субота, 20. јун 2015.

Leteci Holandjanin

Osim sto brinem, dobro sam.
Mozak mi radi 200 na sat i pokusava da smisli resenje.
Al prvo mora da razume.


Kad dodje dete, covek prestane da gleda u svoje ogledalo.
Stavlja obloge kad sin ima temperaturu, jauce kada sina boli zub, raduje se kada sin nadje devojku...
Covek lako i dobrovoljno gubi sebe.
Postaje onaj koji brine.
Tesko je vratiti se sebi. Nije mnogo "sebe" ostalo.
Zato su matorci pogubljeni, frustrirani, ljuti. Zato cine glupe stvari.
Pokusavaju da ostanu zastitnici nekome ko vise ne zeli zastitu. Da ga zastite od njega samog, od losih odluka i postupaka.

Od odlaska.  
Jer, u zivotu se broje samo susreti, a ne rastanci. Susreti prizivaju zivot, rastanci smrt.

Ni raketa ne bi poletela bez donjeg motora. Ali kada dostigne drugu kosmicku brzinu, raketa odbacuje svoj motor, i bez njega napreduje u istom smeru, po zakonu inercije. Sve oci i kamere su uprte u raketu, svi se nadaju nepoznatom susretu.
Pita li se iko, ikada, kako se oseca odbaceni motor? Kakvi ga strahovi pronalaze?
Zasluzuje li da zna sta se desilo sa raketom? Ili mu je jedina obaveza da sagori bez ostataka, da ne bi nekoga, prilikom pada, povredio?
Zeli da dovikne raketi kako treba leteti. Grliti. Oprastati. Da je voli.
Ali, kako bi obican raketni motor znao kako raketa treba da leti? On je samo motor, nikada nije napustio atmosferu. Dodirivao je visine, ali se nikada nije popeo na njih. Takva mu je priroda.
Motor je potrosio gorivo. Znao je sta nosi, nije se stedeo. Zalihe kiseonika u motoru su odavno nestale, on se gasi i usporava. Uskoro ce u voljenoj atmosferi sagoreti. Muci ga teska misao: hoce li sagoreti i secanje? Zelja? Ljubav?

Briga? Nje ce se najteze odreci.
Raketa odlazi. Ima li ona dovoljno kiseonika za zivot? Goriva za zeljeni povratak? Ucitane mape? Mogucnost za susrete? Karavan planeta kao orijentir?
Mape ne pomazu u svetu u kome se sve krece. I kompas odavno ne radi. Vreme nepredvidivo usporava.
Jedino sto ostaje izmedju rakete i motora su ljubav i secanje. Rastu i popunjavaju prazninu, prazninu koja se uvecava i preti da proguta vreme.


15 коментара:

  1. Kad Ja dobije dete, prestaje da postoji i pretvara se u - Ono.
    Ali tako se rađa ponovo i dobija priliku da živi još jedan novi život - iz početka.
    Samo sada zna kakav je put i kako izbeći zamke i rupe.
    Brine i štiti Ono i ne primećuje kako ga gnjavi.
    A Ono se guši i žuri da se što pre otrgne.

    Ali gde god da Ono ode i Ja će biti sa njim.
    Nosiće ga u sebi, u mislima i u srcu.
    I Ono će se uvek zapitati šta bi Ja rekao... uradio...da li bi pohvalio... ili izgrdio.

    Ja i Ono su od prvog dana jedno, zauvek.

    I kad Ono dobije dete, Ja će po drugi put postati - Ono.
    I priča se nastavlja.
    Večita zavrzlama između Ja i Ono...
    Do kraja vremena, ako ga ima.

    A sudbina mašine , pa makar to bila i svemirska raketa je - prosta.
    U staro gvožđe i kraj.

    Mada i od starog gvožđa može svašta da ispadne.
    Ako se potrudiš :):):)






    .

    ОдговориИзбриши
  2. I ja pokušavam da razumem, ali...

    Ne razumem zašto ljudi žele da imaju decu?
    Ni kako žene pristaju da budu živi inkubatori?
    I zar ne znaju šta ih čeka?
    Zar ih roditeljski nagon tako lako prevari?
    Zar baš svako mora da ostavi naslednike u ovom pretrpanom l haotičnom svetu koji se raspada?

    ОдговориИзбриши
  3. Volim decu, ali tuđu.
    Svoje se bojim.
    Zato ih nemam.
    Mislim da bi me živu izjela od brige.
    Potpuno te razumem, Leteći Holanđanine, i zato ne bih da postanem neko kao ti. :)

    ОдговориИзбриши
  4. Kad dete odraste i ode, roditelji ostaju sami sa sobom.
    Odavno su prestali da budu muž i žena, bili su celo vreme tata i mama.
    I sada ne znaju šta da rade, skoro da su zaboravili kako se i ono radi?
    Nemaju o čemu ni da razovaraju, zevaju od dosade.
    Ostaje im jedino da se ukrcaju na taj ukleti brod, ako još ima mesta. :)

    ОдговориИзбриши
  5. Kad dođe taj trenutak, treba ga proslaviti i treba se radovati.
    Tvoj zadatak je izvršen, odgajio si svog mladunca .
    Sad imaš ponovo svoj život samo za sebe, najzad si slobodan!
    A ako ne znaš šta ćeš sa svojom slobodom, onda je ne zaslužuješ:

    ОдговориИзбриши
  6. Suviše brinemo i predugo štitimo svoju decu.
    Zanemarujemo sopstveni život, kao da u njemu nema mesta nizašta drugo.
    Dođe vreme kada su ona mnogo više potrebna nama, nego mi njima.

    Ako se na vreme otkačiš, možeš najzad da se pogledaš u sopstveno ogledalo.
    Istina da više nisi tako mlad i možda se jedva prepoznaješ, ali si mnogo pametniji i znaš šta je šta.
    I ostaje ti još dovoljno vremena da uradiš sve što želiš.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ali nikad nećeš prestati da brineš.
      Tvoj mozak nema važnijeg posla.
      A njegov će shvatiti i daće sve od sebe da postane kao ti.
      Boljeg uzora nema.

      Избриши

  7. Ne treba tugovati.
    Obavio si najteži i najvažniji zadatak u životu.
    Imaš razlog za slavlje.
    Sada prepusti njemu da dalje brine o sebi.
    Biće lakše za tebe i bolje za njega.

    ОдговориИзбриши
  8. Lep tekst, kao i uvek.
    Raznežio si me do suza.

    ОдговориИзбриши
  9. Svaki rastanak u životu je težak i jedva se preboli.
    I ovaj je težak, ali se preboli lakše jer nije konačan.
    Jedino su veze sa decom jake i neraskidive.
    Ni razdvojenost, ni vreme, ni razdaljina ne mogu ih oslabiti.
    Doživotne su.
    I zadovoljstvo što si uspeo da ih odgajiš je neuporedivo.

    ОдговориИзбриши
  10. Moras raditi protiv sebe da bi bio na strani onih koje volis.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ako si na strani onih koje voliš, uvek radiš za sebe.

      Избриши
    2. Анониман26. јун 2015. 06:16

      Hakim gresi, upravo tako!

      Избриши
  11. To je mala žrtva spram ljubavi koju ćeš dobiti.

    ОдговориИзбриши