška a slaba
od laži i uspomena,
lepljena, krpljena, al džaba
kulisa nije zamena.
Zamena za život, mir,
za slavljenje i sreću
topi se ko na pici sir
večnost dostići neću.
U sećanju je bol ostao.
Krupno sam trošio usput.
Mrvice sam istrošio
bol ide sa mnom na put.
Nećemo daleko ni bol ni ja.
Bio sam Mida kralj tužni.
Nećemo dalje od sećanja
nećemo jer bol smo dužni.
Nanete su boli od duga
neispunjenih obećanja.
Jedna nada mnogo tuga,
odlazak bez vraćanja.
Imena čujem, tako, slučajno,
slučajne osmehe i poglede.
I dok tražim zlatno runo
moje su sad srebrne, sede.
Život je i kad činiš zlo,
povučeš pruženu ruku.
Kad srce padne na tlo
pola njenog pola tvog.
Kud ćeš s srca pola?
Dok ne izraste novo
bežaćeš od većeg bola,
od ljubavi ponovo.
Bekstvo od života, ljubavi.
Begunac ne ume da voli.
Begunac se uvek davi
u bekstvu, ne u soli.
Idi napred, gazi cveće.
Lomi obalu lomi granje.
Hodaj kroz upaljene sveće
i ne žali, upašćeš u *ranje.