уторак, 28. октобар 2014.

Ljubi bliznjega svoga...

...kao sebe samoga.
Kada bi se zadrzali na naslovu, to ne bi bio savet nego kazna.
Najstrasnija osuda.
Lako je voleti Eskima, Busmana, pingvine i delfine, zamisljenog boga i daleka sazvezdja.
Lako je. Samo jednom doneses odluku, i volis. Divis im se, pises im pesme i velicas njihov sjaj.
Lako je voleti sjaj u travi. On nista ne zahteva.
Hajde, cik, pokusaj da volis psa koji ti se jutros popisao u cipele? Komsiju koji je zaglavio bravu na ulazu? Neradnog rodjaka koji te mrzi sto mu ne zaradjujes dovoljno? Lekara koji je promasio dijagnozu jer mu nisi dao dovoljno para? Poreznike koji traze mito? Brata koji pomera medju?
Pokusaj da volis bliznjeg koji ti tuce dete?
Uh...
Srecom, neko je dopisao nastavak "...kao sebe samoga".
Covek nema veceg neprijatelja od sebe. "Sebe" oznacava onoga koji ga tera da cuti kada treba da izjavi ljubav, onoga ko ga nagovara da uzme tudje, da slomi telo od uzaludnog rada, pisa u cipele zlog komsije, osudjuje i kaznjava, mrzi i tera druge da mrze...
Sebe je najteze voleti, ne usudjujem se da glasno kazem: nemoguce.
Covek koji ne zavoli sebe, ne prepozna dobro u sebi, nije sposoban da voli drugoga.
Njemu je, dakle, lako da ispuni naredjenje iz naslova. Voleti druge kao sebe, mrzeti druge kao sebe.
Zivot u mrznji je zivot bez obaveze voljenja, i bez ikakvih briga za sebe i drugoga.
Da li je zivot u mrznji zivot bez ljubavi? Nije. Zivot bez ljubavi i mrznje je praznina.
Zivot u mrznji je dinamican i ispunjen... otrovom.
Moze li, covek koji mrzi, povremeno voleti?

Onaj koji zivi i bez ljubavi i bez mrznje, sa prazninom u sebi, ne moze sebe nicim ispuniti.
Ni ljubavlju, ni mrznjom. Najslicniji je busnom dzaku. Nista se u njemu ne zadrzava. Takav dzak ne moze stajati uspravno.
Onaj ko voli, moze u svoju ljubav dodati mrznju i ipak ostati ceo.
Onaj ko mrzi, moze u sebe dodati jos mrznje, mozda i ljubav; ostace ceo.
Onaj ko je prazan odavno nije ziv.
Prazan dzak je dobar samo onima koji nose prevelik teret, i zele da ga se oslobode. Znaju da se prazan dzak nikada nece prepuniti, i da tako prazan ne osudjuje i ne oseca.
Praznina tada raste, gutajuci sve pred sobom: i mrznju, i ljubav.
Moze li se kakvim cvrstim koncem usiti izbusen dzak? Moze, ali samo odozgo, jer je nemoguce prici drugoj, busnoj strani. Tada se dobija naopak dzak, u koji se teskom mukom mogu ubaciti sitnice, ali se nista ne moze u njemu zadrzati. Jedino resenje je okrenuti dzak naopako. Ali za toliki trud potreban je makar naslov ovog teksta.
Drugo, manje zahtevno resenje, je ne pomerati busan dzak. Zemlja ce mu biti dno, i, ukoliko prihvati zemlju kao deo sebe, moze ponovo postati ceo. Pun. Uspravan.
Ostati na svojoj zemlji je resenje za sve busne dzakove.
Kada malo bolje pogledam sta sve trpamo u sebe, od hrane do informacija, svi smo mi pomalo busni.
Zemlja nudi zivot sa smislom.
Ako je zemlja dobra, upijace svu mrznju, i u dzaku ce se zadrzavati samo ono lagano: ljubav.
Svako rodjenjem dobija komad neba i parce zemlje. Dobija oslonac, lek, hranu... saznanje da jedino vreme razdvaja dobro od loseg.
Na svojoj zemlji covek moze voleti sebe.
Na svojoj zemlji covek moze ispuniti zapoved.
Zemlja nas prihvata jer nas poznaje. Mi smo njeni bliznji.
Kada mi prihvatimo zemlju, prihvatili smo sebe. Tada mozemo celim sebe voleti.



Stena

Iz mene raste pravo uvis, cini se da ce dodirnuti nebo. Cudno neotrovan, a iz takvog kamena raste.
Jede moju dzigericu, kosu, zube, miran san... hrabrost, ponos. Iz teske stare stene crpi snagu, neprestano pokusavajuci da bas tom snagom raspoluti kamen koji ga obavija.
A kamen se ne da.
Stari izbrazdani ispucali, kisama poliran ali jos uvek ceo, kamen najvise od svega zeli da ostane uz voljeno drvo.
Vidi i zna da ce doci trenutak kada ce poceti da gusi stablo koje iz njega raste. Kamen je uvek bio tvrdji od drveta.
Tada ce se zapitati, nikada ne dovodeci u pitanje konacan ishod, ima li ispod njih zemlje?
Ako zemlje nema, a kamen se raspolucen otkotrlja niz liticu, za sta ce se koren uhvatiti?
Hoce li ga vetrovi, od kojih ga je kamen danonocno stitio, prevrnuti, oboriti...?
Ubiti?!
Kakvo je znanje potrebno da bi se takav crni cvor u mislima razresio?
Kada znanja nema, dobra je vera. Ali ona je slaba, slabija je i od sumnje i od brige, pa kako ne bi bila slabija od starog kamena.
I niko ne zna da li brazde na starom kamenu stvaraju sumnje i brige,
ili njegovo voljeno drvo?
Kamen ce uvek za sebe naci mesto sa koga ce prkositi kisi i suncu, sve dok ga brige ne samelju u pesak.
Ali kako ce znati ?
Hoce li mu, nekada, nekog kasnojesenjeg dana, vetar doneti semenku sa poznatog drveta?
Sa drveta koje je odavno trebalo da radja?
I kako ce znati da nije sa nekog slicnog drveta? Nije ih mnogo video da bi ih mogao razlikovati.
Prihvatice, donece odluku da poveruje da je semenka bas sa njegovog drveta dosla.
Nije mu prvi put da odluci da veruje.
Okrenuce se ka suncu, pronaci ce na sebi otvor u koji ce skupiti kisnicu, prigrlice tu semen
Skupljace joj kisu i braniti je od vetra.
Kao nekad.





субота, 25. октобар 2014.

Deo ili ceo

Juce me je vetar rasplakao.
Doneo je miris trulog lisca, odnekud poznat.
Pomesan sa hladnim vazduhom, podsetio me je na nju.
Na miris kose boje badema.
Posle nas su ostale zgrade kao kutije,
i ljudi kao klovnovi izmedju tih zgrada.
Moze se na ulicama cuti njihova sreca.
Nisam se do juce secao mirisa trulog lisca.
Juce me je vetar rasplakao.
Duvao je jako, kao te godine.
Da li je vetar zapamtio imena,
ili je i njih oduvao u proslost,
zajedno sa mojim snovima?
Vetar je doneo miris proslosti,
miris nade, zivota i srece.
Nije sacekao da zaspim
dugim jesenjim snom.
Samo on zna zasto,
doneo te je pre sna.
Juce me je vetar rasplakao.
Vetar oduvek zna.

Otvor

Ljudi se ne menjaju. To sam na tezi nacin naucio.
Svet cine ljudi.
Ako se ljudi ne menjaju, kako se onda moze promeniti svet?
Jos je vaznije pitanje: zasto?.
Menjati druge ljude da bi se dopali nama, ili menjati svet da bi se prilagodio nama, jeste nemoguca misija.
Moderni "ucitelji zivota", koje nazivamo rogobatnim engleskim izrazom koji ne zelim ni da izgovorim, govore da ne treba menjati svet i druge ljude, nego da treba promeniti sebe da bi se, tako promenjeni, udobno uklopili u svet.
Promeniti sebe, da.
Ali,
ljudi se ne menjaju, secate se?
Mi nismo kaktusi nego ljudi, sto znaci da ne mozemo promeniti sebe.
Dakle, ljudi su glupi i posledicno zli, i svet je sastavljen od ljudi koji su glupi i zli.
A mi smo dobri, lepi i pametni?
Nece biti. Jednako smo sjebani kao svi ostali. Sa pogresnim sistemom vrednosti, tudjim navikama koje smo prihvatili kao svoje, tudjim mrznjama i tudjim zeljama.
Kako se mi, glupi i zli, mozemo uklopiti medju druge, glupe i zle ljude, i biti srecni u svetu glupih i zlih?
Nikako, dragi moji. Presuda je napisana pre optuznice.
U drugim ljudima mozemo videti samo svoje osobine, glupost i zlobu. Ostale osobine su izvan granice saznanja.
Kada sretnemo nekoga ko je slican nama, dakle glup i zao, reci cemo da smo nasli "srodnu dusu". Verovacemo da je on dobar, lep i pametan, ali cemo sve vreme znati da gledamo u ogledalo.
To nas nece uciniti boljim, samo ce nas dodatno uspavati.
Sta raditi? Kako se izvuci iz ovakvog usuda?
Radom.
Teskim, napornim, bolnim radom. Pomagati glupima da to i ostanu, zlima da nastave da budu zli, sjebanom svetu da ostane sjeban. Zahvaljivanjem dzelatu za zakucavanje na krst.
Ljudi koje je istorija zapamtila kao dobre su bili duboko nesrecni jer nisu ispunili ono sto su vaspitanjem dobili: zlo, mrznju, glupost, zatucanost.
Pokusali su da uce od cveta, vetra, zemlje, boja. Pokusali su da oponasaju nekoga ko nije covek, verujuci da je sreca u prihvatanju.
Nisu oni iz sebe izbacili mrznju i glupost. Nisu iz sebe izbacili malog zavidnog coveka. Nisu, jer bi prestali da budu ljudi. Nisu, jer se ljudi ne menjaju.
Samo su se otvorili i dozvolili svetu da udje u njih.
Vatri, vodi, zemlji, vetru. Cak i mraku, hladnoci. Jer, taj mrak i hladnoca su razliciti od onih koje covek u sebi nosi.
Uneli su u sebe deo sveta i njime razblazili sopstveno zlo i glupost.
Kada dodje vreme, u njima ce umreti covek. Umrece zlo i glupost. Ali sve ono cemu su tokom zivota postali domacini, ostace u njima. Oni ce nastaviti da zive kao neko drugi, kao priroda, vetar, dan, ljubav.
Jer, ljubav je otvor na covekovom srcu. Otvor kroz koji prolaze besmrtne stvari, miris zemlje i lepet krila.
Otvor koji je covek napravio.
Otvorite svoje srce. Vetar ce sam doneti ostalo.

субота, 18. октобар 2014.

Da li ovci treba izbor?

Biti deo,
ili biti ceo?

Izbor je lak?
?
Ili nije?

Da li uopste postoji izbor?
Zasto uvek posle izbora govorimo da smo "lose izabrali jer nismo imali izbora"?
Za koga smisljamo izgovor za los izbor? Za drustvo ili za sebe?
Moze li jedan dobar izbor da neutralise jedan los izbor?
Da li je suprotnost "dobrom izboru" "los izbor"?
Da li je suprotnost pojmu "vreme" rec "nevreme"?
Da li na svetu uopste postoje suprotnosti, ili su svi nasi izbori sa iste strane?
Da li mi, u stvari, celog zivota izbegavamo? Nekoga, nesto, svet, sebe? To bi objasnilo sve one padove, blato na nama i bolne poderotine.

Zasto zivot provodimo pokusavajuci da se dopadnemo drugima? Da li ti "drugi" zasluzuju da se zbog njih celog zivota trudimo? I "drugi" su jednako sjebani kao i mi - sve vreme pokusavaju isto: da se dopadnu drugima. I sta bi bilo, eto, kada bi zaista uspeli da se dopadnemo drugima? Da li bi tada, konacno, prestali da razmisljamo o drugima, i dozvolili sebi da zivimo? Dozvolili sebi da osetimo sasvim mala sasvim ljudska sasvim obicna zadovoljstva, i da im dozvolimo da nam izmame osmehe, skrivene osmehe koje nismo crtali za druge, osmehe koji nisu pravljeni za prodaju?

Umorimo li se ponekad? Znamo li zasto "drugi" ne vole umorne? Da li umor znaci poraz ili kraj? Da li takav kraj moze ikako i ikada biti novi pocetak za umornog coveka? Treba li uopste umornom coveku novi pocetak?

Ako provodimo zivot trudeci se da se sto bolje prikazemo svetu, glumeci sebe u predstavi za druge, koga onda glume profesionalni glumci? Da li glumimo bolje od njih? Zasto samo oni dobijaju oskare? Pa oni su za nas amateri.

Da li smo mi ono sto mislimo da jesmo? Da li smo ono sto zelimo da jesmo? Da li smo ono sto drugi vide u nama?

Znamo li zasto volimo da se vezujemo?
Zasto moramo imati spremljen odgovor na pitanje: ko si ti?
Da li smo ono sto zelimo da jesmo, ili smo ono za sta smo se najcvrsce vezali?
Zasto nas jezik ima reci za sigurnost i pripadanje,  i zasto ne postoji rec za "biti ceo, biti svoj, biti dobro sa sobom, vladati svojim telom, umom, biti svestan svojih zelja"?
Zasto je vezivanje pozitivna asocijacija?
Zasto se trudimo da izgledamo kao grupa kojoj tezimo? Ne odecom, nego treningom, fitnesom, ishranom, zubarom, oblikujemo fizicko telo da bi se precizno uklopili u jedan sloj. Jednom sloju pripada samo jedan fizicki izgled, drugaciji se ne tolerise. Propisano je kako treba da izgleda svaki sloj. Da li se izgledom guramo u neki sloj? Da li je i telo prinudjeno da se menja i osudjeno da glumi japija, budalu, konzervativca, sportistu, poslovnog coveka, ekscentrika, gurmana, prosjaka, naucnika, vernika, rokera...?

Zasto se uzasavamo samoce?
U kom uzrastu i zasto smo postali sebi i sudija i dzelat, a prestali da budemo sebi prijatelj?
Da li je zaista bolje biti neciji ili biti svoj?
Koliko cesto se probudite sa velikim znakom pitanja iznad glave?
I gde i kako uspevate da sakrijete toliki znak pitanja?

Mnogo je pitanja.
Srecom, odgovora ima.
Izbor je lak.

...

...ili nije?

недеља, 12. октобар 2014.

Vatra

Vecina ljudi celog zivota izbegava direktan susret sa vatrom, sa bilo kojim pojavnim oblikom vatre. Hladnoca je nacin opstajanja koji garantuje zivot bez briga, trzavica, stresova... zdrav i dug, bez oscilacija i prejakih emocija. Nose kisobran, oblace se i zive neupadljivo, glasaju za vlast, i jedino cega se plase je promena.

Postoje ljudi koji provedu zivot pokusavajuci da zapale neku vatru. Uglavnom ne znaju zasto, samo slede instinkt. Ne uspevaju, jer je, osim neophodnog instinkta, potrebno i malo razumevanja. Jedan neuspeh za drugim stvara dzangrizavca, mrzitelja, ali nikada iskrenog buntovnika.

Retki su oni koji uspevaju da zapale poneku vatru. Ali njihova sreca nije prevelika, jer se samo retke vatre odrze. Vetrovi i memla, naizmenicno, mogu ugasiti skoro svaku vatru. Ipak, ne odustaju, i svaki plamen koji ugledaju smatraju sopstvenim uspehom. Raduju se tudjem plamenu jednako kao svom, shvatajuci da su sve vatre deo iste celine, konacno i deo nas.
Izgleda da je Prometej u toplini vatre sakrio ljubav, i obe doneo ljudima.

A ja?
Ja sam onaj koji na ledjima nosi kante sa benzinom.
Dolivam gde god mogu.
A mogu.
(Nebo puno svitaca - Bane Djakovic)

среда, 08. октобар 2014.

Kolibri

Kada kolibri pronadje cvet, ma koliko cvet bio otrovan, on nece otrovati kolibrija.
Mnogi misle da kolibri dovoljno pazljivo jezikom i kljunom izbegava otrov, i vesto uzima samo nektar.


Ja volim da mislim da cvet stiti kolibrija.


Kada jednom napravis takav izbor,
kada odlucis da poverujes da cvet stiti kolibrija,
to ce se stvarno desiti.

Znaces tada ko si, zasto si i kada si.

Ima li covek pravo da izabere po svom srcu?
Da ne prati zakone?
Da bude otrovan cvet, a da ne ubije?

Ako se nikada niste zapitali, mozda ste kolibri a ne cvet.


Zasto kolibri ima izbor da uzme sok i zaobidje otrov?
Ima li cvet taj isti izbor, da ne dozvoli kolibriju da se otruje?

Ima li covek izbor?

Sve ih je isti tvorac stvorio. Od istog su stvoreni. Po svom liku ih je stvorio. Imaju 99% isti dnk.
Ako tvorac ima izbor, mogu li i oni koji su po njegovom liku napravljeni da biraju?

Moze li cvet, ako to pozeli, da odluci da ne otruje kolibrija?

Kolika je snaga zelje? Moze li jedna takva, naizgled nedostizna zelja, da promeni coveka na bolje?
Ako otrovan cvet poveruje da moze da ne ubije, nece vise ubijati.
Ako covek poveruje da moze da ne ubije, nece vise ubijati.

Raj i pakao

Znate li kako izgleda raj?
Raj je kada niko nista ne ocekuje od vas. Niste optereceni ni obavezama ni brigama.


Pakao je to isto.



уторак, 07. октобар 2014.

Hakim Bej

"Stvari su ono sto jesu samoniklo... sve je prirodno... sve je u kretanju kao da postoji Istinski Gospod koji ih pokrece - ali ako potrazimo dokaz za ovog gospoda ne uspevamo da nadjemo ni jedan."
(Kuo Hsijang)
- Bez poznanja tame (telesnog znanja) ne moze postojati znanje svetlosti (gnoza). Dva znanja nisu samo komplementarna: naprotiv, identicna su, poput iste note odsvirane u razlicitim oktavama. Tonovi koji su u sukobu mogu da cine harmoniju ("haos je suma svih poredaka").
Maskirani, ritualizovani, realizovani kao umetnost, termini preuzimaju svoju tamnu lepotu, svoju "Crnu Svetlost".
Umesto ubistvo kazite lov; umesto rat recite buntovnistvo, ne revolucije klasa i moci, nego vecnog buntovnika, mracnog koji otkriva svetlost. Umesto pohlepa recite zudnja, nesavladiva zelja, luda ljubav. A onda umesto gladi, sto je neka vrsta sakacenja, govorite o celosti, obilju, velikodusnosti sopstva koje se spiralno krece prema spolja, prema Drugom.
Bez ovog plesa maski nista nece biti stvoreno. U najstarijoj mitologiji Eros je prvorodjeni Haosa. Eros, onaj divlji koji ukrocuje, predstavlja vrata kroz koja se umetnik vraca u Haos, jedno, i potom ponovo vraca, vraca se iznova noseci jedan od obrazaca lepote.
Umetnik, lovac, ratnik, onaj koji je strastan i uravnotezen, i pohlepan i nesebican do krajnjih granica.
Moramo se spasti od svih spasenja koja nas spasavaju od nas samih, od nase animalnosti koja je takodje i nasa anima, sama nasa zivotna sila, kao sto je i nas animus, nase samo-omocavanje, koje se cak moze ispoljiti kao bes i pohlepa.
Vavilon nam je rekao da je nase telo prljavo, sa obecanjem spasenja on nas je porobio. Divljina je raj, cak i sada.
Nijedna slobodna licnost nece umreti zbog tudjeg bogacenja.
Glad stupa u postojanje samo sa civilizacijom spasitelja, svestenika-kraljeva: zar nije Josif bio taj koji je ucio faraona da spekulise zitom i, indirektno, zivotima?
Nasuprot ovome, umetnik poseduje ples maski, totalnu radikalizaciju jezika, invenciju "Poetskog Terorizma", koji ce udariti, ne na ziva bica nego na maligne ideje, povaditi eksere iz poklopca na sanduku nasih zelja. Arhitektura gusenja i paralize bice dignuta u vazduh samo nasim potpunim slavljenjem svega -
cak i tame.

Znanje, istina, dobrota

Mali ljudi pokusavaju da se domognu znanja.
Trose svoje vreme, jedini kapital kojim raspolazu, pokusavajuci da se domognu znanja.
Znaju li zasto? Ne znaju, naravno. Ocekuju da ce im znanje, koje ce mozda pronaci, dati odgovor.
Tako trce kroz zivot, pretvarajuci svoje vreme u nevreme, sireci nesrecu i trazeci ono u sta nikada nisu iskreno poverovali.
Vaspitanje gusi decu da sto pre odrastu, da sto pre prestanu da budu mladi, i da postanu dobri tragaci za znanjem, sto vise nalik odraslim izgubljenim tragacima. U tome je sva ironija: da bi tragac nesto pronasao, on prvi ne sme biti izgubljen. Izgubljen tragac je lovina.
Jedu zdravo, spavaju zdravo, zive zdravo, da bi kupili vise vremena za trazenje znanja. Odrekli su se mladosti da bi produzili svoju starost, traganje.
Tek retkima pozna starost donese spoznaju, istinu da je jedino vredno u zivotu sam zivot, upravo ono cega su se jos u mladosti odrekli. Ali tada je kasno, jer povratka u mladost nema.
Cak ni takva spoznaja nije znanje vredno divljenja.
Tek retki zive, ismejani od okoline, izopsteni iz drustva, obelezeni i spoticani. Tragaci za njih govore da su slabi, neuspesni, da su van realnosti, van sveta, van istine.
Kao da "vecina" ima monopol nad istinom.
I dok nesrecna vecina trosi mladost i svoje prazne zivote na trazenje znanja, retki prepoznaju da je istina veca od znanja. I umesto da prihvate tu sasvim obicnu istinu koju vide, istinu koju osecaju, koja je jednako u njima kao i oko njih, oni postaju tragaci za nekom "vecom" istinom. Veruju da se razlikuju od tragaca za znanjem, jer je njihov cilj -istina- daleko skuplji i vredniji od znanja.
Veruju da je istina koju traze nepromenljiva. Ali onog trenutka kada su se usudili da "veruju", odrekli su se istine. Izgubili su cilj.
Zivoti im prolaze, a oni ne nalaze ono sto traze. Postaju ljuti, ogorceni, pocinju da mrze, i spremni su da svakoga ko je jednako neuspesan, svakoga ko je nalik njima, razapnu na krst.
Da ubiju.
Na kraju i sebe. Ubistvo se uvek zavrsava samoubistvom.
I dok jedni sire svoju nesrecu i skracuju deci mladost trezeci znanje, drugi ubijaju u ime istine. "Jer istina je iznad znanja, i trazi zrtve", govore dok peglaju uniforme.
Niko ih ne moze osuditi surovije nego sto su oni sebe osudili: na mrznju, na promasene zivote, nesrecnu decu...
Nikada Zemljom nece hodati ni bog ni djavo koji moze izreci strasniju osudu.
Dostici znanje ili istinu moze samo onaj ko u sebi ima dobrotu,
onaj ko nije dovoljno star da bi se dobrote odrekao:
Dete.
Kada covek u sebi ima dobrotu, sve sto spoznaje dobrotom meri. Tada i znanje i istina izgledaju obicni, mali, ali potrebni i korisni. Dobar ih prihvata takve, male, obicne, i bez velikih reci, ceremonija, mistifikovanja i slavljenja, nosi ih u sebi.
Dobrota pomesana sa istinom i znanjem nudi svrhu, smisao, cilj. Nudi razlog i put.
Dobrota je vezivo koje spaja coveka sa istinom i znanjem. Samo dobar covek moze spoznati.
Znanje jeste vredno, istina je verovatno najvisa tacka u svemiru, ali dobrota uopste nije sa ovoga sveta, iz ove dimenzije.
Njena prapostojbina je tamo odakle svi dolazimo, i cemu se svi kad-tad vracamo.
Dosli smo ovde u tolikom broju da bi doneli po parce dobrote iz svoje prapostojbine. Dobrote koja ce oziveti ovu planetu.
Ne u dzepovima, bez dzepova se radjamo, nego u decjim srcima. Kako rastemo, rastu srca i u njima dobrota.
Jedino sto je zajednicko svim ljudima je dobrota koju nose u sebi. Svi je razlicito sakrivaju, ali je svi imaju jednaku.
U staroj prici o silasku iz Edena govori se o drvetu znanja, legendi o padu. Dobrota se ne pominje, iako je legenda njome pisana. Matori je, da bi ugodio svojoj deci, ceo svoj vrt, sa svim zivim stvorovima, premestio na Zemlju, donoseci dobro i svojoj deci i svemu stvorenom.
Tu dobrotu, taj svadbeni poklon od Matorog, cuvamo do danasnjih dana. Duze od vatre.

четвртак, 02. октобар 2014.

Hrabrost


Sta nam to, pored ociju, nedostaje da bismo videli?



Ovca

Kada gladni vuk utrci u stado ovaca, jedino sto svaka ovca zeli je da sto kasnije dodje na red.
Nikakva pobuna, otpor, cak ni blejanje, ne dolazi u obzir.
Vuk odvaja jednu po jednu, i do jutra su sve ovce zaklane. Da li je poslednja ovca, dok joj je vuk zubima grizao vrat, razmisljala o tome kako je srecnija od drugih ovaca, nikada necemo saznati.

Kada strsljen, privucen mirisom meda, provali u kosnicu, sve pcele krenu ka njemu. Naizgled bezumno napadaju, gurajuci se koja ce pre, ubadaju ga zaokama i uz par poslednjih trzaja krilima padaju. Posle samo nekoliko minuta, dno kosnice je, kao najdeblji tepih, prekriveno hiljadama malih tela. Iako otporan na pcelinji otrov, strsljen uboden hiljadu puta pada medju bezivotne pcele. Tada kosnica nastavlja da zivi, oslabljena, ali sa voljom i ciljem, kolektivno svesna svoje svrhe.

Neki narodi se organizuju kao pcele, a neki kao ovce.
U trenutku opasnosti ovce razmisljaju o sreci.
U trenutku opasnosti pcele razmisljaju o opasnsti.
Biti ovca je izbor. Biti pcela je izbor.
Covek je samo skup sopstvenih izbora.

Psihopata

Kada nekome ucinis nazao,
Ili vidis coveka u nevolji,
Mozes osetiti tugu, nemoc, bes. Mozes osetiti srecu i lagati sebe da si srecan jer nisi na njegovom mestu.
Mozes osetiti glad, strah, ishalucinirati mirise i boje, pozeleti da pridjes… Da pomognes.  
Ili da zgazis.
To samo znaci da si covek, iznutra topao, ziv i pun sokova. Nalik svom dedi, Adamu, prvom smrtnom coveku, bozjem najboljem crtezu na zemlji nacrtanom.
Zapisano je da je matori tada crtao sebe.

Ali, ako si povredio, udario, uvredio, i nista od ovoga ne osecas, robot si. Robot stvoren od srafova, bez umeca da ista promeni, bez izgleda da u srafove uvede ljudski ritam i ljudsku toplinu, nemir, zelju. 
Osudjen - vecan kao svaka reciklirajuca sprava - bez nade da ces ikada postati nesto osim toga.
A mozda uopste nisi rodjen kao robot, nego si se srafovima hranio i u glavu ih gurao, i jednoga dana samo prestao da budes covek. Nikada zaista nisi postao pravi robot, nalik osudjenicima kojima si okruzen, kojima sluzis. 
Oni to znaju.