петак, 16. септембар 2016.

Senka

Nemoj se sklanjati, vidim ja kroz tebe. I ptice u krosnji, i pun Mesec, i tecno staklo Dunava...
Ptice ce otici svojim putem, Mesec se vec smeje mojim mislima. Samo ce Dunav sigurno i tiho krenuti ka Suncu. Treba otici, ugledati se na starije. Bitno je ici dalje. Dunavu je lako, on ima korito do Sunca, i gde god krenuo, bice u svom. Svaki metar puta je neko za njega izdubio, utabao. Sve sekire koje su se nasle na putu je pretvorio u olovke, i pise po dnu. Kada jednom nestane, ili odluci da krene drugim putem, citacemo sa dna sve one reci koje smo nekada izgovorili. Imacemo napad cutanja, cutacemo u sebi.
Nemoj se pomerati.
Imam osecaj da sam nesto izgubio, ali ne znam sta. Mozda je to bilo u snu. Mesec cuva strazu snovima. Nije istina da ne pricamo, mi samo zajedno cutimo. Prica zatamnjuje vid, cutanje ne stvara senku.
Ostani tu.
Poslao sam poruku. Obrisao sam sve napisano, i ostavio smajlija. On ce umeti da prenese sve sto je procitao. Java ne ostavlja tragove kao san, kao sto dan nezapazeno i u zurbi prodje, i tek potom noc ponudi neke svoje razloge. I te razloge koje smisli noc, ne mogu preneti u dan. Jednostavno ne pripadaju tamo, nemaju senku.
Ostani.
Nacrtao sam sunce na zgradi. Sada svi znaju da ga imam. Iz zvucnika bas blokauta: "ispred tebe gola stena ali tvoje senke nema, sve je jasno kao dan a dan je umoran i prazan", i pitam se kako zna.
Na polici nedostaje nekoliko knjiga i Gutieres je pao na bibliju. Nekada su postojali rucni mlinovi za kafu; pitao sam se gde su nestali, a sada mislim da su nas progutali, a mi ih jednako uporno i tesko vrtimo. Zbog toplog mirisa koga se secamo.
Ne idi.
Svako ubija samo ono sto voli. Dug je put dok covek shvati da voli sebe. U dobro ne diram, jer ce prestati da bude dobro. Zato se za zlo hvatam. Necujno pucaju baloni, nista ne ostaje dugo zarobljeno, osim nenapisanih pisama. Prosao sam pored prosjaka, zastao, a zatim se vratio i spustio novac u posudu. Nisam zeleo da mi se zahvaljuje, reci samo kvare dobrotu. Koliko sam ostavio? Sta sam pokusao da kupim? Ne zelim da priznam.
Ti si moja senka.


субота, 03. септембар 2016.

Istina

Kakva je ono svetlost? Da li je prava? Kome svetli? Odakle dolazi?
Šta osvetljava? I kome?
Ako jeste svetlost, onda mora biti prava. Ono sto osvetljava prestaje da bude nejasno, sakriveno, tamno. Sve na šta svetlost padne postaje dostižno, postaje stvarnost, istina.
Da li je to bila istina i pre nego sto je osvetljeno? Bilo je tamno, hladno, samo svoje. A to nisu osobine istine.
Svetlost je izdvojila i oslobodila istinu.
Prešla je dug put od Sunca, rizičan i težak, da bi na Zemlju donela istinu.
Nekada je ipak stvorena, vatrom i tehnikom oslobođena iz materije. Čekala je, zarobljena i sakrivena, strpljivo i sigurno, znajući da će se jednom promeniti. Oslobođena svetlost nije osvetlila samo sebe, nije donela istinu samo sebi, nego svakome ko joj se približio.
Približiti se svetlosti, približiti se istini, može biti kobno. Zato većina bira da je posmatra sa udaljenosti, ne rizikujući da ih istina obuzme, da ih svetlost osvetli.
Svako ko se suviše približio, sagoreo je.
Istina menja, i pretvara u energiju sve na šta naiđe.
Mi smo energija. Svetlost. Istina zarobljena u telu.
Svako u sebi čuva svetlost. I nekada je ta svetlost jasno vidljiva i dovoljna da osvetli put mnogima. Nekada samo onome ko je u sebi pronađe.
Treba puno hrabrosti da bi u sebi tražili svetlost. Uvek je lakše posmatrati tuđu, diviti joj se, ogrejati se.
Ali ne treba raditi ono što je lako, nego ono što je teško.
Uz pomoć tuđe svetlosti treba pronaći svoju. Zapaliti je, održavati, čuvati. Nuditi drugima.
Sagorevati dugo, pobeđujući tamu.
Postati i biti ono što smo i pre rođenja bili.
Biti luča.




"Od njinog su svijetlog pogleda
uplašene mrake iščeznule."