недеља, 04. јул 2021.

Portal

- Čime se ti baviš? pokušao sam da prekinem neprijatnu tišinu.
- Miniram, kratko je odgovorio.
- A, to...
Mislio sam da sam sām u plitko iskopanom rovu, nisam ni primetio kada je došao. Prošao je stražu, naš je. Kako je noć postajala jača postajalo je hladnije. Kiša koja je do večeri padala je počela da isparava i stala na metar od zemlje, čineći mokre šinjele još težim.

Hodali smo dva dana sa retkim pauzama, kroz šiblje i zarasle puteve, kroz stare šume i napuštena sela. Nisam znao gde smo.
- Jesi li nekada ubio? ispalio sam ne znajući odakle.
- Ne znam. Možda.
Ne priča mnogo, povezuje neke žice, zubima kidajući i nastavljajući jednu na drugu.
- Ovo je radio i moj deda, i njegov deda, i mnogo generacija unazad. Ovde vreme stoji.
Mršav, tih, svetao i, ne sklanjajući pogled sa svog posla rekao je: - razminiravam, dozvoliću vam prolaz ka jugu.
Pomislih ko si ti da dozvoljavaš i ne dozvoljavaš, imaš jasna naređenja, vojska je to. I kao da mi je pročitao misli, rekao je: - nisam vojnik, radim sam.
Pogledao sam ga, seljački gunj, opanci, pletena torbica, stvarno civil.
- Pući ce tek sutra kada vi budete dovoljno daleko, ako neko krene za vama, i... tu je zastao.
- I? pitao sam zbunjeno. Laknulo mi je što ćemo konačno izmaći upornoj poteri.
- I ako neko od vas pokuša da se vrati.
Pomislih čekaj, prijatelju, šta pričaš, vratićemo se čim obavimo zadatak. Tada se setih da nikome od vojnika nije rečeno koji je zadatak. Zamislio sam se, čemu priča o precima minerima.
- Kroz klisuru može proći samo jedna vojska, kao nekada, kao uvek. Ovuda niko nije prošao dva puta. A kiša, ona uvek opere sve, rekao je sa tugom u glasu.
Spakovao je ranac i ustao, a ja sam od stotinu pitanja kojih sam se u trenutku setio pitao samo:
- Gde smo sada?
- Bagrdan, kratko je odgovorio nestajući u mraku.



1 коментар:

  1. Lepa priča, baš strašno lepa, u stvari grozna.

    Ko zna koliko će taj u gunju i opancima još držati mrtvu stražu na portalu, s prstom na detonatoru.
    I njegova deca i deca njegove dece...
    Sve dok se jednog dana ne raspadnu vojni savezi, a ljudi nauče da se razumeju i dogovore?
    Ali, jedva da su onomad umukle sirene i tek što je poslednjoj vojsci ugledao leđa, već posmatra vojne parade, preteće manevre i sve savršenije oružje za precizno masovno ubijanje.
    I uvek isti nerazrešeni sukobi na stare, vekovne teme.
    A svaki bagrdanac na svetu želi samo da na miru seje, žanje i
    voli.

    ОдговориИзбриши