U malim mestima svi se znaju.
Prvi komšija je bliži od brata. Kad se unose drva komšije pomažu, kad je veselje naručuju muziku, kad idu u prodavnicu pitaju šta treba, kad putuju pitaju da li treba prevoz... Kao da je sve zajedničko.
Ne zovu molera za krečenje, svako poznaje nekog ko ume, i svi pomažu.
U gradu ne znaš komšiju sa sprata, niko ti ne nazove dobar dan, kad si u problemu ideš u banku po zajam, kad komšija umre tek po smradu ga pronađu...
U malom mestu, od kuće do najbliže prodavnice petoro me zaustavi da pita gde sam, zašto sam, s kim sam i zašto nisam, koliko primam i koliko plaćam, s kim se družim i zašto ne... Znaju ko se ženi i ko se razvodi, znaju i zašto. Izljube me pa mi zbunjenom objašnjavaju kako smo moguće veliki rod - njihove babe i moje babe su sušile veš na istom suncu.
Ljudi iz malih mesta cene zajedništvo i podršku koju pružaju i primaju.
Ljudi iz gradova cene slobodu - ne moraju da se pravdaju, da objašnjavaju, ni da se dopadnu radoznalcima. Ne osećaju obavezu.
To su dva različita sveta, paralelna i puna nerazumevanja, nedodirljiva i nepomirljiva.
Mi smo snažni! Mi smo jaki!
