уторак, 9. фебруар 2016.

Sklad

Van prirodnog staništa čovek ne može da stvara.
Kako prepoznati prirodno stanište?
Tako što su rukopis i napisano usklađeni.
Zbog računara više ne koristimo rukopis, pa treba tražiti podudaranje, sklad, harmoniju stila i reči.
Ne može se pisati strogim slovima i vojničkim stilom o osećanjima. Još manje o ljubavi.
Grotesku smo najpre prestali da razumemo, zatim i da primećujemo.


Sklad je ono na šta nas umetnici delima podsećaju i pozivaju.
Umesto razumevanja poruke, nesposobni da vide slojeve, ljudi traže dokaze za ekscentričnost ili nastranost umetnika, prolazeći pored njegovih dela kao pored turskog groblja.
Pravi umetnik je vreme, život, Hronos koji piše po licima ljudi.
Nekome napiše znak pitanja ili zarez, nekome latinično V, nekoga baš grubo precrta ili nasumično ižvrlja borama.
Ne znam razlog, tek primećujem da najčešće crta prazne linije, i ostavlja ih neispisane. One gušće kao da očekuju note, neke su neujednačene kao da čekaju dečiji rukopis, a one jako razmaknute izgledaju kao da imaju označeno mesto za presudu, pečat i naplaćenu sudsku taksu. 

32 коментара:

  1. Одговори
    1. Najbolje tekstovi su oni nedovršeni.
      Daju svakom priliku da učestvuje, mašta i dopisuje.

      Избриши
    2. Ne smem ni da pomislim šta bi moglo da stoji iza onih "razmaknutih redova sa označenim mestom za presudu, pečat i naplaćenu sudsku taksu."
      Neka ostane nezavršeno zauvek.

      Избриши
    3. Završetak jedino ima pravo da ispisuje Hronos.
      Sve do tada priča teče i život teče.

      Избриши
  2. Pa hajde onda da zašiljim guščije pero, umočim ga u tamnoljubičasto mastilo i počnem da škripim po finom, belom papiru.
    Kada pišem o ljubavi moram dobro da pazim, ali uvek mi se se omakne mastilo, kane i razalije se u veliku, nepravilnu "krmaču" po skupom papiru i to baš preko "dušo moja".
    Šta sad?
    Sve to me usporava, skreće pažnju i ubija nadahnuće.
    Moje misli jedva su dočekale da odlete u nepovrat.

    I zato više volim brzo da tipkam,da pustim neka osećanja i misli klize i izlivaju se u te prvilne redove vojničkih slova.
    "Dušo moja" ostaje uvek tako čisto i razumljivo.

    Lepo kažeš,svako lice je knjiga, a Hronos pisac.
    Pomislim odmah na Dorijana Greja i uhvati me strah.
    Šta li ću ugledati na svom licu jednoga dana kada stanem pred svoju sliku? :)

    ОдговориИзбриши
  3. Mislim da je obrnuto.
    U ogledalu je slika Dorijana Greja.
    Stvarnost mora biti lepsa.
    Potrebno je samo malo dobrote, makar usiljene, makar naporne i svesne, da bismo poceli da prepoznajemo stvarnost.
    Posmatrati, truditi se da prepoznamo dobro u drugima,
    vodi u poznavanje sebe.

    ОдговориИзбриши

  4. Mislila sam na sve tragove koje život ostavlja na svakom licu zbog događaja na koje ne možemo da utičemo, ne biramo ih, samo nam se dešavaju, često protiv naše volje.

    ОдговориИзбриши
  5. Imas pravo, malo je stvari na koje mozemo da uticemo.

    ОдговориИзбриши
  6. Nekada nisam voleo ljude. Uvek sam nalazio brojne mane. Onda sam shvatio da u njima prepoznajem svoje mane, i da kada ne volim njih ja ne volim sebe.
    Poceo sam da trazim razloge, smisljam opravdanja za slabosti. Istina je da svo zlo dolazi iz slabosti.
    Jos uvek ih ne volim. Ali se trudim da pretpostavim neki strasan a nevidljiv razlog za los postupak. Necu ja time nikoga promeniti, ali cu sebi kupiti malo mira.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tvoje mane, velike i male, deo su tebe.
      Neke su možda živopisne, slatke, privlačne za druge? :)
      Bez njih bio bi neko drugi, ko zna kakav.

      Zazirem od savršenih ljudi, plaše me.
      Zato što znam da zaista savršenih nema.
      Ispod svakog Dr Džekila čuči mister Hajd, a i obrnuto.
      Samo onaj ko uviđa svoje mane trudi se da bude bolji.
      Verujem da kinjiš i sebe i druge,da si prestrog.
      Budi ponosni vlasnik svojih mana, sve dok ih držiš
      na uzdi, kako tako.
      A najbolje malo olabavi. *)


      Избриши
    2. Ako uspeš da razumeš drugog,prestaćeš da ga mrziš.

      Избриши
    3. Mrznja oduzima snagu.
      Kao rana koja krvari.
      Mora se zaustaviti.

      Избриши
    4. Samoživo je voleti sebe, i nepotrebno, skoro izopačeno.
      Izazov je voleti nekog drugog.
      Čik?!

      Nema te količine ljubavi koja može ispuniti prazninu onoga ko voli sebe.
      Nikada mu neće biti dovoljno.
      I od takvog se ničemu ne nadaj.
      I zato uvek voli onog drugog, onog kao ... :)




      Избриши
    5. Uvek postoji "strašan, a nevidljiv razlog za nečiji
      loš postupak."
      Ako se potrudiš, pronaćićeš ga, uvek.
      Razumećeš bolje i njega i sebe.
      Više se od tebe ne traži.

      Избриши
    6. Ali razumeti ne znači i opravdati, a još manje zaboraviti i oprostiti.
      Neka pravda radi svoj posao.
      I neka se istina pobrine za sve ostalo.

      Ta propoved o drugom obrazu, kod koga ona prolazi?
      Zar to nije popust na koji zločinci računaju?

      Избриши
    7. Istina je da na pricu o drugom obrazu racunaju zlocinci.
      Ali je istina da racunaju i dobri.
      Ta prica ima snagu zato sto se svi u nju uzdaju.

      Obraz je snaznije oruzje od pesnice.
      Pesnica moze da zataji, zaspi, moze da se uplasi, odustane...
      Obraz uvek sija kao stit.

      Izgubiti pesnice nije strasno.
      Izgubiti obraz je poraz.

      Избриши
    8. Ta tako milosrdna hrišćanska pouka o trpeljivosti i praštanju, kao da je smišljena da podanike drži u pokornosti.
      Podla je i licemerna.

      Obraz se najlakše izgubi ako dopustiš da svako pljuje i lupa po njemu.
      I još očekuje da mu plemenito dopustiš i okreneš i drugi?!
      E, pa, ne može.

      Istina je da je obraz jači od pesnice, baš zato što se pesnicom ne brani.
      Ali ga treba uvek braniti - dostojanstvom.
      Inače neće "sijati kao štit", kao što sija obraz svakog buntovnika.

      Избриши
    9. I kao što sija obraz svakog pravednika.

      Избриши
    10. Ponudi i drugi obraz. Neko ce udariti, neko se pokajati i celivati.
      Kako hocete da cine vama, tako cinite.
      Cinite dobro ne nadajuci se nicemu.
      Voleti samo onoga koji te voli je obicna trgovina.
      Voli sve, cak i one koji ne cine dobro, jer su i oni bliznji. Ne sudi, deo su tebe.
      Dobar covek cini dobro, kao sto nema drveta dobra da radja zao rod.

      Избриши
    11. Zlikovci ne mogu biti moji bližnji.
      Ne govorim ni o mržnji, ni o osveti.
      Ali za ljubav i dobrotu prema takvima nema mesta.
      Svakome prema zasluzi, a ni za sebe milost ne tražim.
      Svaki čovek ima urođeni osećaj za pravdu.
      I ne treba da dopusti da ga iko gazi, inače nije više čovek, nego gnjida.

      "Kako hoćete da čine vama, tako činite" - zar to nije trgovina?

      Избриши
    12. Jeste van konteksta.
      U nekoj od sledecih recenica govori da nema dva coveka, nego samo jedan. Ja sam i onaj koji daje i onaj koji uzima.
      Relativizovanje svega se ne uklapa u savremen zivot.
      Ali ne treba uklopiti sebe u zivot,
      nego zivot u sebe.
      Biti neuklopljen nije mana.

      Избриши
    13. Biti neuklopljen u ovakav svet je i hrabrost i prednost.
      Najzad se uklapam - sa tobom :)

      Избриши
  7. Sudis, pa presudjujes.
    Uzas. Sa velikim U.
    Lakse je voleti. I bezopasnije.

    ОдговориИзбриши
  8. Aj voli malo.
    Nesto lepo nastaje iz voljenja.
    :*

    ОдговориИзбриши
  9. Po svojoj prirodi covek nije sklon toleranciji.
    Tolerancija je iznudjena norma.
    Jedino sto nam ostaje je razumevanje. Prastanje.
    Tek posle toga moze doci ljubav.

    Zato je ljubav toliko teško dostižna.
    Ne ljubav kao uzimanje,
    nego izvorno, ljubav kao davanje.
    Onaj ko živi u istini toga ne može biti svestan.
    Ljubav i istina su jedno samo ako istina nije nagođena.

    Istina se ne može uređivati, formalizovati.
    Saglasnost može.
    U srednjem veku je vera bila izvor istine,
    i zbog tog nesrećnog izbora su počinjali verski ratovi.
    Od tada drugačiji ratovi ne postoje.
    Kada moć brani istinu, ona vodi iznuđenoj toleranciji.
    Zato se treba vratiti hiljadu godina unazad,
    da bismo izbegli negativne norme.
    Knjige koje nisu spalili hrišćani spaljujući aleksandrijsku biblioteku,
    nude povratak na put sa koga smo nesrećno skrenuli.
    Čovek koji voli nije privržen istini,
    niti pravdi,
    nego dobroti.
    Ima naroda koji veruju da svet počiva na moći,
    neki veruju da počiva na istini,
    ali je najlepše verovati da počiva na ljubavi.
    Sveta dužnost jednih je da brane moć,
    drugih da brane istinu,
    a mi branimo ljubav.
    Jebiga.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Opet diskriminacija i podela.
      Za koji klinac su...

      Избриши
    2. Jebiga?!

      Tačno je da svet počiva na moći.
      Moć ne haje ni za istinu, a ni za ljubav.
      Ali Ljubav ne mora niko da brani, ona sama radi jedino to što ume i opstaje.
      Da, jebe se njoj. :)

      Избриши
  10. Sve je mnogo jednostavnije, bez filozofije, bez istorije, bez reči.
    Samo pogledaj tog jadnika ispred sebe, istog kao ti, zbunjenog, sluđenog, koji ništa ne razume, ne zna šta ga je snašlo, ne zna kuda će i šta će...
    Šta on zna na čemu počiva svet?!
    Samo mu pruži ruku, od tebe dosta.
    I ne govori mu o ljubavi, ni o dobroti, ni o istini, ne govori mu ništa .

    Samo ga zagrli i poljubi. :)

    ОдговориИзбриши
  11. Ne mozes od spolja da pricas o onom unutra.
    Mozes, ali to nije prica o unutra.
    To je jedino prica od spolja.
    Uvek bilo i bice.

    ОдговориИзбриши
  12. Uvek se iznenadim kada se dva kreštava tona neočekivano sliju
    u sklad koji miluje uši.
    Isto kao kada se dve spodobe, po svemu različite i naizgled nespojive, odjednom prepoznaju i udruže.
    Šta njih drži?

    Lako je Lepoti da se rodi iz savršenog.
    Ali uzajamno nadopunjavanje ima moć da nedostatke pretvori u
    Sklad.
    Preobražaj koji uvek i začudi i zadivi :)

    ОдговориИзбриши