Transakciona analiza

Ja sam dobar i ti si i ti si dobar. Ja vredim, i ti vrediš.
Ja nisam dobar, a ti jesi - depresivni životni stav.
Ja nisam dobar, i ti nisi dobar - samoubilački stav.
Ja sam dobar a ti nisi - kriminalni.

Razvučena ograda kao zaštita Narodne Skupštine od naroda.
U Starbaksu smeh i razgovor, loš engleski i maternji ruski. Ispred glavne pošte red.
Starbaks je pet frendli, pošta nije. Skupština nije ni men frendli.
Počinje slaba kiša i pljušte novci za pranje šoferšajbni. Makro sedi u Starbaksu i jede kolač, deca pretrčavaju ulicu da bi mu doneli pazar. Biro za zapošljavanje vapi za takvim organizatorom, ali on iskusno odbija da radi za sitnu lovu.
Pored pešačkog, do eU trokante papir-staklo-plastika dolazi kamionet. Radnik u žutom istresa brižljivo sortiran otpad u prikolicu, sve tri kante na istu gomilu, i odlazi uz Bulevar, via Vinča.
Ljudi žure, nervozno stiskaju tastere na semaforima, zatim drugi, peti... boja je otporna, a iluzija da nešto u životu zavisi od njih je neprocenjiva.

Dve su vrste umetnika, istraživača, na ruskom "ljubitelja":
Prvi su oni koji rade i na kraju radnog vremena lako stave tačku i, ne osvrćući se, prelaze na novi posao. Brzo završeno - brzo naplaćeno. Postaju uspešni i poznati za života.
Crtaju sliku, onda pogledaju na sat - vreme je ručka, ofrlje potpišu i ostave da se suši.
Postoje i oni koji ne umeju da stave tačku iako je prošlo predviđeno vreme. Ono što rade nikada ne može biti završeno jer se uvek može dodati ili dopraviti neki deo. Cilj je savršenstvo. Iza njih ostaju večna dela koja su sami smatrali nedovršenim ili tek započetim.

Ljudi iz gradova

U malim mestima svi se znaju.
Prvi komšija je bliži od brata. Kad se unose drva komšije pomažu, kad je veselje naručuju muziku, kad idu u prodavnicu pitaju šta treba, kad putuju pitaju da li treba prevoz... Kao da je sve zajedničko.
Ne zovu molera za krečenje, svako poznaje nekog ko ume, i svi pomažu.

U gradu ne znaš komšiju sa sprata, niko ti ne nazove dobar dan, kad si u problemu ideš u banku po zajam, kad komšija umre tek po smradu ga pronađu...

U malom mestu, od kuće do najbliže prodavnice petoro me zaustavi da pita gde sam, zašto sam, s kim sam i zašto nisam, koliko primam i koliko plaćam, s kim se družim i zašto ne... Znaju ko se ženi i ko se razvodi, znaju i zašto. Izljube me pa mi zbunjenom objašnjavaju kako smo moguće veliki rod - njihove babe i moje babe su sušile veš na istom suncu.

Ljudi iz malih mesta cene zajedništvo i podršku koju pružaju i primaju.
Ljudi iz gradova cene slobodu - ne moraju da se pravdaju, da objašnjavaju, ni da se dopadnu radoznalcima. Ne osećaju obavezu.
To su dva različita sveta, paralelna i puna nerazumevanja, nedodirljiva i nepomirljiva.

Mi smo snažni! Mi smo jaki!

Škola plivanja

Na mirovnoj konferenciji neko je podelio svet na bazene.
"Evo ovo je vaš bazen, igrajte se u njemu, i koliko budete dobri toliko ćemo vam dati vode."
Neko je u startu dobio pun bazen i dušeke,
drugi duboku vodu bez dušeka - pa su samo dobri plivači ostali na površini.
Neko je umesto bazena dobio septičku jamu.
Neki su poluprazni, drugi prepuni.
Neko je bacao bombe ili đubre u komšijski bazen.

Vremenom su se ljudi navikli na ono što imaju. Nenaviknuti su odlazili u tuđe bazene tražeči osunčani deo. Ali u osunčanom delu mestimično ima pirana i krokodila.

Neki su redovno čistili i uređivali svoj bazen, drugi su svoj zapuštali i prljali.
Samo oni koji su u startu dobili septičku jamu nikada nisu uspeli da je pretvore u bazen. Ima i onih koji su dobijeni bazen vremenom pretvorili u septičku jamu.

Sada je stigla komanda da se voda mora promeniti. Oni koji je nisu imali dovoljno, kojima je bila do članaka, neće ni primetiti razliku. Ali oni kojima su dušeci na vodi će se u jednom trenutku naći na dnu. Kad stigne nova voda nekoga će podići, a mnogi će ostati ispod vode.

Krokodili i pirane će, slutim, opet preživeti.

Ego HAL 9000

Rođeni u zoološkom vrtu ne znaju da postoji drugačiji svet.
Pile u kokošinjcu ne zna ni svrhu svog postojanja, niti kako i zašto postojanje završava.

Rođeni na Zemlji ne znaju svrhu postojanja.

Čovek se sastoji od Bića, osnovnog i od bogova datog programa,
i mnoštva programa koje je u toku života stekao, koji su upisala iskustva, vaspitanje, obrazovanje.
Samo osnovni program - Biće čoveka - može dati odgovor na pitanje postojanja.
Ali taj program je zatrpan dodatno upisanim programima - uverenjima i predrasudama, koje zbirno nazivamo znanjem.

Indijski gurui i indijanski šamani traže način da probude osnovni program, da zaobiđu naknadno upisano. Meditacijom, molitvom, asketizmom, duhovnim radom, smešnim biljkama... bezuspešno.
Jedini način da se dođe do Bića je isključivanje jednog po jednog programa.

Isključivanje programa podrazumeva isključivanje iz urbanog života na koji smo navikli, na koji se oslanjamo. Pretvaranje intelektualca u pećinskog čoveka. Bespomoćnost. Gubljenje ega.
Ego će se jako opirati. Ego ne želi da ga nema. Ego uvek želi još novih programa.

Deca koja još nisu izgradila snažan ego i nisu dovoljno programirana su bliska Biću. Stvorenom a ne naučenom.

Biće je kod savremenog čoveka nerazvijeno. Nije stiglo da se razvije jer su od najranijih dana života intenzivno upisivani novi programi. Biće ne poseduje znanje, iskustvo, mudrost... ali ono ima jaku vezu sa početkom, sa stvaraocem. Seća se stvaranja i može dati odgovore.
Odgovore koji se egu neće dopasti.

Ljudi i botovi

Iluzija o sopstvenoj važnosti je bolest novog doba.
Svako ima pristup internetu, mrežama, medijima, i veruje da rečima može premeštati planine.

Sve manje se bavimo malim, običnim, prizemnim ljudskim brigama,
radije bistrimo svetsku revoluciju i objašnjavamo još nezapočete ratove.

U rukama imamo tapiju na istinu, a kada se dogodi suprotno od onoga što želimo, sa naročitom lakoćom detektujemo krivca.

Znamo kako će završiti svi svetski izbori, i ne priznajemo da izbori menjaju samo kulise.

U javnom prostoru se više ne koriste reči: mislim, predviđam, prognoziram, naslućujem...
nadam se.
Izrazi su zamenjeni jasnim i nedvosmislenim: Ja znam.

Iz tog znanja dolazi prepoznavanje suprotstavljenih tabora, i priklanjanje pravoj strani.
Neki se priklanjaju jačem, drugi pravdi - večno slabijem taboru.
Niko se ne priklanja svesti da razmeri i promišlja u trenutku i u vremenu.

Ljudi imaju stav od kojeg ne odstupaju.
Stav je samo druga reč za raspoloženje.
Taj stav će braniti, čak i lažima, zato što veruju da odbranom raspoloženja brane sebe.
Od koga? Od sebi sličnih koji imaju drugačije stavove.

Ljudi koji promišljaju i traže rešenja se smatraju nepouzdanima, jer mogu primetiti i ukazati na loše stvari i u našim redovima.
U vreme polarizacije dobri - zli, nema mesta za kritičare. Za one koji postavljaju pitanja.
Ne filozofiraj nego odaberi jednu od dve strane.
Budi navijač i slepo prati vođu navijača.

Diogen

Često čujem "najteže je sa ljudima".
Onaj ko to izgovara sebe ne ubraja u ljude. Gleda ih sa visine i gunđa "sa ljudima teško".

A ljudi ko ljudi, žive male živote i velike želje, slične radosti i iste strahove
Celog života uče razliku između prijatelja i neprijatelja.
Prihvataaju pruženu ruku, brzo zaboravljaju i lako praštaju.

Ko su onda neljudi, oni kojima je teško sa ljudima?
To su oni koji traže tuđe, koji uzimaju tuđe. Vampiri. Zveri.
To su oni koji ne bi ni probali hleb ako nije kupljen preko reda. To su oni što imaju prednost, oni koji znaju da u busu neovlašćeno sediš na njihovom mestu i da si obavezan da se skloniš.
Oni smeju da parkiraju gde god žele.

Snalažljivi, sposobni, uspešni, namazani...

Što duže gledam sve manje ljudi vidim.

Žikica Jovanović Španac

Ukrajinska TV prikazala je uplakanu majku poginulog vojnika kojoj prilazi političar i govori: ne plači, ionako će i svi ostali da poginu.

Na ratnim područjima u Evropi postoje ljudi koji ne žele na front.
Neko je protiv rata, nekome se ne sviđa strana koja poziva, neko ima pametnija posla...
Ali ne mogu da izbegavaju pozive jer je tehnološki napredak dozvolio da se pozivi ne uručuju poštom, nego mejlom, viberom, društvenim mrežama, sms-om...
Oni su na vreme formirali E-upravu, i svaki poziv se smatra uručenim.

Pozvanima u gradu više nema života. E-uprava im je blokirala račune, zdravstvene i socijalne kartone, bankovne kartice, pa neposlušni i nepokorni ne mogu ni kupovati ni prodavati, čak ni osnovne životne stvari.
Ni platiti porez, kazne, doprinose... Prodati stan, otići...

Zato se organizuju u anarhopartizane i kriju po selima, izvan gradova.

Državne granice su obrisane. A država ne postoji ako nema granice.

I moja država je gubljenjem granica prestala da postoji. Ovih dana i Amerika je obrisala južnu granicu. Ruske granice se pomeraju, na bliskom istoku granice se brišu krvlju. a Evropa je upravo krenula u dezintegraciju.

Države nestaju, prestaju da postoje.
E-uprava će zameniti države. Postaće digitalne.
Negde stižu pozivi za front negde za paradu. Pozivi se u digitalno doba imaju smatrati uručenim.

E-uprava će komandovati oružanim trupama na svakoj teritoriji. Trupe će se sve češće i krvavije sukobljavati sa anarhopartizanima. 
Policija je ove godine na kalendar stavila sliku svojih pripadnika koji su od 1941. do 1944. držali koncentracioni logor na Banjici, i desetine hiljada streljali u Jajincima, nedaleko od vinskog podruma.
Nema slučajnosti.

Ovde se, vidi se izdaleka, čeka Žikica Jovanović Španac.

Stanovnici će se podeliti, kao u svakom ratu, na poslušne i pokorne,
i anarhopartizane koje će policija loviti i streljati po šumama.

Neće biti neopredeljenih.