уторак, 29. септембар 2015.

Praznina

Divlja ruža ima slab i sitan cvet. Samo jedan red latica kao da čeka prvi povetarac da opadne.
Miriše slabo, tek da privuče divlje planinske pčele. Svi ostali ne prilaze zbog gustog trnja.
I ne traje dugo. Kada procveta, za dan, najviše dva, latice otpadnu.
Ali tada nije kraj. Tek tada, kada prođe sva lepota, počinje život.
Formira se lekovit i hranljiv plod, radost za šumske životinje, i otporno snažno seme za nove početke.

Pitoma ruža divlje cveta. Bogati gusti behari traju nedeljama, opijajući jarkim bojama i snažnim mirisom.
Ali kada vreme lepote prođe, posle ruže ne ostaje ništa. Čak ni šipak. Samo se hvalisala, ali nije ništa stvorila. Čuvajući svoju lepotu, nikada se nije dovoljno otvorila da ugosti pčele.



Praznina
Ne treba potceniti prostor. Prazninu. "Jer ne znaš", govorio je premudri.
Na mestu na kome su ruže cvetale ostala je praznina. Ali praznina nije negacija, nije puko nepostojanje, rupa puna ničega.
Ne.
Praznina je deo prostora koji pamti, informacija, zapis, ona je sećanje na oblik.
Deo sveta koji je ponudio, posvetio i poklonio sebe božjoj kreaciji.
Taj prostor je sačuvao oblik i osobine ruže koju je čuvao. Iako stvoren prazan, rastao je sa ružom, i postao njen čuvar.
Nekada, na početku vremena, on je bio deo velike praznine.
Onda se odvojio. Dobio svrhu. Smisao. Viteški cilj.
Prostor ne zaboravlja. Njega samo ruža slična prvobitnoj može celog ispuniti. Zato prostor nikako ne može biti praznina. on je kalup koji će naučiti ružu koja će tek doći kako da cveta. Da postoji. Da voli. On čuva informacije o ruži. I svu ljubav.
On je oblik koji čeka
Koji se nada.
Želi.
Voli.
Prostor ne poznaje vreme. Prostor nema rok trajanja.
Prostor zna,
doći će ruža.
Kad - tad
postaće ceo.




Svako biće na rođenju dobija prostor po meri svog pretka. Da bi nadvisio, uvećao svoj prostor, potreban je veliki trud. I ako je prostor naučio da predak u ruci ima mač i štit, treba ga preoblikovati, prekovati, noseći u rukama poklon i cvet. Prostor će se vremenom prilagoditi. Tako izmenjen će sačekati one koji dolaze. Njima više neće biti teško da vole.

четвртак, 24. септембар 2015.

Potop

Kada poplava dodje, niko ne ostaje ravnodusan.

Mozemo se ljutiti na podivljalu vodu koja je napustila korita.
Mnogi ce se ljutiti na one koji nisu odrzavali brane.
Neki ce biti ljuti na onoga ko je toliku kisu poslao.
Neko ce biti ljut na sebe, verujuci da je svojim postupcima razgnevio oblake.

Razliciti nivoi svesti imaju za posledicu razlicite nivoe odgovornosti.

Danas se desava poplava.
Na nesrecu, ove godine nas ne potapa voda.
Stizu veliki talasi izbeglica, i vec sad je jasno da ce sve potopiti.

Neko ce se ljutiti na izbeglice.
Neko na one koji nisu odrzavali brane.
Neko ce se ljutiti na onoga ko ih je na put poslao.
Neko ce znati da je svojim glasanjem, ili mnogo gore, svojim cutanjem, izazvao potop.

Napolju se upravo desava biblijski potop.
Imate li Arku?
Makar plan? Ideju? Misao?
Dobar camac i golubica su, legenda uci, sasvim dovoljni.

Ne mozete ocekivati od poplavnog talasa da saoseca, da vas razume, utesi, postedi.
Za vodu ne morate brinuti.
Voda je i prvi potop prezivela.

Sta cete vi?


уторак, 22. септембар 2015.

Networking for dummies


Mreža je jedno nežno i fino tkanje, od tankih i skoro nevidljivih struna. Neko, a niko ne zna tačno ko, brižljivo i sa puno ljubavi je napravio i u vodu bacio. Potpuno besplatno. Mora da je takav dobročinitelj puno zadužio svet i drugim, jednako vrednim poklonima.
To tkanje mladima nudi zaštitu i društvo. Jer se u mrežu lako i rado ulazi, tu je provod, tu je veće društvo. Nežno se leluja na talasima nudeći sjajnu zabavu. Istovremeno nudi zaštitu, ne dozvoljavajući krupnijima da priđu blizu, da ih oteraju.

Plivanje na otvorenom je uvek bilo teško i naporno. Retki zalogaji, još ređi susreti, stalan strah zbog opasnosti iz dubine, dosadna upozorenja starijih, slušanje strogih i dosadnih pravila i život na oprezu su svakodnevica svih stanovnika mora.
Zato je mreža dobra.
Ne traži ništa zauzvrat. Samo daje.

Noć na mreži je najzabavnija. Pomeranje jata tera celu mrežu da menja svoj oblik, da prati njihanje gomile, a da ni malo ne potone. Sigurnost i čvrstina kojom se mreža odlikuje, nudi osećaj sigurnosti svakoj ribici u jatu. Svi su viđeni, svi su zajedno. Šepure se, mašu perajima i izvode vratolomije cele noći. Iako tanka, mreža nigde ne puca, nego ih čuva, lelujajući se nežno pod njihovim pritiskom.
Odriču se strahova i opreza, škole i nauka, shvatajući konačno da je život luda zabava.
Gluposti o marljivosti i oprezu koje su slušali od roditelja, unutra u sigurnosti mreže više ne važe. Priče da ne treba prelaziti granice potrebe, i da ne treba uzimati sve, nego samo potrebno, su postale prošlost. Sve je sada u mreži dostupno, sve je poželjno, i sve je potrebno.

Pred svitanje, mreža je puna poluzaspalih. Samo one najbolje, prave noćobdije, još uvek luduju.
Iznad vide veliku senku ribarskog brodića, i sećaju se da su im roditelji govorili da od njega moraju bežati. Umorni od provoda, ali i potpuno zaštićeni spasonosnom mrežom, bezbrižno se ljuljuškaju na talasima. Više se ničega ne moraju bojati, biti nalik na glupe roditelje. Nisu više mali.

Kao da im čita misli, mreža se sasvim polako i umirujuće nežno zatvara, dajući im potpunu zaštitu.



Rakija


Umetnost je prilično beskorisna,
osim onima koji je stvaraju.

Tako je i Mikelanđelova čežnja za izgubljenim rajem samo Mikelanđelova čežnja.
Nama moze biti lep odabir boja, motiv, tehnika, preciznost, stil...
Ali čežnja, izvorna emocija slike, može biti samo Mikelanđelova.

I bog je, odvajajući svetlo od tame, činio sebi.
Stvorio je i vodu i kopno, i život i lepotu.
Za sebe, dabome.

I kao kada dete pokušava da otme daljinski,
mi pokušavamo da uzmemo moć.
U neznanju rušimo. Tamnimo dan, zaustavljamo život, negiramo lepotu.
Sve čega smo se dotakli pokušali smo da uništimo.

Osim jedne stvari
Ljubavi





Iz nekog razloga koji nije racionalan,
nju čuvamo.

Beseda

o gospodaru i robu
Ko žali prut, mrzi na sina svojega; a ko ga ljubi, kara ga za vremena (Priče Sol. 13, 24)
Čovekoljublje Božje prevazilazi čovekoljublje ljudsko kao što nebo prevazilazi zemlju, pa ipak čovekoljubivi Bog bije ljude. Bije Bog ljude ne da ih ubije nego da ih popravi i spase. O blagoslovenog bijenja iz ljubavi! Koga Gospod ljubi, onoga i kara, i bije svakoga sina kojega prima (Jev. 12, 6). Čime bije Bog? Prutom. Kakvim prutom? Prutom bolesti, prutom nedaća, prutom gubitka, prutom gladi, prutom nerodice, prutom suše, prutom poplave, prutom smrti srodnika i prijatelja, prutom zlih demona, kada ovima popusti vlast nad čovekom. To su prutovi Božji, kojima Bog šiba decu Svoju, da bi ih popravio, urazumio, prosvetio i spasao.
Zašto roditelj da ne bije decu svoju, ako ih istinski voli? Prut je oruđe velike ljubavi i brige. Ako je dete neosetljivo za duhovna karanja, osetljivo je za prut. I što je neko dete neosetljivije duhom i savešću, osetljivije je telom. Telo i nije dato čoveku da samo sobom nešto znači, nego da bude sluga duha, da pomogne duhu, da koristi duhu. Ako telesna kazna probudi duh u čoveku, i sa duhom savest, onda je telo savršeno ispunilo svoju dužnost prema duhu, gospodaru svome. Ako gospodar spava, onda se na sluge udara, da bi ga probudili. Probude li sluge gospodara svoga u času opasnosti, neće žaliti udarce, koje su primile, jer su spasle gospodara svoga. A probuđeni i spaseni gospodar umeće se odužiti slugama svojim. Otuda vaistinu, ko žali prut, mrzi na sina svojega. Ko štedi slugu, izdaje gospodara.
O Gospode Premudri, otvori srce roditeljima, da prime ovu svetu pouku Tvoju. Tebi slava i hvala vavek.
Amin.


петак, 18. септембар 2015.

Zivot je raj


Sve je vise ludaka, kazu statistike. Ali ne kazu kojim kriterijumima razdvajaju ludake od "nas".
Da li  je lud onaj ko ne ume da brine o sebi? Pa danas niko ne ume da brine o sebi. Sef mu daje platu, prodavac hranu, televizor mu daje zabavu, fejzbuk svrhu. Danasnji covek nije u stanju da se brine o sebi, niti to zeli. Danasnji covek je rob.

Da li je lud onaj ko je razlicit od vecine? Vecina gradjana robuje novcu, kompleksima, bezuspesno se trude da lice na likove iz reklama za pivo. Zato je "biti razlicit od gomile" imperativ zdravog coveka.

Da li je lud onaj ko ide ulicom i prica sam sa sobom? Klinci se bude sa slusalicama u usima i lezu sa njima. Danonocno slusaju tudje glasove, nikada ne trazeci svoj. Ludi? Pa, u vecini su.

Jedini pravi kriterijum je mir. Covek koji u sebi moze da pronadje mir je duhovno i mentalno zdrav.
Da bi covek pronasao u sebi mir, potrebno je da bude hrabar da ga prvo potrazi. Da iskljuci TV, fejs, svetlo, skloni tikete i novcanik, i da se udalji od svih koji ga ujedaju.
Kada covek jednom pronadje mir, pozelece da ga sacuva. Unutrasnji mir se cuva dobrotom.

Dobri ljudi su uvek moralni ljudi, 
moralni ljudi su uvek dobri ljudi.


Trenuci kada se covek odvazi da sumnja, da voli, da trazi, zeli, jedini su trenuci koji se racunaju kao zivot.


четвртак, 17. септембар 2015.

Autoritet

Slovenima i "toplokrvnim" narodima autoritet su uvek drugi ljudi. Vodje. Redje uspesni pojedinci, mnogo cesce drustvo iz kladionice, sa fejsa, parkinga, zurke, posla...
Tom drustvu se covek ponizno klanja, okrece, i trosi zivot da njima udovolji. Da se dopadne autoritetu. Da bi to dobio, mora usvojiti njihove vrednosti, postati nalik njima.
A koje su to vrednosti? Kljuc od auta, najnoviji mobilni, brendirana odeca, navijacki mentalitet, krediti na zlatnoj kartici. 
Ni jedna od tih vrednosti nije unutra, u coveku. Ono cemu takav covek tezi se nalazi izvan njega, i zato je zadovoljenje nemoguce. Covek izlazi iz sebe i pretvara se u brendove koje nosi i gleda, gurajuci sopstvenu ljudskost u drugi plan.

Severni, "hladni" narodi nalaze autoritet u bankovnom racunu, odlasku na golf, odrzavanom vrtu, batleru i posluzi. Druge ljude ne priznaju za autoritet, cak ni fudbalske timove, ali ih to ipak ne cini slobodnima, zato sto se ono cemu teze nalazi izvan njih.

Sicilijanska i siptarska mafija kao najvisi autoritet izdvajaju porodicu. Pucaju u druge porodice verujuci da jacaju svoju. Ali porodica nije unutra, u njima, nego je van njihovih moci i uticaja. Jednako su robovi, jednako neostvareni, jednako sjebani kao i svi drugi.

Jedini pravi autoritet je urodjena dobrota. Zvuci neverovatno, ali sa njom se radjamo. Nju ne ucimo, niti prihvatamo. Ona je celog zivota u nama, nadohvat.
Dovoljno je da je ne odbacimo.
Tada cemo postati dobri ljudi.
Dobri.
Ljudi.


Ljudi se plase uspeha. Radije biraju strah. Jer strah ih nikada nece napustiti. I kada teraju strah, cine to iz straha, zamenjujuci jedan strah drugim. Oblomovstina na delu.
Biti normalan po danasnjim merilima je samo nedostatak hrabrosti da budu ono što izvorno jesu.
Dobri ljudi.
Nisu vam oblaci krivi sto ne sijate.

I raj i pakao se nalaze ovde, medju nama.
Ljudi imaju slobodan izbor.
Da bi dospeli u raj, ljudi se trebaju ponasati kao da su u raju. Da vole, da se raduju, da prihvataju.
I provesce zivote u raju.
Da bi dospeli u pakao, ljudi samo treba da usvoje zlo, mrznju, aroganciju, vlast. Provesce svoj vek u najtoplijem paklu.
Mudrost bira.

понедељак, 07. септембар 2015.

Dogodilo se

U ovoj zemlji se periodično "događa".
Dogodio se potop.
Potonula je pamet. Moral. Teška industrija.
Kada potonu teške stvari, na površinu isplivaju one lake, kojima je prirodno mesto na dnu.

Prvo se dogodio narod, pa bombardovanje, zatim puč, privatizacije, ubistva, rijaliti, vlada.

Kada se dogodila prva parada pedera, protivnici su ih neustrašivo i hrabro tukli.
Po tasnici bi ih lako razlikovali od patriJota.
Pustali bi krv svakome ko nosi tasnicu.
Kao da je na svakoj tašnici pisalo: ubij!
Martinkama, štanglama, kamenicama.
Pesnicama.

Gde su danas ti borci za narodnu čast?
Još uvek su na istoj toj ulici.
Oni danas nose iste takve tašnice.

Puštanje krvi?
Ma daj, to su samo tašnice, patike bez šnira, šatirane frizure, tetovaže na depiliranim nabildovanim mišićima.
Tetoviran Ratko Mladic na iskvarcovanom i depiliranom bicepsu.
Patriotski.
Časno.


Pre "događanja" su muškarci sa tašnicama bili ili kondukteri ili pederi.
Danas sam prošetao gradom, i na ulicama video desetine hiljada konduktera. Kupuju patike, ližu sladolede, iz tašnica im zvone android aMplikacije.
Lajkuju i šeruju.
Nije im dovoljno što su u kolima vezani.
Moraju ojačano i dodatno da se opašu tašnicama.

Žene na haljinama nemaju džepove, a moraju poneti uloške, karmine, ogledalca, tampone, nepodgrejan ručak... Njima tašne stvarno trebaju. One vole da budu vezane, opasane kaišem od tašne.
Šta li vi, nesrećnici, kondukteri bez angažmana, vučete u svojim malim tašnicama? Čemu vam služe dodatni džepovi na brendiranoj "military" i kežual odeći?
Nekada ste provodili živote ispijajući pivo ispred samoposluge, sedeći na prevrnutoj gajbi.
Danas šetate brendirane tašnice po šoping centrima, i stvarate gužvu praveći selfije na pokretnim stepenicama.

Da vam ja nešto kažem: BIP na gajbi je bio bolji.

субота, 05. септембар 2015.

Ekscentar

Last life - upravo mi je saopstila igrica.
Da li to "last" znaci da ih je bilo vise?
Da li treba da nastavim da gubim, kao i do sada, ponavljajuci greske,
ili da potrazim promenu?
Igricu ne mogu menjati.
Jedino sto je u mom dometu za menjanje sam ja.
Promeniti sebe znaci odreci se starog sebe,
i stvoriti novog.
Samo, da li ce taj novi igrati bolje?
Onaj ko je pisao igricu nije u dometu,
ne mogu ga pitati za savet.
Ako nastavim sa istom igrom, brzo ce otici i taj "last" life.
Zatim sledi "game over". I placanje.
Jer svaka se igra mora platiti.
Nekako. Negde. Nekome. Necemu.
I ko je cuvao novce i poene, sada ne moze njima dokupiti jos jedan zivot.
Mozda moze zapoceti novu igru?
Samo sto druga igra nece biti ista,
ona, jedna, koju volimo.

Nisam ja ekscentrican.
Ostatak sveta je ekscentrican.

Ekscentricnost je postala moda, kult, stil zivota.
I onaj ko nije ekscentrican, trudice se da izgleda posebno, razlicito, da bi ispunio ocekivanja.
Da ne bi bio odbacen.
U ekscentricnom svetu, svi normalni, obicni ljudi, deluju ekscentricno.
A oni su samo normalni, obicni, mali ljudi.
Da ponovim:
Normalni
Obicni
Mali
Ljudi.