Reinkarnacija je realnost.
Ne umem da imenujem ono što vredi. Često pomislim da je to želja, ali shvatim ponekad da je ona samo potrebna, ali nije dovoljna.
Kad god sam pravio planove, neko se odozgo smejao. Nisu planovi za smrtnog čoveka. Zato sam sada dozvolio sebi da plutam i posmatram.
Možda ću već u sledećem životu početi da stvaram, ne znam.
Prošla inkarnacija se završila pre 7-8 godina. Do tada je u meni živeo sebični samoživi stvor, zbog koga me, sa punim pravom, i danas mrze.
Nije bio sposoban da stvara, nego samo da zgrće. Nije bio sposoban ni da mrzi, ni da voli.Od stalnog zgrtanja se ugušio i tako napravio mesto meni.
A samo deceniju pre njega u meni je živela jedna budala. Sa potencijalom, ali bez zrnca svesti o svom mestu u svetu.
Reinkarnacija je realnost.
Ono što je sigurno je da svaka nova inkarnacija, svako novo rođenje, svaka velika promena, donosi više svesti. Ta nas svest otežava i usporava, što opet donosi još svesti.
Kada sretnete svesnog čoveka, možete se kladiti da je već živeo.
Svestan čovek uvek traži mudrost, jer čista svest boli. Otud ja obilazim blogove. Nalazim veliku mudrost u miru, u odlukama koje se na kraju uvek pretvore u pitanja.
Ta mudrost čini da svest manje boli. Mudrost je anestezija, jednako kao glupost, ali nju tek retki umeju da koriste.
Ako umeš da uskladiš život sa svojim potrebama i društveno očekivanim obavezama, onda je tvoja duša prostrana kao nebo, i može da primi sve tvoje inkarnacije zajedno. To znači da se likovi u tebi međusobno ne ubijaju, nego čak slažu.
Mi sa sitnom i skučenom dušom uvek živimo jednu po jednu inkarnaciju. Da bi postali neko, moramo prvo prestati da budemo ono što smo bili. To prestajanje, ta smrt, menja malog čoveka.
U ovoj inkarnaciji sam najmanje budala. U prošlom životu sam živeo ne koristeći mozak, čak pokušavajući da ga sagorim.
Čovek je bog koji stvara sebe, malog čoveka. Ako stvoreni čovek dostigne stvaraoca u sebi, postaće večan.
Ali, da li je to ono što želi?
Da li je potrebna večnost da bi bio srećan?
Tvoja odluka je tvoja osuda; tvoje rešetke, koje oko sebe ređaš, su tvoja kazna i tvoja nagrada.
Tvoj život.
Ne žuri.
Ne donosi odluke.
Polako.
Čini male stvari.
Male.
Poklone.
Znake pažnje.
Osmehe.
Poglede.
Mnogo više od toga ne možeš,
ali ne odustaj.
Čini svoje.
Zvoni, šalji, odnesi, ukradi.
Nažvrljaj.
Poljubi sa povodom.
Nadaj se. Poželi jako.
Znaće da je od tebe.
I kada grudva slomi prozor,
i kada na vratima čokolada,
kada pogleda
znaće da si ti
neko ko uvek voli.
Ko voli bilo kakve ljude, nikada nije zaista tužan.
Zato što je sposoban da voli.
Snaga ne povređuje nego štiti.
Ljubav ne povređuje nego hrani.
Glupost povređuje.
Ako sebi uskratiš ljubav, ostalo ti neće biti važno.
Ako sebi dozvoliš ljubav, sve ostalo će biti dobro.
Ali ako sebi dozvoliš ljubav, ne smeš da odbaciš sve ostalo. Ne smeš da odbaciš realnost, strahove, nade, zimu, ravnodušnost, mržnju... Sva sranja uz ljubav dobiju smisao. Zato sranja ne treba odbacivati.
Posao je svakodnevno izbegavanje zivota.
Zbog straha.
Isto kao jos sedam milijardi dusa,
propustamo stotinu ciljeva,
smisljajuci los izgovor da je samo jedan pravi.
Cilj nije van tebe. Cilj si ti.
Ostatak sveta ce se prilagoditi tebi tek kad prestanes da se plasis sveta.
Ne pretendujem da sam u pravu.
Ne pretendujem na istinu.
Mnogo toga ne vidim, jos vise ne umem.
Ovo je samo moje vidjenje.
Svaki covek vidi sebe.
Pitaj srecnog coveka da te opise, reci ce da si srecan.
Pitaj uplasenog, pitace te cega se plasis.
Pitaj glupog, smejace se tvojoj gluposti.
Pitaj nacitanog, divice se tvojoj elokvenciji.
Pitaj bildera, divice se tvojoj figuri.
Nikako me ne vredja.
Samo, iz ovog mog ugla nalazim da smo svi slicni.
Zato dobre guram, da se trgnu, odbace strah i prihvate zivot.
Na taj nacin i sebe hrabrim.
Govore psiholozi da mi ne uspevamo, do duboke starosti ili cak smrti, da pronadjemo sebe.
Zato sto ni ne trazimo sebe.
Trazimo Staniju, Pink, Ferari, vesti, selebriti traceve, muziku, anesteziju. I u tom trazenju nam prodje zivot.
Ovde zive samo uplaseni ljudi koji glume nekog drugog.
"Kad bogat poludi nazivaju ga umetnikom, ekscentrikom, boemom,
a kad siromah poludi gledaju ga kao budalu."
Preko sedam hiljada godina gradimo svet na temelju tri osnovna pravila.
Pravila koja zovemo zdrav razum.
1. A je A, B je B.
2. A nije B i B nije A.
3. ili A, ili B.
Na tim postulatima smo sagradili SVE sto nije bog stvorio: zakone, ponasanja, logiku, drzave...
Koliko god cudna i nerazumna ideja bila, ako zadovoljava ova tri pravila, ona je realna.
Ljudi ignorisu staro, osnovno, izvorno pravilo, i u suprotnosti sa tim pravilom donose odluke.
Takve odluke mozda vaze u nekom od paralelnih svetova, ali se ovde ne mogu zvati realnost.
Ako odbacis svet, sa sve njegovim ogranicenjima i nesavrsenostima, ostajes sam. A to je poslednje sto zelis.
Ne odbacuj svet. Prihvati ga i onda menjaj.
Kada neko ima previse ljubavi, ne moze dati visak. To sa ljubavlju ne sledi matematicke zakone.
Onome ko ima previse ljubavi treba dati jos ljubavi, necije ljubavi, da bi se ta ljubav materijalizovala izmedju njih.
Nije najveca stvar dati ljubav. Najveca stvar je naci onoga kome je potrebna. Onoga ko ce umeti da je prihvati.
Dajte svoje srce onome ko zna sta ce sa njim.
Nekako.
Ne znam zasto, mislim da kada se dva tela dodirnu, duse prodju jedna kroz drugu.
I kada se vrate nazad, u svoja tela, vise nisu iste. U svakoj ostaje secanje, deo one druge duse.
Deo koji zeli da postane ceo.
Tako.
Ali ako dodirnes puno tela, proci ces kroz puno dusa.
Svaka ce kod tebe traziti deo sebe.
Ti ces u mnogima traziti deo.
Takva je dusa.
Zato treba dodirivati samo dobre, one kojima zelimo dati deo.
U drugima ljudi vole svoju zelju, svoje misli, asocijacije, svoj san.
Kako je to velika sreca, voleti svoj san.
