субота, 28. новембар 2015.

Light

Light znaci lako, svetlo, bez teskih stvari.
Bez sustine.
Jedemo kad "treba", ne kad smo gladni.
Lako pivo se dobija kada se iz piva izvadi ono sto ga cini pivom.
Light sokovi. Bez secera, bez voca.
Bez ovoga i onoga.
Slatkisi bez secera. Cokolada bez kakaoa. Kakao bez masti.
Hrana bez kalorija.
Kafa bez kofeina.
Cips bez ulja.
Mleko bez maslaca.
Kozmetika bez mirisa.
Muzika bez ritma. 
Skola bez nauke.
Drustvo bez zakona.
Roditelji bez postovanja.
Televizija bez sadrzaja.
Diplome bez skole.
Vladavina bez autoriteta.
Trzisna medicina bez humanosti.
Knjige bez slova.
Pisci bez ideje.
Igre bez nauke.
Nauka bez igre.
Ljubav bez strasti.
Strast bez ljubavi.
Veze bez cilja.
Cilj bez veze.
Zivot bez rada.
Bajke bez pouke.
Mediji bez obraza.
Drustvo bez morala.
Radnici bez posla.
Posao bez znanja.

Zivot bez ljubavi.
Zivot bez veze.


21. vek je doneo light life.
Svemu je oduzeo svrhu.
Meni nece. Ne dam.

четвртак, 26. новембар 2015.

Jedno

Umetnost ne nudi celu lepotu. Umetnost samo donosi ideju lepog. Lepota se ne nalazi u umetnickom delu, nego u ideji, koja, u onome ko posmatra, klija i raste.
Sam moral ne stvara red. On samo nudi ideju harmonije. Stvarni red i harmoniju stvara volja, mali covek u kome zakoni dobrote rastu i dobijaju oblik.
Moral je skup pravila koje stvara istinski slobodan covek. Moral, kao skup zakona, ne ogranicava slobodu, buduci da ga je sloboda stvorila.
Ako lepota, red, harmonija i dobrota ne postoje izvan nas, onda ih i ne treba traziti izvan uma ili srca.
Treba im dozvoliti da u umu porastu, da u srcu porastu. Unutra. A kada prerastu malog coveka, iznici ce iz njega kao ideja.
Kada ljudi imaju zajednicke ideje, oni dele svoje umove i svoja srca.
Tada postaju jedno. Jedan. Eden.
Ono Jedno, kome svi instinktivno tezimo.




J je veza ka mestu sa koga je dosla ideja.
E je simbol temelja, korena, dubine, granice.
D je stabilna gradjevina na temelju.
N je rast, priblizavanje nebu.
O je punina, ispunjenost, celo.

субота, 21. новембар 2015.

Tamna sijalica II

Prošle generacije nisu bile zatrpane igračkama, daljinskim upravljačima, svetlećim pištoljima i robotima, ili lutkama koje hodaju i pričaju.
Nisu imali smartfone, vajbere, televizor 0-24, internet konekciju...
Ipak su se srećno igrali i dobro zabavljali.
Parče kanapa, kriv ekser, oblutak ili deo iz budilnika na navijanje su bile vrhunske igračke.
Sve je bilo igračka.
I sve je bilo igra.
Deca su bila deca.
Iz glave su im sijale misli i ideje. Svetleli su.
Nisu imali puno. Želja da imaju više pokretala je mozak na razmišljanje. Na stvaranje.
Taj mozak je svetleo kao sijalica. Iz njega je izlazilo više svetla nego sto je ulazilo, kreativnost je stvarala radost.

Danas iz dečjih glava ništa ne izlazi.
Kroz uši i oči samo ulazi.
Pokušava da prepuni glavu i otruje srce.
Tinejdžeri kopiraju statuse: pijem da zaboravim.
Pa šta moze da zaboravi? Tablicu množenja?
Zagađen etar se preliva u dečje mozgove.
I umesto da razmišljaju i stvaraju,
umesto da se igraju,
oni leveluju igre koje nisu oni stvorili, lajkuju i hejtuju tuđe misli. Svoje nisu ni tražili.
Uče pogrešne stvari,
jer je sve što dolazi iz kabla pogrešno.
Kada se prezasite sadržajem, umorni su.
Nesposobni da razmišljaju. Da maštaju. Da žele.
Da se igraju.
Ne spavaju, nego se onesvešćuju.
Posle buđenja dobro znaju da su neostvareni,
neuspešni, nepriznati,
duboko i iskreno nesrećni mali Oblomovi.
Kada bi isključili kabl, pronašli bi sebe. Svoje misli. Želje. Ideje.
Pronašli bi dete.
I tada bi im dete reklo šta želi.
A to sigurno nije šum iz koaksijalnog kabla.
Dete želi igru, ne igračke.
Ne raduje se dete što zvečka zveči, nego što ono čini da zvečka zveči.


Posmatrao sam na Kaleta, na prelazu u Cvijićevoj, kako ide od pešaka do pešaka: "Nemoj da ideš tim putem, nisi ga ti stvorio, to nije tvoj put, neće te nikuda odvesti".
Al ko danas sluša Kaleta?

Preživeti

Zagrljaj je uvek dobrodošao, ali čovek koji je utrnuo ne oseća.
Često, pritisnut teretom, mali čovek spusti prag svojih osećanja.
Da bi preživeo.
Tada "ne razlikuje šećer od soli". Ne oseća ni sitost ni glad, jede ljuto iako nikada nije. Nije mu hladno ni vruće.
To zaleđivanje, zatvaranje, jeste način da čovek sebe sačuva. Ali ako takvo stanje predugo traje, provešće život u zatvoru.
Nije to ni neobično ni retko. Problem je kada, u tom unutrašnjem zatvoru, počinje da prepoznaje lepotu. Ne smisao, od njega je još uvek daleko.
Iz zatvorskog mraka se najjasnije vide pukotine kroz koje svetlost ulazi. Kroz pukotine diše, tu svetlost koje ima tako malo. 
Da, može se disati svetlost. Zrak.

Kada ljudi dođu u fazu da se plaše da drugog ne povrede, onda je to ljubav.
Kada se približavamo nekim ljudima, rastu njihovi i naši apetiti i očekivanja, dok na kraju đavo ne dođe po svoju nagradu.
Kada se dvoje ljudi približe, osećaju radost. Ushićenje. Osećaju se kao dobitnici na lutriji.
Vremenom zaboravljaju tu radost, i sve više traže i očekuju, dok se, potpuno razočarani, ne posvađaju.

Veliki ljudi se svakom susretu raduju kao prvom. Ne dozvoljavaju očekivanjima da porastu, i apetitima da im pojedu radost.
Znaju da od reči sretati dolazi reč sreća.


I kada nestanem, to ne traje predugo. Imam ja svoje mane. Mnoge su van mene, neke čak nedostižne. Ali su moje, i tu se nema šta dodati.

A kada stvarno nestanem, niko neće primetiti. Neće ostati ništa, čak ni praznina.

петак, 20. новембар 2015.

Ako želiš da ostvariš snove.... nastavi da spavaš.


Ljudi su kao ogri, imaju slojeve.
Prvi sloj je za širu publiku, tu nema moždane kreativnosti, samo naučenih šablona.
Svaki sledeći sloj je intimniji od prethodnog, bliži srcu.

Neko uopšte nema spoljne folirantske slojeve, srećno je rastao i nije ih nikada izgradio;
nekome su spoljni slojevi poderani, nekome truli.
Ipak, lako je doći do čoveka. Samo odloži oružje.

Svakome ono sto želi, a ne ono što zaslužuje,
čini se da je to najgora kletva.
U sopstvenim željama se i najveći dave.
Ali davljenje u sopstvenim željama je slatka smrt. Traje ceo jedan vek.
Zove se život.

Stvorili smo koordinatni sistem vrednosti, i uklopili ga u sistem većine. Živimo u njemu.
Svaki napravljen korak ima za cilj lično poboljšanje u okviru tog koordinatnog sistema.
Slabi se samo trude da prekopiraju neciji sistem, da postanu kopije. I original ponekad može biti bezvredan, ali za kopiju je to pravilo.
Sistem je uvek dvodimenzionalan: jedna osa je dobro, druga osa je zlo. Većina ide ukoso, bežeći od krajnosti.
Probuđeni pitaju zašto samo dve, i pozivaju na uvođenje treće ose. Kako bi je nazvali? Razum?
Prevelik je to korak, ljudi su nenaviknuti na razmišljanje, samo na nekritičko učenje.
... mali čovek želi preko žice...


Stvaran svet je deformisan i suprotan idealima zdravog razuma. Ovo važi za tzv. "civilizovani" svet, u kome vladaju pravila koja drže volju u zarobljenom stanju.
Sistem vrednosti većine proširuju najekstremniji. Tako deluje entropija.

недеља, 15. новембар 2015.

Zrak


Vidi na šta ličim
Sav sam se pogurio
I oćelavio
Ni oči me više ne služe
Listam stare knjige
Prašinu gutam
A buđ me davi
Ali ja i dalje tražim i tražim

Šta tražim?
Da znam
Odavno bih to našao

I zato moram na put
Možda ću na putu i skončati
Ali moram da krenem

Zaustavlja me skitnica
Kud si krenuo
Tako jadan
Ne idi nikuda
Stigao si

Tu je kod mene
U malom džepu od kaputa
Šareni kliker staklenac
Dajam ga deci da se poigraju
A daću ga i tebi
I pokloniću ti iako ne tražiš
Pogledaj kroz njega u sunčev zrak
I sve će ti biti jasno.


Flaj :*

среда, 04. новембар 2015.

Nerad nered


Kada je covek u brigama, ukljesten u vremenu, svakodnevno pritisnut izmedju cekica i nakovnja,
sa teretom koji jedva drzi na ramenima,
kada u ogledalu sve cesce vidi magarca,
ima u njemu nade.
Zelje da nesto promeni.
Neocekivane snage.
Tada drzi stisnute i pesnice i zube,
oci sirom otvorene.
Njace iz sveg grla.
Gura snazno i resava probleme.
Ziv je, vise nego ikada pre.

Kada nazre kraj problemima, kada pocne da popusta pritisak spolja,
po zakonima hidrostatike popusta i pritisak unutra.
Tada se covek pretvara u izduvan balon.
Bezvoljnu tezinu koja nikome ne treba.
Tesko osecanje narusava i raspolozenje i zdravlje.
Bezvoljnost i apatija su posledice nestanka pritiska,
odbacivanja briga, ignorisanje obaveza,
odbacivanja sebe.
Odbacivanja svoje svrhe.  Jer zivot jeste borba.
Za prazne ruke se lepe samo tiketi ili recepti.
I mis i daljinski brzo srastu za prazne sake.

Covek je samo skup svojih briga.
Obaveza koje je prihvatio.
Brige stvaraju zelje, daju snagu, pokrecu.
Pokrecu um da stvara planove.

Zato treba zavideti ljudima koji brinu.
Oni imaju svrhu.
Ne treba odbacivati obaveze.
Treba ih umnozavati.
Svaka zavrsena obaveza ce doneti jos dve nove.
To se na bas svim svetskim jezicima zove zivot.


Zelim vam puno briga koje mozete lako resiti.

недеља, 01. новембар 2015.

Majmun

Nije rad stvorio coveka.
Covek je stvorio rad.
Zatim ga je taj rad pregazio.
Nezaposlen nije besposlen. Nezaposlen razmislja kako i gde naci posao,
jedino o tome,
gubeci osnovni razlog za rad.
Suprotnost radu nije lencarenje. Nije nerad.
Suprotnost radu jeste kreativnost. Kreativnost nije nerad, kreativnost je stvaranje sa idejom, pronalazenje i ispunjenje covekove svrhe.
I kada mali covek nadje posao koji nece ispuniti njegove potrebe, bice ipak zadovoljan, jer ima posao. Zaposlenje se danas smatra imetkom, kapitalom, dostignutim razvojem.
A od takvog posla, rada za drugoga, covek nikada nema koristi. Neko drugi uvek ima.
Slepa potreba za poslom dolazi od jednako slepe potrebe za pripadanjem.
Slepa, zato sto covek treba da pripada jedino sebi, a uplasen covek pripada svakome vise nego sebi.
Svet jeste dovoljno velik za sve.
Ali su se zli ljudi dosetili, i podigli pregrade koje ogranicavaju coveku vid, stvarajuci iluziju da je svet sasvim mali, tek do iza coska.
Izmedju tih pregrada tiskaju se i medjusobno guraju ljudi koji radije citaju novine nego da ocima vide. Radije pogledaju vremenski izvestaj na ekranu nego da izadju na terasu.
I tesno im je. Svet je mali, logicno zakljucuju.
Vodjeni tom logikom pokrecu ratove, proterivanja, pomeraju zidove i pregrade, trazeci slobodu.
Ne uspevaju. Pregrade su im u glavama.
Usle su kroz novine, ekrane, mitinge, deformisano skolstvo.
Pomeranje pregrada sukobima ce samo stvoriti jos pregrada. Kavezi ce postajati sve manji.
Da bi se oslobodili pregrada, zidova, bodljikave zice, potrebna je mudrost.
Ona se nalazi u knjigama.
Prepricane knjige nemaju nikakvu vrednost, narocito ako ih pijan prepricava gastos. Treba citati originale, jer se mudrost, potrebna za sklanjanje pregrada u glavi, nalazi u onim delovima koje fukara preskace.
Samo citanje ce oplemeniti coveka, cak iako ga nicemu ne nauci.
I to je dovoljno. Za ukidanje granica je potrebna plemenitost, ne znanje.
Zivot bez granica je zivot van zatvora.
Zatvorska menza ce nekome nedostajati. Nekome ce nedostajati masni zidovi, resetke, batine. Ima takvih ljudi.
Ali je najvaznije: ne treba im dati vlast.

Rad je proizvodnja koja se ostvaruje politickom ili ekonomskom prisilom. Najcesce prisile su stap i sargarepa.
Rad je prodavanje sebe na rate. Covek nikada ne bi pristao da proda sebe, u komadu, danas, za kes, ali ga je na mesecne rate lako kupiti. I jeftinije.
Kada bi covek radio za sebe, mogao bi da radi samo 5% vremena. Uzivao bi u tom radu, jer bi se osetio vrednim a ne iskoriscenim. Za 5%, kazu ekonomisti, covek moze steci hranu, krov i odecu. Ostatak vremena bi ziveo, ili makar pokusao.
Zbog usvojenog straha covek svo vreme radi, uglavnom stvarajuci vrednosti koje ga porobljavaju.
Jer covek je ono sto radi.
Ako radi glup, dosadan i monoton posao, to ce postati.
Ako radi zanimljiv, dinamican, zabavan posao, takav ce postati.
Ako radi ono sto voli, ili ako voli ono sto radi, sta god da je starije, volece.
Rad nam trosi polovinu budnog vremena. Jedina covekova sloboda je slobodno vreme. Slobodno vreme je vreme za koje je sef odredio da nas ne placa. A mi ga provodimo muceci se u teretanama, u lajkovanju tudjih lanaca, kupovinama stvari koje se dopadaju drugima.
Sloboda je suprotstavljena celom porobljenom coveku, ne samo njegovoj porobljenosti, i zato se rob nece odreci lanaca kojima je vezan.
Zato ce se moderan covek boriti protiv slobode.
Moda je pretvorila svet u Gulag.