Naučno otkriće je podudaranje uma i stvarnosti.
Poklapanje misaone slike i stvarnosti.
Do njega se ne dolazi učenjem, nego otvaranjem uvida prema nepoznatom.
To bez hrabrosti ne biva.
Nekada su vlasti govorile:
Kada uspemo, ako mi budemo pametni a vi vredni, jednog dana ćemo jesti zlatnim kašikama.
Sada govore: vaše kašike su zlatne. Ne verujte svojim očima; ako vam ne izgledaju zlatne znači da pogrešno vidite. Verujte nama umesto svojim očima.
Dobar čovek ne može da dozvoli sebi da bude vođen. Ni od velikih sila, ni od političara, ni od obećanja. Dobar čovek taj izbor nema.
Škola je važna ako deca uče korisne stvari. Ako uče nekorisne tada nije.
Nekada je škola učila zanatima, pismenosti, filozofiji, vrlinama. Onda je došao kapitalizam, moderno robovlasništvo. Pojavila se potreba za uniformisanjem izgleda, ponašanja, znanja. Društvo klonova je ideal totalitarnog društva.
Kada su shvatili da je nemoguće napraviti da svi jednako znaju, odlučili su da naprave da svi jednako ne znaju.
Da se slobodni ljudi ne bi ujedinili u stavu "neko nas sistematski jastuči u mozak" uvedena je konkurencija. Konkurencija sprečava udruživanje ljudi predstavljajući jedne drugima kao opasnost, pretnju. I kada dostignu svest da razumeju manipulaciju, ljudi ne uspevaju da spreče najjači adut - strah od drugog, od konkurencije.
Revolucija nije rešenje jer menja pravila ali ne i ljude. Ljude mogu promenii kućno vaspitanje, mlade crkve, učenje o zdravom životu, o ljubavi i pomaganju, pa i knjiga koja sklanja fokus malog čoveka sa potrošačkog na duhovno.
Loša škola je važna globalnom nacizmu, dobra škola uči ljude da budu dobri.
Pobuni se, uvek. Bez obzira na ishod. Makar završio u lancima. Jedini način da se osećaš kao čovek.
Ako očekuješ pomoć od partije, organizacije i vođe, bog se neće mešati.
Ako očekuješ da te spasi Putin, Bajden i neki sličan Kurc, bog će se skloniti i neće se mešati.
Ako se uzdaš u sportske šampione, nacionalni ponos, bog će se skloniti.
Ako očekuješ da te spase ekonomski tigar i strani investitori, bog će ćutati.
Ako očekuješ da će da te spase Struka i preventivne mere, bog se neće mešati.
Ako se uzdaš u svoju snagu, mišiće i bogatstvo, bog to neće sprečiti.
Ako se uzdaš u vojsku, našu ili njihovu, bog će dozvoliti i neće se mešati.
Ako se uzdaš u mantije, litije, ikone i vodicu, bog se ni tu neće umešati.
Ako se uzdaš u znanje i intelekt, veliki prasak i vanzemaljce, bog će se tiho skloniti.
Ako veruješ u izuzetnost rase, nacije, partije, kluba... bog neće intervenisati.
Ako se uzdaš u boga i obratiš mu se na "ti", kao prijatelju, pitaće te kako može pomoći.
Jer prijatelj se ne odbija, a naročito kada je u potrebi.
Bog je veran i kada čovek nije.
Naročito kad čovek nije.
Ako se obratiš nekome koga voliš, nekome ko te voli, dočekaće te raširenih ruku.
Samo je ljubav veća od boga.
I nas, i njega, stvorila je ljubav.
Nekada su ljudi sa ovih prostora na pogrešnu reč potezali oružje,
na državni pritisak odlazili u hajduke,
ginuli u borbama, jer je borba veća od čoveka,
prihvatali žrtvu zarad pobede.
Pobeda je uvek donosila slobodu.
Razmagnetisali smo se.
Reči su ostale zaglavljene u pesmama koje niko ne pamti
i knjigama koje niko ne čita.
Mir, stabilnost, magarac, su novi bogovi.
Razmagnetisali smo se.
Zaboravili da je mir privilegija snažnih, a stabilnost vrednih.
Uzdamo se u magarca.
Kad dođe zaborav magarac dobije glavnu ulogu.
Razmagnetisani čekamo da nam neko da platu,
zaštitu, sigurnost, granice.
Ekologiju. Puteve i zajmove. Sto evra pride.
Da neko drugi za nas osvoji Kosovo.
Razmagnetisali smo se i od crkve. Od morala, svetaca, praznika.
Crkve su nekada bile dobri ljudi, braća. Nikada zgrade.
Tržni centri su novosagrađene crkve, mek nudi pričest, starbaks krv boga, hm i zara ikone.
Plastična kartica bog.
"Uzdam se u Vučića".
Razmagnetisali smo se.
Gugl će, koliko vidim, ubrzo zatvoriti i ovo mesto. Suvišno mu je.
Ali mene neće, uporno puštam struju kroz kalemove i širim magnetno polje.
Namagnetisan sam, oštro odbijam i snažno privlačim.
Ne uklapam se u razmagnetisan prosek.
Hvala bogovima na tome. I vama :-*
Ono što uradiš danas ne ostaje u današnjem danu,
nego nastavlja da postoji u vremenu.
Ima snažno dejstvo na, samo naizgled daleke, buduće događaje.
Cigla koju loše postaviš na prvom će se pokazati tek kada jedanaesti sprat počne da se ljulja.
Kao kada presoliš jelo, nekad ni ne primetivši grešku.
Ispoljiće se kasnije, kada gladni uzmu kašike.
Isto je kad uradiš nešto dobro.
Dela počinju da žive kada njima dođe vreme,
bez obzira na naša očekivanja i želje.
Dobra dela se ne čine, nego zasejavaju.
Neka će izrasti za našeg vakta, neka neće.
Ali će svako roditi plodove.
Kako učiniti da loša dela izrastu tek u vremenu kada neće biti loša?
Kako isprogramirati vreme događaja?
Mudrac koji je napravio točak nije dugo čekao. Njegovo delo je odmah zaživelo, radi i danas.
Bah nije bio te sreće, njegova dela su oživela posle njega.
Šta čovek može posedovati?
Da li čovek može posedovati, recimo, njivu?
Može napraviti papir, udariti pečat, može platiti porez (vlasniku?), može je obrađivati i natapati znojem.
Na kraju u njoj biti zakopan.
Čovek može biti i vlasnik piva koje je popio, ali pivo brzo nađe izlaz.
Šta znači vlasništvo? Čovek ne može da poseduje.
Osim kada zavoli. Čovek koji voli je vlasnik osećanja,
ali verovatnije je da ljubav zauzima čoveka.
Da li čovek može biti vlasnik sreće?
Može li urediti život da stvori uslove i postane srećan?
Glavna osobina sreće je da je nepredvidiva. Ne može se planirati niti stvoriti uslovima.
Sreća ne dolazi drugačije nego iznenada.
Planiranje je bežanje od sreće.
Sreća nije stvar inteligencije nego hrabrosti.
Kad si mlad imaš maštu. Ideje.
Upornost i energiju da te ideje ostvariš.
Nedostaje ti znanje, iskustvo, društveni uticaj, novac... klinac si.
Ideje i mašta se pod teretom realnosti vremenom sažimaju, gase, nestaju.
Prošle su godine. Znanje se uvećalo, i potvrđeno je iskustvom. Zanat je u rukama, kupljene su moćne mašine i oprema.
Društveni uticaj je postao značajan, ime je stvoreno.
I novca ima dovoljno za sve nove projekte.
Ali želje, ideje i mašte odavno nema.
Kada bi ljudi koji imaju znanje i novac, ime i iskustvo,
imali manje sujete,
angažovali bi mlade koji imaju ono što stari nemaju,
mladost, želju, maštu, ideje,
upornost,
i stvorili nešto veliko.
A ako ideje nisu ostvarive samo bi potrošili višak novca.
Potrošili bi sitnu lovu da ponovo budu mladi.
Da se igraju, kao nekad.
A mladi koje su stvorili bi postali veliki ljudi.
Zahvalni i spremni da pomognu.
U stara vremena sede glave su bile čuvane kao bogatstvo, riznica mudrosti. Stari su proživeli ratove i bune, ratujući upoznali daleke zemlje i drugačije ljude, i imali dovoljno vremena da sećanja provuku kroz razum i izvuku vredne pouke.
Starine su pamtile i suše i poplave, bogate žetve i glad, i iz njih učili.
Osim iskustva i znanja stare je odlikovala smirenost. Odluke su donosili hladne glave, mudro i nepogrešivo.
Deca su upijala i napamet pamtila priče starih. Imali su uzore u svojoj kući.
Stari su imali veće uzore - vitezove Obilića, Đorđa, Stepu, Sinđelića... ajd, i Tita.
Učili su mlade vrednostima i idealima, poštovanju i čuvanju.
A danas?
Dok im ne pocrvene oči stari ne trepću i prate koga će Janjoš da udari i dalćega izbace.
Kada im se obratiš odgovor je ili Vučko ili Đilas. Ne razumeju sagovornike, ne umeju ništa da kažu.
Na svako pitanje prepričavaju članke iz informera, manje pismeni prepričavaju teme iz jutarnjih programa.
Tačno je da su nam uništili školstvo, deca uče i znaju sve manje,
ali su pre škola mentalno razorili starce i potpuno izbrisali svako sećanje naroda.
Starima, a ne mladima, su uzori Kristijan i Stanija.
Kako narod postaje primitivniji, traži jednostavnija rešenja. Prihvata sve podele kao crno/belo i tako donose odluke.
Tako glasaju.
Škola je priprema za život.
Kvalitetna priprema za kvalitetan život, ponavljaju nastavnici dok najavljuju štrajk zbog ponižavajućih plata.
Mnogi ozbiljno shvate reči nastavnika, ili ih želja (za što boljem položaju na cilju) vodi kroz školske uspehe do najviših naučnih znanja.
A onda, posle odbranjene disertacije, bolno shvate da je život prošao,
i da je od obećanog dobrog života ostala samo starost.
Kosa se od semestra do semestra proredila, mesečna rata zubaru košta dve prosečne plate,
pa je zaposlenje u stranoj banci ili stranoj programerskoj kući jedini izlaz.
Godinudve, dok ne dođu mlađi i vispreniji, kojima nije potrebna kafa za buđenje.
Kao drugi izlaz nudi se politika, ali je to nečasno zanimanje, takmičenje u brzom lepljenju plakata nasmejanog vođe i varanju naroda u ime vođine razbojničke družine.
Prošlo je vreme AliBabe i 40 razbojnika, sada kada su sve oteli AliBaba otima od razbojnika.
Devojke u diskoteci prilaze, ali pitaju "da li ste vi domar, ne radi sijalica na ulazu?".
Okolo su automobili koji koštaju više nego ukupna životna zarada. Dakle, novca ima u izobilju.
U te automobile ulaze plastificirane plavuše koje su se udale za kontraverzne biznismene.
Za one koji nisu išli u školu.
- Dobar dan, kontrola. Molim pokažite kartu.
- Dobar dan i Vama, ja sam direktor tramvaja, molim pokažite Vi meni kartu.
- Ja sam kontrola, meni ne treba karta.
- Ja sam direktor tramvaja, ni meni ne treba karta.
- Kontrola, karte na pregled, jeR imaš kartu?
- Naravno, volim karte, igram sans.
- Ti si neki šaljivdžija, pokaži kartu ili izađi na sledećoj.
- Ja sam putnik, gospodin, a za vas "Vi". Ne izlazim na sledećoj, Lion mi više odgovara.
- Karte na pregled. Mogu li pogledati vašu kartu?
- Ne, naravno.
- Zašto?
- Ja Vas ne poznajem.
- Ja sam kontrola.
- Pomešali ste me sa nekim. Ja Vas nisam angažovao da me kontrolišete. Kontrolišite onoga ko Vas je angažovao.
- Kartu na pregled!
-
- Jel imaš kartu?
-
- Mogu li da prođem?
- Ne.
- Kartu.
- Peškir.
- Šta peškir?
- Šta kartu?
- Kontrola karata, pokažite kartu.
- Kontrola jezika, pokažite jezik.
- Jel imaš kartu?
- Jel imaš jezik?
Treba zatvoriti sve koji se, u raspaloj državi, u raspalom društvu, ponašaju se i izgledaju kao da žive u seriji Seks i grad.
Čuo sam da je cena karte 89 dinara, ali ako priđete automatu (turskom validatoru) i izgovorite MERHABA BUJRUM automat vam skida samo 21 dinar. :)
Ko ne pokuša ne voli Turke!
Čitam reči onih koji su upravljali drugima,
zajednicama, gradovima, čak i narodima.
Zajedničko je što se svi slažu da je nemoguće vladati nad pametnim i slobodnim ljudima,
i da je nemoguće upravljati njima.
Zato se vladalac, ko god bio, mora isključivo baviti glupim i neslobodnim ljudima,
ljudima sa posebnim potrebama.
Zavisnim ljudima. Onima koji ni sebe ni druge ne smatraju ljudima.
Oni žele usenasepodase, a odmah zatim pisano priznanje, diplomu, orden, plaketu, uverenje... Tetoviranu parolu.
Oni žele i čvrstu ruku koja će ih povremeno odalamiti, da potvrdi da postoji sila iza reči vođe koji brine i ne spava.
Kaže mi sagovornik da je neprijatelj,
(ko god i šta god neprijatelj bio,)
suviše jak, i da se ne vredi uzalud boriti.
"Eto, tako stoje stvari, pa ne može se tu ništa".
Ono što je, u prevodu rekao, je: Nije mi važno,
nije ni vredno ono što treba braniti.
Nek propadne, neću se suprotstaviti.
Ali kada bi to što treba braniti bila plata,
radno mesto, auto, ceger sa pijace, teško stečena diploma
prijatelj, porodica,
i grlom i pesnicama bi ih branio,
bez merenja kolika je sila koja napada.
Neke stvari se bezuslovno brane.
Šta je važno, za šta se treba po svaku cenu pesničiti,
naoružati, boriti do krvi?
A šta je ono za šta se rečima i tastaturama kao borimo,
ali baš i nismo spremni da se odreknemo deset evra, ili nedajbože ugasimo komp i uđemo u pravu borbu?
Ruka mu se pozlatila.
Spomenik eugenici u U.S.A.
Denacifikacija ne poznaje granice.
Zatvaranje kafane je anticivilizacijski čin.
Bistre se porodične, političke, ali i filozofske teme.
Filozofija se, sa svim svojim derivatima, suštinski bavi samo jednom temom:
ljudskom slobodom.
To ni jedna vlast ne voli.
Čak toleriše političke razgovore, pa i vulgarne šale na svoj račun,
zato što je cilj politike plitak - obična vlast.
Filozofija je nepoželjna jer sve njene teme gravitiraju ka slobodi.
Sloboda je ideja koja može da pokrene veće snage nego politika.
Da bi sprečila razgovore o slobodi, staromodne kafane se zatvaraju,
katanče. Raseljavaju na periferiju.
Žbirovi koji rade za vlast nisu razumeli ni reč od onoga što su od filozofa čuli,
pa nisu imali na šta da reaguju.
Kao alternativa zatvorenim kafanama ponuđeni su pabovi, folkoteke i diskoteke,
mesta za opijanja do potpune nesvesti.
Tu razgovora nema jer od preglasne muzike ni sopstvene misli nisu dostupne.
Otvorena su i fensi mesta, bookstorovi po ugledu na okupatorsku kulturu,
ali uz skraćenu kafu od petsto dindži nema mesta filozofskom promšljanju.
Gde su ljudi koji su oterani iz kafana?
Dobri su otišli nigde, ne druže se, ne sastaju, ne razgovaraju.
Loši su se bolje organizovali, svi su na stadionu.
Svakome je potrebna ljudska reč da bi preživeo dan.
To ne može da zameni ni knjiga ni rijaliti.
Svako ima neizgovorene misli koje prete da prerastu glavu.
Zato danas mnogi pišu knjige, objavljuju, potpisuju,
sećajući se, sa nostalgijom, običnog kafanskog razgovora.
U školi naučimo definicije.
Teoreme, pravila, zakone.
Istine u koje se ne sme sumnjati.
U školi prvo naučimo da je sumnja zabranjena.
Odlični učenici su oni koji rano odluče da je naučeno korisno,
i vođeni tom odlukom vredno uče i uvećavaju sva znanja.
Ne znaju razliku između informacija i znanja. Informacije koje nekritički usvajaju smatraju svojim znanjem.
Osrednji uče samo ono što ih stvarno interesuje, čemu će se u životu posvetiti,
dok ostale predmete zapostavljaju i smatraju nekorisnim.
Oni postaju stručnjaci.
I oni ne prave razliku između informacija i znanja.
Loši učenici samo izgledaju lenji,
ali su često sumnjala.
Na žalost sumnjaju neselektivno,
i u istoriju, geografiju, matematiku, hemiju...
Suvoparne informacije ne smatraju znanjem.
Oni će postati neuspešni, zatim buntovni.
U školi naučimo i da reagujemo na zvonce. Naređenja. Autoritet.
Neposlušnost se surovo kažnjava.
Odlični učenici danas glasaju na zvonce.
Osrednji su napravili zvonce.
Loši su ispred, bune se, gladni hrane i pravde.
Policija ih mlati na zvonce, na naređenje u koje se ne sumnja.
Vera je, pišu odlični, stvorila svet, savršen i dosadan.
Da li će ga lepota spasiti, ili će biti potrebno nešto više?
Sumnja je stvorila točak, vatru, struju...
Sumnja je stvorila nauku.
Sumnja je motor čovečanstva.
Odlični će se pobrinuti da otkrića postanu dogma,
ali će sumnjala nastaviti da otkrivaju nove stvari.
Neće se umoriti ni jedni ni drugi.
Neće ni policija.
I nikada neće razumeti da je između znanja,
bubanja/ponavljanja informacija,
i mudrosti, znanja šta raditi sa informacijama,
evolutivni skok.
Skok između robota, nabubanog algoritma,
i slobodnog svesnog bogolikog stvaraoca.
Dobre želje ništa ne pokreću.
Vera pokreće.
Kada poveruješ, desiće se.
Nesrećni su oni koji će poverovati tek kad vide,
kad se desi.
Njima se neće desiti, neće videti i ostaće neverni.
Kada poveruješ da se desilo pre nego što se desi,
desilo se i desiće se.
Duša je večna.
Ljudi žive kao falsifikati. Falsifikat nije trajan, brzo bledi i propada.
Umesto da spoznaju sebe kakvi jesu, zatim prihvate takvog sebe i postanu sebi najveći prijatelj,
zavole i dozvole drugima da ih zavole,
dohvate se popularnih knjiga, priča modernih medija i još modernijih gurua,
i počnu da "rade na sebi".
Izvrše nasilje nad sobom.
Promene izgled, ponašanje, navike, ponašaju se srećno i kada to nisu,
postanu lik sa seminara "kako postati srećan".
Glume tuđe živote umesto da žive svoje.
Bliska perspektiva je pogled iznutra. Čovek je unutra, učesnik događaja, pojava.
Učesnik svog života.
Takva bliskost nudi mirise, boje, dodire, ukuse.
Naravno i bol, tugu, melanholiju.
Bliskost dovodi druge ljude, koji postaju dragi, bliski, voljeni.
Nužno dovodi i neprijatelje, zlotvore.
Život kipi od emocija, sreća i tuga se neprestano smenjuju.
Pogled izdaleka nudi duboko razumevanje, mir. Svest o celini, tišinu.
Neometanost drugim ljudima. Drugi su daleki, nevažni, rađaju se i umiru kao uzorak pod mikroskopom.
Crno-bela slika, bez mirisa i ukusa, bez važnosti i bilo kakvog uticaja.
Izdvojenost iz propadljivog sveta nudi iluziju večnosti, svest o sebi kao višem biću.
Dok ne zakrče creva. Dok ne zamiriše ručak.
Dok ne iznenadi nečiji pogled, osmeh.
Naizgled slučajan dodir.
Tada se falsifikat svom težinom ruši u sebe.
Da li je život trening ili borba?
Čas ili meč?
Davno je zabludeli Hegel pisao o odnosu gospodara i roba, o klackalici u kojoj se periodično smenjuju uloge. Kad rob ojača i opet postane gospodar, bivši gospodar će nužno postati rob. Hegel predviđa postojanje samo ova dva entiteta. Hvala bogovima što nisu dozvolili ni najumnijem Nemcu da stvara svet - jer svet je mnogo bogatiji nego što to jedan Hegel može pretpostaviti.
Ipak, to promišljanje se kao prokletstvo sručilo na svet i odredilo baš ovakav razvoj i tok civilizacije. Zapadna civilizacija je stvorena na Hegelovoj priči i iskeženih zuba preti i plaši.
Svi uslovi za dobar i miran život ravnopravnih a tako različitih ljudi postoje. Sva bogatstva su nadomak ruke.
Nešto ipak nedostaje. U glavi ili u srcu.
Posmatram s prozora, iz jutra u jutro godinama, čoveka koji ima sve preduslove da Živi.
Kupio je auto od stotinak hiljada kao da je kupio kutiju šibica. Višak para snažno preteže nad razumom.
Jutros je satima polirao farove. Juče je satima pokušavao da sinhronizuje parking kameru jer sam mu, nevidljiv, sa prozora, ometao signal na 2,4GHz. Češće pere auto nego što vozi. Uvek sa maskom. Nekidan je, valjda prestravljen vestima, na ramenu nosio džak nečega, brašna, šećera, ko zna. Brisao je graške sa čela i jedva dišući me pozdravio. Rekoh: džaba komšija, kad dođe radijacija sve će to u kantu. Nemir mu je skratio korak, a ja sam samo pokušao da ga probudim. Ima kuće na dva mora ali ne letuje, obilazi ih zimi da ošmirgla zidove i prekreči. Sam, jer majstori "oće da ukradu". Ne izdaje, ne trebaju mu pare, a i turisti kvare, prljaju, kradu. Jedino se plaši lopova. Po celu noć, umesto zadruge, prati pokretne džavelin kamere sa svojih imanja držeći pun telefon da, nedajbože, brzo obavesti lokalnu policiju.
Pokušao je da podigne novac iz banke, ali kada je dobio formular na kojem treba da napiše razlog podizanja, iskrao se iz banke i nikada se više nije vratio. Pita me da li da pretvara "crkavicu" u kripto ili zlato? Kripto pada. Ako kupi zlato prodavac će saznati i ko je i gde živi, i može da proda tu informaciju. Teške misli su mu iskrivile leđa i povećale dioptriju. Jer, u strahu su velike oči.
Da li se robovi rađaju,
ili su indukovani strahovi učinili svoje?
Da li je svaka civilizacija sagrađena na strahu?
Da li se samo necivilizovani ne boje?
Mirna masa emituje gravitaciju, silu i polje koje nema odbijanje. Ubrzanje u prostoru stvara gravitacione talase. Masa se, zbog inercije, tesko promenljivo krece, i, u najboljem slučaju, rotira.
Kreće se kroz prostor, etar.
Ipak, gravitacija ne postoji, postoji ubrzano kretanje Zemlje uvis.
U odnosu na sta ubrzava? Jedino i samo u odnosu na etar.
Stojimo na masi koja inerciono ubrzava, 9,81.
Miran magnet ne emituje ništa. Okružen je poljem koje pada sa kvadratom rastojanja.
Ubrzanje u prostoru stvara električnu struju u objektima koji se približe, koja posledično stvara obrnuto magnetno polje.
Magnet koji rotira oko centra naizmenično zrači sever-jug. Magnet koji brzo rotira po drugoj osi ne menja polje, ali uvija prostor. Kada se nalazi u polju drugog promenljivog magneta, okružen drugim promenljivim magnetnim poljem, kroz njega teku (telurske) struje koje menjaju njegovo polje. Zagrevanje je nuspojava.
Rotiranje magneta oko ose koja ne menja polarizaciju je razlicito kada se nalazi u polju sever-jug, i kada se nalazi pod uglom od 90 stepeni, van uticaja Zemljinog polja.
Elektromagnet emituje samo magnetno polje. Promena struje čini promenljivo magnetno polje izazivajući indukciju na telima u blizini.
Kretanje elektromagneta (kroz koji tece naizmenicna struja) u prostoru, ili rotacijom, krivi električne i magnetne osobine prostora. Takvo polje deluje na sav živi svet - u polje se prvi put uvodi vreme (kao frekvencija).
Obična žica, provodnik, antena, i emituje i prima elektromagnetno polje.
Kilovati, volti puta amperi, se antenom prilagođuju i predaju etru.
Rotirajuća antena, čija je brzina rotacije bliska emitovanoj frekvenciji, stvara talase koji se umnogome razlikuju od zračena helikoidalne antene kojoj se menja samo polarizacija. Uvrtanje elektromagnetnih talasa, ili kretanje kroz prostor, menja frekvenciju (nalik doplerovom efektu), menja vreme.
Statički potencijal na provodniku stvara napon ka okolnim objektima. Rotiranje provodnika pod visokim potencijalom pretvara taj provodnik u antenu koja na neki način emituje energiju, ali to nije elektromagnetna energija, to nisu elektromagnetni talasi. To je promenljivi potencijal koji nema brzinu prostiranja, nije vezan za vreme kao elektronagnetni talas, i prenosi se trenutno.
Na prijemnoj strani bi bila antena koja rotira istom brzinom, sinhrono, u fazi.
Zemlja ima magnetno polje koje rotira po osi koja ne menja polove. Kroz nju teku telurske struje koje greju i dubinu kopna i sva mora, što znači da rotira u tuđem magnetnom polju. Koristiti telurske struje, jednosmerne, je sasvim moguće, potrebno je naći dve bliske (sever-jug na par stotina kilometara, recimo,) tačke u tlu sa različitim potencijalima i spojiti ih dalekovodima koji vode do elektrane. Kvarenje toka telurskih struja izaziva klizišta. Tamo gde nema klizišta struje su jake. U odnosu na okolni prostor je naelektrisana. U sebi ima dodatno elektrostatički napunjen kondenzator čiji su polovi tlo i gornji slojevi atmosfere. Dielektrik tog kondenzatora, atmosfera stisnuta između dve provodne površine, ima, zbog svoje geometrije, svoju rezonantnu (šumanovu) frekvenciju, koja je, budući stalno pobuđena rotacijom, neograničen izvor električnih i elektromagnetnih vibracija. To nisu progresivni talasi, a električne promene su jače sa povećanjem visine, sa podizanjem antene, i te dve frekvencije su jedna.
Jedan oscilator, generator, osciluje u prostoru. Priguseno, jer entropija prouzrokuje otpor.
Kada se u istom prostoru, udaljen umnoskom talasne duzine, nalazi jos jedan oscilator, ta dva oscilatora ce teziti da se sinhronizuju.
Neobicno je sto ce otpor koji prigusuje oscilacije biti manji od ocekivanog (dobijenog merenjem jednog oscilatora), cak i kada se uracuna povecana inercija. Ili je otpor manji, a nije, ili se entropija predomislja.
Većinska Srbija voli Kebare, Vesiće, Atlagiće, Pajkiće, Vuline, Sline, Brnabiće, Struku, starlete i mnogobrojne Nevolje.
Voli zaključavanje, voli prisilno lečenje, Deu i Sarapu, mudre misli Dragana J. kod Jovane Jeremić.
Naši ljudi vole uvođenje sankcija prijateljskim zemljama i ljubljenje papuča neprijateljskim.
Vole poskupljenja, Blera u vladi, briselske i druge nesporazume, loženje blata, kišu koju privlači magnet.
Povišicu za policiju, nove škode za komunalce.
Kamere. I još kamera.
Ovaj narod, izbrojah juče, voli i gumene čekiće.
Pa nešto razmišljam, Kuba ima lepu klimu. I ono najbolje: tamo nikada ne možeš zaraditi dovoljno za povratak.
Kome je dobro glasa za vlast.
Kome je loše glasa protiv vlasti.
To je elementarna logika.
Izbrojano potvrđuje da je ovom narodu doobro.
Čestitam na nastavku blagostanja.
Video sam da masa hoće još istog. Još ekonomskog tigra. To bre ovi ljudi hoće. 30e od Sinišu Malog, pa 20e od Vesića, a zatim 100e od Vučka. Zejtin i toaletpapir za sve pare.
Na pogrešan birački spisak su unapred i bezuslovno svi pristali podnošenjem kandidature.
Beograd je, tako, za beogradske izbore imao više upisanih birača nego Srbija (sa Beogradom) za parlamentarne.
Video sam većinsku Srbiju, prvi put u životu.
Tamo gde većina glasa za EU-tanaziju ne treba se igrati demokratije.
Gornje Nedeljice su, čujem, glasale za Rio Tinto.
Vreme je da, ovako ranjeni, već jednom shvatimo da mi nismo kvantitet
nego kvalitet,
i da je vreme da prestanemo igru brojeva.
Šibicaru niko nikada nije uzeo pare, nepobediv je.
Ne treba igrati šibicu, kuglica nije tamo gde misliš.
Jedan pesnik ume da napiše pesmu. To je kvalitet.
Ako mu dodeliš još sto ljudi, ili još hiljadu, hoće li mu pesma biti bolja?
Neće, naravno. Kvantitet ne stvara kvalitet.
Na izborima pobeđuje kvantitet.
Broj. Masa. Količina. Srča. Blato u termoelektrani.
Ne pobeđuje kvalitet. Ne broji se, nepotreban je.
To što neam knjižicu pokazuje da mi nije mesto ovde.
Živimo u ratnom stanju,
ali ne u ratu koji je oko nas, nego u ratu koji je u nama.
Vaspitavani smo, naučeni i dresirani da odmah reagujemo.
Za brzo reagovanje neophodne su informacije iz štampe ili kutije,
i nabubana znanja usvojena tokom školovanja.
Živimo kao kugla u fliperu. Odbijamo se od pobuda, pritisaka, napada, situacija,
haotično, brzo, panično.
Nikada se ne zaustavljamo da mirno promislimo.
Da shvatimo šta želimo.
Umesto da se umirimo, oslušnemo sebe, i potražimo ono što volimo,
ono što želimo,
da odemo na reku bez unapred zadatog plana kretanja i cilja koji treba postici,
mi Reagujemo na život snažno i impulsivno.
Brzo, pametno i korisno.
Kada naučimo da ne radimo ništa
isključimo TV i zatvorimo novine i knjige,
kada naučimo da ne reagujemo na impulse i izazove,
tek tada ćemo iz mira preći u akciju, i prvi put raditi ono što treba nama,
a ne užurbanoj okolini.
Izaći iz ubrzanja, zaustaviti se, ne reagovati.
Odreći se moranja.
Živeti.
"U trenutku kada nemamo slobodne medije sve se može desiti.
Totalitarizam i svaku moguću vrstu diktature čini mogućim to da ljudi prestaju da budu informisani.
Kako možete imati mišljenje o nečemu ako niste informisani?
Ako vas svako stalno laže, posledica nije ta da verujete lažima, već da, zapravo, niko više ne veruje ni u šta.
I narod koji više ničemu ne veruje ne može da se odluči. Njemu nije uskraćen kapacitet za bilo kakvu akciju, nego i kapacitet da misli i sudi, a sa takvim narodom možete da radite šta hoćete."
Hana Arent
"Svaki put kada vidimo neku nepravdu a ne reagujemo na nju, treniramo mozak da bude popustljiv pred zlom.
I jednog trenutka više nismo upotrebljiva bića koja imaju pravo da reaguju, jer smo se izdresirali da ne reagujemo na nepravdu."
Asanž.
Kada država ne omogući svojim građanima osećaj slobode i odlučivanja, kada građani osete nemogućnost da utiču na svoju sudbinu, tada građani silom i sa ulice ruše vladu, pokušavajući da vrate osećaj slobode.
Jedina sloboda koju su prošlim rušenjem dobili je sloboda da u parku slobodno viću da su nezadovoljni, obespravljeni, gladni i poniženi.
A bes, poslednja odbrana svesti, ostaje jedina brana i lek protiv apatije, letargije, katatonije, duhovne smrti.
Nekada su na ulici ljude tukli, danas ih kupuju. Kupljeni ne shvataju da su tim činom prestali da budu ljudi, jer su postali roba koja se kupuje i kojom se trguje.
Svaka roba se, kada prestane potreba za njom, baca na deponiju.
Imaš li vremena za ono što voliš?
Za slušanje muzike, odlazak na reku, druženje sa dragim ljudima... igranje onim što volis?
Za dugo spavanje?
Nekada su živeli robovi kojima je kugla oko noge branila kretanje.
Novo doba je stvorilo robove koji sami kupuju kugle i lance od zlata, radeći da budu što teži.
Težina nudi sigurnost. Sigurno ropstvo.
Njih sa prezirom gledaju robovi vremena. To su oni što život plaćaju vremenom. Čak i kada ne rade teško, čak i kada ne rade nego sede u udobnoj fotelji u klimatizovanoj kancelariji,
nekome su pola života na raspolaganju.
Kravata, dres kod, picnuta robijaška uniforma sa logom firme, potvrđuju da su nečije vlasništvo.
Nalik su kastriranom ljubimcu u toplini i udobnosti gazdine kuće, zahvalni zbog uvek pune činije za hranu.
Bogovi, slutim, nisu imali takav plan kada su ih stvarali.
Veselo društvo odlazi u kafanu. Gladni su i žedni, ali bez novca.
Smelo naručuju najbolja jela, najskuplja vina (koja nikada nisu najbolja),
kuhinja radi punom parom,
konobari užurbano pune stolove.
A negde, tamo, na računu, rastu neki brojevi.
Vlasnik kafane se unapred raduje dobroj zaradi, a konobari ekstra novcu van kase.
Kada izgleda da je sve pojedeno i popijeno, na sto dolazi račun.
Društvo praznih džepova i punih stomaka donosi jedinu moguću odluku: vraćaju račun koji je stigao i naručuju novu turu.
Pohlepan vlasnik kafane pristaje na igru i šalje konobare sa novim posudama prepunim svakakvih đakonija, pride flašu francuskog vina, na račun kuće koja je godinama čekala ovako dobre goste.
Gostima je već muka, jedu silom, ali ne znaju kako se izvući iz duga.
Naslućuju da će kad-tad doći fajront, i strepe od tog trenutka.
Nevešto ubeđuju vlasnika kafane da imaju prijatelje na položaju, ali vlasnik nezainteresovano gleda u kasu i ukucava brojeve. On ima stvarnu vrednost, hranu, piće, osoblje, prostor u vlasništvu, i jasnu ideju koliko treba zaraditi.
Uskoro će fajront.
Svetska dužnička ekonomija se gasi. Fajront.
Ko će platiti, i čime?
Bog je ono u šta nekritički verujemo.
Bog je ono čemu bespogovorno služimo.
Neko veruje u novac, uspeh u društvu.
Neko veruje u nauku, proračune, teorije.
Neko u umetnost, duhovno izdizanje iz blata.
Neko veruje u silu, oružje, pesnice, bombe.
Neko u zgrade sa kupolama, mantije ikone i krstove.
Neko u slobodu, a neko u opozit - sigurnost.
Neko veruje u dedu na oblaku koji pravedno raspoređuje pravdu i nepravdu.
Većina veruje u crni monolit, ekran iz kojega dolaze informacije i uputstva, naređenja. Pretnje.
U najlepše doba života svako veruje u ljubav. Onoga ko ljubav prizna za boga vera nikada ne napušta.
Taj neobičan bog ne živi u intelektu.
Taj bog živi u srcu, i ne haje za žurku u umu.
Ko se pod pritiskom društva odrekne svog srca, ko se odrekne prvog boga, traži surogate u obliku gorenabrojanih bogova.
Surogat je uteha za gubitnike.
Brzina je način života u gradu.
Brzina neizbežno vodi u paniku.
Panika je proizvod iracionalnog straha. Strepnje.
Sa običnim strahom je lako - vidimo, prepoznajemo opasnost i smišljamo taktiku - ili borba ili bežanje.
Strepnja je strah od onoga što ne vidimo. Strepnja parališe razum i u krug vrti jednu jedinu misao, uvećavajući je u svakom obrtaju. Otud dolazi osećaj da vremena nema dovoljno, da vreme ističe i da treba reagovati brzo, instinktivno. Ipak, svaka reakcija izostaje i strepnja raste dok ne postane panika.
Stalni osećaj da nešto nedostaje.
Život u panici je život u paklu. Trka pacova.
Niz neuspešnih pokušaja da pobedimo vreme.
Vreme ne treba pobeđivati strahom, nego mirom.
Kroz stavove drugih ljudi definišemo sebe.
Muzičar mora prvo sebe da dovede u harmoniju, mir, lepotu,
da bi baš to izašlo iz instrumenta ili glasa.
Pesnik, naprotiv, može biti u najdubljoj rupi u sebi, ranjen,
i da iz te rane piše.
Komunikaciju emocijama smo zapostavili, zakržljala je zbog nekorišćenja.
Suviše smo se oslonili na govor.
Ne treba se odricati stečenog. Treba paralelno razvijati, učiti, vežbati drugačiju komunikaciju. Biologija nas u tome ne sprečava.
Šta je to što nam je stvarno važno?
Bez čega ne bismo mogli?
Bez čega bismo mogli?
Šta nam je teret? Šta nas privlači?
Šta volimo? Koga volimo?
Biti pametan znači biti logičan.
Disciplinovano slediti logiku,
od točka i vatre, do obrtnog polja i lasera.
Ali sve nabrojano, sve što je vredno, prkosi logici i ne bi smelo da postoji.
A postoji.
Autopsija pokazuje da ništa u čoveku nije ni slučajno, ni logično.
Autopsija je, zato, čin koji svaki čovek,
a naročito pesnik,
dužan da sam sebi za života uradi.
Da razgrne kolotečinu i žabokrečinu,
i konačno sazna koliko je tog čoveka ostalo unutra.
Šta je raslo, a šta ostalo zakržljalo, nerazvijeno.
Ako to na vreme uradi,
i ako unutra pronađe makar iskru hrabrosti,
moći će da ponovo razgori život.
Taj plamen, ta luča, može napraviti čudo.
Raširile su se prodavnice zdrave hrane.
Od njih su brojnije i daleko uspešnije prodavnice nezdrave hrane.
Džank fud prodaje otrovan otpad, parfemisane bolesne konzervisane iznutrice upakovane u sjajan papir, uz maskiran osmeh uniformisanih prodavaca,
(suštinski jeftinih robova).
Džank se uvek prodaje uz reklamu koja se meri milionima dolara.
Skupa reklama postoji da bi sklonila pogled gladnih sa otrovne hrane na raskoš - čiste uniforme, tačskrin displeje, halogenke, naizgled čiste stolove isprskane benzalkonijumhloridom...
I hrana za dušu može biti džank.
Nekada su knjižare prodavale dela velikih pisaca,
dela koja se nisu završavala na kraju knjige nego su nastavljala da žive u ljudima.
To je bila zdrava hrana.
Danas na polici sa Kafkom i Servantesom ravnopravno stoje Kija Kockar, Suzana Mančić, Zoranah, Ceca...
Nudeći bestseler, prodavci govore da je Aca Lukas napisao jednu knjigu više nego što je pročitao.
Niskobudžetni porno je uvek imao svoju publiku, ali je bio na posebnoj polici u magarećem ćošku.
Te knjige su danas sa istom opremom i u daleko većem tiražu od onoga što jeste književnost.
U izlozima je džank fud sa zlatotiskom na koricama, sa lentama od bogato plaćenih "nagrada za najčitanije" i "književnih ostvarenja godine".
Nove generacije koje nikada nisu čitale klasike neće primetiti razliku.
Iz izloga prepunih Dejzi, Parkera, Džordža, Haralda i Dženifer,
odabraće Jelenu Bačić Alimpić kao manje zlo, i nepovratno otrovati mozak i dušu,
nesvesni da na poslednjoj polici, prekrivenoj prašinom, neotvoreni čuče Sioran, Gutieres i Čehov.
Džank muzika je tek posebna priča.
Telo postaje ono čime se hrani,
mozak se pretvara u ono čime se hrani,
duša postaje ono čime se hrani.
Džank?
Lako je uspavati čoveka,
ali je teško uspavati ono što ga porobljava.
Koja je mera kojom merimo svoj život?
Čovek je kula od karata.
Te karte su decenijama ređali ljudi, neljudi,
prilike, vremena, izbori, odluke,
strahovi i nade. Karakter.
Kada posle više decenija primetimo da neka karta tu kulu ruži,
da je jako važno zameniti je drugom,
postaje očigledan jedini način:
kula od karata će bez ma koje karte pasti. Potpuno srušiti.
Ko će, da li će, i zašto bi od prosutih razbacanih karata počeo novu kulu?
Vreme je dobrano prošlo, ostalo ga je taman za buksnu piva dnevno,
dok ima piva para i čoveka,
iščekujući uzemljenje.
Nije čovek feniks,
čovek je kula od karata.
Karata koje većinom nisu štihovi.
Zlo koje vidimo se ne nalazi u ljudima,
iako okupira i porobljava ljude.
Ono je metafizičko, nematerijalno.
Jedini način izlaska iz zla je neprihvatanje.
Neprihvatanjem izlazimo iz matriksa.
Matriks nudi samo privid i iluziju bogatstva.
Bolje je siromaštvo nego laž,
jer u laži nema ni nagoveštaja slobode.
Ako ga ne spalimo nego vratimo Zemlji
postaće dobro drvo.
Samo gluvi nezainteresovano prolaze.
Ali neko od gluvih je upravo završio sliku,
neko napravio put, posejao pšenicu,
skuvao ručak, vaspitao decu...
Namotao extra coil i spojio na sekundar :-)
Različiti smo, i prirodno je da se ne razumemo.
Ne prepoznajemo dela i dostignuća drugog.
Zagledani smo u sebe i posvećeni onome što radimo.
Čini se da nemamo vremena za drugog.
Čini se da nam drugi i ne treba.
I pčele u košnici imaju različite poslove.
Da bi košnica živela svaka vrsta je potrebna.
Neophodna.
Ona koja donosi med ne može biti vrednija od one koja čuva.
Čak ni od lenjog debelog truta.
Pčele to znaju.
A ljudi?
Život je stradanje. Došli smo da postradamo.
Srećni će stradati u borbi za ljubav.
Neko stradati zbog mržnje. Straha. Lenjosti. Pohlepe.
Mnogi zbog gluposti. Pogrešnih verovanja i očekivanja.
Stradanje je život. Stradanje je Strast i Nadanje.
Umerenost i umirenost su gotovo sinonimi. Oni nisu život.
Dolaze iz straha, ponekad iz lenjosti.
Verovanja u telo, materiju. Čuvanja onoga što se ne može sačuvati.
Patetične nade da se telo može sačuvati.
Naš odnos prema drugoj strani u potpunosti određuje naš život.
Nekada je to neverovanje, odbijanje, ismevanje zbog "naučne" nedokazivosti,
a ponekad nada, katkad vera,
neretko odluka.
Uplašeni izbegavaju i pomisao o drugoj strani.
I zli. Njima druga strana zvuči kao pretnja.
Srećni ne razmišljaju o stranama. Žive svoje ljubavi i ideale, nekada ostvarive a nekada ne,
ali uvek prate želje i slušaju otkucaje, ritam života.
I svoje, a mnogo češće otkucaje onih koje vole.
Voleti se može na mnogo načina.
I svaki je pravi.
Život je radost voljenja.
Volimo, dakle postojimo.
