Blago

Dugo već sanjam isti san.
Široka strma livada, prepuna nane, perunike i lekovitih trava,
sa leve strane omeđena leskovom šumom, punom veverica,
sa desne uskim krompirištem i malinama.
Iznad livade su mlada stabla probranog voća, u čijem slabom hladu zaštitu nalaze sitne životinje,
ispod livade stari ali dobar rodni šljivik.
A u šljiviku kladenac, sa živom vodom od čije hladnoće trnu zubi.
Na vrhu, odmah ispod ambara, već stasali rasadi oraha, sećanje na oca.
Stara dedina kuća još odoleva vremenu i kišama. Rođena braća su je pravila da traje. Redak dim iz dimnjaka kazuje da je u šporetu stara cerovina.
Kace u podrumu, rasušene od nekorišćenja, nadaju se dobrom rodu, dobroj godini, bogatoj berbi. Kazan već odavno nema lulu.
Opanci, mokri od rose, obilaze krupne vrganje.
Na horizontu mlado sunce, iznad glave čisto nebo.
Odatle gledaju preci.
Uzimam sekiru, deda je zvao penkalo,
odlazim u šumu, skidam trud sa pale bukve.
Slavuji odavno budni, kosovi još nisu zaspali,
miris trulog lišća, tragovi noćnih životinja.
Dedino ocilo, potamnelo od nekorišćenja, nosim na domalom prstu.
I setim se legende koja govori o velikom blagu koje je na tom potezu, nekada davno, brižljivo sakriveno.
Dolazili su ljudi iz gradova, skupim metal-detektorima su pretraživali i šumu i livadu, voćnjake i podrume, nadajući se davno zakopanim dukatima i čuvenim rimskim aureusima. Oko kladanca su najviše tražili, vidi se po utabanoj zemlji i razbacanim flašama od kokakole. Odmarali su ispod viljamovke kojoj je rod savio grane, a jeli čips i smoki.
Odlazili su praznih ruku, bez blaga.

Ali niko zaistinu ne zna čije je to blago.
Osim mene.
Ja sam ga pronašao.

Svako na razlicitom mestu prepoznaje blago.
Ali nikome nije nedostizno.

Lepota će spasiti svet

Pisac svedoči da na svetu ima lepote.

Svet nije globus u učionici.
Svet nije ni talas iz prethodnih postova.

Svet je samo ono što oko sebe i u sebi vidimo,
menjamo,
volimo.
Neko ljubav, neko brigu, obaveze, radost, jad.
Svako vidi svet baš onakvim kakav je on.

Nekada je svet nedostižno velik,
a nekada ceo može stati u reč.
Veličina je u oku. Jer,
velike stvari se čuvaju u malim stvarima.

Svako meri svet prema sebi,
prema svojoj ljubavi, dobroti,
ili prema sopstvenim strahovima i mržnji.

Zato svako vidi drugačije.

Vid nam zaklanjaju naučene stvari,
strahovi, loše društvo, nedostatak volje, zavist.
Mržnja.

Odreći se mržnje znači uvećati svoj svet.

Kako izbaciti mržnju?
Običnom dobrotom.
Dobrota će umanjiti mržnju, oterati strah,
loše društvo će zameniti dobrim.

Dobrota će osvetliti svako raskršće,
pokazati cilj,
useliti ljubav u čoveka.
Svako može u sebi pronaći dobrotu.
Nekada je dovoljno prećutati uvredu.

Odustati od planiranog zla je već učinjeno dobro.

I zato naslov treba promeniti u

"Dobrota će spasiti svet".

Tvoj svet je tamo gde je tvoje srce.
Ako ti je srce u mržnji, zivećeš u svetu mržnje.
Ako je u novčaniku, živećeš u svetu novca.
Ako je u ljubavi, živećeš u svetu ljubavi.
Ako je u iluziji, prespavaćeš ga.

Ali nemoj nikada pokušavati da se uklopiš u nečiji, tuđi svet. Ne možeš postati neko drugi. Ni otac, ni ujak, ni onaj koga mrziš ni onaj kome zavidiš. Odbaci i mržnju i zavist, gradi svoj svet, pusti u njega prijatelje, dobrotu, ljubav... Ako ga time napuniš, neprijatelji će sami otići.
Ako ga napuniš iluzijom, slavom, zavišću... pa jedan pakao već postoji.

Svet je samo ono što mislima stvaraš.
Nije nečijom rukom unapred stvoren.
Zato čuvaj dobrotu,  živećeš dobro.

Preobraženje

Iznenađujuće puno ljudi provodi živote u ustajaloj vodi.
Većina njih svakog jutra vezuje omču od kravate, i stavlja na omču kap old spajsa, da sakrije smrad.
Sakrije, ali ne i ukloni.
Kada padne mrak, oni se ponovo pretvaraju u ogre i vraćaju u svoje močvare.
Možda i žele nešto da promene, ali ne umeju sami.
Njihova pobuna u močvari bi ostala neprimećena, jer niko ne obraća pažnju na jezive krike koji noću dolaze sa dna.
Pobuna danju, pobuna protiv kravate, protiv omče, će uvek biti pogrešno protumačena, kao pobuna protiv svetla.
Zatim surovo kažnjena.
Zato se mnogi ljudi osamljuju, pokušavajući da se, svaki u svojoj močvari, sakriju od pogleda.
Izbegavaju kontakte sa drugim ljudima, guraju ih od sebe, da bi ih od ustajalog zaštitili.

Teranje ljudi iz močvare znači uzimati im zaštitu na koju su navikli. Braniće močvaru.
Ostaje jedno sredstvo za isterivanje ljudi iz smrdljivih močvara i pećina: istina.
Otrovna je, boli, pa će ljudi bežati.
Treba im je davati u neograničenim količinama, svakoga dana i sata, dok im ne pozli.
Tada će mnogi odbaciti smrad žabokrečine, i miris old spajsa na omči. Jer, neće im više biti potrebni.

Odrastanje ne znači ulazak u patike broj 43.
Odrastanje znači naći svoje mesto.
I prihvatiti.

"Tek kada nestane velika ideja o besmrtnosti, ljudi ce zavoleti Zemlju, i zivot na Zemlji neiskazano.
Volece jedan drugog. Radice jedan za drugog. Milovace se kao deca.
I nece se toga stideti." -Fjodor

Nauk o jeziku

Svet se pretvorio u debila tek nedavno, kada smo prestali da koristimo jezik svojih očeva.
Kada je globa postala porez, taksa,
kada je reket nazvan akciza, investicija,
kada smo šofera prozvali majstor,
kada je zli kradljivac postao najbolji šaner,
kada su zemljopis i račun dobili bezlično ime škola,
kada je zubar postao stomatolog,
(onda je pevač pesmolog a pekar kiflolog),
kada je pisar postao advokat,
kada je izraz lica postao ženska imenica "faca",
kada je i lokalna bitanga postala "faca brtee",
kada je kukavištvo postalo zent,
kada je junaštvo potpuno nestalo, čak i kao reč,
kada je gruba laž postala fazon i kul fora,
kada je jedi govna pocelo da se govori roditeljima,
kada je pusi kurac pocelo da se govori učitelju,
kada je jebi se postao pozdrav,
kada je cinkaroš postao saradnik.
Kada je majka postala keva.
Tuča se danas naziva akcident,
oni koji u tuči izgube su "izgrednici".
Ucenje edukacija, vrednovanje evaluacija.
Pesma je postala projekat, valjda je prave projektanti.
Rad za drugoga, kuluk, postao je angažman.
Besposlen je postao nezaposlen, i sa novim identitetom više nema potrebu da menja svoj status, nova imenica sada ukazuje na krivicu drugog.
Sposoban je bio onaj ko plugom izdržava domaćinstvo, i puškom ga brani.
Danas je sposoban samo onaj ko uzme tuđe.
Ubice su postale okrivljeni, procesuirani.
Čast, najvrednija reč, je sitan kusur konobaru.
Službenik, od reči sluga, postao je vlast.
Poslanik je bio onaj koga pošaljemo da nas čuva.
Sada je poslanik onaj ko nas za svoj račun prodaje.
Seljak, domaćin, cela država u malom,
onaj ko radom svojih ruku stvara,
proizvodi vrednost bez koje se život ugasio, hranu,
postao je seljačina. Ljakse. Seljober.

Jebanje, pička i kurac su srpske reči, sasvim neizmenjene nasleđene iz Sanskrita, i imaju jednoznačno i nedvosmisleno značenje. Ne mogu se i ne smeju koristiti u pogrešnom značenju. Seks nije ni približno tako jaka reč, jadna je, bezlična, i u prevodu ne znači ono za šta se koristi.

Presudno je sačuvati značenje reči: karanje, ukor.
Potrebna je.
Danas više nego ikada ranije.

Ako dozvolimo deci da zaborave maternji jezik,
ostaće bez korenja.
Kao stabla bez svoje zemlje.
Postaće nečije gorivo. Jeftin ogrev.
Kotrljaće ih divlji vetrovi po svetu,
i nikada neće pronaći sebe.
Za samo jednu generaciju prestaće da postoje.


Celo ovo pisanje može stati u samo jednu reč,
sanskritski RTAM.
Reč koja je nekada bila naša.
Reč koju smo davno zaboravili.

Nestaćemo kada zaboravimo jezik.

Srpski, molim.

Svet se pretvorio u debila

Bogati postaju bogatiji,
siromašni postaju siromašniji,
glupi postaju gluplji.

Da bi se ljudi razumeli, važno je da govore istim jezikom.
Jezikom svojih predaka.
Bez "kalifornijskog akcenta".
Srpski.

Na srpskom jeziku reč "karanje" znači grdnja. Ukor.

Oni koji su ga zaslužili, pretvorili su karanje u vulgarnu reč, psovku, pokušavajući da ga izbegnu.
A izvorno značenje reči je danas potrebnije nego ikada ranije.

Karanje je grdnja.
Alat kojim roditelji prave dobru decu.
Današnji zakoni roditeljima oduzimaju alat,
zatim i decu.

Tucite i grdite, "karajte" svoju decu,
u protivnom će oni vas.

"Ko žali prut, mrzi na sina svojega; a ko ga ljubi, kara ga za vremena  13:24
To će dati mudrost tvojoj deci  29:15
To će očistiti zlo iz njihovih srca. 20:30
To će doneti mir i red u tvojoj kući  29:17
To će ukloniti bezumlje od njih  22:15
Mudar sin sluša nastavu oca svog; a podsmevač ne sluša ukore  9:7
Siromaštvo i sramota doći će na onog koji odbacuje nastavu, a ko čuva karanje proslaviće se  15:5
Karaj sina svojega dokle ima nadanja, i na pogibao njegovu da mu ne prašta duša tvoja 19:18"

Psiholozi se slažu da se čovek pretvara u ono što gleda.
Mlad čovek mnogo pre.
Kada sin počne da se druži sa onima sa kojima ne treba da se druži: lopovima, lažovima, spletkarošima, decom koja ne idu u školu, ne poštuju roditelje, nemaju dobro vaspitanje, idu na utakmice, drogiraju se i puše...
...treba primeniti grubu silu (GS).
Karanje.
Ako ne pomogne, onda Veoma Grubu Silu (VGS)

Kada to učinite, dete će učiti od vas.
Postaće čovek i boriće se za svoje.

Ako to ne učinite, dete će se uklopiti u društvo tako što će postati jedan od njih.
"Ko hoda sa mudrima postaje mudar, a ko se drži sa bezumnicima postaje gori"  22:32

Baba će ga braniti govoreći da škola i vaspitanje uopšte nisu važni, samo veza i snalažljivost.
Deda će ga učiti da je Al Kapone oličenje časti, da je italijanska mafija pravi uzor za porodično vaspitanje.
Da treba biti mangup, "sposoban", "namazan".

Ali deda svoju decu nije time trovao.
Tukao ih je.

To što je svet postao pokvaren, ne obavezuje nikoga da mora postati pokvaren.
Ne postoji obaveza.
Postoji izbor.
Može se živeti ispravno.

Mora se živeti ispravno!



Učite od mene. Mogu poslužiti kao loš primer.
 

Raskršće

Spajanje ili razdvajanje puteva.
"Raskršće" uopšte ne zvuči kao loše mesto.
Još ako kuvaju dobru kafu... ili mlado vino.
Zašto se obavezno mora ići napred?
Svaki odlazak donosi neizvesnost i čekanje. I još kamenčića u cipeli.
Odlazak je pokušaj bežanja od sebe.
Naravno, neuspeli pokušaj.
Jer drugačiji ne postoji.
Od svog rođenja, svojih ljubavi, i svoje smrti, niko nije pobegao.
Uz kafu ili kuvano vino mnoge stvari postaju lepše.
Svakog se dana nađemo na raskrsnici.

Opažanja i razum su alat koji naučnici koriste, uzalud tražeći nešto što se tim alatima ne može videti.
Osećanja su ona karika koja im nedostaje, koja svim vidljivim stvarima daju smisao i svrhu.

Ponekad se stidimo svojih, i gnušamo tuđih osećanja.
A ona su tu sa ciljem, da osvetle ono što bez njih ne bi bilo vidljivo.
Osećanja su svetlost koju samo hrabri mogu da vide.

Ono što na taj način spoznamo, je najbliže istini.

Dovoljno je da osetimo da smo živi.
Sve ostalo će tada doći samo.

nadam se.

Nista drugo nije vazno

Tako blizu, bez obzira koliko daleko
Ne može biti mnogo dalje ni od srca
Zauvek verujući u to ko smo
i ništa drugo nije važno

Nikad se nisam ovako otvorio
Život je naš, živimo ga na svoj način
Sve ove reči ne izgovaram tek tako
i ništa drugo nije važno

Poverenje tražim i nalazim ga u tebi
Svaki dan donosi nam nešto novo
Otvorenost za neko drugačije viđenje
i ništa drugo nije važno

Nikad me nije bilo briga šta oni rade
nikad me nije bilo briga šta oni znaju
ali ja znam

Tako blizu, bez obzira koliko daleko
Ne može biti mnogo dalje ni od srca
Zauvek verujući ko smo
i ništa drugo nije važno

Nikad me nije bilo briga šta oni rade
nikad me nije bilo briga šta oni znaju
ali ja znam

Nikad se nisam ovako otvorio
Život je naš, živimo ga na svoj način
Sve ove reči ne izgovaram tek tako

Poverenje tražim i nalazim ga u tebi
Svaki dan donosi nam nešto novo
Otvorenost za neko drugačije viđenje
i ništa drugo nije važno

Nikad me nije zanimalo šta oni kažu
nikad me nisu zanimale njihove igrice
nikad me nije zanimalo šta oni rade
nikad me nije zanimalo šta oni znaju
a ja znam

Tako blizu, bez obzira koliko daleko
Ne može biti mnogo dalje ni od srca
Zauvek verujući ko smo
i ništa drugo nije važno

Gladni hleba.. siti straha

“Hoćeš li da mi kupiš jedan hleb..“ začula sam hrapavi muški glas preko levog ramena.
“Hleb..?“ ponovila sam.
“Jedan..“ odgovorio je.

Mladić od nekih tridesetak godina, prebačene torbe preko grudi, u zelenoj perjanoj jakni,
stajao je ispred pekare.
Skoro sasvim mokar, jer je sneg uporno padao, gledao me je ravno u oči.
Nije ličio na prosjaka, ne.
Ličio je na nekoga koga, da nije progovorio, ne bih ni primetila.
Stajao je sa suprotne strane velike bare, na dva koraka od mene.
Kao po komandi, okrenula sam se na peti i utrčala u pekaru.
Prodavačica, vidno iznenađena, verovatno gledajući šta se dešava, procedila je polutiho,
pre nego što sam uspela zatražiti.. “Nećete mu, valjda, kupiti hleb..?“
“Molim vas jedan hleb.“
Nevoljno ode do police, zamota hleb u kesu i pruži preko tezge.

Stajao je nepomično, sa iste strane bare.. on sa jedne, ja sa druge.
Pružajući mu kesu, pružio je ruku.
U trenutku sam je ispustila, želeći da je što pre uzme.
Prsti su mu bili ledeni.
Nisam ga mogla pogledati u oči.. ali sam bila sasvim sigurna da me gađa njima pravo u
svest.

Put do stana nikad nije duže trajao.. zadihana, utrčavajući u lift, u panici sam stisnula tri
sprata.
Svaki put kad bi se vrata otvarala, činilo mi se da vidim mokru, zelenu jaknu.. hladni prsti
klizili su mi niz kičmu, kao da me hiljadu zmijskih jezika liže.
Tek kad sam okrenula ključ, počela sam da dišem.

Posle sam dugo ćutala.
Neki se nemir uvukao pod levo rebro.
Jesam li, hraneći njega, hranila onaj deo mene koji je večito gladan mira..?
Te noći nisam spavala.

Kad je svanulo, znala sam odgovor.
Svejedno je.
Gladna usta ne pitaju.

..deo pokidanih misli, Decembar 2010.. Morrana

Ruke

Najveći dar.
Pružene ruke.
Njoj pružene ruke su uvek spojene ruke.
Spojene ruke nisu prazne.
Spojene ne traže. Zahvaljuju i nude.
U svakoj pruženoj ruci je druga ruka, drugo biće.
U svakoj pruženoj ruci je ljubav koju živimo, i srcem nudimo.
U svakoj ruci je, iako nevidljivo, ono najvrednije što se rukama može poneti.

Bog neće uzeti spojene ruke. Zna i da razdvojene ne vrede mnogo.
Videće koliko je spojenih, i tada će znati da njegov trud nije bio uzaludan.
Tu nagradu će, kao i uvek od početka vremena, deliti sa nama.
Njemu nagradu, njegovu platu, dajemo mi.
Stvorio nas je da dajemo, i učio nas je da dajemo.
To je jedino što od života naučimo.
Od prirode se ne može pobeći.

To što svira, to su ruke.

Slobodan pad

Kada covek, usled gravitacije u slobodnom padu, snazno opamprci o zemlju, nece doci na Zemlju, nego ce, naprotiv, otici sa nje.
Suprotno od onoga sto je nameravao.
Ako volis zivot, moras ga uzimati polako.
Strpljivo.
Ne treba dozvoliti slobodan pad. Stihiju.
Treba voditi zivot polako.
Silazak, a ne slobodan pad.
Jer silazak vodi kroz prerodio vrt.

U slobodnom padu, slobodan je samo pad.
Covek nije.

Okupacija, ili srećno dno

Od sto Tv programa,
ako izuzmemo programe koji periodično  izveštavaju kako su drug Vučić i drug Vulin proveli popodne,
92 programa su na engleskom jeziku.
Speak English or Die.
Jedini program na srpskom je,
verovali ili ne,
rijaliti na Hepi televiziji.
To je ono sa tek dvocifrenim iq-om.
Đinđirinđi.

Da li građani razumeju da deca drže daljinac?
Kako smo se, i kada,  baš toliko sjebali?

Sramota me je da pitam: zašto.
Jebo me peti oktobar da me jebo.

O jednoj mladosti

Neko je obećao da je mladost uzbudljiva,
zabavna,
bez obaveza i odgovornosti.
Taj što je obećao ne zna ništa o mladosti.

Neko je govorio da je mladost priprema za starost.
I on nek se nosi gde i onaj prvi.

Mladost je snaga,
snaga za stvaranje i učenje radovanju.
Smislenom, jer radovanje dolazi od reči rad.
Mladost je muzika,
alat za život,
simbol ljubavi koja će kasnije doći.
Mladost je bunt,
ali ne bezidejno rušenje, nego građenje,
ne samo svog sveta.
Mladost je energija omeđena moralom,
energija za stvaranje dobrih ljudi.
Mladost je prihvatanje ljubavi,
jer ljubav najbolje uči životu.
Mladost je prepoznavanje dobrog,
prihvatanje bližnjih.
Mladost je bez straha,
iako najsličnija slobodi, nije bez cilja.
Mladost je najava života,
dobrog života koji će bez pitanja doći.
Mladost nije nepoštovanje,
u mladosti se uči poštovanje,
plete se kao mreža u koju će se uhvatiti dobre stvari,
ljubav, poštovanje, smisao, cilj.
Mladost je davanje sebe,
jedinog što mlad čovek ima,
jer davanje je uvek ljubav.
Mladost je bez obećanja,
oslobođena svesti o vremenu,
Mladost daje sve,
a traži tako malo.

Bog nam je sa razlogom dao oči samo napred.

Veliko i malo

Ako ljubav ne može da stane u knjigu,
ako kaktus ne može da stane u herbarijum,
ako želja ne može da stane u logiku,
sloboda u svest,
ni nada u novčanik,
onda ljudi imaju problem sa vidom.
Troše živote pokušavajući da spoje nespojivo.

Istina je,
samo retki vide dobro.
Samo su retki srećni.
zadovoljni onim što nose.
Znaju da se u malim stvarima čuvaju velike stvari.
U očima osmeh,
u reči početak i kraj,
u pogledu naklonost,
u borama sećanje.
U zagrljaju prihvatanje,
u cvetu život,
oslonac u prijatelju.
Ljubav u ispeglanoj košulji,
obećanje u poljupcu,
sunčev zrak u klikeru staklencu.

Da,
velike stvari se uvek čuvaju u malim stvarima.

Velika kazaljka

O ljubavi knjiga ne postoji.
Glomazna je da bi stala u knjigu.

Pisati o neuspesima je mnogo lakse.
I svojim i tudjim. Narocito tudjim.
I o mrznji je moguce pisati.
O gluposti najcesce.
Zato je svet preplavljen knjigama.

Cak je i o sreci moguce pisati.
Jer sreca ume biti i velika i mala.
Nekada sasvim osrednja.

Ljubav ne moze.
Ima je, ili nema.
Ako je ima, ne moze stati u knjigu.
Ako je nema, sve ostalo nema svrhu.

Pesma ima razlicitu formu.
Istina je,
ni u pesmu ne moze da stane ljubav,
ali moze njena slika.
Zato najlepse pesme pevaju o ljubavi.

Pisci pesama,  i pisci knjiga, se tako razlikuju.
Razlika je u ljubavi.
Oni koji je osecaju, ne pisu.
Zive je.

Ljubav je kao kakav parazit.
Ne moze ziveti sama.
Mora se useliti u telo domacina, zrtve,
najcesce u srce,
i odatle ga menjati.
Ljubav ce terati coveka da bude glup,
smesan,
vredan sazaljenja,
da igra i kad ne ume,
da umesto iz grla peva iz duse,
bude trezan pijan,
sa glavom u oblacima i oblacima u glavi,
a on se nece opirati ni braniti.
Prihvatice sa osmehom.
Zato,
ljubav je najslicnija prihvatanju.
Slepom prihvatanju.
Ali to svakako nije dovoljan opis.

I lekari i psiholozi su pokusavali da je uvrste u svoje knjige,
dijagnoze,
ali je i njih stizala, sireci se kao epidemija.
Bez dijagnoze ne moze biti leka.
Zato je trenutni status: neizlecivo.
Preporuka: bezuslovno prihvatanje.
Jer od ljubavi se ne umire,
od ljubavi se zivi.
Kada vidite nekoga da voli zivot,
u srcu mu je ljubav.

Herbarijum

Biljke su kao ljudi.

Postoje korisne biljke.
To su one koje gajimo da bi ih posle koristili.

One koje ne umemo da iskoristimo nazivamo istim zbirnim imenom: korov.

Zaboravljamo da korov nije stvoren bez svrhe.
To što mi ne znamo šta bi sa njim, ne čini ga lošim.
Za mnoge korovske biljke tek od skoro znamo da mogu biti lek.
Spas.
Biljke su baš kao ljudi.

Često su najlepši cvetovi najotrovniji.
Pokazuju nam da vidimo pogrešno stvari.

Obični cvetovi, svakodnevni, sivi, naizgled sitni i neugledni, stvaraju hranu, kiseonik, zaštitu, lek.
Da,
biljke su baš kao ljudi.

Portret

Postoje ljudi kojima je u prirodi da budu nečija imovina.
Posed.
Robovi su se nekada lovili i stvarali.
Danas se rađaju.
Porobljen čovek će tražiti slobodu.
Dobrovoljni rob će braniti ono što ga porobljava.

Ljudi ostavljaju potpis u sećanjima drugih.
Neko se potpisuje imidžom snagatora,
neko džentlmena, neko žrtve, dobrotvora...

Neko se potpisuje osmehom.

Kada pokušamo da se setimo nekoga, setimo se izraza njegovog lica.
Grimase.
To je pravo viđenje i stvarna mera.

Oni kojima vreme teče sporije ili brže nego nama, često su za nas nevidljivi.
Zaboravili smo da je vreme izbor.
Sve stvari koje je dobro znati je teško naučiti.

Neko u propasti svojoj traži pomoć,
neko saučesnika.
Sme li se čovek svakom pozivu odazvati?

Bela masa

Moraš biti protiv sebe da bi bio na strani onih koje voliš.
Blaženi su zato siromašni duhom.

Umom ne možemo sagledati stvari kakve jesu, jer je um samo instrument, alat.
Njime možemo meriti, ali ne možemo razumetu.
Drugi ljudi su naše ogledalo. Ako su oni iskrivljeni, uvek ćemo videti iskrivljenu sliku.
Da li uopšte postoje pravi ljudi? Diogen se isto pitao.
Samoobmana, samoopravdanje i samoubeđivanje su postali jedini alati koje koristimo.
Reč individua znači nepodeljiv. Kada bi čovek bio nepodeljiv ne bi proveo život u konfliktima.
Ali, bolje i u konfliktima nego u laži.
Laž je kazna sama sebi dovoljna.
Oni koji izbegavaju, čekaju da se laž nakupi, uveća, a laž se uvek i sama uvećava,
i onda puste drugog da odluči.
Njega tada proglase krivim. Sete se neke njegove mane, i proglase je za problem.

Ovako zvuči Bob Marli bez Boba Marlija.
Vidiš da može.

U mom svetu su ljubav i istina jedan pojam.
Laž, odomaćena svakodnevna, je suprotnost.

"Od sutra će vam biti gore, ali to je za vaše dobro"

Kako zarađujete?
Ja prodajem znanje. Slabo ide. Nema kupaca.
Svi su zadovoljni onim što imaju.
Neverovatno.

"Ja baš volim da budem originalan, i da se razlikujem od mase." Ovo je moderna mantra svake jedinke u masi.
Pa ako su svi izuzetni, onda su svi prosečni.
Kad se marfijev zakon primeni na marfijev zakon, dobija se negacija negacije.
Razlog socijalizacije, mržnje, ljubavi, potrebe za posedovanjem, potrebe za druženjem,
jeste strah.
Urođeni strah od smrti.
U konkretnom slučaju strah od socijalne smrti.
Čovek je socijalno biće, a u korenu socijalizacije čuči najobičniji primitivni strah.
Ljudi zato ne traže informacije, već samo stav.
Afirmaciju.

Nesvest posle udarca u zid je ono što nas opušta.
Problem je što nesvest ne traje dugo. Probudimo se pa opet trčimo, do sledećeg udarca u zid,
sa vrlo ograničenim sposobnostima učenja na greškama. Kao som na bućku.
Da li je nesvest opuštanje?

Mladi danas plivaju u mnogo bržoj vodi nego pre 30-40 godina.
Ta voda je nekada imala smer, tok, putokaze za obavezan smer, a sada ima puno rukavaca i plićaka. Plivanje je teže nego ikada, i žabe i klinci jednako biraju plićak.
Zbog nametnutog bržeg tempa današnji klinci se razlikuju od titinih pionira.
Rađamo se jednaki, ali nas oblikuje tok.

Niko više ne sluša sagovornika, nego samo sebe.
Problem nastaje kada se ne slaže sa mišljenjem.
Klinci ne praštaju kada na nekome prepoznaju svoje mane, ono čega se stide, ili ono što bi želeli ali ne smeju.
Reč Kultura je postalo teško izgovoriti a ne opsovati.
Informisanost i znanje su postali izjednačeni, iako nikakvih sličnosti nemaju.

Čuo sam u vestima da su Japanci izmislili vodu u prahu. Samo se rastvori u vodi.

Niko nije kriv, al je neko zajebo

Nebo. Suprotnost zemlji. Majci. Grobu.

Danju plavo, noću crno

Ništa ne krije

… osim raja.

Ali raj ne vidimo, samo ga se sećamo.

Znamo, osećamo da je negde gore

Gde ima mnogo svetla.

Idemo na osvetljena mesta nadajući se da ćemo ga naći

Ali ga ne vidimo.

Znači li to da ga nema? Ili ga ne prepoznajemo?

Jesmo li sada u njemu? Plašimo ga se.

Plašimo se gubitka zemlje. Gubitka majke.

A želimo da se odmaknemo od groba.

A to mora zajedno.

I sada smo negde između, između krajnosti

Nedovoljno hrabri da krenemo gore ili potonemo skroz

Živimo u nadi, strahu, iščekivanju

Bez želje za pokajanjem, bez hrabrosti da priznamo

Da je sve laž.

Učimo nepotrebna saznanja, koristimo nepotrebne veštine,

Divimo se nepotrebnim ljudima. Nikad nebu. Ili zemlji.

Slavimo one koji su bili hrabri i pametni, i verujemo da je to dovoljno.

Ne pokušavamo da budemo kao oni.

Učimo decu nepotrebnim stvarima da ne bi bili bolji od nas

Da ne bi otišli.

Plašimo se gubitka. A želimo da dobijamo.

Pa to ne može. Svaki trgovac to zna.

A mi trgujemo dušama. I to loše.

Svojim dušama.

Nikada nećemo nestati. I nikada nećemo porasti.

To je prokletstvo.

I niko nije kriv, al je neko zajebo.

Veštačka inteligencija će zameniti prirodnu.
Nije to evolucija.
Blago je zakopano plitko, ispod kose.
Ipak ga ljudi ne pronalaze.
I kada ga pronađu, ne znaju šta bi sa njim.
U jednoj ruci daljinski, u drugoj telefon, u ušima slušalice, u ustima mekdonalds.
U dupetu rijaliti, u očima pink,
na nogama najke, na bicepsu tet.
Nema tu mesta za još.

Biti srećan je izbor.
Loš izbor. Nedostižan.
Dobar izbor je: biti Dovoljno srećan.

"Više od svega čuvaj svoje srce, jer ono stvara život." 4:23

Slep za boje

"Između kape i cipela, samo ovlaš ogrnut žutom kabanicom po kojoj su se slivale kišne kapi tog junskog jutra, pognute glave izbegavajući poglede prolaznika, kako kakva prikaza od onih koje, kada sretnete, ne umete pobeći već se ukopate bez glasa dok mozak pokušava smisliti alternativu za beg, stajao je sa leve strane velikog mesinganog stuba klackajući se s' noge na nogu.
Zvono obližnje crkve opominjalo ga je.
Vreme je."

Kada prođu godine
kojih se ne sećaš
puko si

Kad napipaš ogledalo
i ne znaš dal je celo
puko si

Kada ti kaže ćale
nikakav ćale
puko si

Kada sa otetog praga
vilama sklanjaš mulj
puko si

Kad ti sa osmehom priđe
i ostavi pedeset dindži
puko si

Kad prvi put ponoviš
makar najveću istinu
puko si

Kada priželjkuješ laž
veliku, duplu dozu
puko si

Pogledaj svoje telo
unutra više nisi ti
puko si

Kada stvoriš razlog
da sivom bojom pišeš
puko si

napravi mesta.

Bez

Mladost se neće vratiti.
A vi je menjate za lajk.

Bez mozga.
Bez srca.
Bez obrazovanja.
Bez kulture.
Bez morala.
Bez zemlje.
Bez poštovanja.
Bez želja.

Može.

Ali dokle?

I ono što nikako ne razumem:
Zašto?

Jer ne znaš...

Dok su jedni OBECAVALI da cemo uci u Evropu,
drugi su nam PRETILI da cemo uci u Evropu.
Dobro ili lose?
Ako se to ne desi, Evropa ce doci kod nas, u glas su ponavljali.
A Evropljani su ko skakavci.
Gladniji nego mi.
Dok mi pomeramo medje kraduci metar-dva zemlje,
njihovi sudski izvrsitelji buldozerima ravnaju tlo.
Da li je ljudski svadjati se,
ili je ljudski poslati brutalnu silu?

Kada sam bez daha, zivotno ugrozen, osecam ljude oko sebe. Vidim njihove misli, boju oko njihovih ruku, slusam ton kojim govore ne razumejuci ni rec. Pratim kako slazu reci, gde zastaju, kojim tonovima pocinju recenicu... I tako ih vidim onakve kakvi jesu.
Kada disem, ne osecam ljude. Kada disem, razumom slusam, posmatram i analiziram, i trezveno kao robot donosim odluke. Znam ko su, sta zele, i koliko mogu da plate. To mi je sasvim dovoljno.

Sada disem.
I razmisljam o pravnoj sili. Na mojoj je strani. Mogu uciniti puno korisnog, razumnog, pravno valjanog, ispravnog.
Mogu ostvariti znacajan dobitak. Uspeti.

Ali, ne "ako" nego "kada" opet ostanem bez daha, da li cu se kajati?
Da li cu tada saznati da sam sve izgubio bas onda kada sam sve dobio?

Sta znaci dobiti? Sta znaci izgubiti?
Sta je dobro, a sta je zlo?
To je iluzija koju stvara vreme.
Jeftin i uvek dostupan izgovor za neuspeh.
Svako ima iluziju da prepoznaje dobro i zlo.
A mi o dobru i zlu bas nista ne znamo.
Dobar lek za jedan organ je otrov za drugi.
Dobra odluka je za nesto drugo losa odluka.
Poimanje dobra i zla su van ljudske percepcije.
Necu stati ni na jednu stranu. Ne sudim.

"People don't live or die, people just float." -Dilan

"Ne hvali se sutrašnjim danom, jer ne znaš šta će dan doneti." Solomon 27, 1

Mala kazaljka

U snovima ne postoji nada.
Postoji samo uzrok i posledica.
Mislima tada možemo pomerati, stvarati i brisati iz postojanja.

U snovima ne postoji ni dobro ni zlo.
Postoji samo volja kojom upravljamo.
San je oslobođen polarizacije dobro-zlo.
I kvantna fizika potvrđuje da je nepolarizovan svet moguć. Proračuni govore da takav svet negde postoji.

San nikada neće tražiti da stanemo na jednu stranu koja će se boriti protiv druge.
U snu ne možemo bez griže savesti oteti tuđe, ni povrediti drugog. U snu ne možemo činiti loše. U nama je mehanizam koji će to sprečiti.

San nam govori da je svet bez polarizacije dobro-zlo moguć.
San nam govori da nije potrebno staviti se na jednu stranu da bi pobedili.
U tom svetu nema potrebe za izborom.
Samo za čistim i smislenim životom, za stvaranjem.

Teško se snalazimo jer smo zarobljeni modelom dobra i zla.
Nedostatak onoga na šta smo navikli čini nas zbunjenim, i ta zbunjenost traje sve do buđenja.
Tada se vraćamo naučenoj podeli dobro-zlo, i vodimo tu uzaludnu bitku sve do smiraja, do novog sna.

Sanjamo gotovo pola života.
Ali gordost nam ne dozvoljava da prihvatimo ono što ne razumemo.
Uz malo truda, mogli bismo da prepoznamo pravila korišćenja volje bez podele na dobro i zlo.
Mogli bismo naučiti da su svi sukobi izmišljotina koja nas drži u ropstvu.
Naučiti da izbegavamo zaraćene strane, i posvetimo se stvaranju.
Pokrenuli bismo sebe na stvaranje, na život, prepoznali bismo volju,
ljubav.
Jer ni ljubav ne razlikuje dobro i zlo. I ona dolazi iz slobodnog sveta.
Kada voliš sve je moguće.
Ostvariti san tada je najlakše.

Izgubiti unutrašnji mir znači izgubiti sebe.
Ljudi grozničavo traže mir i ljubav u masnim novinskim naslovima, na televiziji, fejsbuku...

Ne mogu ih tamo naći.

Mir i ljubav se nalaze unutra, u nama. Neko ih je sa namerom tu stavio.
Potrebno je samo malo poštovanja, strpljenja, volje, razumevanja,
urođenog morala,
da bi ih oslobodili, i dozvolili da u nama rastu.
Tada ćemo i mi porasti.
Zato što mi jesmo mir i ljubav.

Ono si za čime tragaš

I hleb, i so... i ljubav.

Ako voliš, pusti nek ljubav preuzme vlast, nek preotme srce, nek pomuti razum, nek ukalja čast... Trezan bi brinuo da stvari ne krenu po zlu.
Kad voliš tad živiš lud, sa patnjom, i čežnjom i brigom. Pa šta? Bez ljubavi nikuda ne vodi put, sa ljubavlju, već si stigao.
Rumi

Rat je neprirodno stanje.
Nema dobrog rata.
Odbiti borbu nije poraz, nego kraj rata.

Mantodea

Zelela me je, jako. Izgledala je zaljubljeno, ali je samo bila gladna.
Govorila je da me voli... boze, kakav sam ja autsajder, naivan i slep. Svoju nesposobnost da voli kompenzovala je preteranom, neumerenom i kompulzivnom brigom, ne pitajuci za cenu. Kada neko ne voli sebe, ne moze voleti ni mene, ni bilo koga.
Govorila je lepo, uvek ono sto sam voleo da cujem. Kada je govorila u mnozini, verovao sam da misli na mene, ali ona nikada nije gradila primarnu porodicu. Stvarao sam nase, ali je ona gradila na tudjem. Ja sam svom snagom pomagao, jer - gradila je.
Obecavala je bez iznude, i ja sam uvek verovao.
Nije prihvatala moja obicna, mala obecanja. Trazila je samo velika, nemoguca, nedostizna. Dobila ih je uvek, naravno znajuci sta dobija, spremna da ih iskoristi kada dodje vreme.
Umesto da sebe izdigne iz mulja, sve sto imam je u tom mulju davila. I ono najvrednije stvoreno, naucila je na mulj. Stvorila je jos jednu sebe, umnozila zlo i nesrecu.
Decenijama skolovana uz rijalitije i spanske serije, postala je verbalno jaca od mene. Od svakoga. Radovao sam se, dobro je uz sebe imati boljeg od sebe.
A onda se kraljica okrenula protiv svog kralja. Okrenula je i topove, lovce, konje i pesake.
Ponesena uspehom, ne moze da razume da je i njena igra zavrsena kada padne kralj.

Sada svi govore: kralj je go.
Ne razumeju da je i takav, go i ponizen, kralj.

Poštovanje

Na bliskom severu, u našoj ravnici, nema visokih ograda, bodljikavih žica, besnih pasa i naoružanih stražara.
Nema potrebe.
Tamo se poštuje člova.

Na "ničijim" imanjima ljudi napasaju stoku, deca se igraju, putnici skraćuju put, seljaci beru voće.

Ali kada vlasnik poželi da preko imanja niko ne prelazi, samo zabode u zemlju običan ogoljen štap.

Človu.

Tada prolaznici, putnici, seljaci i komšijska deca ne gaze preko imanja.
Ne napasaju stoku, ne beru voće, ne preče put.
Na imanju sa človom ni vlat trave nece biti savijena.
Vlasnik je stavio človu, i to jasno znači da on ne voli da preko njegovog gaze.

Poštovanjem člove ljudi poštuju čoveka.

Da li, i gde vi postavljate člove?
Da li poštujete člove koje je neko drugi postavio?
Da li ih uopšte primećujete?

Koga gazite?
Zašto? I Dokle?

Da li će svako dete nužno postati čovek kada mu ojačaju pesnice, porastu patike i zulufi?
Kada prestane da bude dete, a izbegava da postane čovek, šta će tada postati?

Najveća sreća i najveće bogatstvo su dobri ljudi.
BOGatstvo i sreća zavise od karaktera.
Dobar čovek je jedino moralan čovek,
i posledično srećan čovek.

Dobra žena je uslov za sreću čovekovu,
za zajedničko stvaranje dobrih ljudi.
Adam nije dobio dobru kuću, dobar auto.
Dobra žena mu je dobar dar od boga.


I obrnuto.

Samo se kroz jedna vrata može ceo proći.

Krug

A onda je ta praznina bolela jace od bola.
Tada sam prigrlio bol da ne osecam prazninu.
Posle sam odbacio bol i ponovo otvorio prazninu.
Napravio sam krug.

 
Ne stajem mogu biti dve reci.
Zatim je jedna.

Dobro drvo

Ygdrasil opet rađa šljive. Uskoro će berba.

Prvi ljudi su vladali istinom. Preoštra za rukovanje, nije bila podesna za ljude kakvi su dolazili, za tupe i zle, Kainovu decu. Nije mogla biti odbačena, branila se oštrinom, i zato su istinu zamenili nečim jednako oštrim - lažima.

Želeći dobro, Ygdrasil je tada ljudima dodelio mudrost. Verovao je da će im dobro služiti, i da im neće biti teška za nošenje i rukovanje kao istina.
Prevario se.
Mudrost je govorila neprijatne stvari, kao da je rod odbačenoj istini. I nije se mogla sakriti, odložiti kao zardjalo oružje, pobediti lažima.

Zato su ljudi zamenili mudrost znanjem. Isti oni koji su odbacili istinu, prihvatili su brojeve, podatke, nejasna pravila, procente, obrasce.
U redu. Ygdrasil je dobro drvo. Ostao je koren.
Bez korišćenja mudrosti i istine, samo pomoću znanja, ljudi su stvorili civilizaciju. Ljudske zakone koji sami sebi služe, beton koji preko noći pretvara ljude u robove, beton kao branu između prirode i čoveka. Beton kao zamenu Zemlji.
Ygdrasil nalazi pukotine u betonu, i donosi ljudima nadu. Cveta u boji. Miriše na ljubav. Bogato rađa.
Pokazuje nam kako treba.

Pokušavajući da uništi, čovek odbacuje i znanje i zamenjuje ga informacijama. Informacije su sasvim nalik znanju, ali se njima ne može graditi, samo rušiti.
Čovek je prestao da gradi. Počinje da ruši, negira i stvoreno i sebe.
Ali informacije ne mogu sakriti ni istinu, ni mudrost, ni znanje. Informacija je reč, a od reči je ovaj svet stvoren.

Danas ljudi odbacuju i negiraju i informacije. Umesto njih prihvataju spektakl, vizuelni doživljaj. Pretvaraju svoje ponašanje, svoje dane, poslove, stanove, svoje živote, u predstave, tužno glumeći nekog drugog. Istovremeno učestvuju u predstavama drugih, glasno aplaudirajući i diveći im se.
Predstava je zamenila život. Gluma. Spektakl.
Ljudi narkomanski zavise od lajka. Ne traže sebe, jer bi morali da dodirnu odbačene stvari, istinu, mudrost, znanje. Odbacili su poklon.
Ljudi su se pretvorili u statuse i lajkove. Ne žele da budu živi, zaljubljeni, tužni, srećni... Ljudi.

Ali još uvek postoje zemlje gde Ygdrasil cveta.

Plod je šljiva. Nekad je orah. Oduvek jabuka. Drvo je uvek Ygdrasil. Retki se sećaju najvažnijeg - korena. Prolazi kroz celu Zemlju dodirujući drugo korenje, stvarajući neprekidni niz, zajednički koren svog drveća, svake vlati trave, čak i čoveka.
To je koren celokupnog života.
I nejasno je da li Zemlja čuva koren, ili Ygdrasil u svom gustom korenu čuva Zemlju.
Ygdrasil nam je zajednički koren. Čuvajmo ga.

Ni jedno zlo nije večno. Entropija je dokaz.
Dobro jeste večno. Entropija ne uništava ljubav.
Preko nečega se mora preći, preko nečega pregaziti.
Kako stojimo sa mudima?

Leteci Holandjanin

Osim što brinem, dobro sam.
Mozak mi radi 200 na sat i pokušava da smisli rešenje.
Al prvo mora da razume.

Kad dođe dete, čovek prestane da gleda u svoje ogledalo.
Stavlja obloge kad sin ima temperaturu, jauče kada sina boli zub, raduje se kada sin nađe devojku...
Čovek lako i dobrovoljno gubi sebe.
Postaje onaj koji brine.
Teško je vratiti se sebi. Nije mnogo "sebe" ostalo.
Zato su matorci pogubljeni, frustrirani, ljuti. Zato čine glupe stvari.
Pokušavaju da ostanu zaštitnici nekome ko vise ne zeli zaštitu. Da ga zaštite od njega samog, od loših odluka i postupaka.
Od odlaska.  
Jer, u životu se broje samo susreti, a ne rastanci. Susreti prizivaju život, rastanci smrt.

Ni raketa ne bi poletela bez donjeg motora. Ali kada dostigne drugu kosmičku brzinu, raketa odbacuje svoj motor, i bez njega napreduje u istom smeru, po zakonu inercije. Sve oči i kamere su uprte u raketu, svi se nadaju nepoznatom susretu.
Pita li se iko, ikada, kako se oseća odbačeni motor? Kakvi ga strahovi pronalaze?
Zaslužuje li da zna šta se desilo sa raketom? Ili mu je jedina obaveza da sagori bez ostataka, da ne bi nekoga, prilikom pada, povredio?
Želi da dovikne raketi kako treba leteti. Grliti. Opraštati. Da je voli.
Ali, kako bi običan raketni motor znao kako raketa treba da leti? On je samo motor, nikada nije napustio atmosferu. Dodirivao je visine, ali se nikada nije popeo na njih. Takva mu je priroda.
Motor je potrošio gorivo. Znao je šta nosi, nije se štedeo. Zalihe kiseonika u motoru su odavno nestale, on se gasi i usporava. Uskoro će u voljenoj atmosferi sagoreti. Muči ga teška misao: hoće li sagoreti i sećanje? Želja? Ljubav?
Briga? Nje će se najteže odreći.
Raketa odlazi. Ima li ona dovoljno kiseonika za život? Goriva za željeni povratak? Učitane mape? Mogućnost za susrete? Karavan planeta kao orijentir?
Mape ne pomažu u svetu u kome se sve kreće. I kompas odavno ne radi. Vreme nepredvidivo usporava.
Jedino što ostaje između rakete i motora su ljubav i sećanje. Rastu i popunjavaju prazninu, prazninu koja se uvećava i preti da proguta vreme.

Kamen za plivanje

Rekli su mi: idi, hitno je, rh negativna, kupi Rogam.
Posto? Sto maraka, ili ako hocete po kursu…
Necu, donecu marke.
Otisao sam do stanice 26ice, ispred Pelivana. Znao sam da kod kuce piju i slave.
Sin. Prezime. Jasna stvar.
Trazio sam menjacnicu. Imao sam dvadesetcetiri miliona hiljada milijardi ipo dinara u dzepu. Sve!
Nijedna nije radila. Materimjebem, zar danas, kada mi treba? Pored je bila ambasada. Policija je zastala buljeci u mene. Mislio sam, ako me uhapse, a ona je u bolovima, ko ce joj doneti rogam?
RH negativna. Jebemti, kao da sam kuzan.
Prilazi cigan. Nizak. Ne previse crn, kaze: treba devize?
Treba, zemljace, rodjace, spasioce, spasces dva zivota!!!! Evo dvadesetcetirihiljademiljijardimilonahiljadanecega, jebemliga,
evo ti zivot,
spasi ih.
Moze, kaze Ciga Jerkovacki, Moze.
Izvadi brdo para i izbroja.
Srecan, trcim od Pelivana do Narodnog Fronta,
protrcavam kroz portira Blagoja,
galama na ulazu,
i donosim sto maraka do sestre.
Kaze, doktorka nije tu, mi Rogam nemamo, morate kupiti sami.
Broji, dvadeset maraka.
Kaze: nije dovoljno!
Kako bre, dvadesetcetirihiljademiljijardimilionastotina sam dao,
kaze, zeznuo vas je, i mene je onomad,
isti,
ispred Pelivana,
Cigan iz Jerkovica.
Podvukao je pare ispod.
Pare iznad sam ocima gledao.
Sta cu sa dvadeset maraka?
Ko mi je uzeo osamdeset, i kako?
Vreme istice, injekcija ceka pare.
Prezivece, jelda? Moze bez imunoglobulina?
Pa mozda moze, ali ako prezive nema dalje.
Majkutijebem ako pobijem celu cigansku malu nece ga spasiti.
Ako ih i ne pobijem, fali mi osamdeset maraka.
Otiso sam u ciganmalu.
Svi u glas pricaju: nije, takvog nema, on nikad ne bi, ti da mi umres.
Mamuimjebem.
Sotirovicu, kapitalisto, daj pare!
Moze! Jel neces da vratis?
Necu!
Evo, na, uzmi, brzo, trci, plati, zuri.
Apoteka u YUBC je nabavila ampulu za 100dm. Uzeo sam i odneo u Front.
„Ma dobro, de zuris, ima 72 sata da primi, sta si zapeo, dacemo joj.
! PREDAMNOM, Mater vam jebem, PREDAMNOM, odmah!!!
Dadose rogam.
Kupih stomakliju. Litar, ohladjena, nisam osetio.
Ko voda.

"Onaj dan kad preziveh..."

Naša deca

Lako je voleti tudju decu.
Lako je tudjoj deci ugadjati.
Povladjivati. Ciniti ustupke.
Odobravati bezobrazluk i lenjost.
Lako je,
zato sto nema odgovornosti.
Da babe i dede treba da imaju decu, oni bi ih imali.
Ali ne,
lakse je, i skroz besplatno, sjebavati tudju.
Govoriti im samo lepe stvari.
One lose ce morati roditelj.
Deda mu nece reci da se okupa,
da smrdi.
Da treba da opere zube. Da uci.
Da pazi na ponasanje. Na zivot.
Nece ni baba. Siroko ce se osmehivati i pokazivati nove porculance.
Govorice da je Zemlja mala za njihovu ljubav.

Ljubav je kada nekome namerno cinis dobro.
Zlo je kada nekome namerno cinis lose.
Neprijatne stvari mora reci roditelj.
Zato prijatne emocije i naklonost ostaju uz babe i dede.
Njih nikada nece mrzeti.
Za "mrzeti" sluze roditelji.

Onda jedan roditelj pridje uz babe i dede.
Horski hvale, hrabre, daju mu podrsku.
Cak i kad prelazi na crveno.
NAROCITO KADA PRELAZI NA CRVENO!

Drugi roditelj vice, galami, psuje.
Ni sam ne znajuci vise koga.
Bez oslonca je. Nestaje. Puca iznutra.
Glasno njače:
ŠUPIČKUMATERINU!!!

Zasto vi svoju decu niste tako vaspitavali?
Zasto ste onda vikali, zabranjivali, tukli?
Pretili? Zakljucavali?
Zasto stvarate zlo? Kome ste ostali duzni?
Zasto ga ucite mrznji?
Teranje na disciplinu i razum nije delo mrznje.
To je cin ljubavi.
Na disciplinu i razum pozivaju roditelji.
I vicu! Pa sta?
Na nerad i nedisciplinu, oni bez odgovornosti.
I taj poziv na nerad nazivaju ljubav.
Svoje odobravanje zla zovu ljubav.
Jos jednom:

ŠUPIČKUMATERINU!!!

Ne cini vam zlo onaj ko vice.
Cini vam zlo onaj ko vam cini zlo.
To je prvi hakimov zakon.
Onaj sto cini zlo uvek prica dobro.

Ako izuzmemo psovke,
dela onoga koji govori, i dela onoga koji cini,
su vidljivi.
Vidljivi iz svemira.

Psovke su znak nemoci.
Ali su i poziv na budjenje.
Kada, lazima ohrabren, krene da pretrcava autoput, treba ga opsovati, vikati, udariti, gadjati cimegod.
Pljunuti! U muda sutnuti!

Ne treba ga hrabriti.
Vase hrabrenje nije cin ljubavi.
Stoko,
ŠUPIČKUMATERINU!!!

Govorio sam da je '97. bila dobra godina.
Jebiga. I'm So Afraid


Gazda mi je zabranio da odustanem.
Cak i kada ocigledno treba.
"Ne filozofiraj, trci!!!"  vikao je.
Sada, posle toliko neodustajanja znam:
ISTINA JE! NIKADA NE TREBA ODUSTATI!
Sta ce ti zivot bez muda?

To mi je jednom kupilo vecnost.

Bice tesko.
Ali.
Zar je ikada bilo lako?
Hakim nece odustati.
Hvala Gazda. Ziv bio!

Detektor laži

Svi znaju da postoji detektor lazi.
Ta sprava je popularna skoro koliko i laz.

Da li postoji detektor istine?
Treba li to ikome?

Vlast

Istorija je spisak onoga sto obicni ljudi rade.
Istorija nije spisak onoga sto vlast radi.

Ljudi pogresno veruju da je istorija spisak onoga sto vlast radi. Zato se ni ne trude da bilo sta promene.
Dozvoljavaju da bela masa na vlasti urinira i po zakonima i po ljudima.

Kada bi ljudi pokusali da razumeju da vlast postoji zato da sluzi narodu,
Kada bi ljudi pokusali da razumeju da mogu da uticu na vlast,
Kada bi pokusali da razumeju da su ljudi od boga, a da vlast nije od boga,
Kada bi pokusali da razumeju da ljudi postoje i bez vlasti, a da vlast ne postoji bez ljudi,
Kada bi ljudi pokusali da razumeju da su referent i salterusa njihove sluge, a nikako gospodari,
Kada bi ljudi pokusali da razumeju,
pokusali bi da upravljaju.
Pokusali bi.
Da uticu.
Da zahtevaju od sluzbenika da sluze.
Da zahtevaju racun za sluzenje.
Da mogu i da nagrade i kazne, po zasluzi.

Istoriju pisu gradjani.
Drzavu treba da vode gradjani.
Vlast mora da bude sluga gradjanima.
Da pita za dozvolu, i izvesti pozitivno.
Zamoli za platu dostojnu dobrog sluge.

Vlast postaje odrodjena od naroda kada je ne stvore gradjani, nego osam briselskih guzica.
Tada vlast ne sluzi svom narodu, nego briselskim guzicama.
Tada vlast ne sluzi.
Tada komanduje. Naredjuje. Preti.
Uzima tudje.
Privatizuje.
Vlast je bezosecajna, jer u samom cinu potpisivanja papira nema nikakve agresije niti mrznje.
Ali taj potpis porobljava.
Ljudi postaju stvari, roba kojom se moze trgovati.
Ili radije baciti.
Tada vlast gubi svako postovanje prema coveku.
Prema onome ko je, ne buneci se, postao roba.
Vlast negira ljudskost.
Zlo se krije u nerazumevanju.
U nedostatku sumnje. Verovanju u vlast.
Protivljenje se ne moze desiti spontano, otpor zahteva svest.
I to svest umesto agresije.
Negiranje, i potpuno nepostovanje svake guzice na vlasti.
Od diktatora do salteruse.
Buniti se na salteru vise nije moderno.
Ali, ljudi, sta nam je drugo ostalo?

 

Wake up, Neo. Follow the white rabbit.

"Covek je jaci od sudbine samo dok se ne preda". - Remark.

Bez oslonca

Istina je da nemam sta da kazem.
Ja sam samo glup i plitak, i ne postoji stvaran razlog za sivilo. Mi smo vaspitanjem nauceni da kada vidimo sivog coveka, izmislimo opravdanje da on za nekim pati. A on je samo glup.
Nauceni smo da kad vidimo coveka koji cuti, pomislimo kako duboko u njemu kljuca mudrost. A on cuti zato sto je prazan i glup.
I ja sam takav.
Nema razloga. Bar ga ja ne vidim. Mozda je to samo nesposobnost da se radujem? Neke stvari nam ne radjaju, nego ih u detinjstvu naucimo. Moguce je da bas tog dana, kada se ucilo radovanje, nisam bio na casu.
Nije to cak ni poremecaj, nego obican nedostatak ljubavi. Kada drvo zalivas zutim skokom imace zute cvetove. Kada ne zalivas nece imati cvetove. Kada zalivas sivom imace sive cvetove.
Nema tu niceg promisljenog i pametnog. Samo uzrok i posledica.
Bilo je primera da su najvece budale stvarale najveca dela. Bodler je cvece zla napisao iz nesvesti i gluposti.
Nije cak ni iz zelje da postane bogat, popularan, povali nesto...
Nista.
Cista glupost.
I neko ko ga cita vidi inspiraciju i nadahnuce. Zato sto citalac ne razume da se i inspiracija i nadahnuce nalaze u njemu, a ne u pesniku.


Rodi se bez emocija, ne izgradjuj racionalnost, a zatim se odrekni ega. Govorice ti da si srecan, da ti svi zavide, a ti jednako neces razumeti zasto.

E pa zato.


Kad god izgovorim JA, neka sila me podseti da nisam samo ja. Uz JA ide i porodica, posao, spao kabl, rata za porez, nezavrsene obaveze...
Tesko mi je da odvojim JA od svega nabrojanog.

Pišem i kada sam mrzovoljan i besan i tužan i očajan i mamuran - onda mi najbolje ide.
Istina je da samo tada pisem.
Manja je steta nego da vicem na ljude i na sebe.
Ljudi se ne menjaju. To sam skoro naucio.
Necu ni ja.
Navikavam se.

Onaj koji ponavlja

Vezan sam ugovorom kao sidrom, dobrovoljno, i to nije nesto sto je moguce menjati.
Ne razumem tacno rec "volim". Umesto nje radije koristim "zelim", cini se najpribliznija.
Da. Naravno da zelim.
Svaki covek zeli ono sto nema, i cesto ne ume da ceni ono sto ima.
Zelim ono sto nemam.
Ono sto imam curi mi iz zatvorene sake, kao pesak; sto vise stezem manje imam. Ako otvorim saku nestace u trenu. Tu bitku tesko gubim.
Ja sam samo covek.
Ne izmisljen, u knjigama opisan, dovoljno vredan i zanimljiv da bude junak romana.
Ne.
Ja sam mali uplasen covek. Tako malo mesta zauzimam u svetu, da niko i ne primeti kada odem.
Toliko nista od mene ne zavisi, toliko nemam uticaja ni na sta, da se cesto zapitam kako i zasto sam ovde dospeo.

"Kada ti se želje pretvore u grudvicu peska,shvatićeš koliko je teško zadržati je u stisnutom dlanu.
I shvatićeš,napokon,kako je malo potrebno za Sreću...a čak i to malo ne možeš da dosegneš.
I shvatićeš da nemaš drugog puta,osim da nastaviš dalje.."

Što će mi mnoštvo žrtava vaših? veli Gospod. Sit sam žrtava paljenica od ovnova i pretiline od gojene stoke, i ne marim za krv junčiju i jagnjeću i jareću.
Ne prinosite više žrtve zaludne; na kad gadim se; a o mladinama i subotama i o sazivanju skupštine ne mogu podnositi bezakonja i svetkovine.
Na mladine vaše i na praznike vaše mrzi duša moja, dosadiše mi, dodija mi podnositi
Zato kad širite ruke svoje, zaklanjam oči svoje od vas; i kad množite molitve, ne slušam; ruke su vaše pune krvi
Umijte se, očistite se, uklonite zloću djela svojih ispred očiju mojih, prestanite zlo činiti.
Učite se dobro činiti, tražite pravdu, ispravljajte potlačenoga, dajite pravicu siroti, branite udovicu.

Sve puteve koje sam tebi otvorio, zatvorio sam sebi.

Kamen

Pesak je sitan, i svuda se uvlaci, a pocinje sezona bikinija na pesku.
I tako...
Idete li i vi na neki pesak ove godine?
Znate, i pesak je nekada bio kamen, a onda je, na neki volseban nacin, pripitomljen.
Postoji kamenje koje povredjuje. Ljudi osecaju takvo kamenje, nazivajuci ga "uznemirujuce" ili "oduzima energiju"... čućete često ljude da pričaju o kamenju na taj način.
Neki veruju da je dovoljno kamen razumeti, i on će "postati dobar". Ako se zaglavi u organima, neretko u srcu, zagrljajem ga treba mrviti dok ne postane pesak.
Nemam puno takvih iskustava, ali je istina da se pored nekih materijala osecamo prijatno a pored nekih uznemireno, bez da postoji neki ocigledan razlog za to.
Kamen koji donosi srecu najcesce nije dijamant. Često je kameni temelj kuce, možda sitan kamencic ispod praga, ozidana pec zimi,  Lazarevo zrno soli, magnetit u kompasu...
Pesak na plaži.
Pesak je najlepse posmatrati kad po njemu zenska stopala gaze, a on se izmedju prstiju onako tesno provlaci i pod petama nezno udubljuje. Kao da pokusava da ih obuhvati, pokrije, i svojom mekocom zastiti od pogleda i letnjeg sunca. Kao da zeli da se sam zasladi.
I taj pesak je isto kamen, samo mek, pripitomljen.
Uzima oblik svega sto dodirne.
Zato treba da dodiruje samo lepe stvari.

Kao i svi mi, uostalom.

Papirni zmaj

Muzika nije izvan nas.
Muzika je unutra. U nama.
Rodili smo se sa njom, odrastanjem je oblikovali.
Ono sto dolazi do nas je samo okidac, stimulans, inicijalna kapisla.
Impuls koji pokrece nasu unutrasnju muziku.
Zato ne mozemo govoriti o tuznim i veselim pesmama. Tuzan ili veseo je samo onaj ko ih slusa.
Ne postoje ni depresivne pesme. Samo ljudi.
Postoje zvucni okidaci, matematicki niz tonova koji pobudjuje vec postojece unutrasnje stanje.
Ako u coveku tog stanja nema, muzika ce delovati na neko drugo unutrasnje stanje.
I delovace razlicito.
Menjace coveka.
Muzika je pra-govor, tanani jezik osecanja koji nas je nekada povezivao.
Uspesno zaobilazi svest i racionalno, i dolazi do sustine coveka, gde dodiruje nezasticene emocije.
Muzika nas podseca na buducnost koju smo jos davno zaboravili.
I na sve prijatelje koje smo davno, u toj buducnosti, stekli. Na nase zajednicke pesme.

Предачко знање је на увиру, а кад се једном поништи Предање, тај народ као да није ни постојао. Избије му се сигурност и постаје лак плен, лако се роби.
Светлана Стевић Вукосављевић

Anestezija sinestezije

Covek je slab kada ima sta da izgubi.
Covek je jak kada ima sta da cuva.


Sta je izmedju?

Anatomija II

U grudima tezina, u stomaku leptirici.
U grlu cvor, u srcu nada.

U glavi rakija.

Kome verovati?

Imati kicmu i imati muda su dva slicna imanja.
Po dejstvu slicna, a sustinski razlicita.

Kicma drzi coveka uspravnim. Svaka cast.
Ljudi koji imaju kicmu uvek hodaju uspravno, imaju stav, drzanje, dostojanstvo.
Deluju cvrsto, nepokolebljivo, odlucno.

Ali kicma je organ koji spaja mozak sa guzicom.
Uzrok i posledicu. Posledicu i uzrok.
Od uzroka pravi posledicu.
Od posledice pravi uzrok.
Kicmu nista drugo ne interesuje.
Samo da se ona ne savija.
To se na jeziku politike zove: niske pobude.

Muda nigde ne ucestvuju. Besposlena vise, i ne daju coveku da u autobusu skupi noge.
Da se upristoji.
Smetaju brate.
Lakse je stajati nego sedeti, jer treba da vise.
Tako teraju coveka da hoda uspravno.
Samo zato sto je tako lakse.
Iako nisu glavni akteri, umeju da uzivaju.
Lupkaju u najmeksi deo, nedostupan cak i mislima.
Al se ne polupaju.
Nikada.
Dal je do cvrstine, il je do izbora mesta, vrag ce znati.
To je svakako potvrda i kvaliteta i mudrosti.
I eto, dosli smo do korena reci mudrost.
I znacenja: radovati se kad komsija ima posla.
Radovati se kad mu dobro ide.
Ziveli!

Vilinska čarolija

"Vetar diše gde hoće a glas njegov čujes a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide" Jovan 3.8

Linije koje paralelno idu ka beskonačnosti,
svaka svesna druge linije,
ne moraju nikada da se spoje.
One su spojene duhom, aurom, pogledima, mislima.
Ljubavlju. Voljom.
Matematički nemerljivim stvarima.

Telom može svaka od njih biti vezana za nekog drugog,
to neće promeniti ravnotežu.
Ako se nekim čudom desi beskonačnost, neće doneti promenu.

Svakog dana je nešto dobro. Makar iskra, makar tren, makar misao.
Naizgled običan udah.
Osmeh.
Svakoga dana je makar nešto dobro.

Ne treba to potcenjivati. Treba prepoznati.

"Pukotine postoje da bi svetlost mogla da uđe."

Ženi

Nismo isti.
Vi stvarate zivot. Radjate. Volite. Cekate. Zrtvujete sebe.
To su osobine bogova.

Mi smo prosti, jednostavni, pohlepni, plitki.
Gradimo nezive stvari.
Najblize smo nebu kada odlucimo da branimo i stitimo, kada sebi dodelimo ulogu cuvara. Cuvara bogova.

Ne moze muskarac da napise ono sto ume zena.
Ne moze muskarac da sluzi osecaju.
Muskarac ne oseca duboko.

Tvoji osecaji i ciljevi treba da ostanu tvoji.
Tvom muskarcu ce biti dovoljno ako zatrazis da ih cuva i brani.
Mozemo odbiti svakakve pozive, ali poziv za pomoc muskarac ne odbija.
Kada prihvati poziv, dobija svrhu, smisao, cilj, i postaje branilac necega sto ni sam ne razume.

Spucao sam neke godine, i sada mogu da priznam da nikada nisam razumeo zene.
Voleo? Sada mislim da sam uvek voleo sebe, tu ulogu koju su mi dodelile, da stitim.
Nije muskarac sposoban da voli. Nije sposoban da oseca. Cesto ni da razume.
On je stvoren samo da stiti.

Ne smes ocekivati od njega nista vise.
Ali mu to nikada nemoj uskratiti.

Svet

Homeopata daje lek tek posle pola sata razgovora.
Ohrabrujućeg razgovora,
razgovora o svemu što čoveka pritiska.
Razgovora kakav vode ljudi koji se vole.
"Poštuju" je samo eufemizam za "vole".
Posle tog razgovora lekar može da prepiše i čašu mlake vode, delovaće snažno.
Homeopatski lek se ne kupuje, i ne daje: "Na, zini, popij".

Nit prijateljskog razgovora završava u delu mozga koji govori: neko se brine za mene,
nekoga zanimaju detalji o meni,
neko me smatra čovekom,
neko me još voli.
Imam kome da kažem skrivene misli, bez straha od osude.


Prijatelj koji će te saslušati i razumeti,
pitati kako si,
je najveći lekar.
Posle toplih reči, čaša vode je snažan lek.
Neko će to nazvati magijom, sasvim pogrešno.
Nije to magija.
To je samo ljubav.

Šta je svet?
Danas je bol u glavi. Svet je jedan veliki bol u glavi.
Nekad je nedostatak vazduha. Ponekad je ljubav.
Često je ništa. Tada pokušavam da ga napunim, ali on uporno ostaje ništa.
Menja se zajedno sa mnom.

Baš je našao društvo.