Može li se živeti bez brane? Može. Oskudno, siromašno, opasno. Kratko i nesrećno. Gladno i hrane i pogleda. Izgrađena brana je izvor svekolikog bogatstva, ona štiti, hrani i natapa zemlju čineći je plodnom. Zaustavlja bogatstvo da ne iscuri nizvodno. Ona je pojilo, lovište, sklonište. Dom različitima. Rajski vrt.
Brana se mora održavati, čuvati, ojačavati.
Ustava i brana su sinonimi. Ustava zaustavlja. Brana brani, ali i zabranjuje.
Rušenje ustava će stvoriti potop, posle potopa beživotnu pustinju.
Postoji izlaz, ali mi imamo bolje rešenje:
Svuda postoje paraziti, ali ovde su se pojavili paraziti koji parazitiraju na parazitima. Berlinski zid je pao na pogrešnu stranu.
Da li je život bespoštedna borba? Zakon jačeg? Proslava koja traje? Ljubav bez trajanja? Da li je život nepravda? Nepravda jer ne znamo? Možda je strah? Ili putovanje kojem naslućujemo a ne izgovaramo cilj? Rađanje? Sahrana? Slučajni susreti koji to nisu? Periodično osvajanje pa pokoravanje? Ropstvo telu? Ropstvo idejama? aLkoHooll?
Da li je život traženje ili nalaženje? Da li život dajemo ili uzimamo? Šta se podrazumeva i dolazi u paketu sa životom, a šta moramo vremenom steći?
Neko pokušava da nahrani dušu. U filmovima, slikama, muzici, traži emociju. Ono što traži to pronalazi, negde više negde manje, i tako izgrađuje ukus u zadatom smeru.
Neko se trudi da nahrani oči, traži šarenilo, kontrast, specijalne efekte i divi im se. Detalji na skulpturama i slikama hrane oči. Preciznost, filigran, detalji, boje. Ukrasi.
Neko hrani intelekt, traži "filmove sa rupom", nezavršene, one koje postavljaju pitanje i ostavljaju posmatraču da u sopstvenoj glavi sam završi. I u pozorišnim predstavama traže dublju poruku, kao i u slikama, skulpturama, rifovima i tekstovima pesama. Um je uvek gladan.
Neko samo ubija vreme jer je vreme dosada, neprijatelj.
U vremenu koje dolazi proučavaćemo psihologiju ugroženog pojedinca, čoveka sateranog u ćošak. Uživo, u realnom vremenu, gledaćemo ih svakodnevno. U najbližem okruženju, poneko i u sebi. Ali, istovremeno, posmatraćemo iz prvog lica i psihologiju gomile saterane u ćošak.
Dve psihologije dva na isti način ugrožena entiteta su međusobno suprotstavljene i suprotne.
Pojedinac u bezizlaznoj situaciji ima nagon za preživljavanjem, borbom. Razume izvor problema i bori se za život.
Kada se isti taj čovek, u istoj situaciji, okruži gomilom sličnih, neće više videti neprijatelja u onome ko je kreirao bezizlaznu situaciju, nego u onome ko je najbliži. Ubijaće se međusobno, do poslednjeg. Da li će poslednji, u nemoći i ludilu, dići ruku i na sebe, pronaći i u sebi neprijatelja, ili će se resetovati na početnu jedinku sateranu u ćošak, i trezveno usmeriti snagu na borbu ka spolja?
Kao prvo, piše Švab(o): pandemija je dobrodošla, kao prozor velikih mogućnosti.
Kao drugo, pitanje jedne svetske vlade je najvažnije pitanje. Tamnim i religioznim pogledima - tradiciji i predrasudama - će biti objavljen rat.
Kao treće, privatna svojina će prestati da postoji, ekonomija korišćenja će vratiti vlasništvo u ruke kolhoza. Ne zove ih Švab(o) kolhozima, ali kao da je prepisivao drugove Iliča, Beriju i Trockog. Novac koji se može sakupljati pa čuvati će prestati da postoji, postojaće samo digitalni novac.
Četvrto, zelena energetika će, uz oružanu pretnju, zameniti fosilna goriva. Države koje imaju fosilna goriva, ugalj i naftu, neće smeti da ih koriste. Razvijene države koje prave zelene generatore za sunce i vetar, sada razvijene države, će ubrzano postati vlasnici malih država koje će morati da kupuju skupu i nedostatnu zelenu tehnologiju. Biće zakonski ograničena potrošnja vode, struje, hrane i industrijskih proizvoda. To će značajno smanjiti broj stanovnika jer se time smanjuje rizik od novih pandemija.
Peto, digitalizacija će ući u sve pore života. Automatizacija i robotizacija će otpustiti manuelne radnike iz fabrika, restorana, proizvodnje. Klaus zato predviđa garantovani novčani dohodak svima koji su "vakcinisani dakle poslušni". Zvuči kao "mislim dakle postojim".
Kao šesto, produžava se digitalizacija svih sfera društva, uključujući digitalno nadgledanje, kontrolu nad ponašanjem i kretanjem ljudi uz pomoć tehnologija za prepoznavanje lica. Kontrola je neophodna da bi se zaustavile buduće pandemije, piše Švab(a).
Sedma tačka se odnosi na zdravlje, podrazumeva redovna testiranja, i kazne za neposlušne. Nacionalni i državni pasoši će biti ukinuti i njih će zameniti zdravstveni pasoši. Ograničenja i kažnjavanja za lica koja izbegavaju pridržavanje pravila medicinske nauke mora biti uneto u zakone.
Naša vlada je pala, izbori su bili baš na pomračenje Sunca. Skupština je nelegalna, neizabrana, neustavna. Ministrima su falsifikovane diplome tek najmanje krivično delo. Narod se pobunio. Predsednik sprema izlaznu strategiju. Država se urušava.
Američka vlada je pala, izbori su falsifikovani. Senat je nelegalan, neizabran. Predsednik je nesposoban da brine i o sebi. Država se urušava.
Francuska vlada ne pravi ustupke demonstrantima, nego ih dodatno grupiše i ojačava. Pitanje je vremena kada će ih naoružavati. Država se urušava.
Nemačka menja Merkelicu militantnim desničarima. Već viđeno 1933. Država se urušava.
Rvati imaju šizofrena cepanja između predsednika i premijera, dok bes naroda raste. Država se urušava.
Austrijanci zabranjuju život i primoravaju sopstvene građane na pobunu. Država se urušava.
U Australiji je policija oružano napala svoje građane i navikava ih na građanski rat. Država se urušava.
A od danas narod Rusije formira "Сорок сороков" koji se bore protiv represije koju je nedavno uveo Putin. Narod protiv vlade.
U nekim državama crkva se pravi mrtva, u drugim samoubilački kolaborira sa vlastima.
Nacionalne države će preko noći prestati da postoje. Negde uz puno krvi, negde tiho. Novac će izgubiti vrednost i prestati da bude sredstvo razmene. Kada posle planskog rušenja narodi doobro ogladne, kada se bez hrane i struje vrate u srednji vek, biće im pružena ruka spasa. Moćne kompanije će starim hlebom i strujom kupovati čitave regione sa zatečenim stanovništvom, korupcija naroda je već uspešno isprobana.
Kompanije će tada doneti svoje zakone i sprovoditi svoje interese.
Srećniji će robijati u državi "astrazeneka" i "mikrosoft", manje srećni u državama "sinovak" i "ziđing". Život će biti jeftiniji od kondoma. VB će zameniti AV. Srećna nova 1984.
Nisu morali da nas bombarduju, sasvim je dovoljno što su doveli kvislinga na vlast.
Ako Blek Rok poželi da, recimo, Beograd pretvori u veliki teren za golf, naštampaće gomilu para i dati partiji, a kvisling će tu teritoriju oglasiti javnim dobrom, bagerima porušiti i poravnati grad i to o našem trošku, efikasnije od tepih bombi, zatim zasejati najkvalitetniju englesku travu. Zabosti zastavice kraj rupa gde su bili vaši domovi.
Po zakonu koji je potpisao vaše imanje više nije vaše imanje, vaši stanovi više nisu vaši stanovi. Više ne posedujete ništa osim četkice za zube. Više ne postoji imanje koje nije na prodaju. Svemu je dodeljena cena i javno oglašeno za prodaju. Niste vlasnici zemlje. Ničega. Postali ste nomadi, apatridi.
Partija vas prodaje, deo po deo. Doći će red na svakoga, na svaku kuću, dvorište, park, po zakonu, samo je pitanje vremena.
SA jedinice odane partiji, "navijači", će, kao nekada Remove jedinice, čekićima i kuvanim motkama braniti zakon i kvislinga koji je potpisao. Svi su oni Nevolja, vojnici partije.
Sve ono čega se stidim, što bih želeo da izbrišem iz sećanja, svaki put se izglancano i pojačano vrati i dublje urezuje kada se setim. Ljudi piju da zaborave, a ja se pijan svega setim. Zaboravim da sam zaboravio.
Svako ima takva sećanja. Srećni brzo oproste sebi, odmahnu rukom i kažu "bilo pa prošlo". Oni drugi loša sećanja kriju pod ključem. I samo saznanje da je negde zatvoreno i u kavezu sačuvano je bolno, neprijatno i preteće.
Najveći od svih strahova je da će neko drugi doći do tih sećanja. Paradoks je da bi se taj, "neko drugi", više naslađivao tim sećanjima, nego što bole onoga ko ih ima.
Ko je u većem problemu? Onaj ko ima neprijatna sećanja, ili onaj ko po tuđem kopa, traži da zaviri i da se tuđom nesrećom naslađuje? Koga prvo treba lečiti?
Nedavno je pomogla Vojsku Srbije sa četvrt miliona dolara, a danas nam blokira prelaz preko Gazele.
Metro je još uvek u vlažnim snovima, pa je narod peške krenuo preko mosta. Tu ga je sačekala Tetka iz Kanade, u oklopnim uniformama i do zuba naoružana.
Aj u dvajs maraka da Tetka Jovanjica neće pucati u svoj narod.
Kako sam bio različit u godinama kada to jako boli, sve snage sam upro gurajući sebe ka zajednici, bolno turpijajući sebe i trudeći se da se uklopim. Avaj.
Fašizam je urođeno stanje zajednice a ne proklamovana ideologija. Različitima u svakom društvu sledi ostrakizam.
Shvatio sam da je uzalud i da ću uvek biti različit. Ako mora biti tako, rešio sam da neću u različitosti biti gori, nego bolji od gomile. Jer, štrčaću svakako.
Tražio sam neki muzički instrument, ali nije bilo para ni za usnu harmoniku.
Budući bez para odlučio sam da učim, ali ne gradivo jer bi uvek bilo boljih, nego tehniku kojom se niko drugi nije bavio. Prva i najvažnija stavka: nema konkurencije.
Rano sam naučio principe. Sam. Knjige su bile skupe al sam umesto zabavnika kupovao časopis Radio Amater i oduševljeno pratio FAI propagacije. Tada su, valjda, i roditelji shvatili da sam različit. Prve uređaje sam donosio u dvorište i uključivao, kupovao na trafici baterije umesto užine. Na velikom odmoru pokazivao nevešto ožičene spojeve okupljenima, demonstrirao i objašnjavao kako radi, a onda me je dežurni za uvo odveo kod direktora i u zbornicu. Umesto osude i ukora dobio sam divljenje, naklonost nastavnika fizike i hemije, što se brzo prenelo na vršnjake. Uspeo sam. Različit da, ali u nečemu bolji. I uređaji koje sam donosio i rado poklanjao su bili sve bolji.
Krenuo sam i na sport, i iz istog razloga odabrao duge pruge i maraton, lako skupljajući medalje.
Ljudi se ne menjaju. I danas radim istu tehniku, sa istim ciljem. Ali danas znam da ne mogu biti bolji u svemu. Jedini način da različit bude prihvaćen je da ne sakriva različitost, nego suprotno, istakne tu različitost i, makar u njoj, bude bolji.
Svet je večan. Čovek nije. Po Adamu, po telu, svi umiru. Postoji vreme početka, vreme nastanka. Postoji kraj svemu što je od od materije nastalo.
Sazdani smo od materije. Ali je ta materija ispunjena životom koji materijom upravlja, koji pokreće. Taj život je večan jer nije od materije.
Postoji vreme početka, postoji vreme kraja. Postoji pravo vreme. Postoji pogrešno vreme. Vreme kada pravimo i vreme kada ispravljamo greške.
Postoji i vreme milosti.
Vreme milosti je trenutak do koga je moguće izabrati, promeniti. Popraviti. Jer svako će nekada u životu doći do trenutka kada više ne može popraviti učinjeno. Niko ne zna kada će to vreme doći. Zato se treba truditi da što pre, odmah, popravi ono što zavređuje popravku. I učiniti ono što je, uz plitak izgovor, propušteno.
Data nam je moć da popravljamo i ispravljamo greške. Da popravljamo i menjamo prošlost, učinjene greške. Iskoristimo taj poklon, tu priliku, još danas. Velikodušna je i razumna. Ko se usudi da utiče na prošlost tako što će popraviti mostove koje je rušio, promeniće ličnu sadašnjost i sebi kupiti dobru budućnost.
Dobio sam dve poruke od BATUT. Tako se dotični pošiljalac poruke potpisao. Kratko: BATUT. Na poruku nije moguće odgovoriti, pošiljalac ne postoji.
U poruci traži da mu pošaljem svoj JMBG. Zauzvrat nudi neke Moderne i besplatne stvari. On, BATUT, kao daje, a ja kao dobijam, besplatno. To što ništa ne košta taman toliko vredi.
Drug BATUT nudi da mi pokloni ono što je mojim parama kupio. Za sebe će zadržati samo proviziju, mito, platu, cenu poruka, pedeve i povišice. Ordenje i pukovničke činove. I velikodušne poklone stranim državama.
Ako drug BATUT ovo čita neka prihvati ponudu da i ja njemu, jednako besplatno i na vrlo sličan način uguram strano telo u organizam.
Nije Moderna, zove se Čeda, ali je jednako efikasan.
Seno je dobro za magare, igle zadržite za sebe. Trebaće vam da sebi ištrikate čarape u zatvoru. Ladan beton je zaeban, izaziva prehladu.
Sretnem nekadašnjeg komšiju kako izlazi iz kontejnera za smeće. Prepoznamo se, obojica nevoljno rukujemo. Kao da ima potrebu da se opravda, kaže mi da je u jednom od obližnjih kontejnera pozamašna gomila nenamerno bačenih para. "Imam informaciju, ali nedovoljno preciznu", kaže. Prepoznajem da mu je težak život i niz loših izbora iskrivilo koordinatni sistem. Nije u vinklu, ali je bezopasan i za sebe i za druge, pa ga niko ne proganja.
Danima kasnije prolazim pored punih kontejnera i razmišljam o susretu, još više o nenamerno bačenim parama. O vrednosti za koju bi ljudi ušli do pojasa i preturali po otpadu.
I zaista, kada bi neko objavio da se u jednom od pet naslaganih kontejnera nalazi sto hiljada evra, nastala bi opšta tuča; ljudi iz kruga dvojke bi izašli iz salonaca i u lakovanim cipelama pesnicama zaratili da se dokopaju kontejnera punih smeća.
Kada bi neko javno objavio da je u đubretu hiljadu ili dve evra napravio bi se ozbiljan red, lista čekanja, samo bi najbrži imali sreću da se dobro isprljaju i zarade za polovnog punta.
Za veknu hleba samo gladni ulaze u kontejnere. Pažljivo razdvajaju smeće birajući samo najbolje kriške.
Knjige govore da je svako došao na svet sa nekim talentima. Neko ima samo jedan talenat, neko ih ima više. Uspešan je onaj ko otkrije i uveća svoj talenat. Talenat je ono što je (od boga?) rođenjem dato.
Prepoznajem oblike, konture, ali od rođenja drugačije vidim boje pa slikarstvo ne može biti moj talenat. Nije ni kulinarstvo. Nije ni posao koji traži empatiju, ne osećam druge. Neke talente, ipak, pronalazim u sebi. Njih razvijam, uvećavam, hranim. I dobro mi ide. Tehnički sam pismen i u tome uvećavam dobijeno. Stvaram.
Svaki put kada sam posegnuo za onim što mi nije dato, makar sa plemenitom namerom da kupim hleb i platim struju, ogulio sam kolena i stao u nečist.
Svaki put kada sam uzeo ono što mi nije dato, dobro sam iskrvario.
Kada vidim nekoga ko iz gitare izvlači harmoniju poželim da i ja isto uradim. Ali sve što tada napravim je čista šteta i izgubljeno vreme. Nije mi dato. Srećan je samo onaj ko uvećava Svoje talente, ne želeći tuđe. Ko poželi tuđe je pohlepan, ili makar bolesno ambiciozan.
Čovek se sastoji od 70% vode i 30% straha. Kada se smnji udeo vode smežuraš se i ostariš. Strah ostaje. Zato je moguće ne biti glup a biti budala.
Preselili smo svoje živote u virtualni svet. Strah raste jer znamo da smo ih zapostavili u stvarnom svetu. Sve naše aktivnosti su okrenute da izgledamo umesto da budemo. Tražeći sebe pravimo selfije, uzalud.
Strah tera i vlast da oko sebe okuplja gore od sebe.
"Ugnjeteni se neće pobuniti dok se ne osveste, a neće se osvestiti dok se ne pobune." Orvel.
Dobro vino može da prepozna samo onaj ko je pio loše vino. Isto je sa hrabrošću i strahom.
Dugotrajno iznurivanje niskim platama, neprestanim katastrofičnim vestima, temama i raspravama koje služe da skrenu pažnju sa života na strah, lošim zakonima i vođstvom koje sasvim očigledno vodi u propast, služi samo i jedino za proizvodnju pristanka. Na šta? Na bilo šta, više nije bitno. Iznuren pojedinac i uplašen narod pristaće na sve, samo da makar za mrvu ublaži pritisak.
Otrežnjenje od straha i zabluda ovog sveta ide čudnim putevima. Moraš izaći iz konzerve da bi shvatio da si u konzervi. Napustiti konzervu znači izgubiti sigurnost, zajedništvo, ući u nepoznato koje je možda prazno i hladno... i ostati skoro sam, sa jedinim prijateljem - sa samim sobom. I sa svojim strahovima. Onima iz konzerve ćeš svakako izgledati lud.
Ali nećeš biti hrana.
Nekada sam ljude koji slušaju džez smatrao starim, a sada volim Felu.
Ruski građanin i nemački đak, profesor farmakologije, šef vojnog instituta za fizioligiju i dobitnik Nobelove nagrade za medicinu, istraživao je funkcije želuca kod pasa i dece. Primetio je da posmatrani objekti imaju tendenciju da balave pre nego što se hrana nađe u njihovim ustima, i tom važnom istraživanju je posvetio bogatu karijeru.
Es wird bekannt gegeben!
U naprednim istraživanjima Drug Pavlov je navikavao životinje na unapred zadate znake i signale. Neki signali su značili hranu, a drugi elektrošokove i batine.
Nesrećne životinje su dresuru signalima prilično dobro podnosile,
sve dok nisu počele da dobijaju pomešane signale.
Po davanju pomešanih signala upadale su u paniku i strah i postajale agresivne i nepovratno autodestruktivne, toliko da su posle toga sve morale biti ubijene.
Uslovni refleks koji je Drug Pavlov istražio na psima koristi se i danas u psihologiji.
Izborom nesposobnih zdravstvenih vlasti i štabova se urušava zdravstveni sistem. "Nesposobni imaju sposobnost da onesposobe sposobne", govorio je Brana. Ukida se zdravstveni fond. Zatim penzioni fond. Evo od sledeće nedelje 55% stanovnika neće moći da uđe u domove zdravlja da se leči. Onih neposlušnih 55% koji nisu primili. Sledi ista priča sa penzijama.
Generisanjem nestašice nafte ukida se dostava hrane gradovima. Gradove će posetiti glad. Nestašica energenata (da mala Greta ne plače) će smanjiti potrošnju struje na petinu. Ne ZA petinu nego NA petinu.
Svaka nestašica snažno podiže cene što stvara inflaciju. Novac će prestajati da vredi sve do potpunog obesmišljavanja, pa će prestati da postoji.
Vlade su formirane tako da neće moći da reše ni zdravstvo ni finansije ni energente. Nesposobni ni jedan problem neće moći da reše, pa će biti sa ulice zbačeni a ne smenjeni. To će uvesti bezvlašće.
U bezvlašću profitira onaj ko ima sirovu snagu. Vojska je razbijena i osiromašena, podređena i poslušna NATO-u, pa na sceni ostaje samo veoma osnažena policija.
Policija koja je poslednjih decenija sistemski jačana - platama, privilegijama, naoružanjem, kamerama za praćenje, huavej elektronikom i novim vozilima. Selekcijom i obukom kako da budu što brutalniji.
Policija ima fizičku snagu i preuzeće ukupnu vlast, ona je država u državi jer na svojoj strani, pod svojom komandom, ima značajan broj navijača sa policijskim značkama. Parapolicijska sila.
Navijači se ne naplaćuju iz budžeta nego ubiru plen na terenu, odobrenim reketiranjem i otimanjem.
Do kraja decenije država će prestati da postoji. Pretvoriće se u policijsku huntu.
Zdravstvene ustanove su ponovo nedostupne. Ako nemate nevidljivog neće vas niko primiti. Ako imate, čeka vas 4 sata čekanja na otvorenom. Kažu da nema dovoljno lekara. Gde su lekari? Pa na vakcnalnim punktovima. Tu je lova.
Ljudima je nedostupna zdravstvena zaštita. Naređeno je da sada postoji samo jedna bolest. Ko ima bilo koju drugu ne može kod lekara.
Pitanje je dana kada će građani reći: kada već nemamo pristup zdravstvenoj zaštiti, zašto je plaćamo? Plaćamo državi lečenje, unapred, a zatim se lečimo kod preskupih privatnika.
Tada će vlast izaći u susret zahtevima građana i ukinuti zdravstvene ustanove. Bolje zgrade će pretvoriti u šoping centre, lošije u privatne klinike.
Potrebna je životna zrelost da bi čovek razumeo zemlju. Mladom čoveku smeta blato, prljavo lepljivo i klizavo. Isprva je ljut na vodu što je pokvasila dobru zemlju. Kasnije mu opet smeta blato, ali se ljuti na lošu zemlju što se pomešala sa čistom vodom. Onda prihvati da ne mogu ni voda ni zemlja biti dobri ni loši, i da ne postoji u životu ništa osim te čudne mešavine.
Samo zajedno mogu stvoriti život.
Tada počinje da voli zemlju i vodu zajedno; iz blata ubire letinu, u blatu seje žito, blatom ozidava kuću, blatom štiti kaleme. Blatom prekriva pretke. Naslućuje se da će preci postati to blato, kao što je od početka vremena. I da su u svakom grumenu želje predaka. I shvata da voda i zemlja moraju zajedno.
Zemlja pokušava da pregradi vodu; voda svojom snagom oblikuje zemlju. Izdaleka to izgleda kao rat, večni sukob, svaki put sa drugim pobednikom. Ko ume da gleda videće da zemlja i voda vode ljubav stvarajući plodno blato, ono iz koga sve rađa, iz koga smo se i mi rodili; kome ćemo se jednog dana vratiti i sve ispričati.
Da li je zatvor deo društva, ili je društvo deo globalnog zatvora? Zatvori u koje se ulazi ali ne izlazi su praktično ukinuti. Zamenjeni su civilizacijskim normama. Kulturom, moralom, pravilima. Autocenzurom, policajcem u sopstvenoj glavi.
Ulični nosilac pendreka (UNP) je zamenjen nevidljivim policajcem u glavi. Ovaj drugi prima komande iz jutarnjeg programa, značajno je senzibilniji na prekršaje i nikada ne spava. On je i sudija, maštovit i strog. Postali smo zatvorenici pod budnim policijskim okom. Policijski nadzirani život je doživotna robija na koju pristajemo da bismo se uklopili sa drugim osuđenicima na doživotnu. Kao svi osuđenici dobijamo obroke; slobodni Zarađuju platu, robovi je Primaju. Zatvorske uniforme su živopisnih boja. Od neobeležene odeće slobodnih, razlikuju se vidljivo ispisanim brendom - nike, levis, prada...
Da li ste slobodni kada vas policijski zaključa u 4 zida? A da li ste slobodni kada nema policijskog? Kada ste slobodni? Šta je sloboda? Sužanj u zatvoru sanja da pokisne. Kada bi neko rekao: slobodni ste, šta biste uradili što sad ne smete, a šta biste odbacili kao zarđale okove?
Dođe vas pedeset hiljada na tekmu. I još platite. Niste bili na protestima, tamo gde vam je mesto. Osim navijača u uniformama. Protestima protiv frikova, ordenovanog Konja i slične gamadi.
Ustav i zakon su skup napisanih pravila koji određuju šta se sme i šta se ne sme. Obavezujuć je za sve stanovnike države. Tako piše u ustavu i zakonu.
Živeo sam, ne pomerajući se, u različitim državama i svedočio njihovom raspadu.
Poslednja u kojoj sam živeo bila je Republika Srbija. Ona se, posle kratkog postojanja, nije raspala, nego se ujedinila sa ekonomski gorima od sebe. Zakon spojenih sudova uvek uradi sve ostalo.
Naša nova država se zove Open Balkan. Dobrodošli i čestitam na izboru. Službeni jezici su Albanski, Severnomakedonski i Srpski. Administrativni centri su Tirana, Skoplje i Beograd.
Nova država neće imati jedinstvena dokumenta, ali će sva dokumenta važiti na celoj teritoriji.
Himna će, slutim, biti Šote mašala. Ustav i zakon više nisu potrebni jer ih nosioci vlasti nigde ne poštuju.
Kako će se ova nova država raspasti? Verovatno na Beogradski Pašaluk i Veliku Albaniju, a Severna Makedonija će prestati da postoji.
Obesmišljavanjem svake vlade na svetu oduzevši joj suverenitet, izborno pravo i samostalno vođenje, stvorili su se uslovi da sve vlade postanu kvislinška feudalna uprava, produžena ruka svetske vlade.
Svetska vlada danas najavljuje veliki reset. Znamo smer ali se ne znamo ciljeve. Pretpostavke su dodatno podgrejane izjavama elite da je cilj značajno smanjiti broj ljudi. Da je potrebno ukinuti energiju, krave i potoke, tobož zbog zaštite atmosfere. Prelazak "cenjenih potrošača" iz megagradova na njive i davno zapuštena imanja. Povratak u srednji vek. U "nultu godinu".
Odakle Klausu Švabu, promoteru velikog reseta, čoveku iza koga stoje moćne države, vlade i korporacije, ovakva ideja? Nije uopšte morao da je izmišlja. Pročitao je na Vikipediji biografiju diplomca sa Zagrebačkog Sveučilišta, osnivača i vođe Crvenih Kmera, Kambodžanca Pola Pota. Danas ga pamte kao jezivog zločinca poznatog po surovosti, ubistvima, genocidu nad sopstvenim narodom.
Ali mu priznaju efikasnost. Tokom kratke vladavine vratio je svoju zemlju u srednji vek. Restartovao je civilizaciju i proglasio nultu godinu. Pobio sve koji nose naočare, intelektualce i sve pismene ljude. Pretvorio je Kambodžu u zaostalu siromašnu primitivnu poljoprivrednu zemlju čiji stanovnici, kada je loša godina, masovno umiru od gladi.
Nije ni lepo ni romantično kao u pesmi.
Пол Пот је постао дефакто вођа Камбоџе средином 1975. Током периода у коме је био на власти, Пот је земљи наметнуо верзију аграрне колективизације, приморавши становнике градова да се преселе на села и да раде на колективним фармама и другим пројектима који су подразумевали принудни рад, а у циљу рестартовања цивилизације у Нултој години. Услед принудног рада, изгладњивања, слабе медицинске неге и смакнућа, процењено је да је страдало од 1,7 до 2,5 милиона људи, што је приближно 21% укупног становништва Камбоџе.
Ne postoje stranci. Ne postoji vreme. Igramo istu predstavu bar dve hiljade godina.
Scenografija se snažno menja. Okolina je ni nalik onoj od pre dvadeset, sto, kamoli pre hiljadu ili dve hiljade godina. Ali glumci su isti, tekst je isti, isti je zaplet i radnja.
Ono što čekamo, zbog čega ponavljamo predstavu, je pokušaj da napravimo drugačiji rasplet, da dramu i tragediju pretvorimo u slavlje, improvizujemo i odigramo srećan kraj. Za to je potrebna dobra publika, i samo mrva hrabrosti vise.
Ili Deus ex machina?
Ko pređe igricu ide na drugi nivo. Mi još uvek ponavljamo. Pronalazimo lepotu u igri.
Moderan čovek rado i lako odbacuje religiju smatrajući je skupom dosadnih kanona, strogih pravila i običaja.
Nije moguće da čovek odbaci deo sebe, i zato prihvata različite surogate; umesto bogova počne da obožava idole, ljude, novac, slavu.
Kada uvidi grešku - potpuni nedostatak oslonca u obožavanom - ne reterira, ne vraća se u početnu poziciju, nego nastavlja da luta, izgubljen i očajan jer ne razaznaje svoj cilj. Slabi ljudi se, u potrebi za prihvatanjem, često priklanjaju ekstremnim ideologijama, gubeći i prepuštajući svoj život vođi. Jaki se ne predaju, istrajno nastavljaju lutaje, više se ne nadajući da će pronaći boga nego da će bog pronaći njih. To će se, tek na kraju kada odustanu od lutanja i shvate besmisao, i desiti. Tek tada će, kada iscrpljeni i razočarani odbace oholost i ego, kada odbace imperativ da sve zavisi od njih, napraviti u sebi dovoljno mesta za ljubav. Ona će doći kao "gorušičino zrno", mala i naizgled beznačajna semenka, a onda u srcu koje se potpuno očistilo i ispraznilo od ega proklijati i izrasti, dajući hlad, hranu i dom. Ljubav. Prihvatanje. Poverenje. I neće doći na munjama i gromovina kao supermenov zrak. Doći će kao nečiji osmeh. Pogled. Poruka. Naizgled slučajan dodir. Ljubav tada postaje religija, baš kao što bog zapoveda.
Ako želiš bilo šta da dobiješ, prvo moraš da isto to daš ljudima. Ako želiš zdravlje prvo pomozi drugima da ozdrave. Ako želiš bogatstvo pomozi drugima da se obogate. Ako želiš znanje uči ljude. Ako želiš ljubav pomozi nečijoj ljubavi. Ili samo voli.
Logika je nekorisna ako imaš pogrešne premise, pogrešne podatke. Kako god da ih logički presložiš imaćeš pogrešan zaključak. Čovek se budi tek kada udari u zid. Teške situacije bude ljude iz sna navike.
Zakon održanja materije i vremena: Što više materijalnog imaš, više brineš i baviš se održavanjem i čuvanjem materijalnog, i, posledično, imaš manje vremena.
Materijalni želi sve da poseduje. Čak i kada voli. Ne veruje u ono što ne može da vidi, opipa, oseti. Zato njegovi bogovi nisu nevidljivi, nevidljive ne može da shvati. Njegovi bogovi su Ronaldo, Ceca, ključ od bembare, plastična kartica, saobraćajac. Pivski stomak, i on je materijalan i naređuje.
U strahu se obraca bogu sa "neka bude volja tvoja". Ta želja mu uvek biva ispunjena.
Koordinatni sistem počinje nulom. Kao da je neko čiodom zakucao početak u jednu tačku. Iz te tačke pod pravim uglom izviru dve linije. Između njih tražimo svoje mesto, uglavnom bežeći od obe. U tom bežanju govorimo da svet nije idealan, da može bolje, i da bi koordinatni početak valjalo izmestiti u neki srećniji prostor i bolje vreme. Postojanje početka nudi sigurnost, meru, svest o dobrom i lošem.
A onda se neko setio da izvadi čiodu. Koordinatni sistem, naizgled, i dalje postoji, ali mesto početka više nije na istom mestu, originalnom izviru. Plutamo u nesigurnosti i neizvesnosti, sa slabim sećanjem i bez čvrste svesti o dobrom i lošem. Sve postaje relativno, nestalno, izmiče i gubi vrednost. I sada bilo koja tačka može biti nula.
Moja besna soba je bircuz na ćošku. Mogu i da slomim i da prospem, al mi dođe žao. Uđem iza šanka i odaberem pesmu, pojačam, naručim piće, i kad se usklade talasi u čaši sa talasima iz zvučnika počinje čarobno putovanje. Ne samo kroz prostor nego i kroz vreme. To nije bilo koje vreme, ni prostor, nego ono koje nudi odgovore. Mesto kontrasta, suprotnosti, mesto svih izvora. Odatle se vraćam kao sa godišnjeg odmora, pomiren i izmiren. Napunjenih baterija i sada svestan alternativa ulazim u stari život. Život bi možda želeo da bude isti, ali ja više nisam. Svest o suprotnosti, kontrastu, alternativi, menja sistem vrednosti i daje boje stvarnosti. Novi ja posle toga dugo traje, sve dok racionalnost ne navali i ponovo preuzme kormilo. Alkohol ne truje srce, nikada, samo ga omekšava da lakše kuca. U njemu se dave sve naše inhibicije. On spira naslage, talog sa dna, strahove, mržnje, zavist, ambiciju. Briše prokockanu realnost i oslobađa mesto da stvorimo drugu, novu. Živeli!
Našao si mir. Pametno, naučno, mudro, proračunato. Namerno.
Bez talasa, oluja, letnje žege, ledom okovanog broda. Bez unapred izgubljenih bitaka, namernih poraza i veličanstvenih pobeda. Bez pogrešnih ljubavi, bez pogrešnih izbora. Bez svega što čini život. Bez svega onoga što nas, umesto bogovima, čini ljudima.
Na Morfeusovu ponudu neko bira plavu pilulu,
neko crvenu.
Ja gutam obe.
Nema svako hrabrosti i snage da asfaltira sopstveni put, pa traži utabani. Da bi neko sišao sa utabanog i napravio svoj put potrebna je ideja vodilja. Pravda je, verujem, veoma dobra ideja. Potrebna je i hrabrost i upornost. Izdržljivost. I tek mrva pameti da ne izgubi cilj, ideju iz vida.
Pravičnost nije pravda. Istina je pojam koji gubi na značaju svaki put kada se izgovori. Nekome je istina pridev kojim nešto opisuje, drugome samosvojna imenica. Nije dobro baratati pojmovima koje čak ni površno ne poznajemo.
Ne vole ljudi vrata zato što se plaše nepoznatog. I čude se što ne napreduju. Kada je nekome pravda cilj - kojim god putem da krene ka cilju - nije pogrešio. Gde god da ideš u promišljanjima, uvek postavljaj pitanje: zašto. Kada više ne bude odgovora stigao si do suštine.
Ne možeš da pustiš sve juče. Juče je vredno, nije za bacanje. Juče služi da te nečemu nauči. Nauk se ne odbacuje, ne valja se. Ni sva sutra. Ko odbaci sutra može da okači opanke o klin. Kako se lako odreći života? Borbe i svega što borba donosi? Borba nisu samo žrtva, nego i pobede, priznanja. Ono što se u borbu uloži tek je time stvoreno - Hegel.
1875. godine Tesla nije nudio način kako skinuti komutator sa motora. Nije nudio jer nije znao kako. Ali je tvrdoglavo ponavljao da je moguće da motor radi bez komutatora. Profesor je održao zapaženo predavanje, objavljeno u novinama, zašto se takva priča svodi na utopiju. Ismejao je naivnog učenika i njegove smele ideje.
Ali, gle, današnji motori nemaju komutator!
Rahmetli Vajninger se setio da čovek koji prepozna zlo treba da se bori protiv tog zla. Zatim se setio da čovek koji u sebi prepozna zlo treba da se ubije. Tako je i uradio, samo je pogrešio redosled, ubio se sa dvadeset, pa zlo koje je van sebe prepoznao više nije imao ko da zaustavi. Umesto stotina zala stigao je da zaustavi samo jedno. Važan je redosled.
Ne mozes stvarati svet oko sebe jer ga je Demijurg odavno stvorio.
Ali mozes stvarati okolnosti.
Mislima, recima, namerama, zeljama...
Ne mozes stvoriti ni ljubav. Ne mozes cak ni odbiti. Mozes je samo usmeravati.
Mislima, recima, namerama, zeljama...
Znanje o tome se nalazi u knjigama; tomove i tomove takvih potvrda su napisali ljudi koji su dovoljno dugo ziveli da obrnu ceo krug da bi, na samom kraju, pronasli sebe.
Knjige su zaobilazni put i pomazu onima koji su se odrekli hrabrosti.
Knjige uce kako treba napuniti tanjir, odrzavati i cuvati telo, isprazniti um od zla i natalozenog smeca.
(Jedino poezija stize do srca.)
Hrabri ne idu zaobilaznim putem, nego skupe hrabrost da, umesto gledanja u druge i njihova dela i postupke, pogledaju u sebe.
Prvo u svoj tanjir, zatim u svoje telo, u svoj um i na kraju u svoje srce.
Bez potrebe za promenom, bez osude, bez trazenja gresaka, prihvataju sve sto jesmo.
I tanjir, i telo, i um i srce. Prihvatanje.
Tada je pravi trenutak da dozvolimo najboljem da vodi - srcu.
Nema ono ni mudrosti ni znanja, ni bogatstva ni lepote. Samo upornosti.
Od srca treba uciti.
Srce slepo i uporno voli, ali ne ume da mrzi jer je mrznja uvek u umu. Srce je duboko, unutra. Mozda covek i ima tu dubinu, mozda nije sav spolja. Ali nase oci koje gledaju vide samo povrsinu.
Srce ne moze samo. Zato su skole meditacije i samopomoci osudjene na neuspeh. Srce je elektrohemijska naprava koja se nuzno sinhronizuje sa kucanjem drugih.
Kada u nekom drugom prepoznas svoje srce stigao si.
Nekog pogledaš i sve se razumete, sa nekima pričaš satima bez uspeha. Ne treba gubiti vreme na ljude koji ne žele da se menjaju. Možete se obraćati samo probuđenima. Ostali, uspavani, traže zabavu. Probuđeni su oni kulturni, oni koji su voljni da saslušaju drugačije mišljenje.
Ako nemas sa kime da podeliš misli, ne treba ti psihijatar. Preci su dobar izbor. Ako ih u svojim rečima budes čuo, ne znaci da si lud. Znači da si naučio da slušaš. Sve je stvar percepcije.
I moj je otac sada nevidljivo biće na nebu. Rado pričam sa njim, iako ne znam da li me čuje taj me razgovor leči. Baš kao kada je bio tu.
Ne postoje apsolutne istine. Samo naše male, ljudske, pažljivo birane. Ja sam odabrao svoju istinu. Sve što imamo nalazi se ili u glavi ili u srcu, ili negde između. Sve što imamo mislima smo stvorili. Sve što nemamo davno smo odbacili. Jer, "U početku bese reč". To se čak ni ne izgovara tako. To se uopšte ne izgovara. Jer za tako veliku promenu treba imati vere. Reč je jedino što će posle nas ostati.
Reč je prikriveno oružje. Može katkad zvučati opasno a biti prazno. I obrnuto. Može zvucati obicno, svakodnevno, a povrediti. Obična reč bačena u masu neće svakoga jednako povrediti. Nekoga će obradovati, nekoga razveseliti, nekoga razočarati, pored nekoga sasvim neprimetno proći, nekoga će baš pogoditi. Nije, dakle, opasnost i težina u rečima, nego u onome ko ih sluša. U onome ko ih očekuje. ko im se nada, ko misli da ih zaslužuje. Naštelovati sebe na nečiji tuđi senzibilitet znači odreći se sebe. Jer nikada ne možeš postati onaj ko reči sluša, ali lako možeš prestati da budeš ti. Lako je - samo prećutiš. Tada postaješ niko. Bez sposobnosti da povrediš, bez sposobnosti da zablistaš. Niko. To se čak ni ne izgovara tako. To se uopšte ne izgovara.
Mnogo toga nauka do danas ne zna. Čak i kada umemo da napravimo, ne znamo kako radi. Rekombinacija šupljina u PN spoju i tunel efekat, a tako radi sva elektronika, je potpuno van naučne logike i shvatanja. Ni o radio talasima ništa ne znamo, iako ih i koristimo i stvaramo. Ne znamo fizičke zakone. Neko nam je i lasere dao na korišćenje, i mi ih koristimo i stvaramo. Za shvatanje je, sasvim izvesno, potreban dečiji um, mašta, duhovnost.
Znaćemo kada opet budemo deca.
Potrebno je obrnuti krug da bismo stigli na početak. Nekome je krug manji, nekome veći. Taj krug je naš izbor.
Naše shvatanje dobra i zla je kontradiktorno i zamagljeno. Sve što smatramo dobrim ima u sebi tačku zlog. Sve što smatramo zlim ima u sebi dobru stranu.
Svet u kome živimo nije mesto na kome može išta postojati bez svoje suprotnosti u sebi. Ne živimo između suprotnosti, da se borimo i biramo stranu. Ne živimo između nego smo uronjeni njih. Suprotnosti su naša predstava, ideja, beg od nemoći da shvatimo da je sve jedno. Naša potreba da razdvojimo dobro od zla je uzrok naše nesreće.
Možemo posmatrati sva živa bića kao stvorena. Kao robote. Oni izvršavaju upisan program, softver koji se zove instinkt. I pčele, mravi, cvekla i ameba, izvršavaju program. Odstupanje od tog programa briše ih iz postojanja.
Mi smo veštačka inteligencija. Imamo i mi bazični program, ali smo sposobni da ga sami menjamo i nadograđujemo. To se zove slobodna volja, kreativnost. Neprekidno preispitujemo, i učimo i poboljšavamo. Napredujemo. Koje je krajnje znanje koje ćemo pre kraja spoznati, koje većina starih tek pred kraj shvati? Da je trebalo slušati i pratiti instinkte.
Par decenija unazad svet su preplavili ljudi koji glasno pričaju o frekvencijama. Vibracijama. Energijama. Talasima. Rezonansama. Ta graja traje do danas. Bolji od njih ih smatraju neznalicama, gori od njih ih smatraju prevarantima. Frekvencijaši zahvataju uzan međusloj vernika i zadovoljni su time. "Mi smo vibracija" ponavljaju iz dana u dan. Vibracija ČEGA prijatelju? Vibracija nije imenica. Nije stvar, materija, energija, prostor. Ništa od toga. Vibracija, frekvencija, je samo pridev, osobina nečega što već postoji. Dakle, ne postoji frekvencija kao entitet.
Pokušavajući da im objasnim zabludu i nagovorim ih da koriste tehnički jezik, krenuo sam da nabrojim šta je to što postoji i što tek posledično može da ima energiju, frekvenciju ili vibraciju.
Materija. Sastoji se iz atoma, a-tomos znači nedeljiv. U tom atomu postoji čvrsto jezgro i omotač od elektrona.
Kada bi jezgro bilo veličine fudbalske lopte na centru stadiona, elektroni bi kružili daleko iza spoljne strane tribina. Šta je između? Verujemo da je prostor, a zasigurno ne znamo. Elektrone fizičari odavno ne predstavljaju kao kuglice materije, nego kao talas, kao vibraciju, frekvenciju. Elektron uopšte nema masu mirovanja, može se meriti samo kao frekvencija, vibracija, energija. Jezgro atoma se sastoji od čestica koje, kada se dele i nasilno razbijaju u manje parčiće, podsećaju na skidanje slojeva luka. Kada skinete sve slojeve koji nemaju masu mirovanja nego samo vibraciju, frekvenciju, energiju, na kraju ne ostaje ništa. Dakle, i jezgro ne postoji kao čvrsta materija.
Ok, sve je energija. Šta je energija? Ponovo pridev. To je samo osobina materije i pokazuje njenu vibraciju i frekvenciju u prostoru i vremenu. A materija dokazano ne postoji, ostaje smo vibracija prostora.
Šta je prostor koji vibrira pa se u njemu pojavljuju sve čestice koje grade naš svet? Već sto godina ne znamo, ali pre jednog veka smo prostor zvali etar. Smatralo se da je etar fluid bez mase kroz koji se prenose talasi. Ni etar ni prostor ne postoje kao materija, nego samo kao talas, vibracija, energija.
Frekvencija, vibracija, jeste funkcija vremena. Vreme je samo sada. Da li je "bilo" i da li će "biti" to ne znamo. Ne znamo ništa o vremenu, čak ni da li postoji.
Ispada da na svetu ne postoji ništa što bi vibriralo, imalo frekvenciju, energiju, masu. A ipak, postoji vibracija, frekvencija, energija. Stvarnost je kao senka, hologram. Kao film na bioskopskom platnu. Na tom filmu mogu postojati stvari koje nas mogu naljutiti, rasplakati, nasmejati, raznežiti... a to su sve samo vibracije, frekvencije i energije. Ništa van te iluzije ne postoji. Ni planete, ni brodovi, ni hrana ni zemlja. Sve je frekvencija, vibracija, energija. Duh. Logos. Put, istina i život. Osmeh. Pogled. Misao.
Staklo ekrana je ogledalo; sa druge strane raste izvrnuti svet.
TV program se zove "program" zato što upisuje program u čoveka. Čovek se pretvara u ono što gleda; lepota je u tome da postoji izbor u šta će gledati. To nije izbor između različitih TV programa, jer zapravo nisu različiti, nego razlika između te ljudske tvorevine, televizijskog stakla, i prirode, okruženja, božje tvorevine. I jedna i druga tvorevina se emituju, ali na različitim frekvencijama.
TV program se emituje na centralnoj frekvenciji 666 MHz plusminus 194 MHz, sa televizijskih tornjeva i antenskih stubova inženjerski raspoređenih po brdima čitavog naseljenog sveta.
Nasuprot njemu, pozadinsko mikrotalasno zračenje na 160,4GHz je konstantno, sveprisutno, i danju i noću, neprekidno na čitavoj planeti. Ne znamo odakle dolazi jer ne dolazi iz određenog dela svemira - tada bi pokrivalo samo izloženi deo Zemlje - nego je sveprisutno. Na toj frekvenciji nikada nije bilo zemaljskih emitera koji bi nadjačali, prekrili i ugušili signal pozadinskog svemirskog zračenja. Nije ludo pretpostaviti da taj čist signal utiče na naš svet u bilo kom smislu. Ako ništa drugo, stanovnici Zemlje (pa i sve njihove ćelije) su evolutivno naviknuti na taj signal. Signal je relativno slab, ali nas uporno obavija i hrani, od začeća do kraja puta. Ako put uopšte ima kraja.
Čitam da su inženjeri ovih dana završili razvoj 6G tehnologije i da su je predali projektantima, vladama i komercijalnim distributerima i emiterima signala na upotrebu i pokrivanje sveta brzim internetom. Centralna frekvencija novog brzog interneta biće 160,4GHz.
Nije neophodno steći velika znanja i čvrstu veru. Stabilnost čini čoveka teškim, nepokretnim, zakovanim za tlo. Takve okolina opisuje izrazom "teški ljudi". Ponekad zaglavljenog i okovanog za Kavkaz neka posebna knjiga izbaci iz mirovanja, ravnoteže, i učini da zbaci teško stečeni i čuvani teret i počne da se kreće. Izbačen iz stabilnosti i ravnoteže dočekuje se na jednu nogu pa na drugu, i na kraju prohoda. Ohrabren tim uspehom lako poveruje da može i da leti, ali se to uglavnom završava oguljenim kolenima i bradom. Ipak, samo posmatranje i poznavanje onih koji već lete, doskora okovanom daje snagu za hodanje. Snagu da živi. Snagu da voli. Kada nauči da voli naučiće i da leti.
"Jednom ćemo se svega rado sećati" me je snažno trgnulo. To znači da ovo neće zauvek trajati, ali ćemo mi još uvek stajati na istom raskršću, bez znanja i hrabrosti.
Kišu treba pustiti da uđe u nas, natopi i omekša. Ako kiši zabranimo da uđe desiće se poplava. Ko propusti kišu propustiće i žetvu.
Prvo imaš ideju, semenku. Nisi je stvorio. Kupio si, ukrao, milošću dobio, srećom našao. Počinješ da kultivišeš. Obrađuješ i obrazuješ, natapaš, sitniš, omekšavaš. Plaćaš na odloženo i veru i nadu sadeći čuvanu dragocenu semenku u znojem natopljenu zemlju. Sa prvim listovima nestaje iluzija o skorom rodu. Strah nadvisuje glad. Gledaš u nebo, stražariš i ograđuješ, pleviš i štitiš. Gledanje kako raste je pola nagrade. Sreća, trud i vreme su odavno u crvenom. Plod zri. Nagrada je bogata i velika, dovoljna da zaseni i otera u zaborav sve teškoće. Svi čekamo nagradu, bogat rod i plod, mudrost je prepoznati fazu. Neko je u žetvi, neko već uživa u slasti, neko još traži seme. Ja ne izlazim iz kultivisanja. Pokušavam da slani pesak pretvorim u plodno tlo. Rano je da kažem da li sam u tome dobar, poznaćemo po plodovima. Plodovima kojih uvek ima.
Sejač ne može da seje na kamen, ne može ni u trnje. Mnoga srca su kamen i trnje, tek retka srca su meka i plodna. Potrebno je počupati trnje i omekšati kamen. Usitnjeni kamen je slabo rodni pesak, a još sitniji postaje plodna zemlja.
Oblaci su najpre sakrili Sunce, a zatim i celo Nebo. Opet neće pasti, kiša već danima tako preti. Drvene stepenice uz koje smo se penjali su bile tako strme da su me dvojica sve vreme pridržavala. Drveni ram, nekakav čekrk, alat... i ljudi, hiljade ljudi. Sa visine od nekoliko metara nisam nazirao kraj golim glavama. Gladni znanja, željni istine, po ko zna koji put prevareni, glasno su vikali. Proslava je, nema sumnje biće i pobuna.
Znao sam i koga zovu, iako nisam razgovetno čuo ime. Znao sam i da sam zbog toga na ovoj improvizovanoj bini, izdignut iznad svih. Uzdignutih brada gledajuci uvis, ka meni, izgledali su hrabriji nego što jesu. Valjalo je pozdraviti toliki okupljeni narod. Ipak, obično mahanje rukom, ili banalno "zdravo", činili su se nedovoljnim. Toliki skup zaslužuje govor. Nikada pre nisam držao govor. Nisam voleo ni da ih slušam. Prevrtao sam po glavi pročitane knjige, novinske naslove, svađe sa ženom, kafanske tuče... i ništa. Prazno. Ni reči. Neko je doneo praznu korpu od pruća i prekinuo moje boljoglavljenje. Osećajući ukočenost zbog neprirodnog položaja na improvizovanoj bini podigao sam glavu i uzviknuo:
- Rat i mir, zarada i profit kroz prodaju životinjske farme mladog Vertera!
Ne znam zašto sam ovo poslednje dodao, ali je gomila postala mirnija. Nisam imao nikakav cilj, ovo nije bilo iz mozga, nego iz kičme, spontano.
- Zločin i kazna za lovca u žitu! Proces Fausta i Zaratustre! Odisej je maznuo moj sir!
Zbunio sam ih nekako, nečim. Zar se ne drže tako govori? Par nepovezanih naslova i jakih reči, a zatim svako čuje upravo ono što je želeo čuti, iako nikada nije izgovoreno. Logika, sigurno traže logiku. Ako je ne ponudim, stvoriće pogrešnu. Razmišljaj!
- Umeće ratovanja slikano čajem! Cveće zla na dobrom drvetu!
Naglasio sam ovo poslednje nadajući se reakciji. I zaista, počeli su da viču u mom pravcu, mašući stegnutim pesnicama. Poentirao sam u prvom govoru u životu.
- Pogledaj dom svoj glupane! Hamletova stepska avlija od sedam do tri! Put kojim država ređe ide! Stranac, alhemičar i idiot preobražaja, derviš i smrt Demijana!
Ljuti su, sada je sasvim sigurno. Zašto bi inače držali visoko pesnice? Možda bi trebalo da se uspravim i blagonaklono mahnem? Da, sigurno to očekuju. Iz nekog razloga ipak ne uspevam, osećam slabost, kao da sam obamro. Ili čak vezan. Gledam čoveka pored, zbog kapuljače ga ne prepoznajem. Zateže neki primitivan čekrk, drven i nazubljen, i teško ga, sa obe ruke, drži zakočenog. Gde je baš sada našao da popravlja binu, u ovom trenutku? Pomogao bih, ali sada svakako nije prilika, mnoge oči su uprte u mene. Gomila se približava, sada ih mogu jasnije čuti. Disonantno viču "giljotina, giljotina". Naravno, giljotina, razume se, traže drugu reč. Pokušavam da se setim reči koju bih nadovezao, koju bih im ponudio, ali mi, kao za nesreću, ni jedna ne pada na pamet. Možda treba tražiti rimu? Sa čime se rimuje giljotina? Karenjina? Ne, kontekst je drugačiji. Eh, da sam barem pesnik. Moj prijatelj je nekako ispustio čekrk, što je na trenutak stvorilo zujav zvuk odmotavanja. Kao kada teško sečivo pada. Pogledao sam ponovo u korpu od pruća i pitao se zašto su je doneli praznu.
Proričem šta god želite, al da bude lepo i na radost, neki uspeh i iznenadna sreća. Ne proričem ružne i negativne stvari, njih ne mogu da vidim, to je do prorokove brade. Ne dozvolite da vas lažu oni što gledaju u prazne šoljice (pih!) i stare karte. Ni kugla više ne radi, ej bre, dvajsprvi vek je. Gledam u savijače i gibanice, pa u domaće pogače, i u vino, kuvano je bolje al može i obično, u prebranac ako je od šarenog pasulja. Mogu da gledam i u pečenje, u sarme al da budu posne, u čorbu od karfiola i otvorenu musaku od kelja.A budućnost porodice gledam u kolače, čokoladne torte, princes krofne, vanilice i čokoladne kremove. Za finansije gledam u dinare i u evre, i nepogrešivo proričem na još dva svetska jezika, zavisno od valute. Za ljubavni život isto gledam i proričem, al detalji mogu samo lično. Samo za dame, proročka diskrecija zagarantovana. Sve što sam prorokovao obistinilo se, al ne smem javno. Gledam i u oči. Samo, to gledanje može da potraje. Zato je potrebno strpljenje i razumevanje. Može biti jako zamorno, često i obavezujuće. A na kraju svakako ogladnim pa mora ispočetka.
- Čime se ti baviš? pokušao sam da prekinem neprijatnu tišinu. - Miniram, kratko je odgovorio. - A, to... Mislio sam da sam sām u plitko iskopanom rovu, nisam ni primetio kada je došao. Prošao je stražu, naš je. Kako je noć postajala jača postajalo je hladnije. Kiša koja je do večeri padala je počela da isparava i stala na metar od zemlje, čineći mokre šinjele još težim.
Hodali smo dva dana sa retkim pauzama, kroz šiblje i zarasle puteve, kroz stare šume i napuštena sela. Nisam znao gde smo. - Jesi li nekada ubio? ispalio sam ne znajući odakle. - Ne znam. Možda. Ne priča mnogo, povezuje neke žice, zubima kidajući i nastavljajući jednu na drugu. - Ovo je radio i moj deda, i njegov deda, i mnogo generacija unazad. Ovde vreme stoji. Mršav, tih, svetao i, ne sklanjajući pogled sa svog posla rekao je: - razminiravam, dozvoliću vam prolaz ka jugu. Pomislih ko si ti da dozvoljavaš i ne dozvoljavaš, imaš jasna naređenja, vojska je to. I kao da mi je pročitao misli, rekao je: - nisam vojnik, radim sam. Pogledao sam ga, seljački gunj, opanci, pletena torbica, stvarno civil. - Pući ce tek sutra kada vi budete dovoljno daleko, ako neko krene za vama, i... tu je zastao. - I? pitao sam zbunjeno. Laknulo mi je što ćemo konačno izmaći upornoj poteri. - I ako neko od vas pokuša da se vrati. Pomislih čekaj, prijatelju, šta pričaš, vratićemo se čim obavimo zadatak. Tada se setih da nikome od vojnika nije rečeno koji je zadatak. Zamislio sam se, čemu priča o precima minerima. - Kroz klisuru može proći samo jedna vojska, kao nekada, kao uvek. Ovuda niko nije prošao dva puta. A kiša, ona uvek opere sve, rekao je sa tugom u glasu. Spakovao je ranac i ustao, a ja sam od stotinu pitanja kojih sam se u trenutku setio pitao samo: - Gde smo sada? - Bagrdan, kratko je odgovorio nestajući u mraku.
Nekada smo imali punoletne kečeve lade i jugiće, oblačili se u jumku i kombinatu sport, mirisali na brion i pino silvestre. Imali dva tv programa, treći samo za porniće. Gramofone, kasetofone, puno prijatelja. Fiksni telefon i skoro džabe pijacu. Bili smo srećni, makar onoliko koliko smo danas. Nismo znali za brendove, trendove, revije, oskare i barkodove. Onda su nam rekli da zaslužujemo "brže, jače, bolje". Šta je veće od "biti srećan"? Pa, uvek ono nepoznato. Ušli smo u zajmove i kredite i kupili sve ono što smo imali, ali sa amblemom i barkodom brenda. Pozajmili smo dolare potpisujući valutnu klauzulu - da nismo dužni robu koju smo kupili, najke, vagene i hajnikene, nego papirne zelene dolare. Čačanski čips smo zamenili pringlesima: zatim su čačani betonirali rodna krompirišta i tu napravili šoping molove sa stranim prodavnicama i stranom robom, jer domaće je bljak, nije in i nije fensi, nema marku sa reklame. Isto smo uradili sa fabrikama obuće, odeće tehnike, hrane... Uzeli smo dolare da bismo dobar domaći čips zamenili dobrim stranim čipsom. Jer, strani ima ime, brend i barkod, a naš se tako prozaično i neinventivno zove samo čips. "Ma slobodno uzmite kredit, milion dolara je danas ektar krompira". I uzeli smo, ali sa valutnom klauzulom - dužni smo u dolarima. Pitanje je dana, mada se to, kažu ekonomisti, već desilo, kada ćemo shvatiti da "zbog novonastale krize" eto, nije milion dolara po hektaru nego jedan dolar po hektaru? Milion puta više! A mi smo hektare betonirali i dali u koncesiju na 99 godina, i dužni smo dolare. Možemo li se sada odreći brendova, barkodova i holivuda i ponovo postati ono što smo nekada bili - proizvođači, vlasnici njiva i fabrika, elektrana i valute? Ne možemo, prodali smo ih kao teret, za dolar po komadu. Brže, jače, bolje.
Promišljao sam način na koji šačica neljudi upravlja širokim masama, upravlja dobrim razoružanim pitomim miroljubivim ljudima koji donose plod i stvaraju novu vrednost, a onda sam naišao na video koji sve objašnjava.
Da li je potrebna pobuna? Da li je moguća pobuna? Koga dovesti na čelo pobune?
Ne može bez jaja. Bez jaja nema budućnosti, bez jaja nema pobune, bez jaja nema ni hrabrosti ni ideje.
Veliki deo Srbije danas slavi, iako štafete za sada nema. Praznik je, rođendan. Praznik znači prazninu. Prazni su i džepovi, prazne su glave. Naravno, ako niste deo ulične bande.
Majmun ušo u tenak
Nešto razmišljam, slavljenik bi pao bez napada i pritisaka. On je celog života stiskao gas i branio se od napada. Napadali su ga i bolji i lošiji od njega. To je prekaljeni vadikal sa višedecenijskim iskustvom.
Kada bi, iz ma kog razloga, prestao pritisak na njega i uličnu bandu koju je okupio, urušio bi se u sebe. Toliko je iskrivljen i van ravnoteže i stvarnosti da ga, u stvari, kontrapritisak drži da se ne preturi.
Kao brana kada nestane pritisak vode, ruši se ka unutra. Pritisak je ono što ga održava u zivotu.
Da li to znaju oni koji vrše pritisak? Naravno. To i njima daje važnu ulogu i iluziju nesmenjivosti.
Vratili smo se u devedesete. Vlast ponižava građane na svakom šalteru. A građani, srećni što im je neko, pa makar ponižavanjem, pružio potvrdu da su živi, da postoje, a u to odavno sumnjaju, bespogovorno i nekritički slušaju Naređenja.
Kada savetuješ, predlažeš, ubeđuješ, jasno je da ispred sebe imaš ravnopravnog sagovornika. Ovde taj rečnik nije zaživeo. Biti ravnopravan znači da uz prava treba preuzeti i odgovornost, obaveze. Lakše je ponašati se kao dete o kome će se neko brinuti. U zrelim godinama to dete se naziva lice sa posebnim potrebama. Lice koje se odreklo sopstvene ljudskosti, dostojanstva, odreklo jer se za ljudskost i dostojanstvo svakodnevno valja boriti. Umorni od borbe pristaju da budu pilad u boksovima, hranjena, špricana, tovljena, a posle toga... Braniće svoje čuvare i napadati sve koji se bune.
Vlast štiti mafiju da bi mafija štitila državu. Pad mafije neminovno znači pad vlasti. Smena mafije, čemu prisustvujemo, znači smenu vlasti. Da li će nova mafija i nova vlast imati blagonaklon stav prema licima sa posebnim potrebama?
Sada je već jasno da se ovom zemljom vlada izdaleka. Naši pajaci jesu autentično naši, ali su samo lutke na koncu. Eventualno uvođenje vanrednog stanja je siguran put u puč. U državni udar, smenu naših pajaca. Uz mnogo žrtava, to kamere vole. Ako se to desi, kukala nam majka, novi pajaci će uvesti teror kakav nije viđen od 1941.
Postoji rešenje: da neki naši pajaci, dok je vreme, sqpe mudašca i uhapse Konja, i završe nezavršeno suđenje iz 2009. godine. Javno suđenje, na oslobođenom Pinku. Istražni zatvor bi bio u Zadruzi, vidljiv 24h dnevno. Brzo bi se napunio prevarantima i jajarama.
Posle toga će sve ići prirodnim tokom. Oslobodiće Legiju i daće mu vlast i zadatak da oslobodi državu od kriminalaca. Čvrsto, vojnički.
Tajkuni mogu da kupe političare, ali nikada vojnike.
Zmija koja grize svoj rep, simbol koji svako tumači drugačije. Tumačenja su legitimna tema za raspravu.
Trenutno zaglavljen u žice i struje, gledajući u crtež, namotao sam kilo bakarne žice prateći crtež velike zmije, a zatim manji kalem, 150g bakra kao manji namotaj, malu zmiju unutar velike. Poštujući crtež unutrašnji navoj sam okrenuo u suprotnom smeru od spoljašnjeg. Dobio sam dvodimenzionalnu "palačinka" formu.
Vezao ih na red i pustio naizmeničnu struju, 50Hz iz mreže, termogeno ograničavajući struju na 1A.
Merenje polja nije dalo bogznakakve rezultate, bilo je gubitaka zbog kontranavoja.
A onda sam, pogrešnom greškom, spustio aluminijumsku ploču na uroborosa i uključio. Ploča je mirno lebdela. Levitirala. Grejanje kalemova se smanjilo, imali su kome da predaju energiju.
Aluminijumska ploča debljine 6mm je lebdela 2cm iznad namotaja. Levitirala.
Onaj ko je nacrtao crtež je imao poruku koju je svako mogao da protumači različito. Dobijena antigravitacija je tek jedna od poruka. Da li se zmija hrani sobom da bi živela?
Prošla su šinterska kola; kultura se gnuša nad prizorom dok viljuškom po tanjiru traži mesto spoznaje. Ljudi su zarobljeni samo onim sadržajima kojih nisu svesni.
Kada jedni kupuju a drugi prodaju rad, svako pokušava da proda po najvišoj mogućoj ceni, pri čemu se svako upinje da kupca i samog sebe ubedi da drugi vredi manje.
Apstraktne vrednosti, novac, zlato, akcije, stvorene su cevima pušaka školovanih profesionalnih ubica i palikuća, a ne iz interesa za opšte dobro. Upotreba oružja je oblik apstraktnog rada. To je svaki rad koji se obavlja za novac pri čemu je sadržaj rada postao nevažan.
Akvarijum je ponekad dosadan, ali niko ne može da povuče vodu.
Ukupan napredak civilizacije i najvažnija naučna otkrića ne dolaze od sistematskih marljivo ponavljanih proba i merenja, predviđanja i statističkih analiza... Ne. Izvor najvećih otkrića, od penicilina preko gipsa do tranzistora, je pogrešna greška. Greška koja nije ispravljana, precrtana, odbačena, nego pažljivo izučavana i do kraja shvaćena. Greška nije proizvod slučajnosti, nego upornosti. Razumevanje grešaka je nauka.
Da li su i obične, manje naučne, česte ljudske greške nekakav nauk, i da li služe dobrom razvoju i rastu? Ko danas uči na greškama?
Svet merimo u odnosu na sebe. U odnosu na predstavu o sebi. Ne vidimo stvari kakve zaista jesu. Jedino što smo u stanju da spoznamo je koliko su različite od nas. Trava je zelena, meka i hladna tačno onoliko koliko je od nas zelenija, mekša i hladnija. Sve vidimo kao relaciju, odnos, poređenje.
Nesposobni da vidimo svet kakav jeste, nas gura u pogrešnom smeru. Ucimo javu, php, python programske jezike, gutajući iluziju da napredujemo. Sa takvim napretkom za dve generacije nećemo umeti da napravimo staklo, za tri nećemo umeti da iz rude izvadimo metal, za četiri ćemo zaboraviti kako se prave mostovi i brane. Kada se seje i kako se pravi hleb. Tada će biti pravo vreme da zaboravimo javascript, php elm i c#, jer ćemo prestati da se razumemo sa drugim bićima i nasmrt ogladneti. Tada će biti pravo vreme da prestanemo da opslužujemo mašine.
Nametnuta ideja, tragična ubeđenost i umišljenost da "zaslužujemo" više, odvaja nas od životnih radosti. Takva ambicija je pretvorila raj u pakao; cvetne livade u robovske boksove, reke u kanalizacije, oblake u industrijski dim. Lepota se svela na raskošno osvetljeno pozorište na koje je naslonjena zadimljena birtija. Svestan da mu je nešto oduzeto a ne znajući šta, savremeni čovek halapljivo guta sve što pred njega stave. Neumeren u hrani i piću, tražeći lepotu dobija modu, tražeći informacije dobija reklame, tražeći istinu dobija dogmu. Tražeći lek dobija otrov. Traži na pogrešnom mestu. Odrekavši se hrabrosti da posumnja, svet traži izvan sebe. Izvan svojih želja, ljubavi, neuslovljenih misli i nadanja.
Postoji izlaz, rešenje: zaljubi se, i svet će se promeniti :-*
