Kafana

Znanje je moć  a neznanje blagoslov.

Odluka koju donese znanje uvek obavezuje, postaje teška prepreka, katkad neprijatelj;
neznanje nikada ne donosi važne odluke, prepušta to srcu.
Doneta odluka te obavezuje, sputava, ograničava.
Kada doneseš odluku više nisi slobodan. Postaješ njen rob.
Prestaješ da budeš ti i postaješ svoja odluka.
Tužno je što nam to niko ne govori dok smo mladi.

Najnesrećnija osoba u kafani je vlasnik kafane.
On mora da bude trezan u drustvu pripitih,
i da, kad isprati i poslednjeg veseljaka, složi stanje robe i kasu, i spremi izveštaje za knjigovodju, poresku upravu i banku.
Ne pije, ni kap, šteka pare.
Kada skupi dovoljno pozvaće društvo i potrošiti ih na piće i muziku.

Ostrvo

Zna li neko koje je ovo ostrvo?
Čuo sam da imaju divne peščane plaže, toplo more, nasmejane stanovnike.
Nemaju komplikovane zakone pa ih niko ne krši.
Iznenadio sam se kada su mi u turističkoj agenciji rekli da može biti bilo gde. Svašta!
Pominjali su ime glavnog grada ali nisam zapamtio. Rekli su da ga svako drugačije izgovara.
Na tom ostrvu duga završava. Istina! Mnogi govore da su tu pronašli veliko blago.
Hteo sam da platim put, ali su rekli da sklonim novac, to je sveto mesto.
Ni na školskom globusu ni na švapskim topografskim kartama ga nema.
Ni Ameri ne mogu da ga nađu i bombarduju!
Kažu, to ostrvo ne možeš naći sam. Zato što je sakriveno i okruženo morem.
Ako je neko našao neka kaže gde je.
Stvarno.

Religija

Bog je zamišljeni saveznik, i samo od karaktera zavisi da li ceš ga posmatrati sa visine, 

ili iz blata, ponizno i skrušeno.

Ja biram da pričam sa sebi ravnim. On stvara, ja stvaram, u tome smo jednaki. Ako tvrdi da je on mene stvorio, onda mora prihvatiti da sam i ja njega, jer on postoji i kao moja misao.
Pomazemo jedan drugom kao saveznici, čak prijatelji.

Dobro je imati prijatelja koji te neće zajebavati što si ga izmislio.

Stranac

U ogledalu je neko drugi.

Stranac.

Pomalo, tek pomalo
liči na mene.
Samo je puno stariji,
propao,
mali I zavidan,
slab.
Kao da je ničiji.
Bez izraza lica,
bez straha,
kao da je strah već preležao
I kao da je na njega imun.
Gleda me.
Ravno u oči.
Sigurno mi zavidi.
Ako ne, trebalo bi.
Jer ja imam ono što kroz staklo ne prolazi:
želju.

Vortex (hvala ti)

- Rekao si nacrtaj tri kruga, i nacrtao sam metu, šta opet ne valja?
- Ne, ne tako, krug ne sme biti zarobljen, negodovao si odmahujući glavom. - Nije to matematika!
I kako god bih popravljao i crtao ti krugovi su se međusobno zarobljavali, vezivali, preklapali.
- Gde si ti rastao, šta si gledao, i kako si uopšte živeo tako zarobljen, i koliko dugo si u sebe grabio te izmišljene krugove?
- Krug je prazan, šta si očekivao?
- Rupa je prazna, i praznina je prazna. Ali rupu uvek možeš popuniti, a prazninu nikada. Krug nije praznina.
Zamislio se.
- Nemoj završiti krug, nikada, neka ostane otvoren, makar malo, kao odstupnica, kao nada. Nacrtaj vrtlog.
Počeo sam oprezno; krug ima zamišljenu tačku u centru, ona je početak i kraj, smisao. U odnosu na tu tačku sve je podjednako daleko, nedostižno, i tuđe je iako vezano. Ali postoji red, zakoni, pravila.
- U redu, dobro. Nacrtaću bez centra.
Okrenuo sam jedan krug, i ne završavajući liniju, oko njega trapavo nastavio drugi, pa treći... i crtajući taj čudan oblik video da ja ne moram da budem u centru, da ne treba da budem u centru.
Da krug nije nužno centar. Krug je postajao vrtlog.
Osetio sam nešto nalik strahu. Lako je sa strahom, on je racionalan; ovo je bila strepnja, osećanje bez početka i kraja, bez centra i kružnice. Bez čvrstog oslonca. Boreći se za svaki udah ipak sam nastavio. Počeo sam da putujem po neprekinutoj liniji. Svaki prolaz je donosio novo osećanje, nove doživljaje, nove ljude, nove brige i radosti. Naizgled novi život, a u stvari samo jedan, večan i neprekinut.
Počeo sam da se interesujem za ljude koje srećem, njihove strepnje i nade, u svakome pronalazeći jedan novi i neistraženi deo sebe. Stvari koje su gledano iz centra bile male, beznačajne i nedostižno daleke, su postajale važne, prijateljske i tople. Naučio sam da se u kesi kokica može uživati baš kao u skupoj večeri, i da je najukusnija kada se deli. Zajedno je bila sasvim nova reč. Pokisnuti zajedno, deliti stihove, zavoleti mirise, naučiti različite izraze lica, otkriti poeziju i muziku, crtati slike i izlaske sunca... i dozvoliti im da postanu mi.
Pronaći belo pero anđela, i ne jedno nego punu šaku, pomalo strepeći od pomisli odakle su ispala. Naučiti da bol samo najavljuje sreću i da sreća jedino menja oblik pokušavajući da se sakrije u ljudima, događajima, rečima, znajući da će neprekinuta linija uskoro morati da pređe preko nje. Okliznuti se i pasti na toj liniji je lako, ali pad nikada ne boli zbog datih obećanja.
Ponovo ustajem i crtam, stoti put nastavljajući čudnu liniju, hodajući kao po mekoj travi ili morskom plićaku, ili vrelom pustinjskom pesku, i radujući se prvom snegu kao nečijem osmehu, upijajući boje, zvuke, mirise, dodire. I već izgleda kao da ja više ne crtam liniju, sama se stvara ispred mene i ja hodam po njoj otkrivajući nove svetove istovremeno ih stvarajući. Ponovo učim da dišem, da raspoznajem boje.
Izgleda da zauvek zaista postoji, i da je zauvek cilj mog putovanja. Jedan lagani izlazak iz centra i sasvim malo matematike je doneo neslućenu lepotu i brojne uspomene; učim kako se nada lako pretvara u veru a vera u hrabrost, a hrabrost uvek i jedino u put. Put je cilj. Taj put je leto na moru, i razgovor uz kafu; i razgovor i ćutanje, zalazak sunca ravno u reku, smeh i naklonost, i naizgled običan zagrljaj koji sada u sebi sadrži ceo jedan svet.
Bože, pamtim tvoje sasvim neobično i, tada mi je izgledalo neobično, obećanje da će sve ovo, na kraju koga nema, biti stvarno. Hvala ti.

Sagradiću šajku od suvoga kedra

Skratio se dan, senki nema više,

spojili se oblaci, zahladnele kiše.

Otišle su ptice, i nada sa njima,

zaspali su hrastovi i čeka se zima.

Skratila se reč, dato obećanje,

nestali osmesi, mir, pokajanje.

San voli jesen, bujice i kiše,

jesen voli vetar, al nas nema više.

Sanjamo rođenje, leto, tople kiše,

a tlo se nad nama natapa i diše.

Semenke čekaju svaka u svoj sat

da izvire iz zemlje, promole vrat,

da pokažu svetu života snagu

prekriju sobom ovu zemlju dragu.

Disaću kroz ružu sve dok traje zima,

Voleću u mislima šta u njima ima.

Kad ruža procveta to ću biti ja,

uberi me i nosi moja dragana.

Kad otpadnu latice, otpašće kad tad,

donesi me kući u moj rodni grad.

Zasadi i gledaj cvet koji raste,

cvet koji voli i tebe i laste.

Posmatraj ih tiho kako gnezdo prave

tu iznad cveta, iznad moje glave.

A kad jesen dođe i kad laste odu

nemoj mi više dolivati vodu.

Napravi od mene šnalu oko repa

a ja ću uživati kolko si lepa.

Čuvaj me na stolu kad spavaš noću

čuvaću ti sne, razbiti samoću.

Raduj se drugom zabranjenom voću

i neka te voli, ja tako hoću.

To je moja snaga, sila cveta, moć.

Želim ti toplu mirnu laku noć.

Tri sestre

Ispred mene je, knjige kažu, Budućnost.
Najmlađa sestra je, bar u bajkama, uvek lepša i čednija od svojih starijih sestara.
Ali šta ako je ta, najmlađa, suviše dugo čekala, toliko dugo dok se u njoj gnev nije počeo taložiti?
Od besa do mržnje je tek korak, a do osvete dva kratka koraka.
Ali Budućnost ne sme da se sveti, iako bi rado jer je gledala kako raskalašno trošim mladost na njene sestre.
Ne sme da se sveti, jer čak i ona, najmlađa, ima svoju Budućnost.
Ne sme je nimalo zaprljati jer će, kako kaže legenda, strašno poružneti.
A nema veće nesreće od ružne Budućnosti.

Pored mene je moja Sadašnjost.
Na prvi pogled deluje ubrzano, neorganizovano, pomalo šizofreno, podeljena na dve stvarnosti.

Deo Sadašnjosti je uz mene. Podgreva mi krv, pokreće davno zaboravljene misli, oživljava dečje pokrete. Uči me da su uzbuđenje, strast i radost jedino što i mene i nju drži na površini.
Osmehe, godine, poglede, nade, obećanja, strast... dodaje u svaki recept trudeći se da preteruje. Naslućujem ispod tog preterivanja strah, strah od prekida, strah od sna, strah od mirovanja. Smrti.
Uzbuđenje mi nudi kao jedinu zamenu za strah. Zamenu, koliko ženske usne mogu da zamene vino.

Onaj drugi deo Sadašnjosti, deo protiv mene, radi sve suprotno. Zvuči pomalo dosadno, nekad čak staro, ali često mudro. Nastoji da me umiri, uspori.
Govori mi o Prošlosti, mojoj bivšoj ljubavi, i, začudo, ne brani kada je se, uz vino ili stihove, ponekad setim. Tek ponekad mi nabaci misao o Budućnosti, njenoj mlađoj sestri.
Zna da će morati mlađoj da me preda, kad-tad, jer takav je običaj stariji od nas.
I uvek me rastuži, pokušavajući da mi objasni da je normalno nešto što nije, da ću ja nju ostaviti da bih učio nekakvo hodanje po krugu.
I sva ta priča, pažnja, toplina, mir i nežnost kojima me ušuškava, najviše liči na ljubav. Na celinu. Na krug o kome sve češće priča.
Oba dela mi govore da mi žele dobro; ali svaka to želi na svoj način, način koji je u sadašnjosti teško proceniti.

Iza mene je Prošlost. Loša.
Ne želim da pišem koliko loša.
Ali, ako je zaista bila loša, ko me je izgradio? Ko mi je kičmu ispravio, pogled uspravio, obraze ugrejao, pokazao put?
Pa nešto mozgam: nije ona bila toliko loša koliko nju mlađe sestre zbog zavisti spotiču.
Jer, ona je dug put sa mnom prešla, poznajemo se dobro. Pogledom se, bez reči, razumemo.
Zdravog i celog me onomad predala na čuvanje mlađima, i uz poljubac otišla.
"Znaš da ću se vratiti", rekla je. "Naravno da znam", govorim, a ne znam. Jedino ako ceo vek po krugu hodam.

Jednog dana ću pronaći načina da pomirim tri sestre, tri moje najveće ljubavi.
To podrazumeva da moram biti sa svakom tako dobar, da toliko poverenje zaslužim, da svaku sa njihovim ocem pomirim.
Sa matorim Vremenom.
Tada će ih otac okupiti, približiti, i oko mene zaigrati. A ja već znam šta će matori od mene tada tražiti.
Kad nađem načina da pomirim sestre, postaću gospodar kruga.
Gospodar prstena.