Raj i pakao

Znate li kako izgleda raj?
Raj je kada niko nista ne ocekuje od vas. Niste optereceni ni obavezama ni brigama.


Pakao je to isto.

Hakim Bej

"Stvari su ono sto jesu samoniklo... sve je prirodno... sve je u kretanju kao da postoji Istinski Gospod koji ih pokrece - ali ako potrazimo dokaz za ovog gospoda ne uspevamo da nadjemo ni jedan."
(Kuo Hsijang)
- Bez poznanja tame (telesnog znanja) ne moze postojati znanje svetlosti (gnoza). Dva znanja nisu samo komplementarna: naprotiv, identicna su, poput iste note odsvirane u razlicitim oktavama. Tonovi koji su u sukobu mogu da cine harmoniju ("haos je suma svih poredaka").
Maskirani, ritualizovani, realizovani kao umetnost, termini preuzimaju svoju tamnu lepotu, svoju "Crnu Svetlost".
Umesto ubistvo kazite lov; umesto rat recite buntovnistvo, ne revolucije klasa i moci, nego vecnog buntovnika, mracnog koji otkriva svetlost. Umesto pohlepa recite zudnja, nesavladiva zelja, luda ljubav. A onda umesto gladi, sto je neka vrsta sakacenja, govorite o celosti, obilju, velikodusnosti sopstva koje se spiralno krece prema spolja, prema Drugom.
Bez ovog plesa maski nista nece biti stvoreno. U najstarijoj mitologiji Eros je prvorodjeni Haosa. Eros, onaj divlji koji ukrocuje, predstavlja vrata kroz koja se umetnik vraca u Haos, jedno, i potom ponovo vraca, vraca se iznova noseci jedan od obrazaca lepote.
Umetnik, lovac, ratnik, onaj koji je strastan i uravnotezen, i pohlepan i nesebican do krajnjih granica.
Moramo se spasti od svih spasenja koja nas spasavaju od nas samih, od nase animalnosti koja je takodje i nasa anima, sama nasa zivotna sila, kao sto je i nas animus, nase samo-omocavanje, koje se cak moze ispoljiti kao bes i pohlepa.
Vavilon nam je rekao da je nase telo prljavo, sa obecanjem spasenja on nas je porobio. Divljina je raj, cak i sada.
Nijedna slobodna licnost nece umreti zbog tudjeg bogacenja.
Glad stupa u postojanje samo sa civilizacijom spasitelja, svestenika-kraljeva: zar nije Josif bio taj koji je ucio faraona da spekulise zitom i, indirektno, zivotima?
Nasuprot ovome, umetnik poseduje ples maski, totalnu radikalizaciju jezika, invenciju "Poetskog Terorizma", koji ce udariti, ne na ziva bica nego na maligne ideje, povaditi eksere iz poklopca na sanduku nasih zelja. Arhitektura gusenja i paralize bice dignuta u vazduh samo nasim potpunim slavljenjem svega -
cak i tame.

Znanje, istina, dobrota

Mali ljudi pokusavaju da se domognu znanja.
Trose svoje vreme, jedini kapital kojim raspolazu, pokusavajuci da se domognu znanja.
Znaju li zasto? Ne znaju, naravno. Ocekuju da ce im znanje, koje ce mozda pronaci, dati odgovor.
Tako trce kroz zivot, pretvarajuci svoje vreme u nevreme, sireci nesrecu i trazeci ono u sta nikada nisu iskreno poverovali.
Vaspitanje gusi decu da sto pre odrastu, da sto pre prestanu da budu mladi, i da postanu dobri tragaci za znanjem, sto vise nalik odraslim izgubljenim tragacima. U tome je sva ironija: da bi tragac nesto pronasao, on prvi ne sme biti izgubljen. Izgubljen tragac je lovina.
Jedu zdravo, spavaju zdravo, zive zdravo, da bi kupili vise vremena za trazenje znanja. Odrekli su se mladosti da bi produzili svoju starost, traganje.
Tek retkima pozna starost donese spoznaju, istinu da je jedino vredno u zivotu sam zivot, upravo ono cega su se jos u mladosti odrekli. Ali tada je kasno, jer povratka u mladost nema.
Cak ni takva spoznaja nije znanje vredno divljenja.
Tek retki zive, ismejani od okoline, izopsteni iz drustva, obelezeni i spoticani. Tragaci za njih govore da su slabi, neuspesni, da su van realnosti, van sveta, van istine.
Kao da "vecina" ima monopol nad istinom.
I dok nesrecna vecina trosi mladost i svoje prazne zivote na trazenje znanja, retki prepoznaju da je istina veca od znanja. I umesto da prihvate tu sasvim obicnu istinu koju vide, istinu koju osecaju, koja je jednako u njima kao i oko njih, oni postaju tragaci za nekom "vecom" istinom. Veruju da se razlikuju od tragaca za znanjem, jer je njihov cilj -istina- daleko skuplji i vredniji od znanja.
Veruju da je istina koju traze nepromenljiva. Ali onog trenutka kada su se usudili da "veruju", odrekli su se istine. Izgubili su cilj.
Zivoti im prolaze, a oni ne nalaze ono sto traze. Postaju ljuti, ogorceni, pocinju da mrze, i spremni su da svakoga ko je jednako neuspesan, svakoga ko je nalik njima, razapnu na krst.
Da ubiju.
Na kraju i sebe. Ubistvo se uvek zavrsava samoubistvom.
I dok jedni sire svoju nesrecu i skracuju deci mladost trezeci znanje, drugi ubijaju u ime istine. "Jer istina je iznad znanja, i trazi zrtve", govore dok peglaju uniforme.
Niko ih ne moze osuditi surovije nego sto su oni sebe osudili: na mrznju, na promasene zivote, nesrecnu decu...
Nikada Zemljom nece hodati ni bog ni djavo koji moze izreci strasniju osudu.
Dostici znanje ili istinu moze samo onaj ko u sebi ima dobrotu,
onaj ko nije dovoljno star da bi se dobrote odrekao:
Dete.
Kada covek u sebi ima dobrotu, sve sto spoznaje dobrotom meri. Tada i znanje i istina izgledaju obicni, mali, ali potrebni i korisni. Dobar ih prihvata takve, male, obicne, i bez velikih reci, ceremonija, mistifikovanja i slavljenja, nosi ih u sebi.
Dobrota pomesana sa istinom i znanjem nudi svrhu, smisao, cilj. Nudi razlog i put.
Dobrota je vezivo koje spaja coveka sa istinom i znanjem. Samo dobar covek moze spoznati.
Znanje jeste vredno, istina je verovatno najvisa tacka u svemiru, ali dobrota uopste nije sa ovoga sveta, iz ove dimenzije.
Njena prapostojbina je tamo odakle svi dolazimo, i cemu se svi kad-tad vracamo.
Dosli smo ovde u tolikom broju da bi doneli po parce dobrote iz svoje prapostojbine. Dobrote koja ce oziveti ovu planetu.
Ne u dzepovima, bez dzepova se radjamo, nego u decjim srcima. Kako rastemo, rastu srca i u njima dobrota.
Jedino sto je zajednicko svim ljudima je dobrota koju nose u sebi. Svi je razlicito sakrivaju, ali je svi imaju jednaku.
U staroj prici o silasku iz Edena govori se o drvetu znanja, legendi o padu. Dobrota se ne pominje, iako je legenda njome pisana. Matori je, da bi ugodio svojoj deci, ceo svoj vrt, sa svim zivim stvorovima, premestio na Zemlju, donoseci dobro i svojoj deci i svemu stvorenom.
Tu dobrotu, taj svadbeni poklon od Matorog, cuvamo do danasnjih dana. Duze od vatre.

Hrabrost

Sta nam to, pored ociju, nedostaje da bismo videli?

Ovca

Kada gladni vuk utrci u stado ovaca, jedino sto svaka ovca zeli je da sto kasnije dodje na red.
Nikakva pobuna, otpor, cak ni blejanje, ne dolazi u obzir.
Vuk odvaja jednu po jednu, i do jutra su sve ovce zaklane. Da li je poslednja ovca, dok joj je vuk zubima grizao vrat, razmisljala o tome kako je srecnija od drugih ovaca, nikada necemo saznati.

Kada strsljen, privucen mirisom meda, provali u kosnicu, sve pcele krenu ka njemu. Naizgled bezumno napadaju, gurajuci se koja ce pre, ubadaju ga zaokama i uz par poslednjih trzaja krilima padaju. Posle samo nekoliko minuta, dno kosnice je, kao najdeblji tepih, prekriveno hiljadama malih tela. Iako otporan na pcelinji otrov, strsljen uboden hiljadu puta pada medju bezivotne pcele. Tada kosnica nastavlja da zivi, oslabljena, ali sa voljom i ciljem, kolektivno svesna svoje svrhe.

Neki narodi se organizuju kao pcele, a neki kao ovce.
U trenutku opasnosti ovce razmisljaju o sreci.
U trenutku opasnosti pcele razmisljaju o opasnsti.
Biti ovca je izbor. Biti pcela je izbor.
Covek je samo skup sopstvenih izbora.

Psihopata

Kada nekome ucinis nazao,

Ili vidis coveka u nevolji,

Mozes osetiti tugu, nemoc, bes. Mozes osetiti srecu i lagati sebe da si srecan jer nisi na njegovom mestu.

Mozes osetiti glad, strah, ishalucinirati mirise i boje, pozeleti da pridjes… Da pomognes.  
Ili da zgazis.

To samo znaci da si covek, iznutra topao, ziv i pun sokova. Nalik svom dedi, Adamu, prvom smrtnom coveku, bozjem najboljem crtezu na zemlji nacrtanom.
Zapisano je da je matori tada crtao sebe.

Ali, ako si povredio, udario, uvredio, i nista od ovoga ne osecas, robot si. Robot stvoren od srafova, bez umeca da ista promeni, bez izgleda da u srafove uvede ljudski ritam i ljudsku toplinu, nemir, zelju. 

Osudjen - vecan kao svaka reciklirajuca sprava - bez nade da ces ikada postati nesto osim toga.

A mozda uopste nisi rodjen kao robot, nego si se srafovima hranio i u glavu ih gurao, i jednoga dana samo prestao da budes covek. Nikada zaista nisi postao pravi robot, nalik osudjenicima kojima si okruzen, kojima sluzis. 

Oni to znaju.