DA ili NE

Anatomija

Pluća.
Otečena, mokra, bolna.
Tako velika a tako slaba.

Diši.

Što je manje vazduha više je vode.

Polako.
Seti se kiše. Oseti miris.
Diši.
Sporije. Neka uđe vazduh.
Neka dođe dokle može.
Neka siđe skroz u vodu.
Diši.

Kako bi valjalo da mogu da dišem vodu.
Tada bi se otvrdnula pluća ponovo širila.
Vazduh je suv i redak, ne može im ništa.
Suši ih kao stari hleb.
Kao morsku zvezdu za suvenir.

Diši.

I ruke.
Izborane, stare.
Sa pegama i čvorovima.
Ruke koje su me držale.

Diši..

Djubretar

-Zdravo gospodine, imate li nesta staro, sto vam ne treba, sto zelite da bacite?
-Imam, prijatelju, vise nego sto mozes da poneses. Samo, razumes li ti u sta se upustas?
-Ne brini gospodine, sta mi treba ja uzmem, a sta je tesko - jednostavno bacim na djubre.

Posle ovog razgovora ostao sam ceo dan sjeban.
Ej, bre, pa on je strucnjak, profesionalac, tresmen ceo zivot, on razume.
Zna da nepotrebne stvari treba baciti.
Sta mi znamo?
Penjuci se uz stepenice civilizacije izgubili smo zdrav razum. Ili smo ga samo zatrpali djubretom. Sigurno je razum tu negde, ispod nekoliko slojeva secanja, krivice, zavisti, briga.
Teglimo na ledjima ogroman teret, tudje stvari, falsifikovana secanja, neucinjena dela, ucinjena dela...
Vremenom se taj teret eksponencijalno uvecava. Jer, svaki komad djubreta za sobom vuce jos djubreta iste vrste.
Iako ispred sebe ne vidimo prepreke, osecamo da zivot postaje jako tezak.
Kada bismo se osvrnuli, videli bismo da nije tezak zbog onoga ispred nas, nego zbog onoga iza nas, djubreta koje vucemo.
Toliko smo zavoleli to djubre, skoro srasli sa njim, da se vise ne vidi jasna granica gde se mi zavrsavamo, a gde djubre pocinje.
Odbacivanje tog djubreta bi znacilo odbacivanje dela sebe.
Nikada ne treba meriti sta tim odbacivanjem gubimo, nego sta dobijamo.
Gubimo starudiju, tegove koji nas koce, kojima smo vremenom zaboravili i svrhu i cilj.
Cak ih ne gubimo skroz, samo ih premestamo na drugu policu, medju secanja. Tu su uvek pri ruci, a ipak bezopasni, jer su oslobodjeni tezine.
A dobijamo sebe. Izujedanog, ali ipak celog, zivog sebe.
Tada mozemo zahvatiti onoliko srece koliko mozemo da ponesemo. Navikli smo da nosimo.
Samo, sreca nije teret, i sto je vise imamo lakse se krecemo. Mozemo je i deliti, opet raste.

Sreca se od djubreta razlikuje samo po tezini. To je ono sto je djubretar sa pocetka teksta pokusao da mi objasni.

Kada sam bio mali zeleo sam da postanem djubretar. Da jednom nogom zakacen na kamion idem od kante do kante, i svi da gledaju i da mi zavide.
Zivot me je odveo na drugu stranu, nisam postao djubretar.
Naizgled.
Kada pogledam ljude, jedino cime se bave je djubre. Zive u djubretu, kupuju djubre, jedu djubre, vole djubre. Serviser, zubar i hirurg ceo radni vek vade djubre, frizer odseca djubre, moler prekriva djubre, lopov prazni djubre, trgovac prodaje djubre.
Vremenom svi postanu zatrpani onim cime se bave.
Naravno,
djubretom.
Tada traze psihologa da im kaze kako da se oslobode tereta, ili makar kako da prestanu da gomilaju.
Ali ne znaju ni psiholozi bas sve.
Treba pitati profesionalca.
Djubretara.
On zna.

Venac od trnja

Sve je marketing. Sve je laz. Jedino sto su ljudi spremni da plate je lepsa laz.
Kada na tom talasu gomila izabere vodju, ocekuje se da vodja nastavi u istom pravcu.
Nece mu biraci zameriti sto nije ispunio ni jednu laz, jer su donekle znali da je laz pa su saucesnici.
Zamerice ako prestane da smislja nove i jos lepse lazi.
To vise nije politika, to je patologija. Ljudi ne zele promenu, ljudi zele obecanja, igara, i hleba kolko za suvo prezivljavanje.
Pravnik koji se dobro snalazi u ovom dvosmislenom zakoniku je veoma angazovan i placen, ili uhapsen.
Onaj koji je dokon, verovatno ne poznaje gradivo.

Ljudi vole vodju. Domacina. Nekoga ko ce na sebe preuzeti sve njihove grehe, i koga ce nesto kasnije razapeti na krst, jer se zivom ne mogu diviti.
Vidis li sebe kao vodju? Imas li venac od trnja? Mesto je dugo upraznjeno jer je dobitak nistavan u odnosu na cenu.

Nisam nikada bio toliko ocajan da postanem politicar. Mada, kako je krenulo, bice i to.
Iako izdaleka to drugacije izgleda, covek ne moze imati decu, nego deca mogu imati njega. Covek moze imati rudnik u kome robija, a deca imaju roba koji za njih radi. Vecina i dece i roditelja nikada ne shvati zbog cega.
A zapitaju se, cesto.

Nigde ne kreci nenaoruzan.
Nosi taj krst koji imas, tvoj je, nece ga niko uzeti.
Tuci njime stoku, i pazi da ne zakacis dobre.
To je tvoje ladno oruzje.

Zakon privlacenja

Zakon privlacenja u 21. veku:
1.Pustis ih da se na tebe naslone
2.onda se izmaknes
3.i kada pocnu da padaju zadrzis ih.
I to je to.
Tvoji su.

Zver se najbolje krije u coveku.
To sto neko ima ljudski oblik ne znaci da ga apriori treba tolerisati. Ne znaci ni da ga treba pustiti blizu.
Zver koja cuci u coveku je najstrasnija, i zato unutra postoji i covek, koji treba da ukroti tu zver u sebi.
Sama zivotinja je samo sitna zvercica, nikada suvise opasna.
Prava zivotinja u sebi nema coveka, zato ga ima spolja, kao gazdu.
Ali ako gazda nije covek nego zver, onda su to dve zveri. Dupli problem.
Moram da dodam: sve cesci problem.
Svet je pun ljudi koji su dozvolili zveri u sebi da vodi. Pitanje je da li su jos uvek ljudi, i koliko su oni uopste ljudi.

Blog ili brlog

-Pisem knjigu.
-Stvarno? O cemu?
-Nisam siguran. Tek sam poceo.
-Koliko "poceo"?
-Paa, za sada imam radni naslov.

Istina je, knjiga se pise u glavi.
Ali ona iz te glave mora izaci, mora se nekako roditi.
Nije moguce bez bola roditi. Cak ni knjigu.
Moguce je pisati reci, smisleno ih slagati i premestati.
Praviti celine.
Onda ce te celine graficar spojiti i ukoriciti.
Graficar je tada napravio knjigu.
Ti si samo slagao reci.

Ne toliko davno retki su pisali, vecina je citala.
Neki su pisali zbog talenta koji ih je na to terao, slavoljubivi su pokusavali da se dokazu, neki su se nadali zaradi. Bilo je i onih koji su zeleli da za dobre koji ce doci sacuvaju stecena znanja.
Ipak, svi su potajno i iskreno prizeljkivali neku vrstu pomirenja sa svetom, katarzu, licni mir.

Neki su samo mutili baru.

95% ljudi je cinilo ukupnu svesnost drustva citajuci mudrosti i saznanja 5% knjizevnika.
Drustvo je bilo poslusna masa koju je trebalo oblikovati.
Usmeravanje drustva je trebalo da odrade pisci.
Posto su novinari uvek glasniji od pisaca, preuzeli su vodjstvo. Za razliku od pisaca koje vodi cilj, ideal kome se ne moze jednoznacno izgovoriti ime, novinarima je cilj profit. Honorar.
Novinar ce prodati najgrdji otrov ako ce od toga ostvariti zaradu.
I to rade. Reklamama i naslovima truju decu pretvarajuci ih u glupu masu. Uspesno, svakodnevno i vredno.
Iskrivljuju sliku sveta pretvarajuci liniju izmedju istine i lazi krivudavom, nazubljenom, isprekidanom.
Negirajuci laz negiraju istinu.
U lazi su drugacija pravila i njih primenjuju i na istinu.
Na kraju skolovanja deci su rekli da znaju SVEee, i da nema vise nicega sto bi se moglo nauciti.
I svi su u to laskanje poverovali. Nauceni su da veruju. Autoritet jednako bezgresan.

Danas samo 5% ljudi cita.
Ostalih 95%, skoro celokupna masa, pise.
Blogove, clanke, pamflete, zatrpava forume, pokrece novine, e-novine, pise knjige, reklame, kritike...

Mediji su laskanjem, a racunari pruzenim alatima, svakog ubedili da je jedinstven, savrsen, neponovljiv i daleko najbolji. I tu dolazi do rascepa u coveku: zasto je pametan a siromasan? Zato su ti nabedjeni pametnjakovici krenuli po svetu da propovedaju svoja znanja. Knjigama, tekstovima, blogovima.
Pesmama, intervjuima, gostovanjima u tv emisijama, politickim tribinama i mitinzima.
Niko vise ne seje kukuruz, niko ne tovi svinje.
Svako ima potrebu da kaze nesto mnogo pametno.
Naravno, onaj ko govori ne zeli da slusa.

Drustvo se potpuno izvrnulo. Sve sto je bilo ludo, glupo i nekorisno, postalo je kul, in, pozitivno.
Sto je vise budala, veci je broj onih koji ih prate.
Nekada glupa gomila je citala da bi postajala pametnija.
Danas gomila ne cita jer ne zeli vecu pamet. 
Danas gomilu cine kompleksasi koji znaju sve.
Ne znaju da je ukupan i.q. gomile manji od i.q.-a najglupljeg pojedinca.
Sve dok ne skupis muda da glasno kazes NE ZNAM, nista neces nauciti.

U nekom trenutku sam shvatio da nisam u dobrom drustvu.

Pocetak islaska iz gomile je isti kao i pocetak svakog drugog stvaranja: "U pocetku bese rec".
Zato ovde pisem sebi. Mozda se, citajuci gluposti, iznerviram i probudim.

Samo budala moze poverovati u sopstvenu laz.
To je sansa koju ne smem propustiti.

Svetlost

Svi smo u tamnom vilajetu.
Bez svetla licimo jedni na druge. Ali nekako naslucujemo da nismo isti.
Ako se pojavi svetlo, neko ce biti ugarak, neko dijamant.
Ako se ne pojavi svetlost, sta gubimo?

Ne boj se za krila, moja je svetlost hladna, ne moze te oprljiti.
Fali joj deo spektra, onaj koji nosi toplotu.
Ne zalim se, osvetljava put i pokazuje prepreke.

..........................................
To samo ja posustajem, stize me umor.
Budno sanjanje ne mozes uraditi danju.
Doneti odluku dok racio spava mozes samo nocu.
Nekaznjeno dodirnuti granicu mozes samo nocu.
Dan se moze ljutiti zbog odluka donetih nocu... do sledece noci, kada ce svi gresi po ko zna koji put biti i oprosteni i ponovljeni.
Noc ima vecu gustinu, da bi lakse plivali, da bi se odvojili od dna.
Ne moze se stalno voleti, ali se u noci moze uzivati.
Mozda je zato i napravljena?
Ko zna.