недеља, 11. јун 2017.

Opanci ispod bora

Buve ne idu na mene, mirišem na procvetao lopen i kantarion,
a krpelje oduvek uspešno trebim i bacam u vatru.
Vratio sam se u beton, ostavio opanke da čekaju. Opanci su uvek verni, oni su moja veza sa zemljom. I sve su kraći periodi u cipelama, a sve duži u opancima. To su bili očevi opanci.
Sklonio sam daske sa tavana i pustio veverice u deo kuće. Ne prave veliki nered, na jednu gomilu skupljaju izbušene pojedene orahe. Dve zime je poludeli detlić pokušavao da obori staru trešnju, i sada, u rupi koju je na stablu napravio, par zelenih senica imaju tri nova člana. Pokosio sam travu ispred kuće da ih zmije ne nađu. Naučio sam da oštrim kosu i napravio put do izvora. Jeleni su rogovima urnisali nekoliko voćki, ali su grane ipak olistale. Vetruške vrebaju zečeve u polju, srne koje nisu veće od domaćih koza dovode svoje mlade na pašu sve do moje kuće. Mali su, ko igračke. Nogama razgrću pokošeno, kao da traže nešto ispod. Više se ne plaše ljudi. Znaju da vukovi, iako tuda prolaze, ne love blizu kuća nego samo u dubokoj šumi. I divlje svinje imaju mlade, pa moram pre izlaska sunca da ih preduhitrim i naberem iz mahovine tek iznikle lisičare za doručak. Zimus presađeni orasi su se primili, olistali i neobično jako mirišu, kao da žele da mi ponude nešto pre nego što počnu da rađaju.
Loza se popela uz bagremove stubove koje sam zimus postavio, a jedan od tih ukrivo postavljenih stubova je pustio korenje i čudesno olistao, kao da mu je zemlja dala drugi život. Njega nikada neću seći. Nekada sam se borio sa prirodom a sada se borim prirodom.
Dud je počeo da zri, i ne zna se da li na granama ima više listova ili senica. Puhovi su se naselili u ambaru, iako tamo odavno nema letine. Radoznali su i spori, i po nekoliko pari krupnih očiju me pažljivo posmatra dok polako ispijam kafu u dvorištu gde ni jaka kafa ne uspeva da nadjača miris lipe. Da li su puhovi došli u moju kuću ili ja u njihovu? Dogovorićemo se.
Iako mlađi od mene bor je prerastao kuću. Kažu kad bor preraste kuću tada u toj kući više niko ne živi. Visoko je, ali se moram vratiti i odseći mu vrh, makar morao puškom da gađam.

26 коментара:

  1. Nisi smeo da ostavljaš opanke tek tako,
    natukla sam ih i iako su bar pet brojeva veće sada kloparam u njima
    po tvojim tragovima, istražujem sva ta divlja mesta, udišem miris bilja, osluškujem glasanje ptica, groktanje divljih svinja, meket srna... pokušavam da prebrojim senice na dudu, ali svaki put neka prhne, nemoguć je to zadatak...
    Dudinje su već sasvim zrele, crne i slatke, sva sam se umazala i ličim na strašilo, nije čudo što se zverinje razbežalo, a ptice odletele.

    Ne usuđujem se da berem gljive, dosta će mi biti ono malo
    šumskog meda na dnu tegle.

    U kući je haos kada tebe nema,
    puhovi i veverice su prave gazde i ljubazno je od njih što te trpe kao gosta.

    Da se nisi usudio da takneš taj lepi bor, to bi mu bio kraj,
    zar ne znaš da ne bi preživeo da mu nagrdiš vrh?

    Hvata me san , valjda od ovog vazduha, izvaliću se na tvoju slamaricu što miriše na lekovito bilje,
    ali mislim da od spavanja nema ništa, buve me hoće, beštije mahnite.
    Ajd, laku noć.:*
    Da li to čujem zavijanje vuka?

    Hm....jastuk miriše na tebe. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Spasla si veliko i dobro drvo. :zag:

      Избриши
    2. Svako drvo je dobro drvo - Ygdrazil :zag:

      Избриши
    3. Retki su moji prijatelji, ali svako drvo to jeste.

      Избриши
  2. Nisi primetila da te pratim, tačno sam znala gde ćeš.
    Nema veze što nema više opanaka, volim da idem bosa.
    Ovo Hakimovo mesto liči na moje tajno utočište gde sam kao dete bežala
    da me ne pronađu.
    Sve je ostalo isto kao nekada, prepoznajem boje, mirise, zvuke...
    I nema ljudi, nema vreve i buke.
    Samo neobična tišina protkana šuštanjem lišća i glasanjem životinja.

    A sada se pomeri i napravi malo mesta na slamarici, ne guraj se i ne hrči, da ne moram da cokćem i da te cakam.
    Jeste, to vuk zavija, a čuje se i sova.
    Dobro je što tebe buve hoće, mirno ću da sanjam.

    A možda naiđe Hakim ? :)

    ОдговориИзбриши
  3. ma kakve buve žene su mahnita napast
    drži se hakime

    ОдговориИзбриши
  4. Baš fino mesto, taman da se napijem sa izvora od koga trnu zubi i razladim bedne tabane.
    A slamarica prebukirana?
    Odoh pod bor, jes da se plašim vukova, al šta sad?

    ОдговориИзбриши
  5. Marianne de votre jeunesse22. јун 2017. 20:26

    Nije te dugo bilo, sad znam zašto.
    Lepše je slušati kuckanje ludog detlića, nego drndati po tastaturi. :)

    ОдговориИзбриши
  6. Ima li neki sobičak na tavanu za nezvanog gosta?

    ОдговориИзбриши
  7. Tavan su zauzele veverice, ostaju samo dve velike prostorije. I jos nekoliko ne bas sredjenih u nadogradjenom delu kuce.
    Kuca je od blata, podignuta na mnogo starijoj kamenoj. Sto godina stara ali cvrsta, utegnuta, zimi topla a leti hladna, okruzena jorgovanom i vinovom lozom koja se penje uz strme zidove.
    Jedino sto narusava mir je pesma ptica, potpuno nepoznata gradskom coveku.
    Postoji deo kuce gde telefon nije u dometu, tu ga cuvam :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tvoja kuća je prava ekološka i danas su takve opet in.
      Neki nastoje da zapuštene obnove ili čak zidaju nove na starinski način. Nekoliko solarnih ploča i postaješ "samoodrživ"

      Избриши
    2. Dobra sam sa vevericama i volim miris jorgovana i pesmu ptica, a dobra sam i u sređivanju.
      Šta kažeš? :)

      Избриши
    3. vi iz grada nemate pojma o čemu govorite
      moš misliti in pa in kuća od blata od stogodina u nekoj zabiti okolo svinje i vukovi i zmije uf nije nego

      Избриши
  8. Na ovom divnom mestu sve što je iz grada postaje besmisleno i nepotrebno.
    Treba zaboraviti cipele i preseliti se u opanke i mir.

    Nikad nisam ovako slatko spavala. :)

    ОдговориИзбриши
  9. Анониман15. јул 2017. 01:18

    Izgleda da je mir mnogo bliži no što izgleda. Veverice pitomije no što ih pamtimo. Mirisi u intenzivnosti dovoljno opojni da bi poželeli da ih strpamo u teglu. Čovek ogoljeniji, puteniji, hrabriji, vredniji, i u smislu nađen kada se vrati korenima. No šta sa onima koji moraju da loš deo sebe ostave makar bilo gde, da bi onaj bolji umeo sve to da prepozna? I šta ako je korenje iščupano?
    O, da...pre par nedelja sam po prvi put u životu posadila cveće. Nije mi dozvolilo da pomislim da sam mu greškom sputala život. I nekako sam radosna zbog toga. Ali samo zbog toga. Što valjda nije malo.

    ОдговориИзбриши
  10. Bolji deo čoveka nikada nije izgubio korenje.
    I umesto da osuđuje i odbacuje onaj loš deo, dovoljno je da ga razume, i tek tada će ga istinski zavoleti.
    Zavoleti i voleti, kao cveće onoga ko ga je zasadio.
    Ljubav ne vraća, nego se uvećana vraća.

    Ljubav uvek pamti odakle je došla.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Postajem jako sumnjičava s godinama. I što je broj godova veći, to su sumnje rđavije. Ili je krivica već trulog drveta u pitanju.
      Situacije pamte da je poneka ljubav baš skrenula sa staze. Iako sigurno zna odakle je pošla i stigla, pitanje je šta joj je trebalo da se uopšte i usudi na put. Neke treba zatvoriti, da ne maknu nikud.

      Избриши
  11. "Svako od nas neku svoju priču ima
    što u tami tišti i puteve bira.
    Samo kad je hladno,kad umori zima
    slutimo je tužni, na krilu leptira. "

    Ps. Ljubav uvek pamti odakle je došla... :)

    ОдговориИзбриши
  12. "Biti nečiji" je težnja koja nam je utisnuta u dnk-lancu, odlukom našeg Tvorca. Nekome kao nagrada,nekome kao kazna,kako je kome već dodeljeno... :)

    ОдговориИзбриши
  13. Onaj iz selo Buvci06. јун 2018. 21:02

    Jutros si iskoči iz opanci i pa se ukači na simplon.
    Neki vikav ideš si dom,
    a ja gi zborim što izlego iz dom.

    ОдговориИзбриши
  14. Marianne de votre jeunesse07. јун 2018. 11:41

    Nazad u smrdljivi grad ? :(

    ОдговориИзбриши