петак, 19. фебруар 2016.

Gomora

Odavno je pala noc. Ulazak u grad je trajao pola sata, iako nije bilo uobicajene saobracajne guzve. Grad je ogroman, pomislio sam. A onda se setio statistike, i broja 90% onih koji zive u gradovima.
Sa obe strane puta svetlele su zgrade kao lego kockice. Iza svakog od milion prozora je neko ko odlucno, energicno i sa pravom zahteva, trazi, insistira i uslovljava. Zasto? Zato sto moze. Zato sto gotovo bezuslovno dobija.
Svako unutra, u toj svetlecoj kockici, ima svetlo, toplu i hladnu vodu, dovoljno hrane, pornice i serije, rijalitije i vesti, sveze okrecenu zgradu, popravljen interfon, dnevno opran trotoar i odrzavan travnjak. Picu i pivo.
Milioni ljudi iza tih staklenih kockica neumereno trosi. Pusta vodu i seta pse.
Iluziju da stvaraju im daju slicni: ja tebi popravim peglu a ti meni namestis frizuru.  Radili jesu, ali nista nisu stvorili. Beskorisni potrosaci. Paraziti.
Civilizacija je pretvorila potencijalno casne ljude u potrosace.
Oni vise i ne veruju da su ljudi. Sve sto su u zivotu stvorili otislo je kroz wc solju.
Te milione neradnika, nekorisnih jedinki, potrosaca za kojima placu hektari neobradjene i zapustene dedovine, neko mora da hrani, leci i placa za nerad. Nekada su ih seljaci nosili na ledjima, ali su se i oni preselili u grad. Sada jedu pare koje ce uskoro  njihova deca i unuci morati da odrade. Zato decu ne uce istini, da ne bi postali bolji, da ne bi otisli.
Da ne bi, na kraju, priznali da im je zivot prosao u gledanju kroz televizor i prozor, u neradu i nesvesti.



среда, 17. фебруар 2016.

Glad

Secam se, posle jednog teskog pijanstva nedelju dana nisam jeo.
Svaka pomisao na hranu izazivala je gadjenje.
Malaksao, bez snage, pokusavao sam da vodom sperem otrove iz sebe.
Bilo je toliko strasno da nisam znao da li cu uopste uspeti.

Onda sam pozeleo samo jedno: da ponovo budem gladan.
Kako neko moze zeleti glad?
Shvatio sam da je biti gladan velika sreca.
Jer, gladan ce nekako, negde, nekoliko, doci do malo hrane. Gladnom ce i bacen hleb biti najfiniji kavijar.

Sit nece ni traziti hranu.
Odustace.

Kao sto mozemo biti gladni i siti hrane,
jednako smo gladni i siti znanja,
lepote, ljubavi, duhovnosti,
iskustva.
Biti gladan je blagoslov.

Ne dajte ni deci sve sto traze.
Neka budu makar malo gladni.


уторак, 09. фебруар 2016.

Sklad

Van prirodnog staništa čovek ne može da stvara.
Kako prepoznati prirodno stanište?
Tako što su rukopis i napisano usklađeni.
Zbog računara više ne koristimo rukopis, pa treba tražiti podudaranje, sklad, harmoniju stila i reči.
Ne može se pisati strogim slovima i vojničkim stilom o osećanjima. Još manje o ljubavi.
Grotesku smo najpre prestali da razumemo, zatim i da primećujemo.


Sklad je ono na šta nas umetnici delima podsećaju i pozivaju.
Umesto razumevanja poruke, nesposobni da vide slojeve, ljudi traže dokaze za ekscentričnost ili nastranost umetnika, prolazeći pored njegovih dela kao pored turskog groblja.
Pravi umetnik je vreme, život, Hronos koji piše po licima ljudi.
Nekome napiše znak pitanja ili zarez, nekome latinično V, nekoga baš grubo precrta ili nasumično ižvrlja borama.
Ne znam razlog, tek primećujem da najčešće crta prazne linije, i ostavlja ih neispisane. One gušće kao da očekuju note, neke su neujednačene kao da čekaju dečiji rukopis, a one jako razmaknute izgledaju kao da imaju označeno mesto za presudu, pečat i naplaćenu sudsku taksu. 

понедељак, 08. фебруар 2016.

Potrebna veza


Potrebna mi je veza za zaposlenje u agenciji za borbu protiv korupcije.
Cuo sam da su dobre plate, a niske kvalifikacije.
Za radno mesto ustupam svaku trinaestu platu.
Celu, sa regresom, toplim obrokom i prevozom.

Na tom poslu cu preduzimati, angazovati, partijski delati, nametati progres, kreirati i komunicirati, davati i uzimati izjave, biti nezadrziv, neverovatno glup i harizmatican.
Nosicu i siriti duh institucije.
Hapsicu, naravno. I to sve one koji mi nisu ponudili radno mesto.
Postedjen ce biti samo onaj prvi, kome cu davati svaku trinaestu platu.
Zato pozurite. Samo jedan moze biti prvi.


Na glasackim listicima cu ukinuti sva slova; bice samo slike kandidata, jer Veliki Vodja redovno gubi znacajan broj glasova kada prosecan nepismen glasac, zbog puke nepismenosti, zaokruzi pogresnog. Tolike greske ni armija kontrolora ni puni dzakovi listica ne mogu u potpunosti da isprave.


Otvorene kritike cu zatvarati, a zatvorene ponude cu otvarati.
Sve ono sto dolazi sa strane cu prihvatati kao neminovno ili nametnuto, a sve zahteve cu rezignirano odbacivati.
Diktaturu nepismenih cu zameniti sopstvenom.

Demokratski cu sam vladati, i svi ce imati zakonsku obavezu i neotudjivo pravo da me obozavaju.
Svet se ionako urusava, i to je nasa izvozna sansa, mi mozemo biti prvi.

Snaga gluposti je nemerljivo velika.

субота, 06. фебруар 2016.

Kiša

Većina ljudi pripada masi. Gomili.
Nemaju svoje misli, i nemaju potrebe za promišljanjem. Misli mogu da stvore bol,  a i od razmišljanja se mnogo brže ogladni.
Mantre gomile, pročitane na grafitima ili izgovorene u dnevniku, nekritički prihvataju i fanatično brane kao svoje.
Pitanje je da li su oni uopšte ljudi, ili su samo čovekoliki.
Jer, živeti bez mozga ne može ni buba.

Manjina pripada sebi.
Vođeni isključivo sobom, sebi su i uzrok i posledica, razlog i jedini cilj.
Vremenom se pretvaraju u buntovnike.

Retki pripadaju bogovima, svetu, prirodi, nebu.
Zemlji.
Osećaju da su deo, i da popravljanjem sebe popravljaju mnogo veću sliku.

Svako zna kojoj grupi pripada.
I ne bi to menjao po cenu života.

Da li se ljudi rađaju opredeljeni?


Zavisnost od hrane, od droge, interneta, mišljenja drugih ljudi,
od svih neumerenosti,
posledica je ropskog mentaliteta.
Rob ne želi da bude slobodan zato sto ne veruje da ume da bude slobodan.
I kada uspe da se oslobodi jedne zavisnosti, odmah će prigrliti drugu.
Zavisnost nije u objektu, nego u subjektu.

четвртак, 04. фебруар 2016.

Granica


Predugo zivim u uobicajenom uredjenom svetu.
Ne snalazim se. Prirodno staniste mi je nista, sa pogledom koji se pruza od besmisla do beskraja.
Ta granica sveta, izgubljenost za prostor u kome se lakse zivi, ne osudjuje.
Odgovori koje granica nudi nisu razumljiviji od odgovora koje nudi plicak, ali makar nisu konacni.




Kada na putu sretnes sebe, znaces da nisi utekao.
I znaces da ti je glava ucenjena na onome svetu.

уторак, 02. фебруар 2016.

Snegom zatrpani vulkan.

Trazio sam sebe.
Nalazio sam fragmente.
Slazem ih kao mozaik.
Mozda jednom postanem ceo.


Drvo se pali sibicom koja je od njega napravljena. 


Niko vise ne gleda zalazak sunca. Ne dizu glave sa tanjira i korita.
A kada, posle sunca, i oni pocnu da zalaze, nece biti nikoga da njih vidi.
Najvisi narcis je mali pored coveka, 

najveci covek ce kleknuti pred maslackom.

Stvaran svet nije ono cemu "mesto gde se lakse zivi" uci.
Stvaran je jedino licni dozivljaj sveta, a on je hrabrima suprotan od naucenih kanona i protokola.

Prostranstvo se nalazi u glavi, a ne izvan nje. Izvan glave je tesan zatvor, a unutra prostranstvo koje smo stvorili.



Vreme je uzrok i svedok entropije.
Kako izgleda entropija vremena?