четвртак, 3. март 2016.

Sjajne niti

Tokom života voleo sam različite stvari. zamišljao sam da na svoje bele i prazne zidove lepim slike.
I cveće. Puno cveća.
Svaka pesma, akord i ritam, stih i rif, ulepšavali su, vremenom, zidove oko mene, pretvarajući ih u harmoniju, "lepotu koja će spasiti svet", kolorit sačinjen od različitih ali nadopunjujućih šara.
Bio sam sa svih strana okružen lepotom. Svetlošću. Mirisima. Skladom.
Čak sam i plafon prekrio slikama, onim za koje sam pretpostavio da moraju biti slike neba, oblaka, sunca. Kiše.
U svoj toj lepoti uvek sam osećao da nešto nedostaje.

Onda sam čuo novi zvuk. Trebalo je da bude samo još jedna slika, na zidu prepunom slika.
Umesto nove slike tu se pojavila rupa. Pukotina. Nimalo lepa u poznatom smislu, pomalo iskrzana ružila je ceo zid.

Usudio sam se da pogledam kroz nju, i bolno shvatio da sam oduvek u kocki.
Zarobljen. Progutan a nesvaren.



Potrošio sam život ulepšavajući unutrašnjost kocke koja me je progutala.
Već neko vreme kroz tu rupu dišem, hvatam koliko mogu vazduha, svetla, slika koje su različite od onih koje su mi ograničavale pogled.
Živeo sam zarobljen u kocki, okružen slikama koje su mi davale iluziju prostora i lepote.
Sada dišem vazduh, svetlo, zvuke i ideje izvan moje kocke.
Ponovo učim da dišem.

Moja kocka više nije zatvorena.
Oslikani zidovi? Galerija lepote i života? Sada podsećaju na snove, na prošlost koju sam prespavao.
Tražim zvuk koji će učiniti rupu većom. Ili učiniti da se ja osetim dovoljno malim da prođem kroz rupu. Onda ću izaći.
Ali ne u nepoznato.





Ponekad me zaledi pomisao da pukotina na mojoj kocki ne vodi napolje,
u svetlo,
nego u drugu osvetljenu kocku, možda nečiju, možda manju od ove moje.

Ipak, biram nadu.

9 коментара:

  1. Gadan osećaj - "progutan, a nesvaren"?!

    Koliko njih se jednoga jutra tako probudi u kocki koju je celoga života sam zidao, i odjednom shvati da je živ zazidan, kao u grobnici ?
    Ali može biti srećan ako tada ugleda tu ružnu rupu na svom lepo oslikanom zidu.
    Ta rupa je odjednom najlepši ukras na tamničkom zidu i jedini izlaz u život.

    Pa zašto onda oklevaš, šta čekaš?
    Ako ne izađeš ne možeš znati gde ćeš stići.
    Još bolje ako je to neki neki nov svet, nepoznat.

    Samo pusti neka te sjane niti vode. :)

    ОдговориИзбриши
  2. Zarobljen u svom umu.
    Psihicki jak.
    Da da.
    Toliko jak da ne mozes izaci.

    Nema nade. Ima onog sto stvaramo.
    Iz dana u dan.

    Zelim Ti slobodu, Hakicu.
    :*

    ОдговориИзбриши
  3. N i t i

    Evo je...
    pojavila se iznenada niotkuda
    i krenula
    ima svoj put i ne pita nikoga za pravac
    tanka i svilena
    ali puna čvorova
    vidi se da joj nije bilo lako
    ali i dalje lepa i sjajna
    svetli i u mraku
    željna da putuje
    da ispreda priču
    da sretne neku drugu nit
    isto tako sjajnu
    da razbiju tamu
    i zalutalom pokažu put...


    Da ne traže tebe? :)

    ОдговориИзбриши
  4. Lako je Hakiću da njače.
    Odmah se nađu neke frajle da ga teše i cmaču.
    Da probam i ja to sa njakanjem, možda upali? :)

    ОдговориИзбриши
  5. Gde si, Goribore?

    Volim tvoju muziku i tvoju poeziju sumornu volim i tvoj promukao i gorak glas.
    Ali dok slušam te tvoje reči uvek se setim sudbina nekih drugih pesnika i plašim se.
    Plašim se i za tebe i za svakog ko te sluša.
    I za sebe se plašim :)

    Opasan si po život, dragi Goribore.

    Čuvaj se *)

    ОдговориИзбриши
  6. Postoje prijatni otrovi: staro vino, lepa zena...
    Goribor.

    ОдговориИзбриши