четвртак, 29. октобар 2015.

Obične stvari

ne znamo.
Pune autobuse ljudi koji nikuda ne idu doživljavam kao potvrdu da su svi ljudi izgubljeni.
Da svi lutamo.
Neko se uživi u ulogu lutalice.
Ako ne uspe, osećaće se loše što ne nalazi.
I pesnici lutaju.
Zato ni jedna pesma nije završena.
Pesme nam ne kažu da lutajući pronalazimo ono najvrednije.
Sebe.
Ništa drugo ne možemo pronaći. Nije nam dato.
Naš je problem kako prepoznati ono što pronađemo.
Prihvatiti. Zavoleti.
Umesto da volimo, mi tražimo. Želimo. Očekujemo.
Zahtevamo.
Često ratujemo.
To je pogrešno.
Ne treba tražiti. Treba voleti ono što je tu, u dometu, ispred očiju. To nam je dato, i prema tome treba okrenuti svoj pogled. Svoju ljubav.
Kada dođeš u moje godine, znaćeš da su samo obične stvari ono što je trebalo voleti.


Dok sam bio mlad, verovao sam da je čovek ono što želi.
Ono čemu teži.
Ali čovek nikada nema ono što želi. Da ima, ne bi želeo.
Kako onda čovek može da bude ono čega nema?
Sada znam da je čovek sve ono što ima.
Ono što voli.
Jer je samo ono što voliš istinski tvoje.

понедељак, 26. октобар 2015.

Bang Bang

Ne zna covek uvek kada mu je dobro.
Ali uvek zna kada nije.
Ljudi ponekad ne razumeju, ali nikada ne zaboravljaju.
Kada prodje malo vremena, kada se slegne pocetno razocarenje, izbrojacemo da smo dobili tacno onoliko koliko mozemo da ponesemo.
Pravilo je da se takva mera uvek ponavlja.
Ne dobijemo ni koliko zelimo, ni koliko smo zasluzili... nego tacno onoliko koliko mozemo da ponesemo.
Zato je dobro biti jak. Jak covek moze puno da ponese, i raduje se kada puno ponese. Prazna vreca ne stoji uspravno, samo puna.
Da bi osoba bila jaka, mora biti iskrena prema sebi. Iskrena osoba u sebi vidi dobro, i to nudi drugima.
Drugi to dobro samo uvecavaju.


Naopako brojimo. Godine ne dobijamo, nego ih gubimo. Nemamo ih sve vise dok starimo, nego sve manje.
One dobre godine, godine ljubavi i sloge, se u ovom racunu ne broje.
 

субота, 24. октобар 2015.

Plavi kamen

Čovek želi srcem.
Razumom proverava želju,
zatim je odbaci ili prihvati.
Naše komplikovanje, strahovi,
ne dozvoljavaju željama da ožive.

Bor nema ni mozak, nema ni srce.
Ali bor nije manje živ od nas.
I on ima želje.
I kada bor poželi da dohvati sunce, to čini celim svojim bićem.
Od korena do najmanje iglice.
Želja je velika onoliko koliko je bor veliki.
Tako bor raste.

I kamen može želeti.
On, naizgled, nema ni koren, ni mozak.
Ali kamen zna da nije oduvek bio mali.
I zna da neće zauvek biti mali.
Kamen je deo celine.
Zna da je svo kamenje, i najveće stene, i zrnca peska ispod, deo jednog kamena.
Iako naizgled odvojen, njegova želja postaje želja svakog kamena na svetu.
Zato kamen male želje zadržava za sebe,
postajući temelj, put ili krov. Pesak na plaži.
Velike želje deli sa zajednicom,
sa svetom.
Jer svet je za njega jedan veliki kamen.
Plavi kamen.



I kada misliš da sve znaš, ima se sta nauciti.
I od bora, i od kamena.
Prepoznati svoje, i sa njima podeliti misli i želje.
Podeliti, kao tablu fine čokolade.

четвртак, 22. октобар 2015.

I jedna i druga



Rasplinula se
Razvukla rastegla
Ima oblik diska
Ima precnik dlake
Gusto tkanje i sjaj.
... Nepremostiva je.


F.I.





недеља, 18. октобар 2015.

Tamna sijalica

Dobar čovek liči na upaljenu sijalicu.
Zrači, svetli, privlači druge. Nudi toplinu.
Okružen je drugima koji ga, samo naizgled, iskorišćavaju.
I kada drugi priđu, mogu se ogrejati. Osušiti krila.
Dobar čovek daje. Na kraju sebe sagori.
Priroda i svrha dobrog čoveka je davanje.

Ima onih koji liče na električne sijalice,
nalik fenjerima za komarce.
I njima prilaze, i bivaju sprženi.
Omotani strahom uništavaju svakoga ko im priđe.
Oni služe strahu, verujući da štite sebe.

Neki odrastu kao tamne sijalice.
Nisu naučili da je život svetlost. Ljubav. Davanje.
Oni ne zrače ljubavlju ni toplinom.
Iz straha da će sagoreti odrastaju u tami.
U senci. Veruju da ih senka štiti.
Oni ne zrače svetlošću, ni toplinom,
oni upijaju tuđe svetlo i toplinu. Zavise od njih.
Parazitiraju. Traže. Zahtevaju. Očekuju.
Nikada se ne upale, nikada ne zasvetle.
Nikada ne daju. Ne daju, jer nemaju.
Ne razumeju da moraju sebe ugrejati do usijanja, otopliti srce, i na kraju sagoreti, da bi imali.


I bog je pokusao da stvori dobrog coveka.
Stvaranje jos nije zavrseno.
Boga ima, i treba mu pomoci.
 

недеља, 11. октобар 2015.

Odavde više ne idemo zajedno


Prtio sam stazu kroz smetove.
Prtio sam rukama i vatrom.
Prtio znajući da idu za mnom.
Nisam se osvrtao. Čovek koji veruje se ne osvrće.
Znao sam da je iza sve što imam, sve što posedujem, sve što volim.
Sve za šta se treba boriti.
Kada jednom kreneš tim putem, nema bola, nema umora, nema odustajanja, preispitivanja.
Taj put, taj prt kroz smetove, je bio moj dokaz.
Prkos mržnji i zlu.
Put, iz svemira vidljiv.
Takav put se ne može završiti.
Ljubavlju pravljen put nema kraja.
Mora stići do početka. Do mesta odakle smo krenuli.
Do očišćenog dela.
Jer svaki dobar put mora postati krug.
Na tom krugu ćemo podići tvrđavu koja će nas štititi.
Koja će slaviti život.
Sa nje posmatrati stvoreno.
Radovati se.
Voleti.
Sve što nikne na tom putu, sve što smo po njemu posejali,
i dobro i loše,
čekaće na nas.
Naći ćemo početak, napraviti krug.
Pocinjem da volim put. Napredujem.
Odnekud udarac. Još jedan.
Ne osvrćem se. Nemam pravo na bol.
Idem napred snažnije. Početak je blizu.
Prtim široko, da bi mogli da prođu.
Pazim da se zidovi ne obruše.
Odgovornost osvetljava put i u mraku.
Blizu je, mora biti blizu.
Klizavo je i hladno. Razmišljam o njima.
Ponovo udarci, padam.
I po prvi put gledam iza sebe: sam sam.
Iznenađen, razočaran, prvi put osećam bol.
Za koga prtim? Kome gradim put?
Kome čistim prolaz?
Kome treba takav krug?
Savršen krug.
Ako nastavim sam, i ako nađem početak, biću sam u savršenom krugu.
Taj krug će postati moja robija.
Osuda. Zatvorski krug.
Deveti, u njemu su sećanja.
Uspomene na život.
Na razloge za život.
Sada uzimam alat i pokušavam da zatrpam prazninu koju sam ostavio iza sebe.
Koja zjapi.
Jer put bez putnika je postao praznina.
Zatrpavam stari put, njime vise niko ne želi da prođe.
Gradicu novi.
Uzan, za jednoga.
Takav put je uvek prav, takav put nije krug.
Takav put nikuda ne vodi.
Krug je ostao u sećanju.
Skidam ga sa prsta, prvi put.
Peče jako.

"Nije bilo uzalud.  Voleo je."

петак, 09. октобар 2015.

Lajk


Najgluplja i najbesmislenija reč dvadesetprvog veka je LAJK.
Potpuno obesmišljavanje njenog značenja je dobila na društvenim mrežama.
A te mreže nit su društvene, nit su mreže. Njihova društvenost podrazumeva odvajanje čoveka od obične ljudske reči, elementarne i osnovne životne potrebe.
Lajkuje se sve: slika, reč, status. Ja tebi lajk - ti meni lajk.
Slike su uglavnom iz klozeta.
Reči koje se lajkuju idu od latinskih citata, do trenutnog statusa: jedem boraniju brteee.
Lajk više ne znači ništa. Klik mišem na kockicu na ekranu odavno nema značenje izvorne reči.
Lajk nije ni nalik komentaru.
Komentar je javni razgovor, slaganje ili sukob, ideja i misao.
Lajk je ništa. Nula bodova. Klik u prazno.
Najgluplja i najbesmislenija reč dvadesetprvog veka.
Lajk nije ni ljubav ni mržnja. Čak ni praznina.
Lajk je ničim popunjena praznina.

Ljudi se ubrzano pretvaraju u lajk.
I ne bune se.
Da li postaju ono što unutra odavno jesu?
Besmislena reč?