Kopča

Ne treba čekati da te svet ispljune, da te izbaci iz sebe kao svarenog parazita i poklopi kamenom.
Umesto toga, treba se odreći sveta. Malo po malo, ne sme naglo, i ispašćeš iz njega bez porođajnih bolova, oslobođen tereta, ne osetivši.
Obiđeš fabriku mesnih prerađevina, izokola, izdaleka, i trajno izgubiš želju da ikada više zagrizeš.
Nabaviš dioptriju i počneš da čitaš sitna slova. Prestaneš da kupuješ namirnice koje sadrže crve. Zatim naučiš nešto o aditivima, i pitaš se zašto bi iko normalan takve stvari dodavao u hranu. Ključna reč je "normalan".
Ne skidajući dioptriju pročitaš sastav šampona, sapuna, nađeš azbest u pasti za zube, puderu za bebe, i zaključiš da su u šamponu polufabrikati nekoliko bojnih otrova.
Odeš u mesaru, ljubazan prodavac kaže: još je toplo, jutros smo klali. Prestaneš da kupuješ meso.
Odeš na pijacu po voće i povrće, tek uveče shvatiš da svetli pod UV lampom.
Kupiš bademe, spakuju ti koštice od kajsija, gram badema gram zlata.
Pređeš na mleko, zatim izguglaš da mleko daje krava kojoj ubiju tele.
Brašno, hleb, pa to je rešenje. Na sastavu piše da je dodat dondon aditiv: dolazi iz Kine i pravi se kuvanjem kose, dlaka i noktiju.
Nabereš maslačak, onda u korpi nađeš uginule pčele koje su ga jele.
Otvoriš sajt ekologije, piše da kad uključiš samo sijalicu i tv, sagoriš tonu uglja dnevno.
Sretneš popa, pitaš u šta smo se to pretvorili, on kaže: doći ću u nedelju da ti okadim, spremi pesetevra i kilo rakije (pesetevra je u biranim krugovima odavno jedna reč).
Posao koji radiš prvi put sagledavaš izdaleka i neopozivo zaključuješ da doprinosi patnji u svetu.
Druženje je spas. Ne uz sok, odavno u njemu nema voća, pa zato uz pivo. Ali u pivo se, umesto ječma, melje kukuruzna krupica, od onog žutog hibrida od kojeg deca imaju alergije. Neka, ne treba, rakiju ću.
Razgovor je u doba efikasnosti dobio svrhu: ako nemaš da mi daš položaj, pare, preporuku, nije problem, možeš da mi budeš žirant.
Počneš da piješ sam. Pronađe te pesma, tražiš ponovo - plati ili ćemo najglasnije da drndamo nešto suprotno.
I tako se, korak po korak, odluka po odluka, saznanje po saznanje, kidaš veze i odričeš jednog po jednog dela sveta.
Možda ne sveta nego civilizacije, ali civilizacija je zarobila svet. Dobar svet više nema šta da ponudi, pruži, da pokloni, neki čist izvor ili prerodio vrt; možda bi se našlo gde, ali je teško naći kome.
Zato će, iako mu to nije priroda, da se strese kao pokislo kuče. Ja ču tada biti daleko, na sigurnom.

https://youtu.be/WFxDOV6IwHk

Ekstropija

Ne možeš shvatiti ljubav, možeš samo osetiti.

Nikada nečiju prema tebi.
Možeš osetiti samo svoju ljubav. Prema nekome ili nečemu.

Čovek je sam.
Osim kad voli.

https://youtu.be/rWMtZ_v2imw

Космос 2553

Uzrok, suština i koren civilizacije je pohlepa. Potreba da se uzme nepotrebno, a nepotrebno je uvek tuđe.
Adam i Eva su bili neumereni. Rečeno im je: uzmite sve, osim drveta koje nije vaše.
I danas nas iz izloga i ekrana nagovaraju: budi ti bog, ma pusti boga i budi ti bog.
Posledica su ratovi - baš svi, vekovima unazad, se svode na borbu elita protiv sopstvenih masa.

Čovek nema vlast nad drugim čovekom, niti je želi. Onaj ko želi nema vlast nad sobom.

Izdaleka gledano, čovek stvara državu jer teži uređenoj strukturi. A istina je da teži rajskom vrtu.
Država, kao ljudska tvorevina, je suprotna raju. U njoj mali čovek uvodi pravila i zakone koje bog nije imao, pa će ih narediti i disciplinovano sprovesti. Tako čovek staje na mesto boga i gubi potrebu da ga traži.
Slobodan je, i to je nepodnošljivo.
Zato traži đavola. U svemu oko sebe, ne tako često i u sebi, traži i prepoznaje loše, negativno, zlo, opasnost, pogrešnu stranu... Đavola.
Naravno da pronalazi. I bog i đavo su u svemu, dovoljno ih je potražiti.
Knjige kažu da je smisao života traženje boga,
ali su mediji jači, nagovaraju na traženje suprotnog.

Novi sinonim za gubljenje kontrole: Kosmos2553.

https://youtu.be/ySzmPrm5Urw

Optimizam

Način života proizvodi mišljenje. Ne postoji mišljenje odvojeno od vulgarnog života. Različita mišljenja, vrednosti i stavovi, proizvod su  različitih načina života.
Ko živi udobno ima različite stavove, želje, težnje, sistem vrednosti i namere, od onoga ko je u lancima.

Ako nešto možeš da dokažeš glupošću, nemoj ni da tražiš drugi razlog.

Optimizam je kukavičluk.

https://youtu.be/UdsGYlMuubs?list=LL

Sveća na vetru

Približio sam se vatri samo koliko sam umeo, koliko je bilo snage, i koliko je nedostajalo hrabrosti.
Biti blizu vatre je delo stvaranja, životni uspeh, i mora se zaslužiti. Živeo sam da zagrlim taj izvor toplote, vatru, zrak, ali znam da bih ga, čak i blagim dodirom, ugasio.
Nisam imao gorivo za tu vatru. Davao sam jedino što sam imao: vazduh, razgorevajući plamen, naravno da bih sebe ogrejao.
I svetlo sam dobio; ogrejan i osušen sam počeo da vidim, raspoznajem oblike, ponekad i boje.

A vatra? Šta je imala od moje blizine? Otrovnu nadu da može kročiti na ostrvo i postati Petko. Ili makar Eho. Kome je vatra Eho?
Ogrejati brodolomnika je delo ljubavi.
https://youtu.be/Iq_TXFpG4c4

Petrodolar

Da nije uveden bretonvudski sistem, petrodolar, Amerika bi 1974. morala da proglasi bankrot. 
Svet se, kako izgleda, danas nalazi u istoj tački.

Svet je u ratu za vrednosti. Potrebno je globalno ustanoviti šta je zajednička vrednost. Stvarna vrednost.

Nafta jeste stvarna vrednost. Možeš se ogrejati ili je sipati u traktor. Problem je što je nepraktična za razmenu, i još veći što je u rukama ljudi sa kojima nije lak dogovor. Osim toga, vrednost korišćenjem nestaje, a ideja je da ide iz ruke u ruku.

Zlato je vrednost? Kome je stvarno potrebno? Kada bi berze metala rekle: ide rat, i treba nam olovo, zlato je neupotrebljivo, zlato bi izgubilo vrednost.

Dolar? Parče naštampanog papira, kao crtež iz slikovnice ili knjige. Stranica iz knjige može nekoga naučiti kada se sadi krompir, kako se pravi staklo, dinamit, čelik... iz dolara se ništa vredno ne može pročitati.

Šta je onda zamenska vrednost? Šta je novac?
Ono što se ljudi dogovore.
Mogu da se dogovore da su školjke novac. Markice za pisma. Razglednice iz Tunisa. Nalepnica sa flaše kokakole. Kilo žita. 
Štagod. I to će biti novac.
Evropljani su za bižuteriju i šarene stakliće kupovali čitave države. Dogovorili su se da je to novac, i da upravo toliko vredi.

Koje su posledice u društvu i državi posle proglašenja bankrota?
Prvi zakon ekonomije je: jedeš koliko zaradiš.
Možeš da jedeš više, ali tada prestaješ da budeš građanin i postaješ rob. Prvo duga, kasnije poverioca.
Trougao dužnik-poverilac-uterivač radi. Prilično je jednostavan. I bizaran.

Drugi zakon ekonomije je da je inflacija najefikasniji način da država otme novac od svojih građana.

https://youtu.be/lUjf514uSmo

Ljudi misle da se SSSR raspao u hladnom ratu.
Nije se raspao. Transformisao se u efikasnu državu, Rusijsku Federaciju. Odbacio je balast: pokrajine sa neruskim stanovništvom, energetske vampire - one koji troše više nego što stvaraju. Postala je efikasna država, i "great again" ušla u 21. vek.
Šta će Amerika ovih dana odbaciti kao balast?

https://youtu.be/TGIvO4eh190

Nacija je politički pojam. Ljudska kreacija.
Kamiondžije svih zemalja se mogu dogovoriti i proglasiti naciju kamiondžija.
Legalno, legitimno, pravno validno, obavezujuće, priznato.
To je nacija. Nju stvaraju loši ljudi.
Narod nije nacija. Narod je stvoren od bogova. Samo bogovi mogu uništiti narod.

Nova normalnost

Postoje padovi posle kojih ne želiš da ustaneš. Svesno, namerno, razumno. Nema svrhe, nema potrebe, nema razloga.
Gotovo je, slomilo se.
A onda, iz do tada tihog dela bića, stigne komanda: gledam te sa strane, ličiš na idiota, ispravi se, uspravi se, nacrtaj uvežbani osmeh i napravi korak. Odmah!
Nemoj se vaditi da ne možeš jer znam da možeš.
Odglumi. Uživi se u ulogu, tekst ionako znaš. Glumi sebe nekada. Sva je prilika da će gluma biti bolja od prethodne spontanosti, poraza, lutanja. Lako je glumiti nekoga ko luta.
Glumljenje života ne produžava nesreću, ne produžava ni život, samo ih stavlja u mirovanje. Odglumljena osećanja neće donositi radost kao prava, ali neće ni stvarati nove povrede, uvećavati bol. Tako je deo večnosti u bolu zamenjen hladnom promišljenom planiranom i naučenom glumom. Ako gluma bude baš dobra, možda potraje, i možda se nikada ne vrate krhotine, neizgovoreno, strah od osude, sećanja na pad.

https://youtu.be/pYxTGWH5Y0U

Neljudska inteligencija

Prava inteligencija je iracionalna.
Sve što je racionalno, logično, razumno, je naučeno. Batinama ili nagradama, svejedno.

Pravi test za razlikovanje ljudske inteligencije od neljudske je ljudska iracionalnost.
Inat. Duhovitost. Strepnja. Zaljubljenost. Ponos. Stid.

Neljudska inteligencija je izuzetno efikasna. U deliću sekunde može da izračuna protok i temperaturu vode, pritisak na turbine, napon generatora, broj okretaja, jačinu polja, stepen indukcije, fazu i frekvenciju... i da za tili čas sinhronizuje hidrocentralu sa mrežom.

Tim ljudi bi to radio satima, pa sutra ponovo, prekosutra odmor, bolovanja, neispavanost, svađa...
Sa nuklearnim centralama stvar je još složenija, očitavanje detektora, istrošenost goriva, ksenonska jama...
Zbog efikasnosti ljude menja neljudska inteligencija.
Rezultati su odlični. Za sada.

Neljudska inteligencija je gotovo besplatna i dostupna za globalno korišćenje.
Niko ne zna ko je napisao, još manje šta je u nju upisao.
Neko paranoičan ili neko zabrinut - dakle čovek, može se zapitati da li je neljudska inteligencija programirana da posle nekog vremena (ili sleda događaja) počne da greši, prestane da radi, izvrši sabotažu, okrene komande u nepovoljnom smeru. Mogla bi da proceni da je, zbog napada kompjuterskog virusa, ugrožena, i da će preduzeti mere da bi sebe zaštitila.
A možda je stigne virus koji može da joj promeni komande.

Kapitalizam bira brzu i laku zaradu na račun sigurnosti, i spaja velike sisteme na neljudsku inteligenciju.
Raste efikasnost, raste i profit. Za sada.

https://youtu.be/B43VHAe8lGA

Naježim se kada, na internetu, robot traži da dokažem da sam čovek.
Još više kada se setim Solženjicinove Sveće na vetru.

Promašeni san

Od kamenog doba do danas, naši preci su se borili za makar malo udobnosti. Svi veliki izumi, od točka do obrtnog polja, nastali su sa tim ciljem. 
U teška vremena ljudi su bili češće gladni nego siti, smrznuti, okruženi opasnostima, teškoćama, izazovima. Izlazeći iz pećina žrtvovali su se da bi stvarali udobnost, sigurnost, makar kratko vreme za odmor... Nadali su se i verovali da će bar neki potomak dočekati taj stan.

I desilo se.
Današnji čovek leži na udobnom krevetu u toploj sobi, jede čips i gleda ekran koji gleda njega. Nema cilj, ne vidi svrhu, nema želje, i nalazi da je život manje-više besmislen.
Ljuska bez sadržaja.
Sadržaj mora biti borba, u protivnom sadržaja nema.

https://youtu.be/qoaH7r2ATQE

"Dugotrajni periodi mira razmaze ljude pa postanu sebični, egoisti, koji ne brinu za opšte stvari, za dugoročne vrednosti, za praunuke,
nego se predaju uživanju u trenutku." Hegel.

Čovek se sastoji od
nade,
želja,
potreba.
Kada se u recept umeša strah, postaje nejestiv.
Umesto da se radujemo zbog onoga što imamo, patimo zbog onoga što nemamo.
Bol ima veći intenzitet od radosti. Tako je napravljen svet.
Ići protiv zakona sveta? Naravno!

Mainstream

Da li je svet stvorio slučaj, ili logos, svest?
Da li je svest nastala slučajno ili oduvek postoji?

Ne volim glavni tok.
Izbegavam mejnstrim. U muzici, vestima, nauci, filmovima, i uopšte u umetnosti.
Drage su knjige koje nisu u izlogu. Nenagrađivane.
Izbegavam mejstrim poslove. Ni pred uperenim pištoljem ne bih postao knjigovođa, mesar, vodoinstalater.

https://youtu.be/bfGjxqSB_eI

Smatra se pouzdanim podatak da su konkvistadori u Evropu doneli 200 000 tona zlata.
Od tog doba do danas kopa se 3000 tona godišnje, što je za 500 godina... milionipo tona.
Naravno da se daleko pre tog doba kopalo zlato za kovanje novca, carske riznice, pozlaćivanje hramova i slavljenje idola.

Ali gle:
Ukupna količina zlata u ljudskim rukama, ukupno na svetu, danas iznosi 171 000 tona.
To je službena procena, podatak sa kojim se slažu sve države sveta.
Gde je resto?

Demokratija

Demokratija je neefikasna. Spora. Dok prođu demokratske procedure, razlog je davno prošao.

Demokratija nije dobra ni u telu.
U zdravom telu nema demokratije. Iako svaki organ radi svoj posao, svi podređuju svoju volju šefu.
Najčešće je stomak šef. Noge trče gde stomak želi, oči gledaju ono što je stomaku ugodno, um smišlja načine da nabavi hranu za šefa....
Nekada je srce šef. Od toga boluju dobri pesnici (loši priznaju ambiciju za šefa).
Nekada je intelekt šef. To je zahtevan i disciplinovan život.
Kome su noge i ruke šef, taj je posvećen sportista, i svi organi prate taj cilj.
Ko ima prljave misli, one misli koji ne dolaze iz uma, sve organe podređuje jednom, centralnom.
Čula su najvažnija umetnicima, ali pravi umetnici uvezuju ih sa maštom. Samo mudraci uspevaju da pomire mozak i srce.
Neko je motor, neko je volan. Motor niko ne vidi, svi gledaju volan.

https://youtu.be/Yd8sRHhV2Qw

Studentski blok

Još osećam hladnoću vodenih topova 1996. Obrve su mi se zaledile, kapa je bila bar kilo teža i cedila se niz čelo. Tada sam imao dugu kosu, danima spavao u Krsmancu i demonstrirao protiv Bande Crvene.
Kerove smo vređali sa AV-AV, nismo tada znali da smo prizvali zlo.
Želeli smo pad crvenog gestapoa, gašenje debea, slanje državnika na sud.
Crveni gestapo je mučio političke zatvorenike, neprijatelje Druga Dolanca i Druga Kuplerštajna.
Sin Druga Dolanca je, gle, danas direktor Službe. Sudbina Druga Kuplerštajna nije javno poznata, iako neki Bakareci i danas laju kao gladna štenad.
Znao sam ja da će doći nove generacije,
zar da zateknu komunizam, Dolanca i Kuplerštajna? Bandu crvenu?
Nikako, zlo je moralo biti oterano!
Slobin suzavac je tada bio slab, nije oterao ni nas, kamoli crvene bubašvabe. Plakali smo u terazijskom prolazu gde je ciga prodao stotine marama. Jednu sam doneo kući, oprao od suzavca i poklonio onoj koju volim. Ne čuva ona. Ne zna da je ta marama videla Slobine suzavce, vodene topove, Šut u but tadašnjem Radomanu, tužnu priču, tri noći u Krsmancu... 
https://youtu.be/1tPDp0SfyH0

Al devedesetšesta je donela devedesetsedmu, godinu kada je Banda Crvena predala glavni grad.
Nama? Opoziciji? Nekome? 
E ybg. Predali su vlast onima koji su se zbog vlasti posvađali.
Tuga buržoaska. Iz toplih stanova prešli su u kuće. Na dedinju? Naravno.

Danas je studentski blok, koji proizvodi Drašković, simbol protesta i borbe za slobodu.
Yebote, igrica se okrenula naglavačke.
Drašković iz redova Napredne Stranke navija protiv Napredne Stranke.
Jednom je izdao studente, opet će. Nuklearni Raspad Gowneta... pretvaranje u slugu lizacha boolje. 
Dakle, Drašković nije lizač, nego sluga lizača. Dno sa kojeg nema vađenja.

https://www.mojnovisad.com/files/_thumb/600x400/news/7/1/7/66717/66717-studentski-blok-cokolada-1.jpg

Trka

Jednom će završiti trka. Proći ćemo kroz cilj.
Da li će se računati najbrže vreme? Najsporije vreme?
Ili prolazak kroz cilj okićen medaljama, diplomama, titulama i odlikovanjima?
Da li je važno imati navijače, podršku sa tribina? Da li je podrška važna na cilju, ili tokom trke?
Da li je važno ostaviti putokaze i tragove? Kome? Ko ne stvara svoje, neće uzeti tuđe.
Neko prođe kroz cilj uzdignutih ruku, zajapuren od adrenalina, straha i inata, odlučnosti, poleta, u borbi za nedostižne ideale.
Neko prođe kroz cilj ne osetivši, bez svesti o učinjenom i neučinjenom, spavajući na neki od stotina načina. Ipak, svest o učinjenom donosi zadovoljstvo, ispunjenost, konačno i mir. Na cilju ispunjeno dobija okvir koji je oduvek nedostajao, bez kojeg je većina slika bila nejasna i nepotpuna, iskrivljena kao znak pitanja.
Mir je teško dostižan ideal i pesnicima i ratnicima. 

https://youtu.be/hA0F1LikpNk

Mislim, dakle... džuboks na granici

... dakle,
pre nego dođe do postojanja,
Ko je taj ko misli, da bi kao posledicu mišljenja  počeo da postoji?

https://youtu.be/ySzmPrm5Urw

Sinusoida vrhom dodiruje jednu granicu a dnom drugu. Nekad jača nekad slabija, brža ili sporija, i postoji u okviru granica.
Kada bi prešla granice prestala bi da bude sinusoida. Prestala bi da postoji, ili bi se, još gore, pretvorila u strašno čudovište, u nazubljenog monstruma, jer je nemoguće porasti preko granice.

https://youtu.be/YUYIYBT_DAs
"Ti, koji moraš, mrtav jesi!" uči pesnik.

Svako će doći do kraja. Srećni će dobiti potrebno gratis vreme da završe, da probaju, da razmisle, da se sete...
Da se pripreme. Odmore pred put. Pogledaju izdaleka celo.
Avaj, neće im dozvoliti. Tražiće, zahtevati, naređivati da se,
umesto nečega što liči na odmor, pripremu, a nikako tugu i očajanje,
grozničavo bave traženjem izlaza. Da obilaze uniforme, dobijaju pečate, izveštaje, mišljenja, savete...
Treba li čoveku savet od goreg?
"Ne smeš da odustaneš, ustani rano, ostavi sve što si započeo, sve što voliš, ne smeš se baviti onim što voliš nego ponovo obiđi sve šaltere, kao juče, kao sutra, ne odustaj, moraš do kraja..."
A izlaz je tu, svima vidljiv, samo ga bližnji ne prihvataju. Zahtevaju, naređuju povratak. Kakva ironija.
Provedemo život baveći se napretkom, a pri kraju tražimo vrata koja vode nazad.
Nema nazad. Nazad je nepostojanje a napred nepoznato. Šta je bolje?
Poslednji pečat završava smrtnim ishodom. Život niko nije preživeo. I kada bi mogao, da li bi to izabrao, želeo? Niko svestan ne bi. Uđeš u poslastičarnicu, pojedeš ukusan kolač, sit i zadovoljan izađeš. A kada bi morao da jedeš još, i još... kakav god da je, taj kolač više ne valja.

Na kraju čeka nagrada u obliku odgovora na sva, pa čak i davno postavljena pitanja. Ko u životu nije postavljao pitanja i klizao kao šaran iz ruku, nema čemu da se nada. Samo onaj ko je strpljivo nacepkao, naturpijao i sa sobom nosio pitanja, kao dečak džak žetona do starog džuboksa, dobiće odgovore. Jer, pitanja ne smeju preko!
Verujem da su pitanja jedino što razlikuje dva sveta. Pitanja kao smisao, svrha, način postojanja. Gde ima pitanja, ima i mašte, mašta je jedini život koji liči na večnost. Tamo gde ne postoje pitanja je sve jedno.

Ma idem kući. https://youtu.be/nngbv6829Fg
https://youtu.be/ffzJyNj6oXM