"Vetar diše gde hoće a glas njegov čujes a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide" Jovan 3.8
Linije koje paralelno idu ka beskonačnosti,
svaka svesna druge linije,
ne moraju nikada da se spoje.
One su spojene duhom, aurom, pogledima, mislima.
Ljubavlju. Voljom.
Matematički nemerljivim stvarima.
Telom može svaka od njih biti vezana za nekog drugog,
to neće promeniti ravnotežu.
Ako se nekim čudom desi beskonačnost, neće doneti promenu.
Svakog dana je nešto dobro. Makar iskra, makar tren, makar misao.
Naizgled običan udah.
Osmeh.
Svakoga dana je makar nešto dobro.
Nismo isti.
Vi stvarate zivot. Radjate. Volite. Cekate. Zrtvujete sebe.
To su osobine bogova.
Mi smo prosti, jednostavni, pohlepni, plitki.
Gradimo nezive stvari.
Najblize smo nebu kada odlucimo da branimo i stitimo, kada sebi dodelimo ulogu cuvara. Cuvara bogova.
Ne moze muskarac da napise ono sto ume zena.
Ne moze muskarac da sluzi osecaju.
Muskarac ne oseca duboko.
Tvoji osecaji i ciljevi treba da ostanu tvoji.
Tvom muskarcu ce biti dovoljno ako zatrazis da ih cuva i brani.
Mozemo odbiti svakakve pozive, ali poziv za pomoc muskarac ne odbija.
Kada prihvati poziv, dobija svrhu, smisao, cilj, i postaje branilac necega sto ni sam ne razume.
Spucao sam neke godine, i sada mogu da priznam da nikada nisam razumeo zene.
Voleo? Sada mislim da sam uvek voleo sebe, tu ulogu koju su mi dodelile, da stitim.
Nije muskarac sposoban da voli. Nije sposoban da oseca. Cesto ni da razume.
On je stvoren samo da stiti.
Ne smes ocekivati od njega nista vise.
Ali mu to nikada nemoj uskratiti.
Homeopata daje lek tek posle pola sata razgovora.
Ohrabrujućeg razgovora,
razgovora o svemu što čoveka pritiska.
Razgovora kakav vode ljudi koji se vole.
"Poštuju" je samo eufemizam za "vole".
Posle tog razgovora lekar može da prepiše i čašu mlake vode, delovaće snažno.
Homeopatski lek se ne kupuje, i ne daje: "Na, zini, popij".
Nit prijateljskog razgovora završava u delu mozga koji govori: neko se brine za mene,
nekoga zanimaju detalji o meni,
neko me smatra čovekom,
neko me još voli.
Imam kome da kažem skrivene misli, bez straha od osude.
Prijatelj koji će te saslušati i razumeti,
pitati kako si,
je najveći lekar.
Posle toplih reči, čaša vode je snažan lek.
Neko će to nazvati magijom, sasvim pogrešno.
Nije to magija.
To je samo ljubav.
Šta je svet?
Danas je bol u glavi. Svet je jedan veliki bol u glavi.
Nekad je nedostatak vazduha. Ponekad je ljubav.
Često je ništa. Tada pokušavam da ga napunim, ali on uporno ostaje ništa.
Menja se zajedno sa mnom.
U prirodi coveka je da otkriva, da stvara.
Zato volimo ukrstene reci.
Kada bi dobili resene, ne bi bilo zanimljivo gledati ih.
Neresene su pravi izazov.
Resavanjem covek stvara, pronalazi sakriveno.
Simulira, ali i podstice stvaranje.
I u umetnosti covek ne voli reseno, otkriveno.
Zavrseno.
Voli da istrazuje, otkriva, saznaje.
To ga podseca na ono sto je nekada bio.
Dok slusa Baha, osim muzike koja dolazi, covek moze cuti i svoju, unutrasnju muziku.
Tada stupa u komunikaciju sa sobom, na jeziku bogova.
Moze cuti pretke koji mu teku kroz krvotok.
Njihove zelje, nade, secanja.
Postati svestan sebe i svog mesta.
Banalna muzika ne nudi nista slicno.
Nudi necije plitke probleme i emocije.
Takve kakvi su. Nema nicega iza.
Tabula rasa.
Direrove
"ruke" nekoga podsecaju na tezak rad, nekoga na revolucije, nekoga na
ljubav, nekoga na ostarele roditelje... Pokrecu razmisljanje o onome sto
ruke rade.
Flaj je definisala "filmove sa rupom". To su
naizgled nezavrseni filmovi, koji vas navode da jos dugo razmisljate i
pricate sa sobom da bi smislili kraj.
I taj razgovor sa sobom je trazenje sebe.
Sustina umetnosti je da nije banalna.
Nalazi ono sto nosimo u sebi, duboko sakriveno.
Istina je uvek jednostavna, ali nije banalna.
Istina moze biti sakrivena, kao cvet laticama.
Te latice ne sakrivaju istinu, nego joj daju okvir.
Lepotom privlace samo one koji istinu traze.
I tada, kada neko, privucen lepotom, pridje dovoljno blizu, latice se otvaraju.
Kada pridjemo dovoljno blizu lepoti, dobroti, ljubavi, prisli smo istini.
Hriscani su nasli boga u ljubavi i istini.
Ni lepota ne moze postojati van ljubavi i istine.
Hriscani su pristali da bog umre. Da ga, ponizenog i raspetog, vojnik ubode kopljem u rebra.
I bog je zaista umro. Bio je mrtav tri dana.
Ljubav, istina i lepota su tada nestali.
Ali je pre smrti obecao vaskrsenje.
Svako ko u sebi, ili u porodici, drustvu, pronadje ljubav,
istinu,
lepotu,
na tom mestu je vaskrsao boga.
Obecao je da ce biti u nama.
I da cemo ga u svojim delima naci.
Odrzao je obecanje.
Nije tesko doci do istine. Lepote. Boga.
Nije tesko doci, ali nije ocigledno. Nije banalno.
Nije nam ispred nosa. Sakriveno je.
Moramo se potruditi, traziti u svom delu ljubav.
Tada cemo pronaci.
Umetnost je jezik bogova. Umetnik se trudi da pronadje, otkrije, ali zbog nesavrsenstva poruka ostaje sakrivena.
Muzicko delo treba da asocira, navodi. Ne treba da banalno i bukvalno govori.
Zbog nestrpljenja da postepeno dostize istinu, svet postaje banalan.
I tako postaje suprotnost.
Banalna je danas muzika, knjizevnost, banalno na slikarskim platnima, banalno u arhitekturi, oblacenju,
banalno u pozoristu i na filmu.
A u nama?
Ako mislite da je dobrota skupa,
ako mislite da je kultura skupa,
ako mislite da je znanje skupo,
trebalo bi da probate koliko kosta
neznanje,
nekultura
zlo.
Glup je onaj ko čini glupe stvari - Forest Gamp
Cak je i Isus sa krsta dozivao majku. Falsifikat je da se umiruci obraca
ocu. Svaki covek u velikom bolu doziva majku. To je arhetip, od toga se
ne moze pobeci.
Dobri svakodnevno ćute i trpe udarce.
Uvrede, saplitanja, pljuvanja.
Puni vere čekaju svojih pet minuta.
Trpe.
Nadaju se. Čekaju.
A onda dođe obećano vreme.
Dobri ljudi postanu "vlast".
I umesto da i tih pet minuta budu jednako dobri,
kao što su oduvek bili,
pretvaraju se u dželate.
Zle. Osvetoljubive. Batinaše reketaše.
Želja da isprave nepravdu učinila je da je baš oni stvaraju.
Udaraju. Vređaju. Sapliću.
Koga?
Dobre.
One koji strpljivo čekaju svojih pet minuta.
Manje je zlo trpeti nepravdu nego je činiti.
Da li je trebalo skrenuti kod Albukerkija levo?
