"Od sutra će vam biti gore, ali to je za vaše dobro"

Kako zarađujete?
Ja prodajem znanje. Slabo ide. Nema kupaca.
Svi su zadovoljni onim što imaju.
Neverovatno.

"Ja baš volim da budem originalan, i da se razlikujem od mase." Ovo je moderna mantra svake jedinke u masi.
Pa ako su svi izuzetni, onda su svi prosečni.
Kad se marfijev zakon primeni na marfijev zakon, dobija se negacija negacije.
Razlog socijalizacije, mržnje, ljubavi, potrebe za posedovanjem, potrebe za druženjem,
jeste strah.
Urođeni strah od smrti.
U konkretnom slučaju strah od socijalne smrti.
Čovek je socijalno biće, a u korenu socijalizacije čuči najobičniji primitivni strah.
Ljudi zato ne traže informacije, već samo stav.
Afirmaciju.

Nesvest posle udarca u zid je ono što nas opušta.
Problem je što nesvest ne traje dugo. Probudimo se pa opet trčimo, do sledećeg udarca u zid,
sa vrlo ograničenim sposobnostima učenja na greškama. Kao som na bućku.
Da li je nesvest opuštanje?

Mladi danas plivaju u mnogo bržoj vodi nego pre 30-40 godina.
Ta voda je nekada imala smer, tok, putokaze za obavezan smer, a sada ima puno rukavaca i plićaka. Plivanje je teže nego ikada, i žabe i klinci jednako biraju plićak.
Zbog nametnutog bržeg tempa današnji klinci se razlikuju od titinih pionira.
Rađamo se jednaki, ali nas oblikuje tok.

Niko više ne sluša sagovornika, nego samo sebe.
Problem nastaje kada se ne slaže sa mišljenjem.
Klinci ne praštaju kada na nekome prepoznaju svoje mane, ono čega se stide, ili ono što bi želeli ali ne smeju.
Reč Kultura je postalo teško izgovoriti a ne opsovati.
Informisanost i znanje su postali izjednačeni, iako nikakvih sličnosti nemaju.

Čuo sam u vestima da su Japanci izmislili vodu u prahu. Samo se rastvori u vodi.

Niko nije kriv, al je neko zajebo

Nebo. Suprotnost zemlji. Majci. Grobu.

Danju plavo, noću crno

Ništa ne krije

… osim raja.

Ali raj ne vidimo, samo ga se sećamo.

Znamo, osećamo da je negde gore

Gde ima mnogo svetla.

Idemo na osvetljena mesta nadajući se da ćemo ga naći

Ali ga ne vidimo.

Znači li to da ga nema? Ili ga ne prepoznajemo?

Jesmo li sada u njemu? Plašimo ga se.

Plašimo se gubitka zemlje. Gubitka majke.

A želimo da se odmaknemo od groba.

A to mora zajedno.

I sada smo negde između, između krajnosti

Nedovoljno hrabri da krenemo gore ili potonemo skroz

Živimo u nadi, strahu, iščekivanju

Bez želje za pokajanjem, bez hrabrosti da priznamo

Da je sve laž.

Učimo nepotrebna saznanja, koristimo nepotrebne veštine,

Divimo se nepotrebnim ljudima. Nikad nebu. Ili zemlji.

Slavimo one koji su bili hrabri i pametni, i verujemo da je to dovoljno.

Ne pokušavamo da budemo kao oni.

Učimo decu nepotrebnim stvarima da ne bi bili bolji od nas

Da ne bi otišli.

Plašimo se gubitka. A želimo da dobijamo.

Pa to ne može. Svaki trgovac to zna.

A mi trgujemo dušama. I to loše.

Svojim dušama.

Nikada nećemo nestati. I nikada nećemo porasti.

To je prokletstvo.

I niko nije kriv, al je neko zajebo.

Veštačka inteligencija će zameniti prirodnu.
Nije to evolucija.
Blago je zakopano plitko, ispod kose.
Ipak ga ljudi ne pronalaze.
I kada ga pronađu, ne znaju šta bi sa njim.
U jednoj ruci daljinski, u drugoj telefon, u ušima slušalice, u ustima mekdonalds.
U dupetu rijaliti, u očima pink,
na nogama najke, na bicepsu tet.
Nema tu mesta za još.

Biti srećan je izbor.
Loš izbor. Nedostižan.
Dobar izbor je: biti Dovoljno srećan.

"Više od svega čuvaj svoje srce, jer ono stvara život." 4:23

Slep za boje

"Između kape i cipela, samo ovlaš ogrnut žutom kabanicom po kojoj su se slivale kišne kapi tog junskog jutra, pognute glave izbegavajući poglede prolaznika, kako kakva prikaza od onih koje, kada sretnete, ne umete pobeći već se ukopate bez glasa dok mozak pokušava smisliti alternativu za beg, stajao je sa leve strane velikog mesinganog stuba klackajući se s' noge na nogu.
Zvono obližnje crkve opominjalo ga je.
Vreme je."

Kada prođu godine
kojih se ne sećaš
puko si

Kad napipaš ogledalo
i ne znaš dal je celo
puko si

Kada ti kaže ćale
nikakav ćale
puko si

Kada sa otetog praga
vilama sklanjaš mulj
puko si

Kad ti sa osmehom priđe
i ostavi pedeset dindži
puko si

Kad prvi put ponoviš
makar najveću istinu
puko si

Kada priželjkuješ laž
veliku, duplu dozu
puko si

Pogledaj svoje telo
unutra više nisi ti
puko si

Kada stvoriš razlog
da sivom bojom pišeš
puko si

napravi mesta.

Bez

Mladost se neće vratiti.
A vi je menjate za lajk.

Bez mozga.
Bez srca.
Bez obrazovanja.
Bez kulture.
Bez morala.
Bez zemlje.
Bez poštovanja.
Bez želja.

Može.

Ali dokle?

I ono što nikako ne razumem:
Zašto?

Jer ne znaš...

Dok su jedni OBECAVALI da cemo uci u Evropu,
drugi su nam PRETILI da cemo uci u Evropu.
Dobro ili lose?
Ako se to ne desi, Evropa ce doci kod nas, u glas su ponavljali.
A Evropljani su ko skakavci.
Gladniji nego mi.
Dok mi pomeramo medje kraduci metar-dva zemlje,
njihovi sudski izvrsitelji buldozerima ravnaju tlo.
Da li je ljudski svadjati se,
ili je ljudski poslati brutalnu silu?

Kada sam bez daha, zivotno ugrozen, osecam ljude oko sebe. Vidim njihove misli, boju oko njihovih ruku, slusam ton kojim govore ne razumejuci ni rec. Pratim kako slazu reci, gde zastaju, kojim tonovima pocinju recenicu... I tako ih vidim onakve kakvi jesu.
Kada disem, ne osecam ljude. Kada disem, razumom slusam, posmatram i analiziram, i trezveno kao robot donosim odluke. Znam ko su, sta zele, i koliko mogu da plate. To mi je sasvim dovoljno.

Sada disem.
I razmisljam o pravnoj sili. Na mojoj je strani. Mogu uciniti puno korisnog, razumnog, pravno valjanog, ispravnog.
Mogu ostvariti znacajan dobitak. Uspeti.

Ali, ne "ako" nego "kada" opet ostanem bez daha, da li cu se kajati?
Da li cu tada saznati da sam sve izgubio bas onda kada sam sve dobio?

Sta znaci dobiti? Sta znaci izgubiti?
Sta je dobro, a sta je zlo?
To je iluzija koju stvara vreme.
Jeftin i uvek dostupan izgovor za neuspeh.
Svako ima iluziju da prepoznaje dobro i zlo.
A mi o dobru i zlu bas nista ne znamo.
Dobar lek za jedan organ je otrov za drugi.
Dobra odluka je za nesto drugo losa odluka.
Poimanje dobra i zla su van ljudske percepcije.
Necu stati ni na jednu stranu. Ne sudim.

"People don't live or die, people just float." -Dilan

"Ne hvali se sutrašnjim danom, jer ne znaš šta će dan doneti." Solomon 27, 1

Mala kazaljka

U snovima ne postoji nada.
Postoji samo uzrok i posledica.
Mislima tada možemo pomerati, stvarati i brisati iz postojanja.

U snovima ne postoji ni dobro ni zlo.
Postoji samo volja kojom upravljamo.
San je oslobođen polarizacije dobro-zlo.
I kvantna fizika potvrđuje da je nepolarizovan svet moguć. Proračuni govore da takav svet negde postoji.

San nikada neće tražiti da stanemo na jednu stranu koja će se boriti protiv druge.
U snu ne možemo bez griže savesti oteti tuđe, ni povrediti drugog. U snu ne možemo činiti loše. U nama je mehanizam koji će to sprečiti.

San nam govori da je svet bez polarizacije dobro-zlo moguć.
San nam govori da nije potrebno staviti se na jednu stranu da bi pobedili.
U tom svetu nema potrebe za izborom.
Samo za čistim i smislenim životom, za stvaranjem.

Teško se snalazimo jer smo zarobljeni modelom dobra i zla.
Nedostatak onoga na šta smo navikli čini nas zbunjenim, i ta zbunjenost traje sve do buđenja.
Tada se vraćamo naučenoj podeli dobro-zlo, i vodimo tu uzaludnu bitku sve do smiraja, do novog sna.

Sanjamo gotovo pola života.
Ali gordost nam ne dozvoljava da prihvatimo ono što ne razumemo.
Uz malo truda, mogli bismo da prepoznamo pravila korišćenja volje bez podele na dobro i zlo.
Mogli bismo naučiti da su svi sukobi izmišljotina koja nas drži u ropstvu.
Naučiti da izbegavamo zaraćene strane, i posvetimo se stvaranju.
Pokrenuli bismo sebe na stvaranje, na život, prepoznali bismo volju,
ljubav.
Jer ni ljubav ne razlikuje dobro i zlo. I ona dolazi iz slobodnog sveta.
Kada voliš sve je moguće.
Ostvariti san tada je najlakše.

Izgubiti unutrašnji mir znači izgubiti sebe.
Ljudi grozničavo traže mir i ljubav u masnim novinskim naslovima, na televiziji, fejsbuku...

Ne mogu ih tamo naći.

Mir i ljubav se nalaze unutra, u nama. Neko ih je sa namerom tu stavio.
Potrebno je samo malo poštovanja, strpljenja, volje, razumevanja,
urođenog morala,
da bi ih oslobodili, i dozvolili da u nama rastu.
Tada ćemo i mi porasti.
Zato što mi jesmo mir i ljubav.

Ono si za čime tragaš

I hleb, i so... i ljubav.

Ako voliš, pusti nek ljubav preuzme vlast, nek preotme srce, nek pomuti razum, nek ukalja čast... Trezan bi brinuo da stvari ne krenu po zlu.
Kad voliš tad živiš lud, sa patnjom, i čežnjom i brigom. Pa šta? Bez ljubavi nikuda ne vodi put, sa ljubavlju, već si stigao.
Rumi

Rat je neprirodno stanje.
Nema dobrog rata.
Odbiti borbu nije poraz, nego kraj rata.

Mantodea

Zelela me je, jako. Izgledala je zaljubljeno, ali je samo bila gladna.
Govorila je da me voli... boze, kakav sam ja autsajder, naivan i slep. Svoju nesposobnost da voli kompenzovala je preteranom, neumerenom i kompulzivnom brigom, ne pitajuci za cenu. Kada neko ne voli sebe, ne moze voleti ni mene, ni bilo koga.
Govorila je lepo, uvek ono sto sam voleo da cujem. Kada je govorila u mnozini, verovao sam da misli na mene, ali ona nikada nije gradila primarnu porodicu. Stvarao sam nase, ali je ona gradila na tudjem. Ja sam svom snagom pomagao, jer - gradila je.
Obecavala je bez iznude, i ja sam uvek verovao.
Nije prihvatala moja obicna, mala obecanja. Trazila je samo velika, nemoguca, nedostizna. Dobila ih je uvek, naravno znajuci sta dobija, spremna da ih iskoristi kada dodje vreme.
Umesto da sebe izdigne iz mulja, sve sto imam je u tom mulju davila. I ono najvrednije stvoreno, naucila je na mulj. Stvorila je jos jednu sebe, umnozila zlo i nesrecu.
Decenijama skolovana uz rijalitije i spanske serije, postala je verbalno jaca od mene. Od svakoga. Radovao sam se, dobro je uz sebe imati boljeg od sebe.
A onda se kraljica okrenula protiv svog kralja. Okrenula je i topove, lovce, konje i pesake.
Ponesena uspehom, ne moze da razume da je i njena igra zavrsena kada padne kralj.

Sada svi govore: kralj je go.
Ne razumeju da je i takav, go i ponizen, kralj.

Poštovanje

Na bliskom severu, u našoj ravnici, nema visokih ograda, bodljikavih žica, besnih pasa i naoružanih stražara.
Nema potrebe.
Tamo se poštuje člova.

Na "ničijim" imanjima ljudi napasaju stoku, deca se igraju, putnici skraćuju put, seljaci beru voće.

Ali kada vlasnik poželi da preko imanja niko ne prelazi, samo zabode u zemlju običan ogoljen štap.

Človu.

Tada prolaznici, putnici, seljaci i komšijska deca ne gaze preko imanja.
Ne napasaju stoku, ne beru voće, ne preče put.
Na imanju sa človom ni vlat trave nece biti savijena.
Vlasnik je stavio človu, i to jasno znači da on ne voli da preko njegovog gaze.

Poštovanjem člove ljudi poštuju čoveka.

Da li, i gde vi postavljate člove?
Da li poštujete člove koje je neko drugi postavio?
Da li ih uopšte primećujete?

Koga gazite?
Zašto? I Dokle?

Da li će svako dete nužno postati čovek kada mu ojačaju pesnice, porastu patike i zulufi?
Kada prestane da bude dete, a izbegava da postane čovek, šta će tada postati?

Najveća sreća i najveće bogatstvo su dobri ljudi.
BOGatstvo i sreća zavise od karaktera.
Dobar čovek je jedino moralan čovek,
i posledično srećan čovek.

Dobra žena je uslov za sreću čovekovu,
za zajedničko stvaranje dobrih ljudi.
Adam nije dobio dobru kuću, dobar auto.
Dobra žena mu je dobar dar od boga.


I obrnuto.

Samo se kroz jedna vrata može ceo proći.

Krug

A onda je ta praznina bolela jace od bola.
Tada sam prigrlio bol da ne osecam prazninu.
Posle sam odbacio bol i ponovo otvorio prazninu.
Napravio sam krug.

 
Ne stajem mogu biti dve reci.
Zatim je jedna.

Dobro drvo

Ygdrasil opet rađa šljive. Uskoro će berba.

Prvi ljudi su vladali istinom. Preoštra za rukovanje, nije bila podesna za ljude kakvi su dolazili, za tupe i zle, Kainovu decu. Nije mogla biti odbačena, branila se oštrinom, i zato su istinu zamenili nečim jednako oštrim - lažima.

Želeći dobro, Ygdrasil je tada ljudima dodelio mudrost. Verovao je da će im dobro služiti, i da im neće biti teška za nošenje i rukovanje kao istina.
Prevario se.
Mudrost je govorila neprijatne stvari, kao da je rod odbačenoj istini. I nije se mogla sakriti, odložiti kao zardjalo oružje, pobediti lažima.

Zato su ljudi zamenili mudrost znanjem. Isti oni koji su odbacili istinu, prihvatili su brojeve, podatke, nejasna pravila, procente, obrasce.
U redu. Ygdrasil je dobro drvo. Ostao je koren.
Bez korišćenja mudrosti i istine, samo pomoću znanja, ljudi su stvorili civilizaciju. Ljudske zakone koji sami sebi služe, beton koji preko noći pretvara ljude u robove, beton kao branu između prirode i čoveka. Beton kao zamenu Zemlji.
Ygdrasil nalazi pukotine u betonu, i donosi ljudima nadu. Cveta u boji. Miriše na ljubav. Bogato rađa.
Pokazuje nam kako treba.

Pokušavajući da uništi, čovek odbacuje i znanje i zamenjuje ga informacijama. Informacije su sasvim nalik znanju, ali se njima ne može graditi, samo rušiti.
Čovek je prestao da gradi. Počinje da ruši, negira i stvoreno i sebe.
Ali informacije ne mogu sakriti ni istinu, ni mudrost, ni znanje. Informacija je reč, a od reči je ovaj svet stvoren.

Danas ljudi odbacuju i negiraju i informacije. Umesto njih prihvataju spektakl, vizuelni doživljaj. Pretvaraju svoje ponašanje, svoje dane, poslove, stanove, svoje živote, u predstave, tužno glumeći nekog drugog. Istovremeno učestvuju u predstavama drugih, glasno aplaudirajući i diveći im se.
Predstava je zamenila život. Gluma. Spektakl.
Ljudi narkomanski zavise od lajka. Ne traže sebe, jer bi morali da dodirnu odbačene stvari, istinu, mudrost, znanje. Odbacili su poklon.
Ljudi su se pretvorili u statuse i lajkove. Ne žele da budu živi, zaljubljeni, tužni, srećni... Ljudi.

Ali još uvek postoje zemlje gde Ygdrasil cveta.

Plod je šljiva. Nekad je orah. Oduvek jabuka. Drvo je uvek Ygdrasil. Retki se sećaju najvažnijeg - korena. Prolazi kroz celu Zemlju dodirujući drugo korenje, stvarajući neprekidni niz, zajednički koren svog drveća, svake vlati trave, čak i čoveka.
To je koren celokupnog života.
I nejasno je da li Zemlja čuva koren, ili Ygdrasil u svom gustom korenu čuva Zemlju.
Ygdrasil nam je zajednički koren. Čuvajmo ga.

Ni jedno zlo nije večno. Entropija je dokaz.
Dobro jeste večno. Entropija ne uništava ljubav.
Preko nečega se mora preći, preko nečega pregaziti.
Kako stojimo sa mudima?

Leteci Holandjanin

Osim što brinem, dobro sam.
Mozak mi radi 200 na sat i pokušava da smisli rešenje.
Al prvo mora da razume.

Kad dođe dete, čovek prestane da gleda u svoje ogledalo.
Stavlja obloge kad sin ima temperaturu, jauče kada sina boli zub, raduje se kada sin nađe devojku...
Čovek lako i dobrovoljno gubi sebe.
Postaje onaj koji brine.
Teško je vratiti se sebi. Nije mnogo "sebe" ostalo.
Zato su matorci pogubljeni, frustrirani, ljuti. Zato čine glupe stvari.
Pokušavaju da ostanu zaštitnici nekome ko vise ne zeli zaštitu. Da ga zaštite od njega samog, od loših odluka i postupaka.
Od odlaska.  
Jer, u životu se broje samo susreti, a ne rastanci. Susreti prizivaju život, rastanci smrt.

Ni raketa ne bi poletela bez donjeg motora. Ali kada dostigne drugu kosmičku brzinu, raketa odbacuje svoj motor, i bez njega napreduje u istom smeru, po zakonu inercije. Sve oči i kamere su uprte u raketu, svi se nadaju nepoznatom susretu.
Pita li se iko, ikada, kako se oseća odbačeni motor? Kakvi ga strahovi pronalaze?
Zaslužuje li da zna šta se desilo sa raketom? Ili mu je jedina obaveza da sagori bez ostataka, da ne bi nekoga, prilikom pada, povredio?
Želi da dovikne raketi kako treba leteti. Grliti. Opraštati. Da je voli.
Ali, kako bi običan raketni motor znao kako raketa treba da leti? On je samo motor, nikada nije napustio atmosferu. Dodirivao je visine, ali se nikada nije popeo na njih. Takva mu je priroda.
Motor je potrošio gorivo. Znao je šta nosi, nije se štedeo. Zalihe kiseonika u motoru su odavno nestale, on se gasi i usporava. Uskoro će u voljenoj atmosferi sagoreti. Muči ga teška misao: hoće li sagoreti i sećanje? Želja? Ljubav?
Briga? Nje će se najteže odreći.
Raketa odlazi. Ima li ona dovoljno kiseonika za život? Goriva za željeni povratak? Učitane mape? Mogućnost za susrete? Karavan planeta kao orijentir?
Mape ne pomažu u svetu u kome se sve kreće. I kompas odavno ne radi. Vreme nepredvidivo usporava.
Jedino što ostaje između rakete i motora su ljubav i sećanje. Rastu i popunjavaju prazninu, prazninu koja se uvećava i preti da proguta vreme.

Kamen za plivanje

Rekli su mi: idi, hitno je, rh negativna, kupi Rogam.
Posto? Sto maraka, ili ako hocete po kursu…
Necu, donecu marke.
Otisao sam do stanice 26ice, ispred Pelivana. Znao sam da kod kuce piju i slave.
Sin. Prezime. Jasna stvar.
Trazio sam menjacnicu. Imao sam dvadesetcetiri miliona hiljada milijardi ipo dinara u dzepu. Sve!
Nijedna nije radila. Materimjebem, zar danas, kada mi treba? Pored je bila ambasada. Policija je zastala buljeci u mene. Mislio sam, ako me uhapse, a ona je u bolovima, ko ce joj doneti rogam?
RH negativna. Jebemti, kao da sam kuzan.
Prilazi cigan. Nizak. Ne previse crn, kaze: treba devize?
Treba, zemljace, rodjace, spasioce, spasces dva zivota!!!! Evo dvadesetcetirihiljademiljijardimilonahiljadanecega, jebemliga,
evo ti zivot,
spasi ih.
Moze, kaze Ciga Jerkovacki, Moze.
Izvadi brdo para i izbroja.
Srecan, trcim od Pelivana do Narodnog Fronta,
protrcavam kroz portira Blagoja,
galama na ulazu,
i donosim sto maraka do sestre.
Kaze, doktorka nije tu, mi Rogam nemamo, morate kupiti sami.
Broji, dvadeset maraka.
Kaze: nije dovoljno!
Kako bre, dvadesetcetirihiljademiljijardimilionastotina sam dao,
kaze, zeznuo vas je, i mene je onomad,
isti,
ispred Pelivana,
Cigan iz Jerkovica.
Podvukao je pare ispod.
Pare iznad sam ocima gledao.
Sta cu sa dvadeset maraka?
Ko mi je uzeo osamdeset, i kako?
Vreme istice, injekcija ceka pare.
Prezivece, jelda? Moze bez imunoglobulina?
Pa mozda moze, ali ako prezive nema dalje.
Majkutijebem ako pobijem celu cigansku malu nece ga spasiti.
Ako ih i ne pobijem, fali mi osamdeset maraka.
Otiso sam u ciganmalu.
Svi u glas pricaju: nije, takvog nema, on nikad ne bi, ti da mi umres.
Mamuimjebem.
Sotirovicu, kapitalisto, daj pare!
Moze! Jel neces da vratis?
Necu!
Evo, na, uzmi, brzo, trci, plati, zuri.
Apoteka u YUBC je nabavila ampulu za 100dm. Uzeo sam i odneo u Front.
„Ma dobro, de zuris, ima 72 sata da primi, sta si zapeo, dacemo joj.
! PREDAMNOM, Mater vam jebem, PREDAMNOM, odmah!!!
Dadose rogam.
Kupih stomakliju. Litar, ohladjena, nisam osetio.
Ko voda.

"Onaj dan kad preziveh..."

Naša deca

Lako je voleti tudju decu.
Lako je tudjoj deci ugadjati.
Povladjivati. Ciniti ustupke.
Odobravati bezobrazluk i lenjost.
Lako je,
zato sto nema odgovornosti.
Da babe i dede treba da imaju decu, oni bi ih imali.
Ali ne,
lakse je, i skroz besplatno, sjebavati tudju.
Govoriti im samo lepe stvari.
One lose ce morati roditelj.
Deda mu nece reci da se okupa,
da smrdi.
Da treba da opere zube. Da uci.
Da pazi na ponasanje. Na zivot.
Nece ni baba. Siroko ce se osmehivati i pokazivati nove porculance.
Govorice da je Zemlja mala za njihovu ljubav.

Ljubav je kada nekome namerno cinis dobro.
Zlo je kada nekome namerno cinis lose.
Neprijatne stvari mora reci roditelj.
Zato prijatne emocije i naklonost ostaju uz babe i dede.
Njih nikada nece mrzeti.
Za "mrzeti" sluze roditelji.

Onda jedan roditelj pridje uz babe i dede.
Horski hvale, hrabre, daju mu podrsku.
Cak i kad prelazi na crveno.
NAROCITO KADA PRELAZI NA CRVENO!

Drugi roditelj vice, galami, psuje.
Ni sam ne znajuci vise koga.
Bez oslonca je. Nestaje. Puca iznutra.
Glasno njače:
ŠUPIČKUMATERINU!!!

Zasto vi svoju decu niste tako vaspitavali?
Zasto ste onda vikali, zabranjivali, tukli?
Pretili? Zakljucavali?
Zasto stvarate zlo? Kome ste ostali duzni?
Zasto ga ucite mrznji?
Teranje na disciplinu i razum nije delo mrznje.
To je cin ljubavi.
Na disciplinu i razum pozivaju roditelji.
I vicu! Pa sta?
Na nerad i nedisciplinu, oni bez odgovornosti.
I taj poziv na nerad nazivaju ljubav.
Svoje odobravanje zla zovu ljubav.
Jos jednom:

ŠUPIČKUMATERINU!!!

Ne cini vam zlo onaj ko vice.
Cini vam zlo onaj ko vam cini zlo.
To je prvi hakimov zakon.
Onaj sto cini zlo uvek prica dobro.

Ako izuzmemo psovke,
dela onoga koji govori, i dela onoga koji cini,
su vidljivi.
Vidljivi iz svemira.

Psovke su znak nemoci.
Ali su i poziv na budjenje.
Kada, lazima ohrabren, krene da pretrcava autoput, treba ga opsovati, vikati, udariti, gadjati cimegod.
Pljunuti! U muda sutnuti!

Ne treba ga hrabriti.
Vase hrabrenje nije cin ljubavi.
Stoko,
ŠUPIČKUMATERINU!!!

Govorio sam da je '97. bila dobra godina.
Jebiga. I'm So Afraid


Gazda mi je zabranio da odustanem.
Cak i kada ocigledno treba.
"Ne filozofiraj, trci!!!"  vikao je.
Sada, posle toliko neodustajanja znam:
ISTINA JE! NIKADA NE TREBA ODUSTATI!
Sta ce ti zivot bez muda?

To mi je jednom kupilo vecnost.

Bice tesko.
Ali.
Zar je ikada bilo lako?
Hakim nece odustati.
Hvala Gazda. Ziv bio!

Detektor laži

Svi znaju da postoji detektor lazi.
Ta sprava je popularna skoro koliko i laz.

Da li postoji detektor istine?
Treba li to ikome?

Vlast

Istorija je spisak onoga sto obicni ljudi rade.
Istorija nije spisak onoga sto vlast radi.

Ljudi pogresno veruju da je istorija spisak onoga sto vlast radi. Zato se ni ne trude da bilo sta promene.
Dozvoljavaju da bela masa na vlasti urinira i po zakonima i po ljudima.

Kada bi ljudi pokusali da razumeju da vlast postoji zato da sluzi narodu,
Kada bi ljudi pokusali da razumeju da mogu da uticu na vlast,
Kada bi pokusali da razumeju da su ljudi od boga, a da vlast nije od boga,
Kada bi pokusali da razumeju da ljudi postoje i bez vlasti, a da vlast ne postoji bez ljudi,
Kada bi ljudi pokusali da razumeju da su referent i salterusa njihove sluge, a nikako gospodari,
Kada bi ljudi pokusali da razumeju,
pokusali bi da upravljaju.
Pokusali bi.
Da uticu.
Da zahtevaju od sluzbenika da sluze.
Da zahtevaju racun za sluzenje.
Da mogu i da nagrade i kazne, po zasluzi.

Istoriju pisu gradjani.
Drzavu treba da vode gradjani.
Vlast mora da bude sluga gradjanima.
Da pita za dozvolu, i izvesti pozitivno.
Zamoli za platu dostojnu dobrog sluge.

Vlast postaje odrodjena od naroda kada je ne stvore gradjani, nego osam briselskih guzica.
Tada vlast ne sluzi svom narodu, nego briselskim guzicama.
Tada vlast ne sluzi.
Tada komanduje. Naredjuje. Preti.
Uzima tudje.
Privatizuje.
Vlast je bezosecajna, jer u samom cinu potpisivanja papira nema nikakve agresije niti mrznje.
Ali taj potpis porobljava.
Ljudi postaju stvari, roba kojom se moze trgovati.
Ili radije baciti.
Tada vlast gubi svako postovanje prema coveku.
Prema onome ko je, ne buneci se, postao roba.
Vlast negira ljudskost.
Zlo se krije u nerazumevanju.
U nedostatku sumnje. Verovanju u vlast.
Protivljenje se ne moze desiti spontano, otpor zahteva svest.
I to svest umesto agresije.
Negiranje, i potpuno nepostovanje svake guzice na vlasti.
Od diktatora do salteruse.
Buniti se na salteru vise nije moderno.
Ali, ljudi, sta nam je drugo ostalo?

 

Wake up, Neo. Follow the white rabbit.

"Covek je jaci od sudbine samo dok se ne preda". - Remark.

Bez oslonca

Istina je da nemam sta da kazem.
Ja sam samo glup i plitak, i ne postoji stvaran razlog za sivilo. Mi smo vaspitanjem nauceni da kada vidimo sivog coveka, izmislimo opravdanje da on za nekim pati. A on je samo glup.
Nauceni smo da kad vidimo coveka koji cuti, pomislimo kako duboko u njemu kljuca mudrost. A on cuti zato sto je prazan i glup.
I ja sam takav.
Nema razloga. Bar ga ja ne vidim. Mozda je to samo nesposobnost da se radujem? Neke stvari nam ne radjaju, nego ih u detinjstvu naucimo. Moguce je da bas tog dana, kada se ucilo radovanje, nisam bio na casu.
Nije to cak ni poremecaj, nego obican nedostatak ljubavi. Kada drvo zalivas zutim skokom imace zute cvetove. Kada ne zalivas nece imati cvetove. Kada zalivas sivom imace sive cvetove.
Nema tu niceg promisljenog i pametnog. Samo uzrok i posledica.
Bilo je primera da su najvece budale stvarale najveca dela. Bodler je cvece zla napisao iz nesvesti i gluposti.
Nije cak ni iz zelje da postane bogat, popularan, povali nesto...
Nista.
Cista glupost.
I neko ko ga cita vidi inspiraciju i nadahnuce. Zato sto citalac ne razume da se i inspiracija i nadahnuce nalaze u njemu, a ne u pesniku.


Rodi se bez emocija, ne izgradjuj racionalnost, a zatim se odrekni ega. Govorice ti da si srecan, da ti svi zavide, a ti jednako neces razumeti zasto.

E pa zato.


Kad god izgovorim JA, neka sila me podseti da nisam samo ja. Uz JA ide i porodica, posao, spao kabl, rata za porez, nezavrsene obaveze...
Tesko mi je da odvojim JA od svega nabrojanog.

Pišem i kada sam mrzovoljan i besan i tužan i očajan i mamuran - onda mi najbolje ide.
Istina je da samo tada pisem.
Manja je steta nego da vicem na ljude i na sebe.
Ljudi se ne menjaju. To sam skoro naucio.
Necu ni ja.
Navikavam se.

Onaj koji ponavlja

Vezan sam ugovorom kao sidrom, dobrovoljno, i to nije nesto sto je moguce menjati.
Ne razumem tacno rec "volim". Umesto nje radije koristim "zelim", cini se najpribliznija.
Da. Naravno da zelim.
Svaki covek zeli ono sto nema, i cesto ne ume da ceni ono sto ima.
Zelim ono sto nemam.
Ono sto imam curi mi iz zatvorene sake, kao pesak; sto vise stezem manje imam. Ako otvorim saku nestace u trenu. Tu bitku tesko gubim.
Ja sam samo covek.
Ne izmisljen, u knjigama opisan, dovoljno vredan i zanimljiv da bude junak romana.
Ne.
Ja sam mali uplasen covek. Tako malo mesta zauzimam u svetu, da niko i ne primeti kada odem.
Toliko nista od mene ne zavisi, toliko nemam uticaja ni na sta, da se cesto zapitam kako i zasto sam ovde dospeo.

"Kada ti se želje pretvore u grudvicu peska,shvatićeš koliko je teško zadržati je u stisnutom dlanu.
I shvatićeš,napokon,kako je malo potrebno za Sreću...a čak i to malo ne možeš da dosegneš.
I shvatićeš da nemaš drugog puta,osim da nastaviš dalje.."

Što će mi mnoštvo žrtava vaših? veli Gospod. Sit sam žrtava paljenica od ovnova i pretiline od gojene stoke, i ne marim za krv junčiju i jagnjeću i jareću.
Ne prinosite više žrtve zaludne; na kad gadim se; a o mladinama i subotama i o sazivanju skupštine ne mogu podnositi bezakonja i svetkovine.
Na mladine vaše i na praznike vaše mrzi duša moja, dosadiše mi, dodija mi podnositi
Zato kad širite ruke svoje, zaklanjam oči svoje od vas; i kad množite molitve, ne slušam; ruke su vaše pune krvi
Umijte se, očistite se, uklonite zloću djela svojih ispred očiju mojih, prestanite zlo činiti.
Učite se dobro činiti, tražite pravdu, ispravljajte potlačenoga, dajite pravicu siroti, branite udovicu.

Sve puteve koje sam tebi otvorio, zatvorio sam sebi.

Kamen

Pesak je sitan, i svuda se uvlaci, a pocinje sezona bikinija na pesku.
I tako...
Idete li i vi na neki pesak ove godine?
Znate, i pesak je nekada bio kamen, a onda je, na neki volseban nacin, pripitomljen.
Postoji kamenje koje povredjuje. Ljudi osecaju takvo kamenje, nazivajuci ga "uznemirujuce" ili "oduzima energiju"... čućete često ljude da pričaju o kamenju na taj način.
Neki veruju da je dovoljno kamen razumeti, i on će "postati dobar". Ako se zaglavi u organima, neretko u srcu, zagrljajem ga treba mrviti dok ne postane pesak.
Nemam puno takvih iskustava, ali je istina da se pored nekih materijala osecamo prijatno a pored nekih uznemireno, bez da postoji neki ocigledan razlog za to.
Kamen koji donosi srecu najcesce nije dijamant. Često je kameni temelj kuce, možda sitan kamencic ispod praga, ozidana pec zimi,  Lazarevo zrno soli, magnetit u kompasu...
Pesak na plaži.
Pesak je najlepse posmatrati kad po njemu zenska stopala gaze, a on se izmedju prstiju onako tesno provlaci i pod petama nezno udubljuje. Kao da pokusava da ih obuhvati, pokrije, i svojom mekocom zastiti od pogleda i letnjeg sunca. Kao da zeli da se sam zasladi.
I taj pesak je isto kamen, samo mek, pripitomljen.
Uzima oblik svega sto dodirne.
Zato treba da dodiruje samo lepe stvari.

Kao i svi mi, uostalom.

Papirni zmaj

Muzika nije izvan nas.
Muzika je unutra. U nama.
Rodili smo se sa njom, odrastanjem je oblikovali.
Ono sto dolazi do nas je samo okidac, stimulans, inicijalna kapisla.
Impuls koji pokrece nasu unutrasnju muziku.
Zato ne mozemo govoriti o tuznim i veselim pesmama. Tuzan ili veseo je samo onaj ko ih slusa.
Ne postoje ni depresivne pesme. Samo ljudi.
Postoje zvucni okidaci, matematicki niz tonova koji pobudjuje vec postojece unutrasnje stanje.
Ako u coveku tog stanja nema, muzika ce delovati na neko drugo unutrasnje stanje.
I delovace razlicito.
Menjace coveka.
Muzika je pra-govor, tanani jezik osecanja koji nas je nekada povezivao.
Uspesno zaobilazi svest i racionalno, i dolazi do sustine coveka, gde dodiruje nezasticene emocije.
Muzika nas podseca na buducnost koju smo jos davno zaboravili.
I na sve prijatelje koje smo davno, u toj buducnosti, stekli. Na nase zajednicke pesme.

Предачко знање је на увиру, а кад се једном поништи Предање, тај народ као да није ни постојао. Избије му се сигурност и постаје лак плен, лако се роби.
Светлана Стевић Вукосављевић

Anestezija sinestezije

Covek je slab kada ima sta da izgubi.
Covek je jak kada ima sta da cuva.


Sta je izmedju?

Anatomija II

U grudima tezina, u stomaku leptirici.
U grlu cvor, u srcu nada.

U glavi rakija.

Kome verovati?

Imati kicmu i imati muda su dva slicna imanja.
Po dejstvu slicna, a sustinski razlicita.

Kicma drzi coveka uspravnim. Svaka cast.
Ljudi koji imaju kicmu uvek hodaju uspravno, imaju stav, drzanje, dostojanstvo.
Deluju cvrsto, nepokolebljivo, odlucno.

Ali kicma je organ koji spaja mozak sa guzicom.
Uzrok i posledicu. Posledicu i uzrok.
Od uzroka pravi posledicu.
Od posledice pravi uzrok.
Kicmu nista drugo ne interesuje.
Samo da se ona ne savija.
To se na jeziku politike zove: niske pobude.

Muda nigde ne ucestvuju. Besposlena vise, i ne daju coveku da u autobusu skupi noge.
Da se upristoji.
Smetaju brate.
Lakse je stajati nego sedeti, jer treba da vise.
Tako teraju coveka da hoda uspravno.
Samo zato sto je tako lakse.
Iako nisu glavni akteri, umeju da uzivaju.
Lupkaju u najmeksi deo, nedostupan cak i mislima.
Al se ne polupaju.
Nikada.
Dal je do cvrstine, il je do izbora mesta, vrag ce znati.
To je svakako potvrda i kvaliteta i mudrosti.
I eto, dosli smo do korena reci mudrost.
I znacenja: radovati se kad komsija ima posla.
Radovati se kad mu dobro ide.
Ziveli!

Vilinska čarolija

"Vetar diše gde hoće a glas njegov čujes a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide" Jovan 3.8

Linije koje paralelno idu ka beskonačnosti,
svaka svesna druge linije,
ne moraju nikada da se spoje.
One su spojene duhom, aurom, pogledima, mislima.
Ljubavlju. Voljom.
Matematički nemerljivim stvarima.

Telom može svaka od njih biti vezana za nekog drugog,
to neće promeniti ravnotežu.
Ako se nekim čudom desi beskonačnost, neće doneti promenu.

Svakog dana je nešto dobro. Makar iskra, makar tren, makar misao.
Naizgled običan udah.
Osmeh.
Svakoga dana je makar nešto dobro.

Ne treba to potcenjivati. Treba prepoznati.

"Pukotine postoje da bi svetlost mogla da uđe."

Ženi

Nismo isti.
Vi stvarate zivot. Radjate. Volite. Cekate. Zrtvujete sebe.
To su osobine bogova.

Mi smo prosti, jednostavni, pohlepni, plitki.
Gradimo nezive stvari.
Najblize smo nebu kada odlucimo da branimo i stitimo, kada sebi dodelimo ulogu cuvara. Cuvara bogova.

Ne moze muskarac da napise ono sto ume zena.
Ne moze muskarac da sluzi osecaju.
Muskarac ne oseca duboko.

Tvoji osecaji i ciljevi treba da ostanu tvoji.
Tvom muskarcu ce biti dovoljno ako zatrazis da ih cuva i brani.
Mozemo odbiti svakakve pozive, ali poziv za pomoc muskarac ne odbija.
Kada prihvati poziv, dobija svrhu, smisao, cilj, i postaje branilac necega sto ni sam ne razume.

Spucao sam neke godine, i sada mogu da priznam da nikada nisam razumeo zene.
Voleo? Sada mislim da sam uvek voleo sebe, tu ulogu koju su mi dodelile, da stitim.
Nije muskarac sposoban da voli. Nije sposoban da oseca. Cesto ni da razume.
On je stvoren samo da stiti.

Ne smes ocekivati od njega nista vise.
Ali mu to nikada nemoj uskratiti.

Svet

Homeopata daje lek tek posle pola sata razgovora.
Ohrabrujućeg razgovora,
razgovora o svemu što čoveka pritiska.
Razgovora kakav vode ljudi koji se vole.
"Poštuju" je samo eufemizam za "vole".
Posle tog razgovora lekar može da prepiše i čašu mlake vode, delovaće snažno.
Homeopatski lek se ne kupuje, i ne daje: "Na, zini, popij".

Nit prijateljskog razgovora završava u delu mozga koji govori: neko se brine za mene,
nekoga zanimaju detalji o meni,
neko me smatra čovekom,
neko me još voli.
Imam kome da kažem skrivene misli, bez straha od osude.


Prijatelj koji će te saslušati i razumeti,
pitati kako si,
je najveći lekar.
Posle toplih reči, čaša vode je snažan lek.
Neko će to nazvati magijom, sasvim pogrešno.
Nije to magija.
To je samo ljubav.

Šta je svet?
Danas je bol u glavi. Svet je jedan veliki bol u glavi.
Nekad je nedostatak vazduha. Ponekad je ljubav.
Često je ništa. Tada pokušavam da ga napunim, ali on uporno ostaje ništa.
Menja se zajedno sa mnom.

Baš je našao društvo.

Banalno i jednostavno

U prirodi coveka je da otkriva, da stvara.
Zato volimo ukrstene reci.
Kada bi dobili resene, ne bi bilo zanimljivo gledati ih.
Neresene su pravi izazov.
Resavanjem covek stvara, pronalazi sakriveno.
Simulira, ali i podstice stvaranje.

I u umetnosti covek ne voli reseno, otkriveno.
Zavrseno.
Voli da istrazuje, otkriva, saznaje.
To ga podseca na ono sto je nekada bio.
Dok slusa Baha, osim muzike koja dolazi, covek moze cuti i svoju, unutrasnju muziku.
Tada stupa u komunikaciju sa sobom, na jeziku bogova.
Moze cuti pretke koji mu teku kroz krvotok.
Njihove zelje, nade, secanja.
Postati svestan sebe i svog mesta.

Banalna muzika ne nudi nista slicno.
Nudi necije plitke probleme i emocije.
Takve kakvi su. Nema nicega iza.
Tabula rasa.

Direrove "ruke" nekoga podsecaju na tezak rad, nekoga na revolucije, nekoga na ljubav, nekoga na ostarele roditelje... Pokrecu razmisljanje o onome sto ruke rade.
Flaj je definisala "filmove sa rupom". To su naizgled nezavrseni filmovi, koji vas navode da jos dugo  razmisljate i pricate sa sobom da bi smislili kraj.
I taj razgovor sa sobom je trazenje sebe.
Sustina umetnosti je da nije banalna.
Nalazi ono sto nosimo u sebi, duboko sakriveno.

Istina je uvek jednostavna, ali nije banalna.
Istina moze biti sakrivena, kao cvet laticama.
Te latice ne sakrivaju istinu, nego joj daju okvir.
Lepotom privlace samo one koji istinu traze.
I tada, kada neko, privucen lepotom, pridje dovoljno blizu, latice se otvaraju.
Kada pridjemo dovoljno blizu lepoti, dobroti, ljubavi, prisli smo istini.
Hriscani su nasli boga u ljubavi i istini.
Ni lepota ne moze postojati van ljubavi i istine.
Hriscani su pristali da bog umre. Da ga, ponizenog i raspetog, vojnik ubode kopljem u rebra.
I bog je zaista umro. Bio je mrtav tri dana.
Ljubav, istina i lepota su tada nestali.
Ali je pre smrti obecao vaskrsenje.
Svako ko u sebi, ili u porodici, drustvu, pronadje ljubav,
istinu,
lepotu,
na tom mestu je vaskrsao boga.
Obecao je da ce biti u nama.
I da cemo ga u svojim delima naci.
Odrzao je obecanje.
Nije tesko doci do istine. Lepote. Boga.
Nije tesko doci, ali nije ocigledno. Nije banalno.
Nije nam ispred nosa. Sakriveno je.
Moramo se potruditi, traziti u svom delu ljubav.
Tada cemo pronaci.
Umetnost je jezik bogova. Umetnik se trudi da pronadje, otkrije, ali zbog nesavrsenstva poruka ostaje sakrivena.
Muzicko delo treba da asocira, navodi. Ne treba da banalno i bukvalno govori.
Zbog nestrpljenja da postepeno dostize istinu, svet postaje banalan.
I tako postaje suprotnost.

Banalna je danas muzika, knjizevnost, banalno na slikarskim platnima, banalno u arhitekturi, oblacenju,
banalno u pozoristu i na filmu.
A u nama?

Naši dani

Ako mislite da je dobrota skupa,
ako mislite da je kultura skupa,
ako mislite da je znanje skupo,
trebalo bi da probate koliko kosta
neznanje,
nekultura
zlo.

Glup je onaj ko čini glupe stvari - Forest Gamp
Cak je i Isus sa krsta dozivao majku. Falsifikat je da se umiruci obraca ocu. Svaki covek u velikom bolu doziva majku. To je arhetip, od toga se ne moze pobeci.

Čovek od pet minuta

Svet je napravljen po meri loših ljudi.

Dobri svakodnevno ćute i trpe udarce.
Uvrede, saplitanja, pljuvanja.
Puni vere čekaju svojih pet minuta.
Trpe.
Nadaju se. Čekaju.

A onda dođe obećano vreme.
Dobri ljudi postanu "vlast".
I umesto da i tih pet minuta budu jednako dobri,
kao što su oduvek bili,
pretvaraju se u dželate.
Zle. Osvetoljubive. Batinaše reketaše.
Želja da isprave nepravdu učinila je da je baš oni stvaraju.
Udaraju. Vređaju. Sapliću.

Koga?

Dobre.
One koji strpljivo čekaju svojih pet minuta.

Manje je zlo trpeti nepravdu nego je činiti. 
Da li je trebalo skrenuti kod Albukerkija levo?

Sartr

Novinar: -Gospodine Sartr, molim Vas da definišete junaka našeg vremena.
Žan Pol Sartr: -To je čovek u bekstvu.

Predaja neprijatelju i predaja vođi je jednako predaja.
Predaja ženi je jedina pobeda. 

20 000

pregleda pod morem.
Ne.
Samo pregleda.
Neko voli da cita vase reci.
Iznenadjeni ste?
Neko vas, mozda, voli?
Da li znate da kada ovde napisete nesto, to procita puno ljudi.
Bas puno.
U pocetku, dok sam bez vas pisao,
bilo je dvocifreno pregleda.
A onda ste vi dosli da komentarisete.
Vasi komentari su izazvali buru.
Uzburkali ste neko more.
20000 pregleda pod morem.
Za licni blog to je puno.
Nemam ja odgovore, samo pitanja.
Vi ste tu zato sto volite pitanja.
Publika raste,
zato sto vi imate odgovore.
Vas razgovor sa mnom je javan.
Iz nekog razloga, vase reci citiraju i na fejsbuku.
Dobre reci koje pisete.

Hvala vam.

Sve je teze naci normalne,
neisfolirane,
nepreplasene ljude.
Obicne, male, mekane i slabe ljude.
Bez stita. I bez maca.
Onakve kakve su bogovi stvarali.
Svi danas pokusavaju da budu specijalni, posebni, narociti, kul, ekstra, do jaja...
Sampioni.
Niko vise ne zeli da bude obican.

Mozda je ovaj blog pokusaj da objasni ljudima da nije cilj postati sampion.
Cilj je ziveti svoj san.
Dodirnuti san, upravljati njime.
Primiti drage ljude u svoj san.
Zagrliti. Osmehnuti se.
Pronaci srecu,
i podeliti je sa drugima.
Cup sa blagom je slabo sakriven.
Tu je, ispod kose.

Sve je ljubav

Ima ljudi koji u svemu vide ljubav.
Mozda je svet ogledalo?
Nije potrebno razumeti izgovoreno ako sam u recima osetio toplinu.
Da,
sve je ljubav.
Stari vedski tekstovi uce da je sav pojavni svet iluzija, "maja" kako se na Sanskritu kaze.

Mislim da su pogresili.
Nije sve iluzija.


Sve je ljubav.

Kako ces ljubav prepoznati? Imas li alat? Detektor za trazenje?
Nisam siguran da moze tako.
I ako naidjes na ljubav, nemas je gde smestiti.
Ne, ne treba traziti.
Treba naci nacina da Das ljubav. Tada, kada je das, ona ce kao neko belo klube osvetljavati i njegove i njene puteve.
"Naci nacina" znaci pronaci nekoga ko ljubavi nema dovoljno, kome je potrebna, iako to ne zna.
Tada mu se samo priblizi dovoljno, i uzece ljubavi koliko mu treba.
Lepota je u tome sto je ti neces imati manje.

Razumevanje

Mogu sta hocu!
Zvuci tako hrabro, daje nadu, snagu. Ako uspes da izgovoris, mozes vise nego sto mislis.

Auto ide na benzin, a covek na lepu rec.

Bosanci svet zovu dunjaluk.
Sanskrit je, iako mrtav kao latinski i starogrcki, lepsi od, recimo, turskog.
I latinski je lepsi.
Staroslovenski takodje.
Turski je jezik rata, osvajanja, nemira, agresije. Tako zvuci.
Kad pricas turski moras da skupis usne i napravis neku zajebanu facu. A kada pricas madjarski, na primer, moras prvo da se siroko osmehnes.
Madjarice znaju i nesto drugo.
Ne, stvarno, iskljuci ton pa pogledaj turskog, srpskog, madjarskog, siptarskog, americkog spikera. Posmatraj kako izgovaraju. Videces da se neki guse, neki pevaju, treci vicu, cetvrti sapucu... kultura jednog naroda pocinje od jezika.

Dok razmislja, coveku se po glavi motaju cele i razgovetne reci i recenice, ozbiljni dijalozi i cinicni komentari.
Ne slike, ne osecanja, ukusi i mirisi.
Samo obicne svakodnevne reci.
Mi razmisljamo recima.
Razmisljanje je onoliko slozeno koliki je fond reci.
Covek koji ima siromasan fond reci ce pet minuta razmisljati i dva dana raditi.
Covek koji ima bogat fond reci ce dva dana razmisljati da bi pet minuta radio.
Razlika je sustinska, i u celosti odredjuje sudbinu.
Danasnji klinci ne citaju knjige.
Cime ce oni razmisljati? Fejsom?
Ili ce fejs razmisljati i odlucivati umesto njih?

Rec je izraz sustine.
Covek se moze uprljati recima.
Ako covek laze, to je rec, rec pokriva delo.
Ono sto govorimo upisujemo u stvarnost kao delo.
Svaka rec ima snagu dela.
Kad mislimo, obrazujemo mozak da tako uprosti stvar.
Kad govorimo obrazujemo dusu. Kad govorimo da se vidi da tepamo ili mrzimo, onda se dusa obrazuje, a onaj skriveni deo obrazuje mozak.
I telo podleze tom istom zakonu. Preko reci, a putem mozga i srca, telo dobija svoj konacan izraz.
Rec ima snagu dela.
Slovo M je simbol, crtez disanja, srednje slovo azbuke.

Rec je pustena. Ko zna gde ce sve otici pre nego sto zaluta.
Nista nije snaznije od reci.
Rec prodje gde ni para ni burgija nece.
Kad covek oseti neciju naklonost, nece je odbaciti.
Lakse je podneti hladan rucak nego hladne reci.
Pravilnim koriscenjem reci ne gube ostrinu.

Njakanje

-Ono kad na jutjubu pustis Baha, a popusis reklamu.
-Ono kad te jutjub kao bezvrednu robu proda marketinskim agencijama i spamerskim kucama.
-Ono kad taksista svaki put kad pipne sirenu prevrne levu cifru.
-Ono kad zaboravis maternji jezik pa recenicu pocinjes sa "ono kad".
-Ono kad odbijas da naucis jezik predaka i recenicu pocinjes sa urbanim izrazom "ono kad".
-Ono kad trudnici niko ne ustaje u bus-u.
-Ono kad premijeru na plakatima nacrtas hitler-brkove i ne uocis nikakvu razliku.
-Ono kad se hrana za bebe oporezuje kao cigarete.
-Ono kad najplodnije oranice vladar licno proda Rvatima i Arapima, da bi ih oni posle preprodali Turcima.
-Ono kad ne smes da das pare svom coveku, pa naplatu javnog prevoza u glavnom gradu das Turcinu.
-Ono kad platis porez, a zatim moras da platis za potvrdu da si platio.
-Ono kad policija ne zaustavlja tamna stakla.
-Ono kad se obratis sa "dobar dan" a on te nazove imbecilom.
-Ono kad uz svez burek obavezno dobijes parce jucerasnjeg.
-Ono kad se banka predstavlja kao prijatelj, a osiguravajuca kuca kao spasilac.
-Ono kad solo tinejdzeri izlaze u kladionice, a parovi u soping molove.
-Ono kaдa odlikaшi meшaju лatиnicu i ћirilicу.
-Ono kada na uglu cekas devojku, i prolaznik ti da 20 dinara.
-Ono kad naplacuju parking u raskopanoj i neprohodnoj ulici.
-Ono kad te motordzije obilaze sa desne strane.
-Ono kad pevaljka naciju uci moralu.
-Ono kad je pevaljka moralnija od ministra.
-Ono kad je pevaljka moralnija od nacije.
-Ono kad se diploma kupuje procentom.
-Ono kad su ispred drzavnih uprava i zavoda parkirani bolji automobili nego na sajmu.
-Ono kad na jogurtu procitas "bez glutena".
-Ono kad na jogurtu pise "open here". Kome oni to pisu, da li ga mozda Englezima prodaju?
-Ono kada na pandurskim vozilima pise "police". A stolice, cipelarnici, komode?
-Ono kada celavi Ljuba skine natpis "Шишање" i stavi svetleci "Hair Cut SYSTEM".
-Ono kad u saobracajnom spicu popravljaju ulice.
-Ono kad penzionim fondom placaju zanavljanje voznog parka poreske uprave.
-Ono kad neko prestigne kolonu u kojoj se vozi predsednik.
-Ono kad ne bi niko saznao da je preleteo Jasenovac i celivao ruku i stolicu da mu nije crko avion.
-Ono kad nam Rusi vrate ceo kontigent hrane jer je otrovna zbog nenormalnog prskanja.
-Ono kad ta hrana dospe u megamarkete sa opisom "iz uvoza".
-Ono kad u sred dvomilionskog grada napravis deponiju za nuklearni otpad, a nemas ni jednu nuklearnu elektranu.
-Ono kad platis porez, platis doprinose, platis reket, platis mito, kiriju i troskove, i tek onda si duzan.
-Ono kad za praznik pijani okrecu prase.
-Ono kad zubar u stambenoj zgradi kupi rentgen!!
-Ono kad u busu svi izvade tablete i telefone, samo neka budala knjigu.
-Ono kad kazu: sto je seljak gluplji to je krompir veci.
-Ono kad reklama pocne "uplati potpuno besplatno".
-Ono kad si toliko glup da verujes u predizborna obecanja.
-Ono kad te zovu "potrosac" a ti se ne bunis.
-Ono kad ne umes da koristis pokretne stepenice.
-Ono kad je ton na reklamama duplo jaci.
-Ono kad ukljucis dnevnik bez tona i crtas recku kad god vidis idiota, dok papir ne pocrni.
-Ono gde prestaje logika tu pocinje Srbija.
Logika postaje procenat, to je urbana jednacina.

Cvorovici su bili u pravu.

Kvantna fizika

Anihilacija je spajanje dve suprotnosti.
Dve cestice jednakih masa, ali suprotne, kao ti i ona.
Medjusobno se privlace, sve snaznije dok se priblizavaju.
Moraju se spojiti, privlacnu silu je nemoguce savladati. Mogu kruziti jedno oko drugog, ubrzavajuci, ali je konacno spajanje neizbezno.
Spajanjem plusa i minusa obe cestice nestaju. Skroz. Nema vise ni jedne ni druge. Neutralisale su se medjusobno. Potpuno i konacno.

Naizgled.

Tacka njihovog susreta postaje izvor ogromne energije.
Eksplozije. Svetlosti. Boje. Zraka.
Energije, koje ni jedna ni druga cestica nisu pre susreta posedovale.
Ta energija, taj zrak, postaje vecan.
Zrak kao svedok ljubavi.
Prijateljstva.
Spajanja.
Tako stvoren, oslobodjen vremena, putovace kroz prostor, i vracati se kad god to pozeli.
Kad god je nekome potreban.
Odavde gledano, izgleda kao da je oduvek tu. Kao da nikada nije ni odlazio.
Jer taj zrak jesu one dve pocetne cestice,
u bezvremenskom zagrljaju.

:zag:

Tehnicar

Tehnicki sam pismeno lice.
U svetu tehnike kada pokusas necim da ovladas, najpre potrosis neko vreme na posmatranje.
Zatim zapises.
Posle toga pokusas da razumes razloge takvom ponasanju.
I to zapises.
Podvuces crtu, i vidis nekoliko resenja.
Zapises.
Biras nasumicno i zapisujes rezultate.
Podvuces crtu i uporedis.
Posle toga znas sve o njoj. U mom slucaju o masini, u tvom slucaju o ljubavi.
Ali nikada neces znati da li je bolje da je na vreme probudis,
ili sve precutis i ostvaris joj san.

"Tvrdoglav i pametan" je osobina uspesnih ljudi.
"Tvrdoglav i glup" je osobina neuspesnih ljudi.

Sta sa onima koji nisu tvrdoglavi?

Morrana

"Ima jedan sat koji, kad svi satovi na svetu stanu, on i dalje žuri negde..
Eto ga tu, pod rebrima.
Da ne duva promaja.
Da na njemu ugraviraš Njeno ime,
i nosiš ga u mali džep s' preda u prsluku."

 

Da li je zivot iluzija, a bol predstavlja budjenje?

Ili je zivot bol, i zbog tog bola trazimo iluziju?

Prodje uskrs

Bilo je farbanja, tucanja, nedeljnih ruckova i cestitanja.
Vaskrsao je, punim ustima su ponavljali.
Ali ga nisu svi videli. Samo oni koji su hteli.

Neki bloger je javno kritikovao, preklinjao, sudio, molio...
Trazio je od ljudi previse. Trazio je, ali nista za sebe.
Pozivao ih je da nadju u sebi coveka.
Jer samo covek moze da pomogne drugom coveku.
Ili detetu.

Dok su popovi na prvom programu televizije bogato slavili i ubistvo i ubijenog, on je javno govorio kako treba pomoci zivima.
Da ne dozvolimo da deca placu.
Pozivao je na dobrotu.

A dobrota je samo boja ljubavi.

20 vekova kasnije pozivati na dobrotu,
na ljudskost, humanost, saosecajnost,
na pomoc slabima,
potpuno je demode.

Treba biti demode. Treba biti dobar.
Ljudi, probudite se, pomozite onome kome pomoc treba.
Lecenje dece je obaveza drzave; drzave vise nema.
To lecenje kosta manje nego set top boks komplet operacija na prosecnoj starleti.
Starleta je sve vise, i bolesne dece je sve vise.
Sta ce prevagnuti?

Ljudi se organizuju. Naivno i trapavo, ali sa ciljem.
Time nece pomoci samo deci kojoj treba lecenje,
vise ce pomoci sebi. Pronaci ce coveka u sebi.
Onog stolara, sto je, kazu knjige, nekada negde vaskrsao.
Svaki put kada covek ucini dobro delo, uskrs je.
Nije raspeto telo ustalo. Dobrota je vaskrsla.
I trajace dok je taj covek ziv.

Izgleda da negde ima boga.
Izgleda i da mu treba nasa pomoc.
Ne moze sve sam.
I ne treba.

Bio je tih covek

Ne pisem nikome, cak ni sebi.
Postoje reci koje moram da izbacim iz sebe, jer unutra, u glavi, prave zbrku i stalno se vracaju.
Kada te reci prospem negde, na forum, ili sada na blog, one ostaju tu uskladistene i vise me ne gnjece.
Zivot je san. Budjenje je pad.

Nacin zivota ne dozvoljava coveku da bude iskren. Kada bi covek jednog dana postao iskren, do veceri bi zavrsio na krstu.
Zato,
sagovornik koji ne osudjuje je blago.
Zlato.

Zamara me sve ono sto vecina ljudi podrazumeva, okolinu koju ni ne primecuju, u koju se uklapaju.
Licim sebi na prevelik auto koji ne moze da nadje sirok parking za sebe.

Kultura i civilizacija

Postoji nesto sto je zajednicko svim ljudima.
To je nasa veza sa prirodom
Starije je od nas. Stvorilo nas je.
Zove se kultura.

Kultura je nas urodjeni sistem vrednosti,
granica kojom razdvajamo dobro od loseg,
osecanje za lepo, pravedno, humano,
jedini i najdublji koren svakog smisla.

Kultura se moze zamisliti kao zemlja.
Topla, vlazna, plodna, mirisna. Ravna.
U njoj se, skoro kao u prvobitnom haosu, nalazi sav zivot.
Sva smrt, takodje.
Na neki logikom nerazumljiv nacin sve je pomesano u jednom.
U tom zajednickom sadrziocu.

Odatle dolazimo, tamo se vracamo.
To zivimo. To jesmo.
Uz sav trud ne mozemo stvoriti ni mrvu vise.
Srecom, ni unistiti.

Slicnost izmedju zemlje i kulture nije samo u tome da sadrze sve, jer su istovremeno i pocetak i kraj,
nego i u tome da nam daju kicmu.
Da rastemo. Hodamo uspravno. Vidimo. Saznajemo.
Volimo.
I da pritom, gledajuci sa visine, ne zaboravimo korenje.

Kao sto je zemlja ljubavlju stvorila zivi svet,
da je nadvisi i slavi,
tako je kultura stvorila civilizaciju,
da se strukturom ojacamo i uspravimo.
Dobri ljudi su se uhvatili za ruke,
poceli da se organizuju. 
Nalik krosnjama drveca, civilizacija se podizala i sirila.
Iz zemlje, iz onoga sto sadrzi koren svakog zivota.
Stotine spratova, nebo puno aviona, hijerarhije i vlade.
Ali,
civilizacija nije slavila kulturu od koje je nastala.
Smislila je pricu da je ona stvorila kulturu,
i dala sebi pravo da tu kulturu unisti.
Negiranjem, menjanjem, falsifikovanjem, prljanjem.
Zaboravila je da snaga dolazi iz korena.

Ne moze se unistiti nesto sto je od reci stvoreno. Ne moze se unistiti nesto sto ima koren.

Nekada je bilo ekstremno i neprilagodjeno biti lud.
Danas je i ekstremno i neprilagodjeno biti kulturan.
Slediti dobra pravila koja su i nas stvorila.
Urodjenu dobrotu, pravdu, osecaj za lepo.
Ljubav, koja stvara. Ljubav je rec.

Ne moze se unistiti kultura ni u coveku.
Od nje je covek sazdan. Ona ga drzi uspravnim.
Ali se moze isprljati, potisnuti, nadjacati.
Toliko glasno da danas mnogi ne razumeju znacenje.

Zemlja ce unistiti civilizaciju pre nego ona unisti ljude.

Ako kultura lici na zemlju, a civilizacija na visoke krosnje,
zemlja ne moze gadjati krosnju.
Ne. Osusice je, sagorece joj koren.
Civilizacija ce nestati, ali ce sam zivot opstati.
I kada drvo padne, semenke se prospu po plodnoj zemlji.
Ljudi koji ostanu pronaci ce dobro u sebi.
Smisao. Kulturu. Osecaj.
I onu rec, jedinu koja stvara.

Zemlju vidimo i crtamo kao krug.
Zato sto znamo. Krug nema kraj.
Sve sto vidimo postaje stvarnost.

Civilizacija je ziva, i ima sve osobine organizma.
Hrani se, raste, spava i budi, jede, sere, senluci, krade...
Pijana se tuce zbog cure.
Kada se civilizacija odrekne kulture, odrekla se i coveka.
Nije se odrekla zbog neznanja, slabosti, zelje...
Ne. Odrekla se zbog jasne namere da ubije.

Relacija neodredjenosti

Polje je prostor u kome deluju sile.
Prostor je... pa, fizika ne zna sta je prostor. Postoje indicije da je homogeno popunjeno bozonima (ili nekim cesticama), i da se promenom njihovog rasporeda stvara prostor, i sve promene u njemu.
Frekvencija je broj promena u vremenu, a vreme je... pa a fizika ne zna sta je vreme.
Rezonansa podrazumeva i faznu, a ne samo frekventnu uskladjenost dva ili vise oscilujuca elementa. U faznoj razlici se uracunava i vreme, ono sto ne znamo sta je, potrebno da talas dodje od izvora do prijemnika.
Talas je... pa za mehanicke talase vezujemo prostor, za koji ne znamo sta je, i tako ih opisujemo.
Za druge talase je dokazano da mogu biti i cestice i talas, i jedno i drugo, ili jedno ili drugo, i to istovremeno. To znaci da kvantne cestice, a izgleda ne samo kvantne, mogu biti sta god zele, kad god zele, i da u isto vreme mogu postojati na nekoliko mesta.
Ukratko: najizvesnije je da smo neciji san.

Neko svoj svet izgradi na osecanjima a ne na znanju.
Taj svet je jednako realan i jednako vredan kao onaj izgradjen na znanju.
Samo sto se ti svetovi ne dodiruju.
Desava se da ti njih "ne razumes", a oni "ne osecaju".
Bol i ljubav su dokaz da je covek ziv. Nekome ko "oseca" to je mozda svakodnevno i normalno, ali neko drugi mozda tek otkriva taj svet. 

Mi smo nauceni da vidimo samo realnost. Svet koji smo mi stvorili. U njemu vaze zakoni zdravog razuma.
Taj svet se prozima sa drugim, onim koji osecamo. U njemu vaze bozji zakoni, snovi, ljubav. zelje.
Sve je vise stvari za koje sam tvrdio da znam, a polako pocinjem da shvatam da ne znam.
Kao lavina.
Sve sto sam znao pada u vodu, nestaje, menja se.
Samo ono sto osecam, a zapostavio sam misleci da je nevazno pred tolikim znanjem, samo to se ne menja.
Ne nestaje.
Postaje jace.