Čovek

Istina koju nam nudi razum,
i istina koju nam nude emocije,
su različite istine.
Razoriti sve sisteme značenja koje dajemo svojim iluzijama vodi ka čoveku. Odbacivanje lažne nade i podilaženjem sebi i iluzijom umišljene dužnosti vodi ka čoveku. Približavanje nekom od mogućih završetaka vodi čoveku. Došavši do kraja, čovek gleda ispred sebe i vidi ništavilo, nepostojanje, i sebe izjednačava sa besmislom koje taj kraj donosi. Poražavajuće. Ali ako se osvrne i pogleda iza sebe videće stvoreno, put koji je utabao, sagradio, po putu prosutu ljubav i puuno pregaženog cveća - jer samo cveće pokriva sve.
Za koga je taj put, ta uzbrdica morala biti pređena? Dok se naporno penje, čovek se hrani iluzijom da to čini zbog drugog čoveka ili ljudi, viših ideala, čak ljubavi, i ta misao na strmom usponu daje snagu; ali kada sa cilja sagleda put, priznaje sebi da to i jeste urađeno iz nesebične ljubavi - ljubavi prema sebi. I to je prvi put u tom delu postojanja kada čovek shvata i priznaje da voli sebe. Potpuno novo, neistraženo i od svega različito saznanje. Čudi se zašto mnogo ranije nije smogao snage da tu veliku ljubav prizna i tim priznanjem sruši društvene norme, pokida okove nametnutih dogmi i licemerja, odbaci strah rizikujući izopštenost. Vraćajući sećanja, priseća se retkih, a sa kraja gledano večnih trenutaka, kada je životu menjao smer i oduševljeno stvarao novi smisao, i te trenutke sabira, u mislima ih doživljavajući i sa uzbuđenjem ponovo proživljavajući kao ceo život. I taj put posut cvećem i sve što je na njemu postaju jedno, ali ne jedan čovek niti jedan život, nego jedna ljubav.
Imitacija koju čovek živi je ono što po provedenom vremenu preovlađuje, ali, sada je jasno, vreme mora biti iluzija.
"Da mi je da se samo još jednom zaljubim..." Želja da se vrati životu, spoznaja ljubavi koju je nesebično davao hraneći sebe, sklanja cveće sa puta i briše kraj, nudeći bolji početak, izgrađivanje drugačijeg odnosa prema svemu što pretenduje da postane istina.

Intelektualac je čovek koji se bavi stvarima koje ga se ne tiču.
Radost je jedina životna snaga. Sve drugo su beskorisni alati.
Radost nam niko ne može dati, prodati, pokloniti. Imamo je u sebi.
Zarobljenu? Naravno. Čeka oslobođenje.
Tražiš hranu. Umesto dobijanja hrane nađeš se usred pune poslastičarnice.
Kad gladan dospeš u poslastičarnicu počneš da paničiš jer ne vidiš izlaz.
I jedino što radiš postaje briga i traženje izlaza, učiš, izučavaš, analiziraš, razočarano odbacuješ pa ponovo učiš,
a onda umreš od gladi.

Identitet

Pristajanje na identitet, ma kakav on bio, vodi okamenjivanju, pretvaranju u spomenik, stub soli.
Dok postoje ideali čovek se bori za njih, u toj borbi raste, stvara, živi u pokretu i akciji, ne ispuštajući iz vida ideju kojoj teži. Sve što u borbu uloži tek je time stvorio.
Kada, boreći se, dovoljno poraste i ostvari ideju, stigao je do odlučujuće raskrsnice.
Može zadovoljno čestitati sebi na zasluženom uspehu, i zaustavljen u tom uspehu poživeti, prihvatiti nagrade i priznanja, petrifikujući se postepeno, sve dok ne postane spomenik,
ili može nastaviti da živi i raste, večno i zauvek, ako pronađe i prihvati nove i veće ideje i ideale i nastavi borbu. Borbu u kojoj neprestano raste, borbu u kojoj stvara, borbu u kojoj postoji i živ je svakog trena i celim bićem. Borbu u kojoj je uvek mlad. Borbu koja ne nudi udobnost, ali daje jasan identitet, jer borba uvek stvara stvaraoca.
Izabrati neizvesnu borbu, umesto udobne petrifikacije, stvara uspravnog čoveka dostojnog života.
Dostojnog bogova.
Neki ljudi se priklanjaju lepoti i istini, i žive ih. Oni manje hrabri se priklanjaju drugim ljudima, nekritički im povlađujući, pritom gubeći sebe.
Ne može se istovremeno živeti i u ljudima, i u istini.
Prikloniti se jednom idealu suštinski znači odbaciti onaj drugi ideal kao nerelevantan, neistinit i nepotreban.
Taj izbor određuje čovekov put.
Izbor između moći i ljubavi stvara čoveka.

Stid je nestao

Oduzeta plata,
oduzet ponos,
pravo na dostojanstvo,
na stvoren imetak.
Pauk nosi automobile,
siledžije iscrtavaju ulice i naplaćuju prolaz.
Turci naplaćuju javni prevoz po ceni taksija u manjim gradovima.
Svinje privatizuju i zagađuju ono sto smo radom stvorili.
Monopolisti građanima izvrću džepove,
majmuni uvećavaju poreze, istovremeno se zadužujući kod "inostranih prijatelja", da bi obnovili vozne parkove, i opštinske i privatne.
Batinaši sa rotacijama reketiraju i biju, isto što su radili nekada, dok su bili van zakona.
Nekada je dokazani lopov bio obeležen, izopšten,
podvrgnut javnoj osudi.
Sada je lopov "sposoban, namazan, snalažljiv", ugledan i moćan, osmehuje se sa bilborda.
Tužioci su im rođaci, sudije pajtaši,
uterivači su njihovi psi.
"Ljudski kapital" je postao "jeftina radna snaga".
Okupatora nazivaju poslovnim partnerom.
Decu uče da mrze svoje, da nemaju svoje,
da je tuđe jedino dobro.
Da su ubice, i da su krivi.
Malog privatnika oporezuju kao tajkuna, ne dozvoljavajući da poraste teraju ga u ilegalu.
Uvoze otpad kojim hrane građane.
Uvoze otpad koji skladište na zemlji predaka.
Otrove sipaju na njive, na useve, truju hranu.
Uveli su akcizu na struju, jer je struja luksuz.
Mutanti kupuju diplome, okreću ih naopako nesposobni da pročitaju
vladaju, upravljaju, osuđuju, kažnjavaju.
Stid je nestao.
Ovakve misli večeras su pucanj u prazno,
jer su večeras nominacije za izbacivanje.
Rijaliti se prosuo među narod.
Živimo u rijalitiju, MI smo unutra.
Bubašvabe nas gledaju, kažnjavaju, smeju se.
Naplatiće dobro.
Kao i uvek.
Ali ih to neće učiniti boljim. Još manje ljudima.
Nastaviće da zavide.
A mi ćemo zaigrati i slaviti život.