уторак, 17. децембар 2019.

Instinkti, navike, razum, intuicija.

"Ako razum negira intuiciju, ne rukovodi se njome, i opslužuje svoje instinkte - urođene i stečene - to je onda životinja.
Ako razum čoveka sluzi navikama i automatizmima, i takođe negira intuiciju, to je onda zombi.
Ako čovečiji razum vešto vlada navikama, automatizmima, instinktima, ali negira intuiciju, onda je to demon.
Čovek je čovek samo kada vlada instinktima i navikama, ali se u svom upravljanju rukovodi intuitivnom pronicljivošću, to jest savešću.
A savest svaki čovek ima."
Pametnima je zabranjeno da razmisljaju da ne bi povredjivali osecanja glupima. - Bulgakov.

понедељак, 04. новембар 2019.

Escape

Ljudi su se nekada hranili, danas su hranjeni.
Takav odnos podstiče zavisnost.
I od hrane i od onoga ko hrani.
Ono sto je potrebno je zamenjeno onim sto se nudi. To stvara iluziju izbora, ali stvarnog izbora nema.
Eskapizam vodi zameni jedne zavisnosti drugom.
Glavna hrana ne dolazi iz tanjira, nego kroz medije.
Mediji nisu lek protiv usamljenosti; naprotiv, oni stvaraju usamljenost.
Mobilni postaje deo nas, proširena memorija. TV postaje simulacija života. Navijanje na utakmicama nudi iluziju da smo važni, da od nas nešto veliko zavisi. Kao skupljanje čepova od flaša (dok flaše završavaju u okeanu), jer je skupljanje čepova neko proglasio humanim i važnim. Skupljač čepova u svojim očima postaje homo faber. Društvo ga bogato nagrađuje tapšanjem po ramenu.
Priroda coveka je da stvara. Ta potreba je potisnuta tehnologijom, kupovina tehnoloških uređaja postaje surogat stvaranju.
Tehnologija nas zamenjuje, zamenjuje našu veštinu i urođenu potrebu stvaranja. Na kraju neizbežno ostajemo bez spoznaje ko smo.
Pratimo rijalitije i radujemo se nečijim uspesima i njihovim nagradama. Verujemo da su naši glasovi podrške uticali na nečiju pobedu i da će ta pobeda i nas učiniti većim i važnijim. I izbori su rijaliti program. Fudbalska utakmica je rijaliti, igrači igraju po pravilima a mi navijamo i radujemo se njihovom uspehu. Gladijatorske igre su nekada održavane jednom mesečno, a sada su način života i svakodnevnog postojanja.
Pretvorili smo život u predstavu, rijaliti. Bilo bi manje zlo da smo makar u tom pozorištu na daskama, na sceni, na svetlu.
Na žalost, mi pasivno sedimo u mraku, u publici, posmatramo.
Živimo hipnotisani u društvu spektakla.


Uspeh rijaliti programa govori o ljudskoj potrebi za spontanošću i slobodom.
Iluzija slobode postaje slatka i pitka kao sloboda. Ali je slatkoća ne čini manje iluzijom.

субота, 02. новембар 2019.

Život unazad

Čitam. U tuđim rečima tražim vidljivo i nenapisano; jedino što u pročitanom ne tražim je zabava, umem i sam da se zabavljam, za to mi nisu potrebne knjige.
Knjiga može i mora biti sve osim zabave. Čitanjem učim da prepoznajem nijanse. Najdražim piscima nalazim mane ali ih to ne čini manje dragim, nego iskrenijim. I kritikujem koga volim, od onih koje ne volim sam digao ruke.
Suvišak koji se rečima ne saopštava nikako nije suvišan, zajedničko svim književnim likovima, herojima i antijerojima, je da su se usudili. Bilo šta. "usuditi se" je teško osvojena ljudska tekovina koja se najupornije negira i osuđuje, iako društvo vrlo uspešno kreira privid da je to poželjno i očekivano.
Cilj nikada ne opravdava sredstvo, nego se u sredstvu mora nalaziti opravdanje cilja.
Svako traženje sigurnosti je znak da u nama vlada strah.
Čovek postaje svestan vere tek kada počinje da sumnja.

Od zidova do talasa

Zavoleti nedostižno je najdraži bol.
Loš je vojnik onaj koji ne želi da postane general. Ropstvo ne ide duboko, a nikada do duše. Optimizam je moguć samo u stvarima duha; u svetu ga nema.
Neiskazana očekivanja nas kreiraju. Bogovi nas štite od duboke propasti i strašne pogibije time što ne ispunjavaju naše želje.
Onima koji su stigli i onima koji nisu krenuli nije potrebna nada. Nada prati put i one koji putem hodaju.
Manje je važno kakva je odluka doneta, ne postoje konačne odluke, važno je u kakvom je duhu donošena.
Odrastanjem postajemo najsličniji omiljenom liku iz bajke. Neko postaje Kihot, neko Sančo, Dulčineja i Rosinant, a ja Sančovo neumorno magare.
I njačem. Uporno i glasno.
Nema ni jedne vrline koja nema svoje naličje. Upornost i istrajnost u strahom petrifikovanom društvu postaju tvrdoglavost. Svako može da savlada svoju prirodu i uklopi se, samo hrabri to odbijaju.

Oni koji zastupaju objektivnu istinu zastupaju sistem a nikada sebe. Objektivne istine sa mnom nemaju nikakve veze. Ukoliko čovek prati najdublje strasti i ljubavlju nadilazi teškoće, nastavlja da voli ono što voli i uvek nađe pravi put. Ljubav uvek nađe put. 

среда, 30. октобар 2019.

Pendrek

Veseo. Zanimljiv. Inteligentan sagovornik, skoro drug.
U drustvu proziva i biva prozivan, sve u duhu ravnopravnosti i druzenja.
Jer se moze se druziti samo sa ravnopravnima.
Cita smisao napisanog, ne obracajuci paznju na detalje.
Tako i pise. Lezerno, zanimljivo, prijateljski.
Prijatan i pozitivan.

Neko "odozgo" ga primeti.

Tada dobija poziv da postane vlast.
Da zaduzi pendrek. Obuce uniformu.
Ucinjena mu je cast. Pohvaljen je od autoriteta. Osecaj je dobar.
Priznanje, to je ono sto je nedostajalo.
On je jedan od hiljadu.

Ponovo je u istom drustvu.
Manje prica nego ranije, uglavnom oprezno i sa merom.
Radije slusa.
I tek tada, u uniformi, sa pendrekom u ruci, potpuno zgrozen i iznenadjen, pocinje da primecuje da je gomila, ciji je do juce bio deo,
glasna, bezobrazna, drska.
Krse pravila, uglavnom namerno.
A namera im je da njemu pokvare polozaj, status, izguzvaju besprekornu uniformu.
Vadi pendrek i bije. Udarenima ponavlja kako u tome ne uziva, nego bije zato sto mora.
I to samo kad mora.
Zato sto tako mora.

Kako se, posle dobrovoljnog uzimanja pendreka i uniforme,
sto samo po sebi nije nikakva promena licnosti,

dospeva u bezizlazno psiholosko stanje "moram"?

Da li ce svako predati svoj integritet za pohvalu i uniformu,
ili samo onaj ko ga nije ni imao?

Kazu da odelo ne cini coveka.

A uniforma?


уторак, 29. октобар 2019.

Crna rupa


Neki gore nikada ne izgarajući.
Neki gore dok ne sagore.
A neki samo dime.
Neki zauvek ostaju mlaki. Bljutavi.
Kada zvezda umre ostaje samo težina. I praznina koja zjapi i guta sve pred sobom.
Ruševina se nikada ne "dogodi", ruševina se gradi.
Kada je voda na izvoru zamućena i gorka, biće svuda zamućena i gorka.
Srećni narodi nemaju jedinstvenu reč za ne-prijatelja.


Život liči na klizavo stablo uz koje se uspinjemo.
Proklizavamo jer ne želimo da se uhvatimo za ono što nam je nadohvat ruke, što nam je ponuđeno i, sasvim moguće, velikodušno dato,
nego tražimo baš onu granu koju smo sami zamislili. Ne znamo da li smo na pravom putu, da li je ta grana stvarna, ni da li je neko, ko je trebalo da je čuva, isekao,
i izguljenih kolena, po ko zna koji put, ispočetka započinjemo novi uspon.
Tražimo smisao.
Na pogrešnom mestu? Zaljubljeni u sopstvenu ideju to nikada nećemo priznati.
Plan koji mi imamo za sebe se često razlikuje od plana koji bog ima za nas. A bog je veran i dosledan. Na kraju će nas dovesti do mesta na kome nas želi.
Do nasih života.
Ma koliko sklanjali pogled.

четвртак, 21. март 2019.

Staro vino

Kada dobar covek ide losim putem, on taj put cini boljim.
Kada los covek ide dobrim putem on taj put prlja.
Put se ne buni. Put ne pruza otpor. Putu je svejedno. Sve je dno.
Svi vole staro vino. Staro vino je najbolje. Ko je probao staro vino zna.
Jedini nacin da napravimo staro vino je da budemo strpljivi i ne popijemo svo vino odmah.
Da se jedne sezone odreknemo vina, da mu tako dozvolimo da ostari.
I tada cemo, sledece godine, piti staro vino, ono koje smo stedeli, koje nismo popili kada smo ga imali,
a novo vino cemo pazlivo uliti u burad i ostaviti da ceka, da ostari.
Do sledece sezone.
Ziveli!

понедељак, 18. фебруар 2019.

Eros

Eros je najstariji i najmlađi bog. Najstariji je kao kosmički princip, želja i potreba za stvaranjem, a kao najmlađi Eros je bog ljubavi, gospodar žudnje koju pali u smrtnim bićima i drži ih zarobljene u svojoj vlasti.
Bog Eros, kao nužni uslov svakog valjanog i plodotvornog rada, bilo da je to telesna ljubav, pesništvo, ekonomija, upravljanje državom ili pisanje i sprovođenje zakona, je neophodan. Eros je jedini bog koji ne stvara sam, nego omogućava stvaranje drugim bogovima.
Kada izostane bog Eros, ostaju prazne ljušture koje su čak i sebi nepodnošljivo teške i liče na težak, ropski nevoljni rad.
Ni lepote ni dobrote ne može biti bez ljubavi.
Tamo gde vlada laž ne može biti ljubavi.
Ljubiti rđave ljude je, za stare filozofe, bio veliki greh. Za religiju su, sasvim suprotno, svi ljudi dobri, čak i oni koji ponekad čine rđave svari.  Istinska ljubav podrazumeva istinsku brigu za drugoga, spremnost na žrtvu za drugoga, dobro za drugoga čak i kada to, možda, nije naše dobro. Najveća je nesreća ukoliko naša ljubav proizvodi nesreću u predmetu ljubavi. Eros žudi za lepotom, iako mu lepota ne nedostaje.
Lepo je ono što je skladno, umereno, pravedno. Zato je unutrašnja lepota isto što i dobrota. Dobro je vrhovni princip bića i suštine.
Odreći se dobrote u sebi znači odreći se lepote, a zatim, neizbežno, i jedine sile koja stvara, i postati prazna ljuštura. I ljuštura sa titulom je manje od kamena, kamen se nije odrekao lepote.