петак, 21. август 2015.

Blago

Dugo već sanjam isti san.
Široka strma livada, prepuna nane, perunike i lekovitih trava,
sa leve strane omeđena leskovom šumom, punom veverica,
sa desne uskim krompirištem i malinama.
Iznad livade su mlada stabla probranog voća, u čijem slabom hladu zaštitu nalaze sitne životinje,
ispod livade stari ali dobar rodni šljivik.
A u šljiviku kladenac, sa živom vodom od čije hladnoće trnu zubi.
Na vrhu, odmah ispod ambara, već stasali rasadi oraha, sećanje na oca.
Stara dedina kuća još odoleva vremenu i kišama. Rođena braća su je pravila da traje. Redak dim iz dimnjaka kazuje da je u šporetu stara cerovina.
Kace u podrumu, rasušene od nekorišćenja, nadaju se dobrom rodu, dobroj godini, bogatoj berbi. Kazan već odavno nema lulu.
Opanci, mokri od rose, obilaze krupne vrganje.
Na horizontu mlado sunce, iznad glave čisto nebo.
Odatle gledaju preci.
Uzimam sekiru, deda je zvao penkalo,
odlazim u šumu, skidam trud sa pale bukve.
Slavuji odavno budni, kosovi još nisu zaspali,
miris trulog lišća, tragovi noćnih životinja.
Dedino ocilo, potamnelo od nekorišćenja, nosim na domalom prstu.
I setim se legende koja govori o velikom blagu koje je na tom potezu, nekada davno, brižljivo sakriveno.
Dolazili su ljudi iz gradova, skupim metal-detektorima su pretraživali i šumu i livadu, voćnjake i podrume, nadajući se davno zakopanim dukatima i čuvenim rimskim aureusima. Oko kladanca su najviše tražili, vidi se po utabanoj zemlji i razbacanim flašama od kokakole. Odmarali su ispod viljamovke kojoj je rod savio grane, a jeli čips i smoki.
Odlazili su praznih ruku, bez blaga.

Ali niko zaistinu ne zna čije je to blago.
Osim mene.
Ja sam ga pronašao.


Svako na razlicitom mestu prepoznaje blago.
Ali nikome nije nedostizno.

20 коментара:

  1. Lep san.:*

    A onaj bradonja Frojd možda bi rekao ...

    ... Podseća te na blago koje si odavno ostavio za sobom,
    ali ga nisi zaboravio.
    Lutao si i tražio, ni sam nisi znao šta.
    I nisi našao.
    Tu gde si sada, nisi srećan, ali ne mrdaš, kao prikucan.
    I taj glas što te doziva iz daljine i podseća...
    Možda je to ta raskrsnica...oklevaš ?
    Sva ta lepota, to tvoje jedino blago, i mir...tamo je
    Čeka na tebe.
    Dobrotu i ljubav već imaš i svuda sa sobom nosiš
    Za sreću ti ništa više ne treba .

    Bogat si, nema bogatijeg od tebe. :)









    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Prepoznajem to tvoje blago, tvoj stari san, sećam se.

      Tamo je u onoj "Zemlji" koju si ostavio iza sebe.
      ..." daleko ...gde nema ničega i ne čuje se ništa osim čekičanja stare vodenice i povremenih udaraca iz kovačnice iz daljine...a preko neba se vijori jato ptica kao šal od svile "...:)

      Избриши
  2. A ja svoj san samo živim.

    U rano proleće izvlačim stari čamov čamac na obalu...
    i u fugne utiskujem mahovinu... a onda ga katranišem i uživam dok farbam...

    I ubacim ga u reku.
    Volim da veslam, onako sa jednim veslom, lagano i snimam pogledom oko sebe.
    Znam male šljunkovite plaže pod vrbama gde niko ne ide.
    I dok plivam gledam te šalove od ptica kako se vijore preko neba.
    Možda su to one tvoje koje i ti gledaš?

    A kad se setim onog Grka sa jahtama i svim onim
    slavnim damama koje mora da obasipa sve većim dijamantima - samo se nasmešim.

    I teram dalje, naravno uzvodno.

    Ako ploviš, svejedno je na čemu ploviš

    A još je lepše kad ploviš po nebu.:)


    ОдговориИзбриши
  3. Znas za mahovinu :)
    Jata ptica su tu zbog vode,
    iako pripadaju nebu.
    Nebo im daje slobodu,
    a voda zivot.
    I cesto se zapitam ko se u kome ogleda,
    nebo u vodi, ili voda u nebu.
    Vece u manjem, ili manje u vecem.
    Da li se roditelj ogleda u detetu,
    ili dete u roditelju.
    Jos to nisam uspeo da razmrsim.
    A toliko se trudim.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. "Ko nije naučio gledati nebo u potoku, ne zna što su ribe na drveću" :)
      Ivo Andrić

      Sve se u svemu ogleda i istovremeno i prima i daje sliku.
      Tvoje dete je tvoja slika, a i ti njegova.
      Ne može se razdvojiti.

      Избриши
    2. A ako ti se ta slika ne dopada, uvek možeš reći da liči na mamu.;)

      Избриши
    3. Ne postoji na Zemlji greh za tu kaznu.

      Избриши
  4. Da ploviše po nebu ne treba ti ništa.
    Samo se izvrneš na leđa i plutaš.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ajd i ti se izvrni krilata ulepšaj mi dan blago moje ;*

      Избриши
    2. Može... za 1001 noć, ali sa njim ne sa tobom :)

      Избриши
  5. Moje najveće blago je moja tajna ljubav.
    Pssssssssssst!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tajna ili... javna, nedostižna, strasna, zabranjena, promašena, ozloglašena, izgubljena, pokojna,
      prežaljena... ova sada i ona buduća...bilokakva, ali ljubav je najveće blago i nema većeg blaga od ljubavi.
      Nema cene koju ne vredi za nju platiti.
      Neki je plate životom?!
      Ali ipak, ne treba preterivati :)

      Избриши
  6. Ja sam rekorder imam jedanaestoro dece.
    To je blago oko 5oo kila žive vage :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kuku tebi na današnje vreme ima da se satreš.

      Избриши
  7. Planiram put oko sveta odavno, ali prošla me volja.
    Svet navro na mene. :)

    ОдговориИзбриши
  8. Pa u grčku banku, kao svaki baksuz.

    ОдговориИзбриши
  9. Ispod dedinog šljivika bio je kladenac. Ograđen sa četiri pločasta trosna kamena, sa puno ljubavi, neprecizno.
    Voda koja je tu izvirala bila je živa. Hladna toliko da trnu zubi, imala je ukus koji se mešao sa mirisima šljivika.
    Okolne leske su brujale od igre brojnih veverica. Deda je i njima napravio ispust za vodu.
    Vodu za piće je držao u zemljanim testijama. "da se voda još malo odmori", govorio je.
    Ta voda je zaista krepila, vraćala snagu.
    Šljiva bi svake godine prerodila, toliko da su slabije grane pucale. Prirodna selekcija valjda.
    Zna šljiva sta radi, kako da odbaci slabe grane i da svake godine bude još rodnija.
    Deda je na zaprežna kola stavljao velike kace, tada veće od mene. Odlazili smo u šljivik i punili ih prezrelim opalim plodovima, koji skoro da mirišu na rakiju. Napunjene kace smo dopunjavali vodom odmah ispod šljivika, na dedinom kladencu. Trebalo je ponekad čekati, pošto izvor nije bio jak. Jeli bi šljive i dugim štapom mlatili vrhove krošnji, pokušavajući da naberemo što više plodova.
    Svi u selu su pravili šljivovu rakiju. Imali su dva-tri kazana za pecenje, koja su išla od kuće do kuće, od domaćina do domaćina.
    I svi su se slagali da je deda pravio najbolju rakiju. "zbog patoke, zbog hlađenja, zbog koštica, zbog mešanja ranke i džanarike..." nagađalo je celo selo.
    A nije. Tajna je u vodi. Deda je govorio, ali ljudi uvek slušaju jedino sebe.
    Rekao mi je tada da je šljiva dobra zbog vode... i da je voda dobra zbog šljivika. "Ako želis dobru vodu, ne seci šljive".
    Nisam. Šljive danas opadaju, nema ko da ih bere, a voda na kladencu je svake godine lepša. Mozda je kolač slađi što ga manje ima, a možda u tom šljiviku stvarno ima magije.

    ОдговориИзбриши
  10. Ima magije, ima ...:*
    Lepa priča, divna, divne su ti uspomene.
    Može još? :)

    ОдговориИзбриши