Minut mržnje

Svako ko se uhvati vlasti, a nije pre toga otpratio prethodne u istražni zatvor, je saucesnik.

Što sad ne lupamo u šerpe?
Odgovor može dati psiholog...
ne,
pre psihijatar.
ili, nedajbože, patolog?
Sigurno ne političar.
Vatrom se ne gasi vatra.
Kukolj uspeva tamo gde se ne uništava (pod izgovorom tolerancije).
Ljudi ne vide očiglednu istinu. Čista nije zabavna. Mora se malo umazati, kao u reklamama. Ljudi nisu navikli da gledajući šumu vide drveće.
Vid je od boga, ali gledanje se uči.

Realnost ponekad postane mit. Dovoljno je da se odreknemo realnosti.

Nekad se niotkuda pojavi knjiga koju smo voleli. Ljudi kažu da knjiga zna da je prijatelj.

Dirakov impuls

Trajanje u vremenu stvara otisak; što je duže trajanje stvoreni otisak je unikatniji i dublji.
Kratko pojavljivanje i nestajanje bi, po logici, stvorilo neugledan i slab otisak. Dirak dokazuje suprotno: što je kraće postojanje u vremenu veći je broj dobijenih talasa, a Plank predviđa ogromne energije.
Podmornica koja polako zaranja stvoriće tek nekoliko snažnih talasa samo jedne vrste.
Kada u isto more prodre ispaljen metak, brzo bačen kamenčić, stvoriće beskonačno velik broj potpuno različitih talasa.

Izvor je praslika sveta, prodavnica ogledala, svako u ogledalu vidi cenu.
Svako različitu.
Dve senke ima onaj ko istovremeno igra u dve predstave, duža senka uvek prva nestaje, a ona naizgled slaba i kratka - traje.

Nikada nisu svi isti. Kada bi svi postali isti ne bih imao ni za koga ni sa kim. Kada poverujem da su svi isti poverovaću da sam u vučjoj jazbini okružen karnivorima. Neću tada postati jedan od njih da bih imao i za koga i sa kim da se borim. Neću. Otići ću na Kubu.

Nada nije nastala iz vere, ali ni obrnuto. Vera ne nastaje od nade. Nada nikada ne prelazi u veru, nego samo u razočarenje. Nadu stvaraju neispunjena očekivanja, pohlepa.
Vera je samosvojna, večna i nepromenljiva.
Onima koji su stigli i onima koji nikada nisu krenuli nije potrebna nada. Nada prati put i one koji putem hodaju.

Ako je čovek od blata pravljen, on se ne može oprati - nestajao bi. Ali se uvek može oblikovati.

Nagodba

Prevariš đavola, ukradeš mu ispred nosa,

a onda ti bog uzme.

Bez priznanice i računa.

Kaže: ne pripada tebi.

Pa ja sam za sebe ukrao,

skupi muda ukradi i ti sebi,

ako umeš.

A meni vrati moje.

To sam ja đavlu za sebe uzeo.

Ali neka. Umem ja još. I ne plašim se. Otići ću, ukrašću ponovo.

Izneću pakao napolje.

Ako se ne vratim, ti me nemoj tražiti.

Kada izbacim dovoljno,

izbaciću i đavola, nek se pred tobom pravi važan.

Tada ću biti na svom.

Biće dva raja,

a ljudi će sami birati u koji će.

Ja im ništa neću uzimati.

Nemoj ni ti.

Pošteno.

Suprotstavljeni svetovi

Postoje ljudi koji uvek teže cilju, uvek idu nizvodno, lagano i sigurno se spuštaju do ušća i na kraju ulaze u beskrajno plavetnilo. Ništa im nije teško, i kada odmaraju vreme radi za njih, nošeni strujom znaju da ne mogu promašiti. Žive bez iznenađenja, bez uspona, padova, bez izguljenih kolena i brade. Iako ne moraju, neki veslaju iz radoznalosti ili sporta, a neki samo da bi bili brži od drugih, na istom putu nizvodno.

Postoje i oni koji svemu traže uzrok, smisao, izvor, i uvek veslaju nasuprot toka, uzvodno, teško i naporno. Odmaraju retko i kratko jer znaju da je odmor na rečnoj struji sigurno nazadovanje koje se teško nadoknađuje.

I kao što veslač u čamcu sedi i vesla leđima okrenut cilju, tako i oni mogu videti samo prošlost, ono od čega su otišli, ono što su napustili, ali ne mogu ni videti ni naslutiti svoj cilj. Izvor kome teže je tek arhetipska misao u umu, i izvor svih želja. Što je put teži - što je reka brža, znaju da se približavaju svom cilju, izvoru.
Mimoilaze se, često i sudaraju sa onima koji plove nizvodno i dozvoljavaju da ih struja nosi. Nekada su, eto tragedije, oni koji plove u suprotnom smeru najrođeniji, najbliži.
Ljudi su, iako naizgled isti, međusobno različiti i suprotstavljeni svetovi. Jedni idu uprkos vremenu, drugima je vreme saveznik. Jedni su poslušni i krotki, drugi su borci i revolucionari.
Svi za one druge misle da su u zabludi i žele da im pomognu. Otud sukobi. Jer, lako je čoveku oduzeti ono što ima, ali je teško, čak i nemoguće naterati čoveka da uzme ono što ne želi.

Sinteza

Da bi nešto bilo stvoreno, prvo mora biti stvoreno u umu.

Ni iz čega. Sintezom prostih misli.
Zamisliti nešto što ne postoji, što je "ni nalik", i materijalizovati. To je božje delo.
Takvo je svako stvaranje koje nije oponašanje već stvorenog.
Ono što je u nama je veće i od onog iza i od onog ispred nas.
Ono što je u nama ima moć da stvara.

Ne postoji mir. Postoje samo različiti nemiri. Oni daju životu boju.
U mom životu ja sam Deus ex machina. Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar.
I svaki put kada u to poverujem trenutni problemi bivaju rešeni.
Moćna je to sila.
Prihvatiti je rešenje.
Biti "pod vodom" je vertikala, voda je odozgo a ti ispod.
"U vodi" je horizontala, jednaki ste dok ne postanete jedno.
Kada se dobar čovek nađe u mraku on ne traži svetlo. On svetli.

Profesore

Dočekali ste penziju, što je u većini privrednih delatnosti tek statistička greška.

Dočekali, ali ne i zaslužili.
Čemu ste tokom svog veka ucili decu? Logaritmima? Mitohondrijama? Palatalizaciji? 
Svemu onome što je kancelar naredio.
A imali ste priliku. Jedan dan, makar jedan čas tokom svih decenija službe, mogli ste da učite decu dobroti, poštenju, životu, da ih probudite i kažete im da ne postanu kao vi, ili, nedajbože, kao Vi.
Da ne predaju svoj radni vek kancelaru.
Da ne prodaju svoj zivot kancelaru.
Da ne misle nego da razmišljaju.
Imali ste moć da promenite decu na bolje.
Niste tu moć iskoristili. Čuvajuci svoj položaj sklonili ste se sa puta i deci kao i svom kancelaru.
Srećno na Brankovom mostu. Ako ne uspete iz prve, vaši đaci su sagradili most sa pilonom.

Bekstvo od slobode

Jedino o čemu zarobljenik sanja je sloboda.

Ali zatvorenički život je ispunjen pravilima, rutinom, tajminzima.

Uvek u isto vreme se dešavaju iste stvari.

Sanjajući slobodu čezne za promenom. Čezne da jednom preskoči ručak, prespava dan, budan provede noć.

Da makar jednom pokisne.

Po osobađanju ne može da sakrije oduševljenje. Raduje se suncu, prirodi, ljudima, mirisima...

Raduje se novom i nepoznatom, a dugo čekanom osećaju slobode.

A onda ogladni.

Naviknut na redovno sledovanje priželjkuje hranu, seća se tvrdog ali toplog i udobnog kreveta.

Seća se želje, upornog sna o slobodi koji ga je svakoga dana hranio i uspravljao.

Sloboda je tu, ali je glad daleko glasnija.

Nenaviknut na novonastalo stanje počinje da prezire slobodu u kojoj nema udobnosti na koje je navikao, niti ispunjenih osnovnih potreba,

i tada poveruje da sloboda više traži nego što daje.
Da je precenjena.

Počinje da prezire slobodu i da priželjkuje vlast koja će o njemu dobro brinuti.

Baš kao nekada.

I kada prvi put sa bilborda ili kutije pročita obećanja, donosi neopozivu odluku da se odrekne slobode u zamenu za sigurnost.

Slobode za kojom je toliko čeznuo, i sigurnosti kojoj je jedva dočekao da vidi leđa.

Staje ispod tuđe zastave, tuđeg imena, tuđe parole, i ne ustručava se da i drugima ograniči slobodu.
Postaje rob. Nahranjen, naspavan, obavezan, dužan. Uniformisan.
Postaje nečije vlasništvo.
Prodajući ideale, dajući slobodu za udobno ropstvo, prodao je sebe.
Postao je roba kojom drugi trguju, broj, sitan kusur.
Tonući u san zaključuje da je svet takav, da nije do njega, i da se treba prilagoditi i preživeti.
Ali negde u dubini zna da još niko nije preživeo život.

Nema me

Nema me.
Stvarno.
Ne postojim.
Nema me nigde van tvoje glave.
Van tvojih želja.
Samo u tim željama imam oblik.
U tvojim mislima ja sam ceo.
Krotak, lep i dobar.
Da to sam ja.
Slika u umu.
Želja.
Ja sam razlog da štitim taj um.
Da čuvam izvor sebe.
Da čuvam razlog.
Kao maslačak koji pokušava da zaštiti drugi cvet.
Nežniji od njega.
I dobro je.
Opet sam živ.
Opet želim.
Prija tvoj pogled.
Glas, reč, misao.
Tvoje pesme, izbor.
Prijaš mi ti.
Ali me plaši pomisao da ćeš me izbaciti.
Izvaditi iz glave.
Predugo se krijem.
Predugo želim. Izbegavam.
Jednom ćeš me videti.
Kao badem raspukli kesten.
Tada ćeš znati ko nisam.
Tada ćeš znati šta krijem.
Tada ćeš znati samo ono što je ostalo.
I nećeš me više želeti.
A ja ću ponovo nestati.

Oči Beograda

Nije se promenio Beograd, mi smo se promenili.

Danas u njemu vidimo ispisane tramvaje, nedovršene zgrade, zatvorene klubove, trgove...
Nekada smo videli oči.
Za svako od nabrojanih mesta nas vezuje sećanje na nečije oči... dodir, kosu, glas, osmeh.
Ljubili smo se na Demiji, kao „neobavezno“ ćaskali u KSTu, delili sedište u 26-ici...
Gledali smo se u oči.
Ostarili smo, pogled nam se spustio, i više ne vidimo oči. Samo beton, zgrade i bilborde.
Ali ako dovoljno dugo posmatramo, videćemo klince koji liče na nas nekada. Klince koji gledaju u oči. Videćemo budućnost.
Možda ćemo tada shvatiti da smo živi.
Možda ćemo tada ponovo poželeti nečije oči.
Oči ne stare.

U vremenu horoskopa

Proričem budućnost

Ma proričem šta god želite, al da bude lepo i na radost, neki uspeh i iznenadna sreća.
Ne proričem ružne i negativne stvari, njih ne mogu da vidim, to je do prorokove brade.
Ne dozvolite da vas lažu oni što gledaju u prazne šoljice (pih!) i stare karte.
Ni kugla više ne radi, ej bre, dvajsprvi vek je.
Gledam u savijače i gibanice, pa u domaće pogače, i u vino, kuvano je bolje al može i obično, u prebranac ako je od šarenog pasulja.
Mogu da gledam i u roštilj, u sarme al da budu posne, u čorbu od karfiola i otvorenu musaku od kelja.  A za budućnost porodice gledam u kolače, čokoladne torte, princes krofne, vanilice i čokoladne kremove.
Za finansije gledam u dinare i u evre, i nepogrešivo proričem na dva svetska jezika, zavisno od valute.
Za ljubavni život isto gledam i proričem, al detalji mogu samo lično. Samo za dame, proročka diskrecija zagarantovana. Sve što sam prorokovao obistinilo se, al ne smem javno.
Gledam i u oči. Samo, to gledanje može da potraje. Zato je potrebno strpljenje i razumevanje. Može biti jako zamorno, često i obavezujuće. A na kraju uvek ogladnim pa mora sve ispočetka.

Ukus ljubavi

Sve na svetu je, kaže pismo, stvoreno od reči.
Osim čoveka.
On je stvoren od zemlje. Dobre i plodne zemlje.

Ljudi su kao semenke.
Mnoge semenke nikada ne proklijaju.
Kada semenka proklija to je tek početak novog života.
Semenka koja je bila zalivana duhom, i potom proklijala, jednoga dana će rađati duhovne plodove.
Semenka koja je proklijala od reči rađaće jednog dana reči kojima će se mnogi hraniti.
Semenka koja je proklijala u ljubavi će roditi veliko stablo sa bogatom krošnjom,
i rađaće ljubav.
Ukus ljubavi, miris istine, duh koji osvetljava dušu.

Razlika između dobra i zla je zbog zla napravljena.
Treba igrati belim figurama. Makar tražiti bela polja.
Kada ne bi imao granice nedostajalo bi ti sve.
Pojam se može opisati geometrijom, fizikom, biologijom, čak lingvistikom,
detaljno kvalifikovano i stručno,
ne napraviti pri opisu ni jednu grešku,
i potpuno promašiti.
Slikari nas uče da vidimo.
Naučnici još uvek lutaju.
Kada vide šumu, u pokušaju da je razumeju uzimaju uzorke stabala, stavljaju pod mikroskope i u menzure,
analiziraju i precizno zaključuju koliko ima kalcijuma, kalijuma, silikata, oksida, hemijski vezane vode...
Na kraju analize dobijaju nagrade i priznanja jer su do kraja razumeli.
Umeju li, sa tim znanjem, da naprave istu šumu? Ni govora. Njihovo znanje je veliko ali neplodno.
Ne uspevaju da vide celinu. Znaju sve, osim onog najvažnijeg - ideje.

Zemlja zemljanima nudi samo jedno: postojanje u vremenu. To je sasvim dobra i velikodušna ponuda.
Neko prihvati ponudu i postoji.
Neko bira nepostojanje.
Sećanje na druge svetove je ono čime se metafizika bavi. Ali to sećanje, metafizički susret sa arhetipskim, služi da pomogne i podrži naše postojanje na Zemlji.

Sećanje nije suprotstavljeno postojanju.
Učenje je sećanje.

98% ljudi je najvredniji deo čovečanstva, oni stvaraju istinske vrednosti. Šta stvaraju? Pa onih 2%.

Duša

Došao je da nas uči. Držao predavanja, propitivao, ocenjivao, ispravljao. Pokazivao put i način.

Bio je suviše naporan, pa smo ga ubili.

Tada je on, u skladu sa svojim učenjem, kao poslednju lekciju napravio pokaznu vežbu. Praktičnu nastavu. Razapet i još uvek živ je oprostio. To je praktični deo predavanja.

Taj oproštaj je lošim đacima potpuno promenio svet. Svi su položili.

Istorija pamti dva hrabra čoveka od kojih je jedan potkupljen srebrnjacima, drugi okačen na krst.

Svi ostali su prihvatili sistem.

Ko u istini traži tačnost, a u tačnosti istinu, nikuda neće stići.

Postoje retke naučne istine. Iskusan drvoseča ih može izbrojati na prstima jedne ruke.

Postoje i pretpostavke, hipoteze, teorije. Mnogo njih.

Čovek se ne oseća sigurno ako nema stabilnu podlogu. zato pretpostavke i teorije rado prihvata kao apsolutne istine. Te naučene istine ga učvršćuju i daju mu stabilnost.

Proglasiće ih za istine samo zato što je teško živeti u neizvesnosti i neznanju.

Izmišljene istine, bogovi gromovi ravne i loptaste Zemlje, postoje zato što slabi ljudi ne mogu živeti bez oslonca, bez konačnih istina. Neizvesnost je plodno tlo samo za istraživače, za sumnjala. Nije za dogmatske fanatike.

Ko shvata samo ono što razume taj ništa ne shvata. Davanje prosjaku je uvek davanje dvojici prosjaka. Drugi je, razume se, onaj koji daje. Njemu je potvrda da nije potpuno beskoristan potrebnija nego skromni obrok prosjaku.

Istina znači postojanje. Istina je isto što i sloboda. Ljudska bića su dužna da sama sebi stvore dušu.

 

Kontinuitet je osnovni zakon univerzuma. Put naučnog otkrića preslikava se na ontologiju nauke i fizike. To znači da te volim, ne znam kako drugačije da ti objasnim.

Tonik protiv bora

Okruži se ljudima pored kojih ćeš biti nasmejan.

Rano ručaj i rano spavaj.

Ne ubija tuđa mržnja.
Samo sopstvena.
Nje se treba odreći.
Teže je nego ostaviti cigarete.

Ono što mislim da jesam, ono što bih želeo da budem i ono što zaista jesam
ratuju u meni.
Prvi napada uveren u svoju nepogresivost,
drugi prljavo igra i zadaje zabranjene udarce jer ima vredan cilj.
Samo je treći, sav izubijan i izudaran, sposoban da voli. Potrebna mu je naklonost druge osobe. Zagrljaj. Napraviti mu mesto je ljubav.

Ne biraš svoju realnost nego je stvaraš

Rađamo se sa mnogim talentima,

ali samo nekima dozvoljavamo da rastu sa nama i u nama.

Mnogi talenti u nama nisu mrdnuli od uzrasta novorođenčeta,

nekih smo se odrekli kao deca, neke odbacili kao odrasli ljudi.

I u nama ostaje samo pretežan talenat, onaj koji smo zalivali, štitili, hranili, učili,

onaj kome smo dozvolili da sa nama raste i da ima iste godine kao i mi.

Drugi talenti su ostali deca u nama.

Za one koji glume sopstvene živote,
zbog očekivanja okoline ili kakvog boljeg razloga,
blog je mesto na kome mogu biti ono sto jesu.
Makar na kratko. Ne moraju da glume, nikome dužni.
A nesigurni i slabi nalaze utehu jer, u ekranu, mogu biti ono sto nisu a toliko žele.
Pravo je pitanje koja od ličnosti, ona u ekranu ili ona sa kravatom, jeste stvarna, a koja odglumljena.

Jedina stvar koju posedujem sam ja.
Jedina životinja koju posedujem i jedini čovek koga posedujem sam ja. Skromno, u svom krugu.
Bez drugih ne može ko sa sobom ne može.

Ipak, mali sam i nedostojan da bih govorio o jednoj takvoj veličini kao sto sam ja.

U buri talog isplivava na površinu i zaklanja svetlost umnoj kulturnoj i moralnoj eliti.

To što talog, kome je prirodno stanište dno, isplivava na površinu, govori da smo u loncu koji kipi.
Kako isljučiti ringlu?

Pijan od želje

Tražio sam u sebi čoveka... ma ne jednom, sto puta. Kopao noktima i prstima, zavirivao u misli, ostatke razuma, sećanja...

Preronio bih tone prašine, izbacivao iz glave pune džakove đubreta, i pitao se odakle ono tu, tako duboko u mojim mislima.
Ali njega, čoveka, nigde!
Nije se javio ni kada sam onomad prešao četrdeset sa dva. Stepeni, godina, ko još pamti.
Onda sam se dosetio da ga isteram alkoholom!
Da mu vidim lice, da ga pitam šta je mislio kada mi je svaki put minirao prilike, kada je vodio umesto mene razgovore, kada je donosio važne odluke, i kada je bio uzdržan i onda kada se to ne sme – u ljubavi.
I tada se javio. Znači, živ je. Postoji.
I voli da popije, bećar, a možda se pijan ne kontroliše baš najbolje. Ne mogu da zamerim, i ja sam ponekad takav.
Razgovaramo kao najrođeniji o svemu i svačemu. Nije naročito zanimljiv ni pametan, ali drugog sagovornika nemam.
I ja znam da treba nešto važno da ga pitam, na vrh mi jezika, al od rakije ne mogu da se setim. Nazdravljamo samo željama, jer su mogućnosti ograničene, a želje beskrajne i slobodne.
Ne znam ni kako ni kada završava veče, i nisam siguran gde on tada nestaje. Verovatno se, onako pijan, dotetura do moje glave i tamo zaspi. Užas! To je moguće objašnjenje za veliku žeđ i još veću glavobolju.
Sutradan, kasno popodne, kada prođu aspirini i glavobolje, prisećam se da mi je govorio nešto važno i u poverenju. Ali šta?
I tako danima lomim bolnu glavudžu pokušavajući da se setim, ali ćorak. Tu misao je sprao alkohol, ona čaša viška.
I nije mi jasno kako ne može da spere stara sećanja nego samo tu jučerašnju važnu misao.
Doći će opet kad god ja hoću. Koristim alkohol kao mamac. Samo, njega sporije hvata. Ili ima bolju kondiciju, ili ja počinjem veče već napola pijan. Pijan od nečega što njega ne komira.
Pijan od ljubavi.
Pitam se kome je teže: jedan pijan od želje, drugi željan pića. Koga poslušati?
Težak izbor.

Kafana

Znanje je moć  a neznanje blagoslov.

Odluka koju donese znanje uvek obavezuje, postaje teška prepreka, katkad neprijatelj;
neznanje nikada ne donosi važne odluke, prepušta to srcu.
Doneta odluka te obavezuje, sputava, ograničava.
Kada doneseš odluku više nisi slobodan. Postaješ njen rob.
Prestaješ da budeš ti i postaješ svoja odluka.
Tužno je što nam to niko ne govori dok smo mladi.

Najnesrećnija osoba u kafani je vlasnik kafane.
On mora da bude trezan u drustvu pripitih,
i da, kad isprati i poslednjeg veseljaka, složi stanje robe i kasu, i spremi izveštaje za knjigovodju, poresku upravu i banku.
Ne pije, ni kap, šteka pare.
Kada skupi dovoljno pozvaće društvo i potrošiti ih na piće i muziku.

Ostrvo

Zna li neko koje je ovo ostrvo?
Čuo sam da imaju divne peščane plaže, toplo more, nasmejane stanovnike.
Nemaju komplikovane zakone pa ih niko ne krši.
Iznenadio sam se kada su mi u turističkoj agenciji rekli da može biti bilo gde. Svašta!
Pominjali su ime glavnog grada ali nisam zapamtio. Rekli su da ga svako drugačije izgovara.
Na tom ostrvu duga završava. Istina! Mnogi govore da su tu pronašli veliko blago.
Hteo sam da platim put, ali su rekli da sklonim novac, to je sveto mesto.
Ni na školskom globusu ni na švapskim topografskim kartama ga nema.
Ni Ameri ne mogu da ga nađu i bombarduju!
Kažu, to ostrvo ne možeš naći sam. Zato što je sakriveno i okruženo morem.
Ako je neko našao neka kaže gde je.
Stvarno.

Religija

Bog je zamišljeni saveznik, i samo od karaktera zavisi da li ceš ga posmatrati sa visine, 

ili iz blata, ponizno i skrušeno.

Ja biram da pričam sa sebi ravnim. On stvara, ja stvaram, u tome smo jednaki. Ako tvrdi da je on mene stvorio, onda mora prihvatiti da sam i ja njega, jer on postoji i kao moja misao.
Pomazemo jedan drugom kao saveznici, čak prijatelji.

Dobro je imati prijatelja koji te neće zajebavati što si ga izmislio.

Stranac

U ogledalu je neko drugi.

Stranac.

Pomalo, tek pomalo
liči na mene.
Samo je puno stariji,
propao,
mali I zavidan,
slab.
Kao da je ničiji.
Bez izraza lica,
bez straha,
kao da je strah već preležao
I kao da je na njega imun.
Gleda me.
Ravno u oči.
Sigurno mi zavidi.
Ako ne, trebalo bi.
Jer ja imam ono što kroz staklo ne prolazi:
želju.

Vortex (hvala ti)

- Rekao si nacrtaj tri kruga, i nacrtao sam metu, šta opet ne valja?
- Ne, ne tako, krug ne sme biti zarobljen, negodovao si odmahujući glavom. - Nije to matematika!
I kako god bih popravljao i crtao ti krugovi su se međusobno zarobljavali, vezivali, preklapali.
- Gde si ti rastao, šta si gledao, i kako si uopšte živeo tako zarobljen, i koliko dugo si u sebe grabio te izmišljene krugove?
- Krug je prazan, šta si očekivao?
- Rupa je prazna, i praznina je prazna. Ali rupu uvek možeš popuniti, a prazninu nikada. Krug nije praznina.
Zamislio se.
- Nemoj završiti krug, nikada, neka ostane otvoren, makar malo, kao odstupnica, kao nada. Nacrtaj vrtlog.
Počeo sam oprezno; krug ima zamišljenu tačku u centru, ona je početak i kraj, smisao. U odnosu na tu tačku sve je podjednako daleko, nedostižno, i tuđe je iako vezano. Ali postoji red, zakoni, pravila.
- U redu, dobro. Nacrtaću bez centra.
Okrenuo sam jedan krug, i ne završavajući liniju, oko njega trapavo nastavio drugi, pa treći... i crtajući taj čudan oblik video da ja ne moram da budem u centru, da ne treba da budem u centru.
Da krug nije nužno centar. Krug je postajao vrtlog.
Osetio sam nešto nalik strahu. Lako je sa strahom, on je racionalan; ovo je bila strepnja, osećanje bez početka i kraja, bez centra i kružnice. Bez čvrstog oslonca. Boreći se za svaki udah ipak sam nastavio. Počeo sam da putujem po neprekinutoj liniji. Svaki prolaz je donosio novo osećanje, nove doživljaje, nove ljude, nove brige i radosti. Naizgled novi život, a u stvari samo jedan, večan i neprekinut.
Počeo sam da se interesujem za ljude koje srećem, njihove strepnje i nade, u svakome pronalazeći jedan novi i neistraženi deo sebe. Stvari koje su gledano iz centra bile male, beznačajne i nedostižno daleke, su postajale važne, prijateljske i tople. Naučio sam da se u kesi kokica može uživati baš kao u skupoj večeri, i da je najukusnija kada se deli. Zajedno je bila sasvim nova reč. Pokisnuti zajedno, deliti stihove, zavoleti mirise, naučiti različite izraze lica, otkriti poeziju i muziku, crtati slike i izlaske sunca... i dozvoliti im da postanu mi.
Pronaći belo pero anđela, i ne jedno nego punu šaku, pomalo strepeći od pomisli odakle su ispala. Naučiti da bol samo najavljuje sreću i da sreća jedino menja oblik pokušavajući da se sakrije u ljudima, događajima, rečima, znajući da će neprekinuta linija uskoro morati da pređe preko nje. Okliznuti se i pasti na toj liniji je lako, ali pad nikada ne boli zbog datih obećanja.
Ponovo ustajem i crtam, stoti put nastavljajući čudnu liniju, hodajući kao po mekoj travi ili morskom plićaku, ili vrelom pustinjskom pesku, i radujući se prvom snegu kao nečijem osmehu, upijajući boje, zvuke, mirise, dodire. I već izgleda kao da ja više ne crtam liniju, sama se stvara ispred mene i ja hodam po njoj otkrivajući nove svetove istovremeno ih stvarajući. Ponovo učim da dišem, da raspoznajem boje.
Izgleda da zauvek zaista postoji, i da je zauvek cilj mog putovanja. Jedan lagani izlazak iz centra i sasvim malo matematike je doneo neslućenu lepotu i brojne uspomene; učim kako se nada lako pretvara u veru a vera u hrabrost, a hrabrost uvek i jedino u put. Put je cilj. Taj put je leto na moru, i razgovor uz kafu; i razgovor i ćutanje, zalazak sunca ravno u reku, smeh i naklonost, i naizgled običan zagrljaj koji sada u sebi sadrži ceo jedan svet.
Bože, pamtim tvoje sasvim neobično i, tada mi je izgledalo neobično, obećanje da će sve ovo, na kraju koga nema, biti stvarno. Hvala ti.

Sagradiću šajku od suvoga kedra

Skratio se dan, senki nema više,

spojili se oblaci, zahladnele kiše.

Otišle su ptice, i nada sa njima,

zaspali su hrastovi i čeka se zima.

Skratila se reč, dato obećanje,

nestali osmesi, mir, pokajanje.

San voli jesen, bujice i kiše,

jesen voli vetar, al nas nema više.

Sanjamo rođenje, leto, tople kiše,

a tlo se nad nama natapa i diše.

Semenke čekaju svaka u svoj sat

da izvire iz zemlje, promole vrat,

da pokažu svetu života snagu

prekriju sobom ovu zemlju dragu.

Disaću kroz ružu sve dok traje zima,

Voleću u mislima šta u njima ima.

Kad ruža procveta to ću biti ja,

uberi me i nosi moja dragana.

Kad otpadnu latice, otpašće kad tad,

donesi me kući u moj rodni grad.

Zasadi i gledaj cvet koji raste,

cvet koji voli i tebe i laste.

Posmatraj ih tiho kako gnezdo prave

tu iznad cveta, iznad moje glave.

A kad jesen dođe i kad laste odu

nemoj mi više dolivati vodu.

Napravi od mene šnalu oko repa

a ja ću uživati kolko si lepa.

Čuvaj me na stolu kad spavaš noću

čuvaću ti sne, razbiti samoću.

Raduj se drugom zabranjenom voću

i neka te voli, ja tako hoću.

To je moja snaga, sila cveta, moć.

Želim ti toplu mirnu laku noć.

Tri sestre

Ispred mene je, knjige kažu, Budućnost.
Najmlađa sestra je, bar u bajkama, uvek lepša i čednija od svojih starijih sestara.
Ali šta ako je ta, najmlađa, suviše dugo čekala, toliko dugo dok se u njoj gnev nije počeo taložiti?
Od besa do mržnje je tek korak, a do osvete dva kratka koraka.
Ali Budućnost ne sme da se sveti, iako bi rado jer je gledala kako raskalašno trošim mladost na njene sestre.
Ne sme da se sveti, jer čak i ona, najmlađa, ima svoju Budućnost.
Ne sme je nimalo zaprljati jer će, kako kaže legenda, strašno poružneti.
A nema veće nesreće od ružne Budućnosti.

Pored mene je moja Sadašnjost.
Na prvi pogled deluje ubrzano, neorganizovano, pomalo šizofreno, podeljena na dve stvarnosti.

Deo Sadašnjosti je uz mene. Podgreva mi krv, pokreće davno zaboravljene misli, oživljava dečje pokrete. Uči me da su uzbuđenje, strast i radost jedino što i mene i nju drži na površini.
Osmehe, godine, poglede, nade, obećanja, strast... dodaje u svaki recept trudeći se da preteruje. Naslućujem ispod tog preterivanja strah, strah od prekida, strah od sna, strah od mirovanja. Smrti.
Uzbuđenje mi nudi kao jedinu zamenu za strah. Zamenu, koliko ženske usne mogu da zamene vino.

Onaj drugi deo Sadašnjosti, deo protiv mene, radi sve suprotno. Zvuči pomalo dosadno, nekad čak staro, ali često mudro. Nastoji da me umiri, uspori.
Govori mi o Prošlosti, mojoj bivšoj ljubavi, i, začudo, ne brani kada je se, uz vino ili stihove, ponekad setim. Tek ponekad mi nabaci misao o Budućnosti, njenoj mlađoj sestri.
Zna da će morati mlađoj da me preda, kad-tad, jer takav je običaj stariji od nas.
I uvek me rastuži, pokušavajući da mi objasni da je normalno nešto što nije, da ću ja nju ostaviti da bih učio nekakvo hodanje po krugu.
I sva ta priča, pažnja, toplina, mir i nežnost kojima me ušuškava, najviše liči na ljubav. Na celinu. Na krug o kome sve češće priča.
Oba dela mi govore da mi žele dobro; ali svaka to želi na svoj način, način koji je u sadašnjosti teško proceniti.

Iza mene je Prošlost. Loša.
Ne želim da pišem koliko loša.
Ali, ako je zaista bila loša, ko me je izgradio? Ko mi je kičmu ispravio, pogled uspravio, obraze ugrejao, pokazao put?
Pa nešto mozgam: nije ona bila toliko loša koliko nju mlađe sestre zbog zavisti spotiču.
Jer, ona je dug put sa mnom prešla, poznajemo se dobro. Pogledom se, bez reči, razumemo.
Zdravog i celog me onomad predala na čuvanje mlađima, i uz poljubac otišla.
"Znaš da ću se vratiti", rekla je. "Naravno da znam", govorim, a ne znam. Jedino ako ceo vek po krugu hodam.

Jednog dana ću pronaći načina da pomirim tri sestre, tri moje najveće ljubavi.
To podrazumeva da moram biti sa svakom tako dobar, da toliko poverenje zaslužim, da svaku sa njihovim ocem pomirim.
Sa matorim Vremenom.
Tada će ih otac okupiti, približiti, i oko mene zaigrati. A ja već znam šta će matori od mene tada tražiti.
Kad nađem načina da pomirim sestre, postaću gospodar kruga.
Gospodar prstena.

Arsenije Tarkovski

- Pao sam i našao tu takve stvari... korenje, grmlje... Da li Vam je ikada palo na pamet da biljke mogu osećati, čak razumeti... Drveće, ovaj lešnik...
- To je jova.
- Nije važno. Nikuda ne žure. A mi žurimo, sujetni smo, govorimo banalnosti. To je zato što ne verujemo prirodi koja je u nama. Stalno neko nepoverenje, žurba, nedostatak vremena da se stane i razmisli.

........................

Svaki trenutak naših susreta slavili smo kao bogojavljenje. Sami na svetu. Ti si bila smelija i lakša od ptičjeg krila. Niz stepenice, vrtoglavo, strčala si i povela me kroz mokri jorgovan u posed svoj sa druge strane ogledala. Noć kad se spusti milost mi bi darovana, otvoriše se oltarske dveri, i u tami je sijalo, u laganom počinku, golo telo. Probudivši se rekoh: "budi blagoslovena!" iako znadoh kako je smeo i drzak blagoslov moj. A ti si spavala i dotakla vekovnu modrinu vasione dok se jorgovan pružao po stolu. Dirnuti plavetnilom tvoji kapci spokojni su bili a ruka topla. A u kristalu pulsirale reke, dimile se gore i svetlucala mora. Ti si držala sferu kristalnu na dlanu svom i spavala na tronu. I, bože pravedni, ti si bila moja. Probudila si se i najednom preobrazila u svakodnevni ljudski rečnik. I reč pod grlom punom snagom ispuni se i reč "ti" izmeni se i dobi novi smisao "car". Sve se preobrazilo u svetu, čak i obične stvari, lavor, bokal, kada, stoje između nas kao na straži. Slojevita i tvrda voda nosila nas je u nepoznato. Smenjivali su se pred nama, kao priviđenja, gradovi, čudesno lepi. Pod našim nogama rasla je nana i ptice slediše korak naš. Ribe su iskakale iz vode i nebo nam se pred očima otvorilo, dok je sudbina tragom išla za nama kao ludak sa nožem u ruci.

Kopaj nov bunar al u star ne pljuj

Prvi koji je izrekao "ništa nije onako kako izgleda" bio je prvi filozof manipulator.
Ta disciplina se tako dobro primila da je na različitim nivoima primenjuje ogromna većina čovečanstva.
I dumaju, mozgaju, kada već nije onako kako izgleda, hajde da bude onako kako našim malim ciljevima odgovara.
Samo manjina, potcenjena i diskriminisana, zna istinu: "Sve je onako kako izgleda".
Istinom se ne može ni manipulisati ni trgovati.
Zato nije popularna među manipulatorima i trgovcima.
Među vecinom.

Biti neprilagođen i neurotičan je imperativ zdravog čoveka.
Onaj ko se uklopio u ludilo nije zdrava jedinka.
Neuklapanje je teži put. Put kojim se ređe ide. Manja vrata.

Covek ne moze biti autoritet. Istina je jedini autoritet.
Onaj kome je covek autoritet nije odrasla jedinka. Nije do kraja sazreo a vec je poceo da gnji.
Najvise sto covek moze da uradi je da je trazi i da ide za istinom.
Ne moze je posedovati, izgovoriti, zapisati... ali je nepogresivo moze prepoznati.
Eo bas prebiram po starim medaljama i vadim jednu skroz pozutelu... ili je oduvek bila takva?
Eto ta medalja ima samo jednu stranu. To je kovanica na kojoj pise: ti jesi to uradio.
Ostale strane mozda imaju znacaja kod gravera ili kod onoga ko medalju nikada nije osvojio.
Ja jesam to uradio.
i dobijeni osmeh je ponekad zlatna medalja.
Ako na toj medalji vidis vise od jedne strane, nije do medalje.
Do tebe je.
Novac ima samo jednu stranu: vrednost.
Sve ostalo je kompromis.

Glup II

Nekada sam bio glup.
Želeo sam da to promenim.
Jedini način koji sam smislio bio je, normalno, glup.
Shvatajući da se ljudi druže sa sebi sličnima, nisam želeo da provedem život u društvu glupih ljudi.
Jer, glupi ljudi često nisu dobri ljudi.
Da bi me prihvatili pametni promenio sam izgled, izbelio zube, pustio kosu, upisao najjednostavniji sport, napamet učio friške viceve, odlučio šta će biti moje omiljeno piće i sve ostalo omiljeno, promenio čak brzinu i način hoda.
I zaista, postajao sam popularan u društvu pametnih. Pametni nemaju problem da ti poklone znanje jer znaju da ga time ne mogu izgubiti.
Imao sam užasan strah da se odam i pokažem svoje neznanje, plašeći se osude, i zbog prevare i zbog gluposti.
Zbog tog straha sam počeo više da slušam a manje da pričam. Slušajući se zaista može mnogo naučiti. Može se naučiti da su najčešći savetodavci i najglasniji sagovornici ljudi sa najmanje znanja, uplašeni glumci amateri i prosjaci za pažnjom, ljudi koji galamom pokušavaju da se predstave kao samopouzdani i pametni. A najčešće nisu ni jedno ni drugo.
Oni koji imaju istinsko i primenljivo znanje neće se sa galamdžijama nadvikivati pokušavajući da dođu do reči. Neće uopšte govoriti sve dok im, civilizovano i direktno, ne uputite jasno pitanje.
A onda će vam, dečje razgovetno, skoro dečje jasno, ponuditi odgovor ne kiteći ga nepotrebnim, stručnim ili stranim rečima.I neće se uvrediti kada im kažete da niste razumeli, nego će strpljivo preformulisati ili drugim rečima ponuditi odgovor. Čak će ceniti vaš napor da shvatite izgovoreno.
Razgovor koji vodite telefonom, osim poruke iskazane rečima, nosi i emocije koje su različite od razgovora sa osobom koju vidimo. Razgovor telefonom zahteva da zamislimo sagovornika a tu emocije vadimo iz najlepšeg dela mašte jer vizuelnog kontakta nema.

Ja sam, naravno, još uvek glup. Pametnije od sebe nisam uspeo da prevarim. Pametni nemaju predrasuda i umeju da cene trud.
Biti glup je trajno trpno stanje a ne kratkotrajna pojava. Naučio sam da živim sa tim. U tome mi pomažu kritike i glupljih i pametnijih od mene; pomažu mi otkad sam naučio da ih razlikujem.
Jedino, ponekad, ne uspevam da prepoznam zle ljude. Kada uspem da im prepoznam glumu, dopisujem ih u spisak "glup". Verovatno između postoji još nekoliko stepena gradacije koje ja ne primećujem, ali recite, ko bi pametan bio zao ako ima izbor da bude dobar?
Izbor je jedino čega se pametan čovek neće odreći.
Kada vam neko zameri na gluposti, taj je neizlečivo glup.
Samo će pametan pružiti ruku i pomoći glupom da ustane.
Ako glup prihvati pruženu ruku i ustane, postaće manje glup.

Bez tebe - Ramštajn

Glup I

Pesnik, kao i slikar, lako može da pokvari i odlične ljude.
On se dodvorava i ugađa neumnom delu duše, onom što za iste stvari čas misli da su male, čas da su velike, i izmišlja stvari koje su od istine veoma daleko.
Umni deo duše često popušta u svom nadzoru nad onim plačljivim delom. Tada um, više ne smatrajući to nedostojnim, dozvoljava predavanje celog tela tuzi, i, čak, uživanje u njoj. On gaji i zaliva ono što bi trebalo da se osuši, određuje sluge za gospodare, čineći nas gorim i nesrećnijim.
Slikar crta stolara i ostale radnike a da se pri tom uopšte ne razume u njihovu veštinu. Ali ako je slikar dobar, on će stolarevom slikom koju izdaleka pokazuje moći da prevari decu i nerazumne ljude.
Možda je ta prevara ceo cilj slikarevog života, a možda je to jedino što ume da radi.
On će se uvek više truditi da sebe predstavi kao predmet obožavanja, nego heroje koje slika.
Kada bi bio sposoban da, stvarajući imitaciju života, čini ljude boljima, imao bi makar sledbenike.
Samo napola svestan, on sebe obavija tajnama i ogradama, krijući prazninu, prašinu, krijući sebe, unakaženu sliku svojih želja, izbliza sliku Dorijana Greja.
Ista stvar ne izgleda isto ako je posmatramo iz daljine ili izbliza.
Isti predmeti izgledaju i krivi i pravi onima koji ih gledaju kada su u vodi i kada su izvan vode.
O istim stvarima u isto vreme nije moguće misliti suprotno.
Sve to upućuje na konfuziju u svačijoj duši. Tom slabošću ljudske prirode koristi se slikar, koji ne odustaje ni od jednog sredstva opsene.
Ljudi misle da su srećni ili nesrećni, a u svim tim slučajevima su tužni ili radosni.
Nekada sam samo verovao da anđeli postoje. Da nas iz daljine posmatraju, blagonaklono, ne uznemiravajući nas čak ni svojim direktnim prisustvom.
Ta izmišljena bića bi umela iz daljine da vide naše tajne i strahove, ma koliko ih mi skrivali. Strahovi su tada postajali manji, a tajne vrednije.
Velikim krilima bi ublažili svaki naš pad. Pesmom i poljupcem bi slavili naše uspehe.
Sada sam odrastao, i sada više ne verujem nego znam. Ali i anđeli, izgleda, odrastaju. Zbog sebičnosti nikada se nisam pitao imaju li oni svoje potrebe, želje, strahove, ljubavi_
Kako usrećiti jednog običnog anđela? Jer, kada bih to znao, sigurno bih uspeo i tako postao anđeo anđelu, takoreći ista vrsta. Onda bismo, možda, mogli da se vidimo, popijemo kafu ili štagod anđeli piju, dodirnemo krilima... nevidljivi za običan svet. Verovatno bi nas samo deca videla, a svi znaju da deca umeju da čuvaju dobre tajne.
Besmrtna stvar je jedino vredna truda.
Da li je besmrtna pesma, slika, um, volja, bliskost, ljubav, duša, ili nešto što ni anđeli nemaju?
Onaj deo duše koji po svojoj prirodi traži takvu hranu koju pesnici stvaraju, da svoju glad utoli, da se isplače i posle toga bude zadovoljan i veseo?
Ili samo onaj umni deo, koji nas uspravlja i negira emocije_
Šta nas čini ljudima?
Mislioci još uvek brižljivo traže uzrok svoje gladi.

Hvala velikom Platonu i mudrom Dučiću na iskrama.

Reči stalkera

"Neka se ostvari sve što je planirano.
Pusti neka poveruju.
Pusti neka se nasmeju svojim strastima.
Zato, jer to što nazivaju strašću nije duhovna energija već samo trenje između njihove duše i spoljašnjeg sveta.
I najvažnije, pusti neka veruju u sebe, neka ostanu bespomoćni, kao deca, jer slabost je velika stvar a sila je ništavna.
Kada se čovek rodi on je slab i lomljiv, a kada umire, jak je i čvrst.
Kada drvo raste nežno je i savitljivo, ali kada je suvo i tvrdo tada umire.
Tvrdoća i snaga su saputnici smrti.
Ranjivost i nejakost izraz su svežine postojanja.
Jer, nešto što je očvrsnulo nikada neće pobediti."

Književnik gleda nazad, u prošlost. Naučnik posmatra detalje.
Stalker vidi stvarnost kakva ona jeste.

Muška magija

Kada si dečak, pogledom biraš samo lepe devojčice.
Kao stariji tinejdžer ložiš se na inteligentne.
U poznim dvadesetim tražiš dobru. Uz malo sreće ovo je jedini pravi trenutak za ženidbu.
U tridesetim voliš vrednu, radnu, ambicioznu, uspešnu.
U četrdesetim očekuješ od nje da ti bude iskreni prijatelj.

A onda se sve kao fatamorgana rasprši, nestane, a ti uhvatiš sebe da, kao onaj zaboravljeni dečak, ponovo tražiš lepotu.
Ali ovoga puta drugačiju lepotu, unutrašnju lepotu, lepotu duše. Sjaj koji ne nestaje.

I gle magije: ponovo si dečak.

Osmeh

Na Zemlji jedva da ima dovoljno dolara da plate umetnost,
ali nema dovoljno dolara da plate jedan besplatan osmeh.
Osmeh se ne može kupiti dolarima.
Bogati ste.

Vetar

Samo se krivci plaše, i oluje i sivog neba.
Bacam pesak protiv vetra a vetar ga vraća.
Sneg će pasti preko snega, kiša preko kiše,
samo se vetar ne suprotstavlja vetru.
Nevidljiv a drveće pred njim saginje glavu.
Visoko letimo, zbog malo vetra padamo.
Dok smo ostavljali svoje glasove iza sebe,
predavali ih vetru,
zvezde su počele da gore i stvorio se novi glas,
jači od vetra,
koji smo polako prepozavali kao svoj,
ovoga puta odlučan da spasi jedini život koji može da spasi.
Zmajevi ne lete sa vetrom nego protiv njega.
Tek kad kreneš protiv vetra saznaš svoju snagu.
Mi smo maslačak, u složenosti zaslepljeni
možemo videti kroz oči svakog čoveka
do početka vremena.
Sramota nikada nije lagala istini.
Mač starih bitaka, kruna starih kraljeva,
srećnih jednostavnih i tužnih stvari
glas vetra je glas naše sudbine.
Nisam znao da je svet tako mali
i da je vreme zauvek nebitno.

Vetar tera kapljice na prozor,
moja je poslednja,
čekam...

Gorak gutljaj

Kako ćeš znati da si na dobrom putu?
Po osećaju mira. Na pogrešnom putu živi i nepravda i bes, ljutnja i zlo. Otkrivanjem svetlosti istovremeno otkrivamo sopstveni mrak.
Sistemu je potreban gotov proizvod. Identitet se ne može pretvoriti u proizvod. Tamo gde identitet nije negovan, ili čak ni rođen, postoji samo proizvod koji se lako može oblikovati.
Odreći se sebe, identiteta, u cilju normalizacije, jeste imperativ društva, očekivani model. Takva normalizacija je najnenormalnija stvar jer od originala pravi flekavu kopiju.

Volimo životinje zato što beslovesne ne pričaju. Volimo istomišljenike zato što ne pričaju različito. Ne suprotstavljaju se. To, iznenadiće se mnogi, nije ljubav, to je posedovanje.

"Neka bude svetlo" je direktno naređenje, zapovest. 

Instinkti, navike, razum, intuicija.

"Ako razum negira intuiciju, ne rukovodi se njome, i opslužuje svoje instinkte - urođene i stečene - to je onda životinja.
Ako razum čoveka sluzi navikama i automatizmima, i takođe negira intuiciju, to je onda zombi.
Ako čovečiji razum vešto vlada navikama, automatizmima, instinktima, ali negira intuiciju, onda je to demon.
Čovek je čovek samo kada vlada instinktima i navikama, ali se u svom upravljanju rukovodi intuitivnom pronicljivošću, to jest savešću.
A savest svaki čovek ima."

Pametnima je zabranjeno da razmisljaju da ne bi povredjivali osecanja glupima. - Bulgakov.

Escape

Ljudi su se nekada hranili, danas su hranjeni.
Takav odnos podstiče zavisnost.
I od hrane i od onoga ko hrani.
Ono sto je potrebno je zamenjeno onim sto se nudi. To stvara iluziju izbora, ali stvarnog izbora nema.
Eskapizam vodi zameni jedne zavisnosti drugom.
Glavna hrana ne dolazi iz tanjira, nego kroz medije.
Mediji nisu lek protiv usamljenosti; naprotiv, oni stvaraju usamljenost.
Mobilni postaje deo nas, proširena memorija. TV postaje simulacija života. Navijanje na utakmicama nudi iluziju da smo važni, da od nas nešto veliko zavisi. Kao skupljanje čepova od flaša (dok flaše završavaju u okeanu), jer je skupljanje čepova neko proglasio humanim i važnim. Skupljač čepova u svojim očima postaje homo faber. Društvo ga bogato nagrađuje tapšanjem po ramenu.
Priroda coveka je da stvara. Ta potreba je potisnuta tehnologijom, kupovina tehnoloških uređaja postaje surogat stvaranju.
Tehnologija nas zamenjuje, zamenjuje našu veštinu i urođenu potrebu stvaranja. Na kraju neizbežno ostajemo bez spoznaje ko smo.
Pratimo rijalitije i radujemo se nečijim uspesima i njihovim nagradama. Verujemo da su naši glasovi podrške uticali na nečiju pobedu i da će ta pobeda i nas učiniti većim i važnijim. I izbori su rijaliti program. Fudbalska utakmica je rijaliti, igrači igraju po pravilima a mi navijamo i radujemo se njihovom uspehu. Gladijatorske igre su nekada održavane jednom mesečno, a sada su način života i svakodnevnog postojanja.
Pretvorili smo život u predstavu, rijaliti. Bilo bi manje zlo da smo makar u tom pozorištu na daskama, na sceni, na svetlu.
Na žalost, mi pasivno sedimo u mraku, u publici, posmatramo.
Živimo hipnotisani u društvu spektakla.

Uspeh rijaliti programa govori o ljudskoj potrebi za spontanošću i slobodom.
Iluzija slobode postaje slatka i pitka kao sloboda. Ali je slatkoća ne čini manje iluzijom.

Život unazad

Čitam. U tuđim rečima tražim vidljivo i nenapisano; jedino što u pročitanom ne tražim je zabava, umem i sam da se zabavljam, za to mi nisu potrebne knjige.
Knjiga može i mora biti sve osim zabave. Čitanjem učim da prepoznajem nijanse. Najdražim piscima nalazim mane ali ih to ne čini manje dragim, nego iskrenijim. I kritikujem koga volim, od onih koje ne volim sam digao ruke.
Suvišak koji se rečima ne saopštava nikako nije suvišan, zajedničko svim književnim likovima, herojima i antijerojima, je da su se usudili. Bilo šta. "usuditi se" je teško osvojena ljudska tekovina koja se najupornije negira i osuđuje, iako društvo vrlo uspešno kreira privid da je to poželjno i očekivano.

Cilj nikada ne opravdava sredstvo, nego se u sredstvu mora nalaziti opravdanje cilja.
Svako traženje sigurnosti je znak da u nama vlada strah.
Čovek postaje svestan vere tek kada počinje da sumnja.

Od zidova do talasa

Zavoleti nedostižno je najdraži bol.
Loš je vojnik onaj koji ne želi da postane general. Ropstvo ne ide duboko, a nikada do duše. Optimizam je moguć samo u stvarima duha; u svetu ga nema.
Neiskazana očekivanja nas kreiraju. Bogovi nas štite od duboke propasti i strašne pogibije time što ne ispunjavaju naše želje.
Onima koji su stigli i onima koji nisu krenuli nije potrebna nada. Nada prati put i one koji putem hodaju.
Manje je važno kakva je odluka doneta, ne postoje konačne odluke, važno je u kakvom je duhu donošena.
Odrastanjem postajemo najsličniji omiljenom liku iz bajke. Neko postaje Kihot, neko Sančo, Dulčineja i Rosinant, a ja Sančovo neumorno magare.
I njačem. Uporno i glasno.
Nema ni jedne vrline koja nema svoje naličje. Upornost i istrajnost u strahom petrifikovanom društvu postaju tvrdoglavost. Svako može da savlada svoju prirodu i uklopi se, samo hrabri to odbijaju.

Oni koji zastupaju objektivnu istinu zastupaju sistem a nikada sebe. Objektivne istine sa mnom nemaju nikakve veze. Ukoliko čovek prati najdublje strasti i ljubavlju nadilazi teškoće, nastavlja da voli ono što voli i uvek nađe pravi put. Ljubav uvek nađe put. 

Pendrek

Veseo. Zanimljiv. Inteligentan sagovornik, skoro drug.
U drustvu proziva i biva prozivan, sve u duhu ravnopravnosti i druzenja.
Jer se moze se druziti samo sa ravnopravnima.
Cita smisao napisanog, ne obracajuci paznju na detalje.
Tako i pise. Lezerno, zanimljivo, prijateljski.
Prijatan i pozitivan.

Neko "odozgo" ga primeti.

Tada dobija poziv da postane vlast.
Da zaduzi pendrek. Obuce uniformu.
Ucinjena mu je cast. Pohvaljen je od autoriteta. Osecaj je dobar.
Priznanje, to je ono sto je nedostajalo.
On je jedan od hiljadu.

Ponovo je u istom drustvu.
Manje prica nego ranije, uglavnom oprezno i sa merom.
Radije slusa.
I tek tada, u uniformi, sa pendrekom u ruci, potpuno zgrozen i iznenadjen, pocinje da primecuje da je gomila, ciji je do juce bio deo,
glasna, bezobrazna, drska.
Krse pravila, uglavnom namerno.
A namera im je da njemu pokvare polozaj, status, izguzvaju besprekornu uniformu.
Vadi pendrek i bije. Udarenima ponavlja kako u tome ne uziva, nego bije zato sto mora.
I to samo kad mora.
Zato sto tako mora.

Kako se, posle dobrovoljnog uzimanja pendreka i uniforme,
sto samo po sebi nije nikakva promena licnosti,

dospeva u bezizlazno psiholosko stanje "moram"?

Da li ce svako predati svoj integritet za pohvalu i uniformu,
ili samo onaj ko ga nije ni imao?

Kazu da odelo ne cini coveka.

A uniforma?

Crna rupa

Neki gore nikada ne izgarajući.
Neki gore dok ne sagore.
A neki samo dime.
Neki zauvek ostaju mlaki. Bljutavi.
Kada zvezda umre ostaje samo težina. I praznina koja zjapi i guta sve pred sobom.
Ruševina se nikada ne "dogodi", ruševina se gradi.
Kada je voda na izvoru zamućena i gorka, biće svuda zamućena i gorka.
Srećni narodi nemaju jedinstvenu reč za ne-prijatelja.

Život liči na klizavo stablo uz koje se uspinjemo.

Proklizavamo jer ne želimo da se uhvatimo za ono što nam je nadohvat ruke, što nam je ponuđeno i, sasvim moguće, velikodušno dato,

nego tražimo baš onu granu koju smo sami zamislili. Ne znamo da li smo na pravom putu, da li je ta grana stvarna, ni da li je neko, ko je trebalo da je čuva, isekao,

i izguljenih kolena, po ko zna koji put, ispočetka započinjemo novi uspon.

Tražimo smisao.

Na pogrešnom mestu? Zaljubljeni u sopstvenu ideju to nikada nećemo priznati.

Plan koji mi imamo za sebe se često razlikuje od plana koji bog ima za nas. A bog je veran i dosledan. Na kraju će nas dovesti do mesta na kome nas želi.

Do nasih života.

Ma koliko sklanjali pogled.

Staro vino

Kada dobar covek ide losim putem, on taj put cini boljim.
Kada los covek ide dobrim putem on taj put prlja.
Put se ne buni. Put ne pruza otpor. Putu je svejedno. Sve je dno.

Svi vole staro vino. Staro vino je najbolje. Ko je probao staro vino zna.
Jedini nacin da napravimo staro vino je da budemo strpljivi i ne popijemo svo vino odmah.
Da se jedne sezone odreknemo vina, da mu tako dozvolimo da ostari.
I tada cemo, sledece godine, piti staro vino, ono koje smo stedeli, koje nismo popili kada smo ga imali,
a novo vino cemo pazlivo uliti u burad i ostaviti da ceka, da ostari.
Do sledece sezone.
Ziveli!

Eros

Eros je najstariji i najmlađi bog. Najstariji je kao kosmički princip, želja i potreba za stvaranjem, a kao najmlađi Eros je bog ljubavi, gospodar žudnje koju pali u smrtnim bićima i drži ih zarobljene u svojoj vlasti.
Bog Eros, kao nužni uslov svakog valjanog i plodotvornog rada, bilo da je to telesna ljubav, pesništvo, ekonomija, upravljanje državom ili pisanje i sprovođenje zakona, je neophodan. Eros je jedini bog koji ne stvara sam, nego omogućava stvaranje drugim bogovima.
Kada izostane bog Eros, ostaju prazne ljušture koje su čak i sebi nepodnošljivo teške i liče na težak, ropski nevoljni rad.
Ni lepote ni dobrote ne može biti bez ljubavi.
Tamo gde vlada laž ne može biti ljubavi.
Ljubiti rđave ljude je, za stare filozofe, bio veliki greh. Za religiju su, sasvim suprotno, svi ljudi dobri, čak i oni koji ponekad čine rđave svari.  Istinska ljubav podrazumeva istinsku brigu za drugoga, spremnost na žrtvu za drugoga, dobro za drugoga čak i kada to, možda, nije naše dobro. Najveća je nesreća ukoliko naša ljubav proizvodi nesreću u predmetu ljubavi. Eros žudi za lepotom, iako mu lepota ne nedostaje.
Lepo je ono što je skladno, umereno, pravedno. Zato je unutrašnja lepota isto što i dobrota. Dobro je vrhovni princip bića i suštine.
Odreći se dobrote u sebi znači odreći se lepote, a zatim, neizbežno, i jedine sile koja stvara, i postati prazna ljuštura. I ljuštura sa titulom je manje od kamena, kamen se nije odrekao lepote.

Čovek

Istina koju nam nudi razum,
i istina koju nam nude emocije,
su različite istine.
Razoriti sve sisteme značenja koje dajemo svojim iluzijama vodi ka čoveku. Odbacivanje lažne nade i podilaženjem sebi i iluzijom umišljene dužnosti vodi ka čoveku. Približavanje nekom od mogućih završetaka vodi čoveku. Došavši do kraja, čovek gleda ispred sebe i vidi ništavilo, nepostojanje, i sebe izjednačava sa besmislom koje taj kraj donosi. Poražavajuće. Ali ako se osvrne i pogleda iza sebe videće stvoreno, put koji je utabao, sagradio, po putu prosutu ljubav i puuno pregaženog cveća - jer samo cveće pokriva sve.
Za koga je taj put, ta uzbrdica morala biti pređena? Dok se naporno penje, čovek se hrani iluzijom da to čini zbog drugog čoveka ili ljudi, viših ideala, čak ljubavi, i ta misao na strmom usponu daje snagu; ali kada sa cilja sagleda put, priznaje sebi da to i jeste urađeno iz nesebične ljubavi - ljubavi prema sebi. I to je prvi put u tom delu postojanja kada čovek shvata i priznaje da voli sebe. Potpuno novo, neistraženo i od svega različito saznanje. Čudi se zašto mnogo ranije nije smogao snage da tu veliku ljubav prizna i tim priznanjem sruši društvene norme, pokida okove nametnutih dogmi i licemerja, odbaci strah rizikujući izopštenost. Vraćajući sećanja, priseća se retkih, a sa kraja gledano večnih trenutaka, kada je životu menjao smer i oduševljeno stvarao novi smisao, i te trenutke sabira, u mislima ih doživljavajući i sa uzbuđenjem ponovo proživljavajući kao ceo život. I taj put posut cvećem i sve što je na njemu postaju jedno, ali ne jedan čovek niti jedan život, nego jedna ljubav.
Imitacija koju čovek živi je ono što po provedenom vremenu preovlađuje, ali, sada je jasno, vreme mora biti iluzija.
"Da mi je da se samo još jednom zaljubim..." Želja da se vrati životu, spoznaja ljubavi koju je nesebično davao hraneći sebe, sklanja cveće sa puta i briše kraj, nudeći bolji početak, izgrađivanje drugačijeg odnosa prema svemu što pretenduje da postane istina.

Intelektualac je čovek koji se bavi stvarima koje ga se ne tiču.
Radost je jedina životna snaga. Sve drugo su beskorisni alati.
Radost nam niko ne može dati, prodati, pokloniti. Imamo je u sebi.
Zarobljenu? Naravno. Čeka oslobođenje.
Tražiš hranu. Umesto dobijanja hrane nađeš se usred pune poslastičarnice.
Kad gladan dospeš u poslastičarnicu počneš da paničiš jer ne vidiš izlaz.
I jedino što radiš postaje briga i traženje izlaza, učiš, izučavaš, analiziraš, razočarano odbacuješ pa ponovo učiš,
a onda umreš od gladi.

Identitet

Pristajanje na identitet, ma kakav on bio, vodi okamenjivanju, pretvaranju u spomenik, stub soli.
Dok postoje ideali čovek se bori za njih, u toj borbi raste, stvara, živi u pokretu i akciji, ne ispuštajući iz vida ideju kojoj teži. Sve što u borbu uloži tek je time stvorio.
Kada, boreći se, dovoljno poraste i ostvari ideju, stigao je do odlučujuće raskrsnice.
Može zadovoljno čestitati sebi na zasluženom uspehu, i zaustavljen u tom uspehu poživeti, prihvatiti nagrade i priznanja, petrifikujući se postepeno, sve dok ne postane spomenik,
ili može nastaviti da živi i raste, večno i zauvek, ako pronađe i prihvati nove i veće ideje i ideale i nastavi borbu. Borbu u kojoj neprestano raste, borbu u kojoj stvara, borbu u kojoj postoji i živ je svakog trena i celim bićem. Borbu u kojoj je uvek mlad. Borbu koja ne nudi udobnost, ali daje jasan identitet, jer borba uvek stvara stvaraoca.
Izabrati neizvesnu borbu, umesto udobne petrifikacije, stvara uspravnog čoveka dostojnog života.
Dostojnog bogova.
Neki ljudi se priklanjaju lepoti i istini, i žive ih. Oni manje hrabri se priklanjaju drugim ljudima, nekritički im povlađujući, pritom gubeći sebe.
Ne može se istovremeno živeti i u ljudima, i u istini.
Prikloniti se jednom idealu suštinski znači odbaciti onaj drugi ideal kao nerelevantan, neistinit i nepotreban.
Taj izbor određuje čovekov put.
Izbor između moći i ljubavi stvara čoveka.

Stid je nestao

Oduzeta plata,
oduzet ponos,
pravo na dostojanstvo,
na stvoren imetak.
Pauk nosi automobile,
siledžije iscrtavaju ulice i naplaćuju prolaz.
Turci naplaćuju javni prevoz po ceni taksija u manjim gradovima.
Svinje privatizuju i zagađuju ono sto smo radom stvorili.
Monopolisti građanima izvrću džepove,
majmuni uvećavaju poreze, istovremeno se zadužujući kod "inostranih prijatelja", da bi obnovili vozne parkove, i opštinske i privatne.
Batinaši sa rotacijama reketiraju i biju, isto što su radili nekada, dok su bili van zakona.
Nekada je dokazani lopov bio obeležen, izopšten,
podvrgnut javnoj osudi.
Sada je lopov "sposoban, namazan, snalažljiv", ugledan i moćan, osmehuje se sa bilborda.
Tužioci su im rođaci, sudije pajtaši,
uterivači su njihovi psi.
"Ljudski kapital" je postao "jeftina radna snaga".
Okupatora nazivaju poslovnim partnerom.
Decu uče da mrze svoje, da nemaju svoje,
da je tuđe jedino dobro.
Da su ubice, i da su krivi.
Malog privatnika oporezuju kao tajkuna, ne dozvoljavajući da poraste teraju ga u ilegalu.
Uvoze otpad kojim hrane građane.
Uvoze otpad koji skladište na zemlji predaka.
Otrove sipaju na njive, na useve, truju hranu.
Uveli su akcizu na struju, jer je struja luksuz.
Mutanti kupuju diplome, okreću ih naopako nesposobni da pročitaju
vladaju, upravljaju, osuđuju, kažnjavaju.
Stid je nestao.
Ovakve misli večeras su pucanj u prazno,
jer su večeras nominacije za izbacivanje.
Rijaliti se prosuo među narod.
Živimo u rijalitiju, MI smo unutra.
Bubašvabe nas gledaju, kažnjavaju, smeju se.
Naplatiće dobro.
Kao i uvek.
Ali ih to neće učiniti boljim. Još manje ljudima.
Nastaviće da zavide.
A mi ćemo zaigrati i slaviti život.

Opanci ispod bora

Buve ne idu na mene, mirišem na procvetao lopen i kantarion,
a krpelje oduvek uspešno trebim i bacam u vatru.
Vratio sam se u beton, ostavio opanke da čekaju. Opanci su uvek verni, oni su moja veza sa zemljom. I sve su kraći periodi u cipelama, a sve duži u opancima. To su bili očevi opanci.
Sklonio sam daske sa tavana i pustio veverice u deo kuće. Ne prave veliki nered, na jednu gomilu skupljaju izbušene pojedene orahe. Dve zime je poludeli detlić pokušavao da obori staru trešnju, i sada, u rupi koju je na stablu napravio, par zelenih senica imaju tri nova člana. Pokosio sam travu ispred kuće da ih zmije ne nađu. Naučio sam da oštrim kosu i napravio put do izvora. Jeleni su rogovima urnisali nekoliko voćki, ali su grane ipak olistale. Vetruške vrebaju zečeve u polju, srne koje nisu veće od domaćih koza dovode svoje mlade na pašu sve do moje kuće. Mali su, ko igračke. Nogama razgrću pokošeno, kao da traže nešto ispod. Više se ne plaše ljudi. Znaju da vukovi, iako tuda prolaze, ne love blizu kuća nego samo u dubokoj šumi. I divlje svinje imaju mlade, pa moram pre izlaska sunca da ih preduhitrim i naberem iz mahovine tek iznikle lisičare za doručak. Zimus presađeni orasi su se primili, olistali i neobično jako mirišu, kao da žele da mi ponude nešto pre nego što počnu da rađaju.
Loza se popela uz bagremove stubove koje sam zimus postavio, a jedan od tih ukrivo postavljenih stubova je pustio korenje i čudesno olistao, kao da mu je zemlja dala drugi život. Njega nikada neću seći. Nekada sam se borio sa prirodom a sada se borim prirodom.
Dud je počeo da zri, i ne zna se da li na granama ima više listova ili senica. Puhovi su se naselili u ambaru, iako tamo odavno nema letine. Radoznali su i spori, i po nekoliko pari krupnih očiju me pažljivo posmatra dok polako ispijam kafu u dvorištu gde ni jaka kafa ne uspeva da nadjača miris lipe. Da li su puhovi došli u moju kuću ili ja u njihovu? Dogovorićemo se.
Iako mlađi od mene bor je prerastao kuću. Kažu kad bor preraste kuću tada u toj kući više niko ne živi. Visoko je, ali se moram vratiti i odseći mu vrh, makar morao puškom da gađam.