Sagradiću šajku od suvoga kedra

Skratio se dan, senki nema više,

spojili se oblaci, zahladnele kiše.

Otišle su ptice, i nada sa njima,

zaspali su hrastovi i čeka se zima.

Skratila se reč, dato obećanje,

nestali osmesi, mir, pokajanje.

San voli jesen, bujice i kiše,

jesen voli vetar, al nas nema više.

Sanjamo rođenje, leto, tople kiše,

a tlo se nad nama natapa i diše.

Semenke čekaju svaka u svoj sat

da izvire iz zemlje, promole vrat,

da pokažu svetu života snagu

prekriju sobom ovu zemlju dragu.

Disaću kroz ružu sve dok traje zima,

Voleću u mislima šta u njima ima.

Kad ruža procveta to ću biti ja,

uberi me i nosi moja dragana.

Kad otpadnu latice, otpašće kad tad,

donesi me kući u moj rodni grad.

Zasadi i gledaj cvet koji raste,

cvet koji voli i tebe i laste.

Posmatraj ih tiho kako gnezdo prave

tu iznad cveta, iznad moje glave.

A kad jesen dođe i kad laste odu

nemoj mi više dolivati vodu.

Napravi od mene šnalu oko repa

a ja ću uživati kolko si lepa.

Čuvaj me na stolu kad spavaš noću

čuvaću ti sne, razbiti samoću.

Raduj se drugom zabranjenom voću

i neka te voli, ja tako hoću.

To je moja snaga, sila cveta, moć.

Želim ti toplu mirnu laku noć.