Stotine hiljada ukradene dece javlja se iz inostranstva.
Njih je ukrala Kanada, Australija, Amerika, Norveška.
Austrija i Francuska.
Većina ukradene dece su danas odrasli ljudi.
Ovde su ostavili sve ono od čega su bežali.
Ukradeni tamo rade, žive, otplaćuju kredite.
Pokušavaju da nauče svoju decu da ne mrze.
Žive ni ne shvatajući da su ukradeni.
Šalju novce i poklone rodbini, i to sve ređe.
Jer, i od njih su pobegli.
Ne od nemaštine. Ne od rata.
Pobegli su od kockastih glava.
Zato se nikada neće vratiti.
Meduza je gladna.
Onaj ko zivi na ivici biva brzo pojeden.
Svesni i budni su jestivi. Oni uvek traze vise.
Onaj ko zivi u mraku i memli, zivece. Samo, da li je truljenje zivot?
Tog devetog marta smo doneli svoje snove na Trg.
Slicne snove. Svi smo sanjali otvorene granice, otvorene fakultete, otvorene fabrike, otvorene restorane.
Sanjali smo zatvorene "ove koji su danas na vlasti", secikese, idiote, moralne nakaze, naoruzane majmune, stoku iza saltera, svinje sa kravatama. Ni tada nisu bili jestivi, jednom otrovni uvek otrovni.
"Banda crveno-crna", tako su ih zvali.
Pozvao nas je onaj koji se ne boji. Tako smo govorili dok smo citali njegova dela.
Sada znamo da to uopste nisu bila nikakva dela, nego prazne reci.
Kako smo dobri i naivni bili.
Jebote koji smo mi bili autsajderi, nesvesni, iskreni, puni ideja, ljubavi, ljudske dobrote.
Da, tacno je, hteli smo da srusimo.
Da srusimo zidove kojima su nas iznutra ogradili. Mogli smo, malter je jos bio svez.
Da presecemo bodljikavu zicu kojom su nas opkolili i poceli da stezu.
Da pruzimo pune ruke i istoku i zapadu.
Jer praznu ruku pruza prosjak, kao danas.
Punu ruku pruza Domacin.
Mi smo deca kraljeva, plava krv Arkone.
Krenuli smo na barikade. Na najjace utvrdjenje. Goloruki, sa snovima, nadom, pesmom i pozivima na savez.
Nismo znali kako se to radi. Pevali smo, drali se ko magarci, nadali se boljem.
"Oni koji su danas na vlasti" su naredili policiji da puca u svoj narod.
Izbrojali su tog dana ukupno dve zrtve.
(Tako su kasnije i glasove brojali.)
Stotinu hiljada poginulih u narednim ratovima su direktna posledica naseg neuspeha.
Izdaje.
Neuspeh je bio nas, ali je izdaja bila njihova. Gusenjem pobune "banda crvena" je sacuvala zidove tamnice i bodljikavu zicu kojom su opkolili gradjane.
Idioti su oduvek bili medju nama, ali se nikada nisu priblizili vlasti. Do tog dana.
Zapaljeni tenkovi i prevrnuta borna kola su vec sutradan pokazali sta nas ceka.
Kroz polomljene prozore picerije Beograd gledali smo svoju buducnost.
Zapaljene tenkove, prevrnuta borna kola.
Rat.
Sutra cemo ponovo doci na Trg. Policajci koje Mi predobro placamo ce nas opkoliti, i sa isukanim pendrecima pokazati gde nam je mesto.
"Onaj koji se ne boji", onaj cija smo dela citali, iz fotelje ce narediti policiji da nas otera.
Naredice policiji da nas promeni.
Naredice policiji da nas nema.
Naredice policiji!
"Banda crvena" ce jednako kao tadasnja crvena burzoazija ispijati sampanjac secajuci se da su pobedili.
Pobedili su u borbi protiv mladosti.
Pobedili su u borbi protiv svojih gradjana.
Pobedili su u borbi protiv Srbije.
Pobedili su!
Srbija je u borbi protiv "bande crvene" porazena.
Banda je pobedila.
Srbija je izgubila.
U svoj narod samo zlotvor puca!
Nek im je vruc pakao!
Nekada sam govorio da cu se jednoga dana hvaliti sinu da sam nosilac spomenice '91.
Danas od sramote ne smem u ogledalo da pogledam.
Ako. Neka.
Ludi Srbi se jos uvek mole bogu pravde.
Ludi smo.
Zar?
Sanjao sam da ponovo sanjam.
Da opet zelim. Da jos trazim.
Sanjao sam da u snu sirim ruke,
da cekam kisu.
Moze li se sanjati u snu?
Moze li se uzivati u osecaju?
Moze li se uvek voleti kao prvi put?
Voleti sve kao svoje?
Biti kao oblak sto nestaje i dolazi.
Sacuvati miris pokisle borovine.
Moze li covek biti vlasnik?
Imati pravo na boje, osmeh, dodir, talase?
Makar u snu.
Jedno znam:
Ne moze se posedovati ljubav.
Moze se voleti.
Davati.
Ne posedovati.
Najvise ima onaj ko najvise daje.
A najmanje? Ko ima najmanje?
Uvek onaj ko najvise zeli.
Neko stvara, neko otima, neko kupuje, neko krade...
Neko samo zeli.
To je oblik postojanja.
Nacin povezanosti sa svetom.
Oblik ljubavi.
Neko je došao iz svetlosti.
Neko je došao iz tame.
Sve posle dolaska jeste čudo. Život.
Treba se vratiti u svetlost.
Postati joj prijatelj.
Ulaznica je osmeh.
Zagrljaj. Topla reč.
Činjenje dobrog.
To je jedino čemu život uči.
Radost je smisao.
"Baci hleb svoj povrh vode, jer ćeš ga naći posle vremena."
Toliko je jednostavno da je teško poverovati.
"Čast nam niko ne može oduzeti. Sve ostalo nije naše." Jovan Dučić
Što je više časti u čoveku, manje svega ostalog mu je potrebno za život.
Da li važi i obrnuto?
Ono što nam je ne toliko davno bilo dovoljno, zabavno, korisno, znacajno,
postalo je obično i plitko, naivno i dosadno.
Te obične i plitke stvari se nisu promenile. Samo su izgubile na značaju. Nekih se danas stidimo, čak gadimo.
Optimisti pričaju kako su se vremena promenila.
Pesimisti govore da su se ljudi promenili.
Šta su nekada, u vremenima kada je čast nešto vredela, govorili optimisti? A šta pesimisti?
Da li su takve besmislene titule mogle postojati u isto vreme kada i čast?
Da li su pesimizam i optimizam zamena za čast?
Umetnost je tek trenutak stvaranja. Trenutak materijalizacije zelje. U tom smislu je i poljubac umetnost.
Sve posle trenutka stvaranja je prizemna trgovina, predaja, poraz.
Stvarati umetnost za prodaju je svojevrsna podvala: umetnost je stvaranje a ne stvoreno.
Prodaja dela nije prodaja umetnosti, nego tek njene slike, kopije, predstave, slutnje... zelje.
Galerije pretvaraju lepotu u robu.
Kinezi su
izmislili eksploziv ali ga nikada nisu razvili za rat. Barut je
korisniji da se zaplase zli demoni, da se deca raduju, da vazduh
zamirise na opasnost.
Sve sto je stvoreno iz bilo cega materijalnog, nije stvaranje.
Samo ono sto je izvuceno iz haosa, iz tog nepresusnog bunara, iz mesavine svih svetova, samo se to moze nazvati stvaranjem.
Haos sadrzi sve. I dobro i lose, i zlo i lepo.
Uronivsi zelju u haos, kao magnet u rudu, stvaralac bira. U zelji je sakrivena namera.
Namera iz haosa izvlaci sve sto je zelja privukla.
To je trenutak stvaranja. Smisao postojanja svetova.
Prvo je bio haos.
Beskonacni izvor, nepresusni potencijal.
Haos je tada odlucio da stvori zelju/eros.
Ali,
jos uvek postoji haos. Nikada zaista nije nestao.
Naopako sam napravljen.
Na brzinu, nepazljivo.
Sklepan od nespojivih delova: srca i mozga.
Bas kao u ratu stvorena zemlja.
Vek bez mira.
Na nogama stvaram.
Budan sanjam.
