Ne možeš da pustiš sve juče. Juče je vredno, nije za bacanje. Juče služi da te nečemu nauči. Nauk se ne odbacuje, ne valja se. Ni sva sutra. Ko odbaci sutra može da okači opanke o klin. Kako se lako odreći života? Borbe i svega što borba donosi? Borba nisu samo žrtva, nego i pobede, priznanja. Ono što se u borbu uloži tek je time stvoreno - Hegel.
1875. godine Tesla nije nudio način kako skinuti komutator sa motora. Nije nudio jer nije znao kako. Ali je tvrdoglavo ponavljao da je moguće da motor radi bez komutatora. Profesor je održao zapaženo predavanje, objavljeno u novinama, zašto se takva priča svodi na utopiju. Ismejao je naivnog učenika i njegove smele ideje.
Ali, gle, današnji motori nemaju komutator!
Rahmetli Vajninger se setio da čovek koji prepozna zlo treba da se bori protiv tog zla. Zatim se setio da čovek koji u sebi prepozna zlo treba da se ubije. Tako je i uradio, samo je pogrešio redosled, ubio se sa dvadeset, pa zlo koje je van sebe prepoznao više nije imao ko da zaustavi. Umesto stotina zala stigao je da zaustavi samo jedno. Važan je redosled.
Ne mozes stvarati svet oko sebe jer ga je Demijurg odavno stvorio.
Ali mozes stvarati okolnosti.
Mislima, recima, namerama, zeljama...
Ne mozes stvoriti ni ljubav. Ne mozes cak ni odbiti. Mozes je samo usmeravati.
Mislima, recima, namerama, zeljama...
Znanje o tome se nalazi u knjigama; tomove i tomove takvih potvrda su napisali ljudi koji su dovoljno dugo ziveli da obrnu ceo krug da bi, na samom kraju, pronasli sebe.
Knjige su zaobilazni put i pomazu onima koji su se odrekli hrabrosti.
Knjige uce kako treba napuniti tanjir, odrzavati i cuvati telo, isprazniti um od zla i natalozenog smeca.
(Jedino poezija stize do srca.)
Hrabri ne idu zaobilaznim putem, nego skupe hrabrost da, umesto gledanja u druge i njihova dela i postupke, pogledaju u sebe.
Prvo u svoj tanjir, zatim u svoje telo, u svoj um i na kraju u svoje srce.
Bez potrebe za promenom, bez osude, bez trazenja gresaka, prihvataju sve sto jesmo.
I tanjir, i telo, i um i srce. Prihvatanje.
Tada je pravi trenutak da dozvolimo najboljem da vodi - srcu.
Nema ono ni mudrosti ni znanja, ni bogatstva ni lepote. Samo upornosti.
Od srca treba uciti.
Srce slepo i uporno voli, ali ne ume da mrzi jer je mrznja uvek u umu. Srce je duboko, unutra. Mozda covek i ima tu dubinu, mozda nije sav spolja. Ali nase oci koje gledaju vide samo povrsinu.
Srce ne moze samo. Zato su skole meditacije i samopomoci osudjene na neuspeh. Srce je elektrohemijska naprava koja se nuzno sinhronizuje sa kucanjem drugih.
Kada u nekom drugom prepoznas svoje srce stigao si.
Nekog pogledaš i sve se razumete, sa nekima pričaš satima bez uspeha. Ne treba gubiti vreme na ljude koji ne žele da se menjaju. Možete se obraćati samo probuđenima. Ostali, uspavani, traže zabavu. Probuđeni su oni kulturni, oni koji su voljni da saslušaju drugačije mišljenje.
Ako nemas sa kime da podeliš misli, ne treba ti psihijatar. Preci su dobar izbor. Ako ih u svojim rečima budes čuo, ne znaci da si lud. Znači da si naučio da slušaš. Sve je stvar percepcije.
I moj je otac sada nevidljivo biće na nebu. Rado pričam sa njim, iako ne znam da li me čuje taj me razgovor leči. Baš kao kada je bio tu.
Ne postoje apsolutne istine. Samo naše male, ljudske, pažljivo birane. Ja sam odabrao svoju istinu. Sve što imamo nalazi se ili u glavi ili u srcu, ili negde između. Sve što imamo mislima smo stvorili. Sve što nemamo davno smo odbacili. Jer, "U početku bese reč". To se čak ni ne izgovara tako. To se uopšte ne izgovara. Jer za tako veliku promenu treba imati vere. Reč je jedino što će posle nas ostati.
Reč je prikriveno oružje. Može katkad zvučati opasno a biti prazno. I obrnuto. Može zvucati obicno, svakodnevno, a povrediti. Obična reč bačena u masu neće svakoga jednako povrediti. Nekoga će obradovati, nekoga razveseliti, nekoga razočarati, pored nekoga sasvim neprimetno proći, nekoga će baš pogoditi. Nije, dakle, opasnost i težina u rečima, nego u onome ko ih sluša. U onome ko ih očekuje. ko im se nada, ko misli da ih zaslužuje. Naštelovati sebe na nečiji tuđi senzibilitet znači odreći se sebe. Jer nikada ne možeš postati onaj ko reči sluša, ali lako možeš prestati da budeš ti. Lako je - samo prećutiš. Tada postaješ niko. Bez sposobnosti da povrediš, bez sposobnosti da zablistaš. Niko. To se čak ni ne izgovara tako. To se uopšte ne izgovara.
Mnogo toga nauka do danas ne zna. Čak i kada umemo da napravimo, ne znamo kako radi. Rekombinacija šupljina u PN spoju i tunel efekat, a tako radi sva elektronika, je potpuno van naučne logike i shvatanja. Ni o radio talasima ništa ne znamo, iako ih i koristimo i stvaramo. Ne znamo fizičke zakone. Neko nam je i lasere dao na korišćenje, i mi ih koristimo i stvaramo. Za shvatanje je, sasvim izvesno, potreban dečiji um, mašta, duhovnost.
Znaćemo kada opet budemo deca.
Potrebno je obrnuti krug da bismo stigli na početak. Nekome je krug manji, nekome veći. Taj krug je naš izbor.
Naše shvatanje dobra i zla je kontradiktorno i zamagljeno. Sve što smatramo dobrim ima u sebi tačku zlog. Sve što smatramo zlim ima u sebi dobru stranu.
Svet u kome živimo nije mesto na kome može išta postojati bez svoje suprotnosti u sebi. Ne živimo između suprotnosti, da se borimo i biramo stranu. Ne živimo između nego smo uronjeni njih. Suprotnosti su naša predstava, ideja, beg od nemoći da shvatimo da je sve jedno. Naša potreba da razdvojimo dobro od zla je uzrok naše nesreće.
Možemo posmatrati sva živa bića kao stvorena. Kao robote. Oni izvršavaju upisan program, softver koji se zove instinkt. I pčele, mravi, cvekla i ameba, izvršavaju program. Odstupanje od tog programa briše ih iz postojanja.
Mi smo veštačka inteligencija. Imamo i mi bazični program, ali smo sposobni da ga sami menjamo i nadograđujemo. To se zove slobodna volja, kreativnost. Neprekidno preispitujemo, i učimo i poboljšavamo. Napredujemo. Koje je krajnje znanje koje ćemo pre kraja spoznati, koje većina starih tek pred kraj shvati? Da je trebalo slušati i pratiti instinkte.
Par decenija unazad svet su preplavili ljudi koji glasno pričaju o frekvencijama. Vibracijama. Energijama. Talasima. Rezonansama. Ta graja traje do danas. Bolji od njih ih smatraju neznalicama, gori od njih ih smatraju prevarantima. Frekvencijaši zahvataju uzan međusloj vernika i zadovoljni su time. "Mi smo vibracija" ponavljaju iz dana u dan. Vibracija ČEGA prijatelju? Vibracija nije imenica. Nije stvar, materija, energija, prostor. Ništa od toga. Vibracija, frekvencija, je samo pridev, osobina nečega što već postoji. Dakle, ne postoji frekvencija kao entitet.
Pokušavajući da im objasnim zabludu i nagovorim ih da koriste tehnički jezik, krenuo sam da nabrojim šta je to što postoji i što tek posledično može da ima energiju, frekvenciju ili vibraciju.
Materija. Sastoji se iz atoma, a-tomos znači nedeljiv. U tom atomu postoji čvrsto jezgro i omotač od elektrona.
Kada bi jezgro bilo veličine fudbalske lopte na centru stadiona, elektroni bi kružili daleko iza spoljne strane tribina. Šta je između? Verujemo da je prostor, a zasigurno ne znamo. Elektrone fizičari odavno ne predstavljaju kao kuglice materije, nego kao talas, kao vibraciju, frekvenciju. Elektron uopšte nema masu mirovanja, može se meriti samo kao frekvencija, vibracija, energija. Jezgro atoma se sastoji od čestica koje, kada se dele i nasilno razbijaju u manje parčiće, podsećaju na skidanje slojeva luka. Kada skinete sve slojeve koji nemaju masu mirovanja nego samo vibraciju, frekvenciju, energiju, na kraju ne ostaje ništa. Dakle, i jezgro ne postoji kao čvrsta materija.
Ok, sve je energija. Šta je energija? Ponovo pridev. To je samo osobina materije i pokazuje njenu vibraciju i frekvenciju u prostoru i vremenu. A materija dokazano ne postoji, ostaje smo vibracija prostora.
Šta je prostor koji vibrira pa se u njemu pojavljuju sve čestice koje grade naš svet? Već sto godina ne znamo, ali pre jednog veka smo prostor zvali etar. Smatralo se da je etar fluid bez mase kroz koji se prenose talasi. Ni etar ni prostor ne postoje kao materija, nego samo kao talas, vibracija, energija.
Frekvencija, vibracija, jeste funkcija vremena. Vreme je samo sada. Da li je "bilo" i da li će "biti" to ne znamo. Ne znamo ništa o vremenu, čak ni da li postoji.
Ispada da na svetu ne postoji ništa što bi vibriralo, imalo frekvenciju, energiju, masu. A ipak, postoji vibracija, frekvencija, energija. Stvarnost je kao senka, hologram. Kao film na bioskopskom platnu. Na tom filmu mogu postojati stvari koje nas mogu naljutiti, rasplakati, nasmejati, raznežiti... a to su sve samo vibracije, frekvencije i energije. Ništa van te iluzije ne postoji. Ni planete, ni brodovi, ni hrana ni zemlja. Sve je frekvencija, vibracija, energija. Duh. Logos. Put, istina i život. Osmeh. Pogled. Misao.
