U pola osam je bila u kabinetu. Strucna, strpljiva, prijatna inteligentna.
Sminkom nije uspela da sakrije osmeh i pogled devojcice.
Video sam da, po grozno blatnjavom danu, ima besprekorno ciste stikle.
Razume se da je ustala ceo sat ranije da bi nanela savrsenu sminku.
I jos jedan sat ranije da bi oprala, isfenirala kosu.
I bar jos pola sata ranije da bi sve u kuci funkcionisalo.
U kabinet je dosla sveza i odmorna. Znaci da je rano legla.
Posle posla ce ici na fakultet, prvo da druge uci, a zatim da sebe usavrsava.
Mora da uklopi makar kafu sa kolegama, strucne i opustene razgovore na pauzama, odvozenje auta na servis, placanje racuna...
Redovna je u solarijumu, ocigledno,
i kod kozmeticara, frizera, zubara.
Koliko sati ima njen dan? Kada, i da li zivi?
Ja sam dozvolio sebi da odem neobrijan, dremno sam posle dva pasulja.
Malo zaradjujem, u odnosu na nju.
Opet sam danas hranio labudove. Iz ruke. Pored Dunava je mirno, prijatno.
Izgleda kao da sve stoji, osim dunava koji nizvodno kotrlja gradove.
Mrzi me i bajs da iznajmim.
Samo sedim i gledam kako tece. Kako ce odneti sve.
I crtam. Moj hobi, strast. Projektujem i spajam.
Telefon sam namerno zaboravio. Znam, nece biti za celu platu.
Ali ce biti dovoljno za kokice pored Dunava.
Pola kese za mene, pola za labudove.
I zakljucujem mudro: ja sam siromasan, a ona je rob.
Ima li vise boga u BOGatstvu ili siromastvu?
Ona se ne bi menjala sa mnom.
Ni ja se ne bih menjao sa njom.
Onaj ko ume sa zenama, ne ume sa svojom.
Onaj ko ume sa decom, ne ume sa svojim.
Ko ume sa ljudima, ne zna sta ce sa sobom.
Ko pazi na vreme, nema ga dovoljno.
Zivot sasvim podseca na ukrstene reci.
Pocinje uvek isto, vodoravno jedan: prvo slovo azbuke. Ispod, opet vodoravno, mati, i ostali clanovi porodice su visoko, samo uspravno. Ukrstenica se na dole siri kao piramida, praveci mesto za sve duze i za manje prijateljske reci. I tu se, na komplikovan nacin, ukrstaju zelje sa poslovima, ljubavi sa obavezama, imenice sa glagolima. I kada pomislimo da je tesko, kada je dusa u nosu i bes postao srdzba, odnekud se pojavljuje spas, predah u vidu crnih polja. Spasonosno skracuju pretece i nerazumljive dugacke reci, tesko izgovorive kovanice u kojima ima i latinskog i korena sanskrita, deleci ih na dve ne mnogo jasnije, ali znacajno krace reci. Zbog piramidalnog oblika ukrstenica se nadole siri, i cini se da bi bez crnih polja bila neresiva.
Postaje jasno da na dnu, vodoravno, ceka red sastavljen samo od crnih polja. Tada se treba zaustaviti, i izbrojati koliko puta se u ukrstenici ponavlja rec Ljubav. Ako je broj veci od broja crnih polja u poslednjem redu, vredelo je. Ukrstenica je samo tada pravilno resena.
Tokom života voleo sam različite stvari. zamišljao sam da na svoje bele i prazne zidove lepim slike.
I cveće. Puno cveća.
Svaka pesma, akord i ritam, stih i rif, ulepšavali su, vremenom, zidove oko mene, pretvarajući ih u harmoniju, "lepotu koja će spasiti svet", kolorit sačinjen od različitih ali nadopunjujućih šara.
Bio sam sa svih strana okružen lepotom. Svetlošću. Mirisima. Skladom.
Čak sam i plafon prekrio slikama, onim za koje sam pretpostavio da moraju biti slike neba, oblaka, sunca. Kiše.
U svoj toj lepoti uvek sam osećao da nešto nedostaje.
Onda sam čuo novi zvuk. Trebalo je da bude samo još jedna slika, na zidu prepunom slika.
Umesto nove slike tu se pojavila rupa. Pukotina. Nimalo lepa u poznatom smislu, pomalo iskrzana ružila je ceo zid.
Usudio sam se da pogledam kroz nju, i bolno shvatio da sam oduvek u kocki.
Zarobljen. Progutan a nesvaren.
Potrošio sam život ulepšavajući unutrašnjost kocke koja me je progutala.
Već neko vreme kroz tu rupu dišem, hvatam koliko mogu vazduha, svetla, slika koje su različite od onih koje su mi ograničavale pogled.
Živeo sam zarobljen u kocki, okružen slikama koje su mi davale iluziju prostora i lepote.
Sada dišem vazduh, svetlo, zvuke i ideje izvan moje kocke.
Ponovo učim da dišem.
Moja kocka više nije zatvorena.
Oslikani zidovi? Galerija lepote i života? Sada podsećaju na snove, na prošlost koju sam prespavao.
Tražim zvuk koji će učiniti rupu većom. Ili učiniti da se ja osetim dovoljno malim da prođem kroz rupu. Onda ću izaći.
Ali ne u nepoznato.
Ponekad me zaledi pomisao da pukotina na mojoj kocki ne vodi napolje,
u svetlo,
nego u drugu osvetljenu kocku, možda nečiju, možda manju od ove moje.
Na ovim prostorima žive samo neotrovni. Izbegavaju ljudska staništa. Otrovni su za sitne insekte, ali ne i za ljude.
U stanju je da ceo život provede neupadljivo, u sasvim malom prostoru, manjem od pola kvadratnog metra.
Ali ako mu neko ogradi taj prostor, podići će žaoku i napašće bez oklevanja.
Posle uklanjanja ograde škorpion će ići u istom smeru bar još deset metara, da se uveri da je slobodan, da prepreka nema.
Da nije ograđen. Da nije zarobljen.
Onda će se vratiti u svojih pola metra, i mirno proživeti vek.
Ako shvati da je ograđen, podići će žaoku s namerom da ubode.
Napašće bez oklevanja, ako ima koga.
Ako shvati da nema, žaokom će ubosti sebe.
Život bez slobode škorpionu nema vrednost.
Slobode, koja je svest, misao o nepostojanju granica.
Misao male ružne ponosne bube.
