субота, 23. јануар 2016.

Čovek i narod

Jedini način da preživiš nevolje je da se boriš.

Ako pokušaš da se prilagodiš, sakriješ, amortizuješ, trpiš,
sigurno nestaješ.

Borba uvek podrazumeva žrtve i gubitke.
Ali garantuje život.

Pristajanje na zlo, priklanjanje zlu, nepružanje otpora,
menjanje sebe, svesti čoveka i naroda,
vodi u nestajanje.
Briše se iz postojanja, i čovek i narod.


Život nije stvar koja se može definisati,
zapisati na papir.
Zato što život nije činjenica, fakt, zapisana reč.
Život je tok vezan za vreme, a tok se ne može jednoznačno definisati..

Život je tok, baš kao i istina.

среда, 20. јануар 2016.

Fašizam

Fašizam se rađa iz osećaja ugroženosti.
Ugroženost stvara mržnju.
Oni koji mrze udružuju svoje mržnje.
Mržnja je jedino što im je zajedničko.

Da bi od sebe sakrili istinu, pronalaze druge zajedničke stvari:
naselja u kojima žive, gangsterske klanove, političku pripadnost, versku pripadnost.
Te pripadnosti im daju zvučno ime, i opravdanje za militantno delovanje protiv svih koji ne pripadanju njima.

Nesposobni da se bilo čime istaknu i zauzmu dobra mesta u kulturi, umetnosti, politici, svetovnosti,
neškolovani da bilo šta rade,
nesposobni da vode,
pristaju da budu vođeni.

Vođe im laskaju i hvale ih.
Hvale njihovo mesto rođenja, kao da je zasluženo.
Hvale pripadnost i odanost organizaciji, a pripadnost je tako porozna i promenljiva.
Pripadnost se menja iskazom. Reč, samo jedna reč, menja pripadnost.


Onomad je rat između Zvezdare i Jerkovića bio sukob dve fašističke organizacije koji se završio fizičkim istrebljenjem i jednih i drugih.
Mogli su da budu dobri fudbaleri, doktori, očevi.
Mogli su da vole. Da rađaju. Stvaraju. Da žive.
Oni su samo hteli da dobiju ljubav.
Bezuspešno, naravno.
Ljubav se ne dobija, nego se prihvata, uči i daje.
Davanjem se mnogostruko uvećava.

Izabrali su fašizam. Pripadnost "nama" koji smo protiv "njih".
Izabrali su mržnju.
Mrzeli su kratko. Pobila ih je služba. Brutalno i krvavo.

Fudbaler, doktor i roditelj se uvek bore za.
Fašista se uvek bori protiv.

Za borbu "za" potreban je lični trud, znanje, rad.
Žrtva. Posvećenost. Odgovornost. Ljubav.
Za borbu "protiv" dovoljan je vođa i gomila neradnika.

Lako je ujediniti bitange koje neće i ne umeju da rade.
Ne umeju da stvaraju, da grade, rađaju, vaspitavaju.
Lako ih je ujediniti kada im kažete da su ugroženi.
A jedino što ih ugrožava je nesposobnost da vole.
Nesposobnost da daju.

Protestantsku Evropu je ponovo ujedinio fašizam.
Ne treba ih slediti.
Idioti nam zakonima nameću "evropske vrednosti".
Nama trebaju samo njihove pare. A možemo i bez njih.

Vrednosti imamo.
Vrednost je čovek. Biće koje voli i stvara. Domaćin.
Zna domaćin da je njegovo samo ono što je stvorio.
Bog mu je dao zemlju, kiša useve, Sunce žetvu.
Dobre ljude, decu, je svojom ljubavlju stvorio.
Njih se neće odreći. Njih će braniti.

Fašizam neka ostane tamo gde mu je mesto, gde je rođen, iza podignutih zidova i bodljikave žice.
U carstvu mržnje i podela.
Ne treba ga Srbima nametati.
Imamo mi svoje carstvo, carstvo kome smo se priklonili.
U srcu ga nosimo. U njemu živimo. Za njega se borimo.
Ono je naše zrno ljubavi. U srcu, a na rentgenu nevidljivo.

"Carstvo nebesko je kao zrno kvasca koje čini da brašno uskisne i postane dobar hleb." Luka.
Kada se odreknemo mržnje, setićemo se da volimo.
Tada nam neće biti potrebne ni vođe ni njihove zastave.
Nebo je naša zastava.

недеља, 17. јануар 2016.

Tražim reč

Postoji legenda o narodu koji je generacijama živeo u ropstvu.
Narodu koji je prestao da sanja slobodu.
Narodu koji je prestao da sanja bilo šta.
Rađali su se kao robovi, živeli kao robovi, umirali kao robovi.
Vekovi su prolazili u teškom radu i nepravdi.

A onda je najbolji među njima izgovorio reč.
Do tada nepoznatu, ili davno zaboravljenu: sloboda.
Znao je da je reč stvorila svet.
Znao je koliku moć ima reč.
Njegov narod je poverovao u tu reč.
Poveo ih je iz ropstva, iz plodnih dolina Misira.
Legenda govori o milionima koji su krenuli ka surovoj pustinji, vođeni jedino verom.
Na usnama su nosili reč.
Tu pustinju od stotinak kilometara mogli su lako da prepešače za manje od jedne godine.
Ali je mudri vođa dobro znao da ih ne sme brzo dovesti do cilja, do obećane zemlje.
Vodio ih je u krug, naizgled bez putokaza, cilja i smisla, punih četrdeset godina.
Čekao je da robovi pomru.
Na tom dugom putu su se rađali novi naraštaji, deca koja više nisu znala za ropstvo, nego samo za put.
Stari robovi su redom umirali, pustinja je naplaćivala prolaz.
Posle četrdeset godina lutanja kroz pustinju došlo je do potpune smene generacija. Svi koji su rođeni i odrasli u ropstvu, svi koji pamte ropstvo, koji su imali ropski mentalitet, su od starosti pomrli.
Zamenili su ih novorođeni, mladi koji su rođeni na slobodi.
Tek kada je kosti poslednjeg roba proždrala pustinja, našli su izlaz.
Dugovečni vođa je bio jedini koji se sećao oba sveta.
Poveo ih je u novu zemlju, u kojoj su stvorili novi svet.
Novi svet mogu stvoriti samo novi ljudi.
Ljudi koji ne poznaju ropstvo.
Deca, rođena u slobodi.


Mi danas živimo u ropstvu.
Robujemo novcu, zavisni smo od šopinga, društvenih priznanja, izgleda. Zavisni od uloge koju glumimo.
Slavoljubivi, gordi i pohlepni robujemo navikama i mišljenju drugih robova.
Postali smo klijenti, kupoholičari, obožavaoci, osiguranici, obveznici, radna snaga, živa sila. Biračko telo. Potrošači.
Uzaludno pokušavajući da se dopadnemo drugima odričemo se slobode, mišljenja, svojih želja.
Ljudskosti.
Imamo mi na raspolaganju četrdeset godina.
Nije problem, naći ćemo i pustinju.
Ali gde je vođa? Gde je reč?
Nismo je valjda zaboravili?


Čitamo pogrešne knjige, udžbenike za robove.
Priručnike kako postati bolji. Bolji rob.
Reč koju tražimo je zarobljena u knjigama koje više niko ne čita.

четвртак, 14. јануар 2016.

7524.

Neka nas u novoj godini sluzi sreca.
Ko u srecu ne veruje, neka ga sluzi ljubav.
Jer ljubav je kao Sebar, izdati nece.


Sklopljene ruke su ono slovo koje smo zaboravili.

понедељак, 11. јануар 2016.


Disati je fenomenalan osecaj.
Potcenjen, jer se podrazumeva.
Niko ne razmislja o disanju.
Ne pokusava da oseti. Samo dise.
Kao da je to neko moranje,
Kao da otima deo vremena, paznje.
A disati je, osim sto je neophodno,
Divno, ohrabrujuce, slatko.
Ispunjavajuce.
Postati svestan disanja je zahtevno, ali nemerljivo dobro.
Ukus i miris su cula koja stvaraju zadovoljstvo kada ih dodirne slatko ili mirisno.
Disanje nudi mnogo vise od svih cula.
Kada odem, jedino sto ce mi stvarno nedostajati je disanje.


среда, 06. јануар 2016.

Mir


Imati lični mir je jedino bogatstvo.
Mir je prestanak rata protiv sebe,
protiv bližnjih, protiv sveta.
Ko ima mir, zna i oseća da su svi bližnji.
Samo je u miru moguće stvarati. Graditi.
Mir je vezivni materijal koji spaja ljude.

Mir u svetu zavisi od mira u državama.
Mir u državi zavisi od mira sukobljenih grupa.
Te grupe čine ljudi koji nemaju svoj lični mir.
Uplašeni mali nesrećni ljudi.
Zato je mir malog čoveka najveći ulog.
Kada čovek pronađe unutrašnji mir, neće se učlanjivati u stranke, političke ili vojne organizacije. Neće želeti vlast.
Jer najveću vlast već ima. Vlast nad sobom.
"Iz svetog korena sveto je i stablo."

Nekada su ljudi jedni drugima želeli mir.
I danas se Jevreji pozdravljaju sa šalom, mir.
Muslimani jedni drugima žele selam. Mir.
Indijanski Haug znači mir.
I mi smo nekada jedni drugima želeli mir.
Onda su nas prevarili, i rekli da treba poželeti druge stvari: smrt fašizmu, za kralja i otadžbinu, ćao, haj, haudujudu, zdravo...
Dobro je i potrebno zdravlje, ali nije mir.
Pozdravljamo se i sa pomoz bog. Pomogao bi on svakako, kada bi mi završili pozdrav i poželeli mir.
Ali mi tražimo pomoć od njega za stvari koje sami moramo uraditi.
Dajbog je naš stari bog. I njega pominjemo, ali zaboravljamo da tražimo mir. Tražimo koješta, zaboravljajući najvažnije.
Samo stari koji su pronašli svoj mir govore: mir s tobom.

Nemir je zavladao svetom. Uče nas da treba da želimo uzbuđenja, uspeh, bogatstvo, popularnost. Da se "ludo" provodimo i ponašamo. Da je ludilo "kul, in, pozitivno, strava zezanje ludilo".
Imitirajući ludake gubimo mir i postajemo ludi.

Staroslovenska reč Mir znači Svet.
Mir je Zemlja, mir je i cela vasiona.
Mir je i unutrašnje stanje dobrog čoveka.
Miro je simbol, esencija sveta, kojim čovek i svet postaju jedno, postaju Mir. I rec miris dolazi kao dozivljaj sveta.
Imati mir znači vladati sobom, svetom u sebi.
Onome ko vlada sobom, svet je dobro mesto.

Na današnji dan,
i ne samo na današnji dan, želim vam mir.
Mir koji će pomiriti i sjediniti ljubav i razum,
koji će otkriti sakrivenu dobrotu,
zagrejati srca, pustiti druge unutra,
ponuditi osmeh.

Mir je rodno mesto ljubavi.
Želim vam mir.

 

"Od sedam dana stvaranja bila su cetiri uspela i tri neuspela dana. Samo jedan dan je pretegnuo i nacinio od ovog sveta uspesan svet. To je bio dan sedmi, dan odmora, kada Tvorac nije nista radio." -Pavic