Mnogo toga nauka do danas ne zna. Čak i kada umemo da napravimo, ne znamo kako radi. Rekombinacija šupljina u PN spoju i tunel efekat, a tako radi sva elektronika, je potpuno van naučne logike i shvatanja. Ni o radio talasima ništa ne znamo, iako ih i koristimo i stvaramo. Ne znamo fizičke zakone. Neko nam je i lasere dao na korišćenje, i mi ih koristimo i stvaramo. Za shvatanje je, sasvim izvesno, potreban dečiji um, mašta, duhovnost.
Znaćemo kada opet budemo deca.
Potrebno je obrnuti krug da bismo stigli na početak. Nekome je krug manji, nekome veći. Taj krug je naš izbor.
Naše shvatanje dobra i zla je kontradiktorno i zamagljeno. Sve što smatramo dobrim ima u sebi tačku zlog. Sve što smatramo zlim ima u sebi dobru stranu.
Svet u kome živimo nije mesto na kome može išta postojati bez svoje suprotnosti u sebi. Ne živimo između suprotnosti, da se borimo i biramo stranu. Ne živimo između nego smo uronjeni njih. Suprotnosti su naša predstava, ideja, beg od nemoći da shvatimo da je sve jedno. Naša potreba da razdvojimo dobro od zla je uzrok naše nesreće.
Možemo posmatrati sva živa bića kao stvorena. Kao robote. Oni izvršavaju upisan program, softver koji se zove instinkt. I pčele, mravi, cvekla i ameba, izvršavaju program. Odstupanje od tog programa briše ih iz postojanja.
Mi smo veštačka inteligencija. Imamo i mi bazični program, ali smo sposobni da ga sami menjamo i nadograđujemo. To se zove slobodna volja, kreativnost. Neprekidno preispitujemo, i učimo i poboljšavamo. Napredujemo. Koje je krajnje znanje koje ćemo pre kraja spoznati, koje većina starih tek pred kraj shvati? Da je trebalo slušati i pratiti instinkte.
Par decenija unazad svet su preplavili ljudi koji glasno pričaju o frekvencijama. Vibracijama. Energijama. Talasima. Rezonansama. Ta graja traje do danas. Bolji od njih ih smatraju neznalicama, gori od njih ih smatraju prevarantima. Frekvencijaši zahvataju uzan međusloj vernika i zadovoljni su time. "Mi smo vibracija" ponavljaju iz dana u dan. Vibracija ČEGA prijatelju? Vibracija nije imenica. Nije stvar, materija, energija, prostor. Ništa od toga. Vibracija, frekvencija, je samo pridev, osobina nečega što već postoji. Dakle, ne postoji frekvencija kao entitet.
Pokušavajući da im objasnim zabludu i nagovorim ih da koriste tehnički jezik, krenuo sam da nabrojim šta je to što postoji i što tek posledično može da ima energiju, frekvenciju ili vibraciju.
Materija. Sastoji se iz atoma, a-tomos znači nedeljiv. U tom atomu postoji čvrsto jezgro i omotač od elektrona.
Kada bi jezgro bilo veličine fudbalske lopte na centru stadiona, elektroni bi kružili daleko iza spoljne strane tribina. Šta je između? Verujemo da je prostor, a zasigurno ne znamo. Elektrone fizičari odavno ne predstavljaju kao kuglice materije, nego kao talas, kao vibraciju, frekvenciju. Elektron uopšte nema masu mirovanja, može se meriti samo kao frekvencija, vibracija, energija. Jezgro atoma se sastoji od čestica koje, kada se dele i nasilno razbijaju u manje parčiće, podsećaju na skidanje slojeva luka. Kada skinete sve slojeve koji nemaju masu mirovanja nego samo vibraciju, frekvenciju, energiju, na kraju ne ostaje ništa. Dakle, i jezgro ne postoji kao čvrsta materija.
Ok, sve je energija. Šta je energija? Ponovo pridev. To je samo osobina materije i pokazuje njenu vibraciju i frekvenciju u prostoru i vremenu. A materija dokazano ne postoji, ostaje smo vibracija prostora.
Šta je prostor koji vibrira pa se u njemu pojavljuju sve čestice koje grade naš svet? Već sto godina ne znamo, ali pre jednog veka smo prostor zvali etar. Smatralo se da je etar fluid bez mase kroz koji se prenose talasi. Ni etar ni prostor ne postoje kao materija, nego samo kao talas, vibracija, energija.
Frekvencija, vibracija, jeste funkcija vremena. Vreme je samo sada. Da li je "bilo" i da li će "biti" to ne znamo. Ne znamo ništa o vremenu, čak ni da li postoji.
Ispada da na svetu ne postoji ništa što bi vibriralo, imalo frekvenciju, energiju, masu. A ipak, postoji vibracija, frekvencija, energija. Stvarnost je kao senka, hologram. Kao film na bioskopskom platnu. Na tom filmu mogu postojati stvari koje nas mogu naljutiti, rasplakati, nasmejati, raznežiti... a to su sve samo vibracije, frekvencije i energije. Ništa van te iluzije ne postoji. Ni planete, ni brodovi, ni hrana ni zemlja. Sve je frekvencija, vibracija, energija. Duh. Logos. Put, istina i život. Osmeh. Pogled. Misao.
Staklo ekrana je ogledalo; sa druge strane raste izvrnuti svet.
TV program se zove "program" zato što upisuje program u čoveka. Čovek se pretvara u ono što gleda; lepota je u tome da postoji izbor u šta će gledati. To nije izbor između različitih TV programa, jer zapravo nisu različiti, nego razlika između te ljudske tvorevine, televizijskog stakla, i prirode, okruženja, božje tvorevine. I jedna i druga tvorevina se emituju, ali na različitim frekvencijama.
TV program se emituje na centralnoj frekvenciji 666 MHz plusminus 194 MHz, sa televizijskih tornjeva i antenskih stubova inženjerski raspoređenih po brdima čitavog naseljenog sveta.
Nasuprot njemu, pozadinsko mikrotalasno zračenje na 160,4GHz je konstantno, sveprisutno, i danju i noću, neprekidno na čitavoj planeti. Ne znamo odakle dolazi jer ne dolazi iz određenog dela svemira - tada bi pokrivalo samo izloženi deo Zemlje - nego je sveprisutno. Na toj frekvenciji nikada nije bilo zemaljskih emitera koji bi nadjačali, prekrili i ugušili signal pozadinskog svemirskog zračenja. Nije ludo pretpostaviti da taj čist signal utiče na naš svet u bilo kom smislu. Ako ništa drugo, stanovnici Zemlje (pa i sve njihove ćelije) su evolutivno naviknuti na taj signal. Signal je relativno slab, ali nas uporno obavija i hrani, od začeća do kraja puta. Ako put uopšte ima kraja.
Čitam da su inženjeri ovih dana završili razvoj 6G tehnologije i da su je predali projektantima, vladama i komercijalnim distributerima i emiterima signala na upotrebu i pokrivanje sveta brzim internetom. Centralna frekvencija novog brzog interneta biće 160,4GHz.
Nije neophodno steći velika znanja i čvrstu veru. Stabilnost čini čoveka teškim, nepokretnim, zakovanim za tlo. Takve okolina opisuje izrazom "teški ljudi". Ponekad zaglavljenog i okovanog za Kavkaz neka posebna knjiga izbaci iz mirovanja, ravnoteže, i učini da zbaci teško stečeni i čuvani teret i počne da se kreće. Izbačen iz stabilnosti i ravnoteže dočekuje se na jednu nogu pa na drugu, i na kraju prohoda. Ohrabren tim uspehom lako poveruje da može i da leti, ali se to uglavnom završava oguljenim kolenima i bradom. Ipak, samo posmatranje i poznavanje onih koji već lete, doskora okovanom daje snagu za hodanje. Snagu da živi. Snagu da voli. Kada nauči da voli naučiće i da leti.
"Jednom ćemo se svega rado sećati" me je snažno trgnulo. To znači da ovo neće zauvek trajati, ali ćemo mi još uvek stajati na istom raskršću, bez znanja i hrabrosti.
Kišu treba pustiti da uđe u nas, natopi i omekša. Ako kiši zabranimo da uđe desiće se poplava. Ko propusti kišu propustiće i žetvu.
Prvo imaš ideju, semenku. Nisi je stvorio. Kupio si, ukrao, milošću dobio, srećom našao. Počinješ da kultivišeš. Obrađuješ i obrazuješ, natapaš, sitniš, omekšavaš. Plaćaš na odloženo i veru i nadu sadeći čuvanu dragocenu semenku u znojem natopljenu zemlju. Sa prvim listovima nestaje iluzija o skorom rodu. Strah nadvisuje glad. Gledaš u nebo, stražariš i ograđuješ, pleviš i štitiš. Gledanje kako raste je pola nagrade. Sreća, trud i vreme su odavno u crvenom. Plod zri. Nagrada je bogata i velika, dovoljna da zaseni i otera u zaborav sve teškoće. Svi čekamo nagradu, bogat rod i plod, mudrost je prepoznati fazu. Neko je u žetvi, neko već uživa u slasti, neko još traži seme. Ja ne izlazim iz kultivisanja. Pokušavam da slani pesak pretvorim u plodno tlo. Rano je da kažem da li sam u tome dobar, poznaćemo po plodovima. Plodovima kojih uvek ima.
Sejač ne može da seje na kamen, ne može ni u trnje. Mnoga srca su kamen i trnje, tek retka srca su meka i plodna. Potrebno je počupati trnje i omekšati kamen. Usitnjeni kamen je slabo rodni pesak, a još sitniji postaje plodna zemlja.
Oblaci su najpre sakrili Sunce, a zatim i celo Nebo. Opet neće pasti, kiša već danima tako preti. Drvene stepenice uz koje smo se penjali su bile tako strme da su me dvojica sve vreme pridržavala. Drveni ram, nekakav čekrk, alat... i ljudi, hiljade ljudi. Sa visine od nekoliko metara nisam nazirao kraj golim glavama. Gladni znanja, željni istine, po ko zna koji put prevareni, glasno su vikali. Proslava je, nema sumnje biće i pobuna.
Znao sam i koga zovu, iako nisam razgovetno čuo ime. Znao sam i da sam zbog toga na ovoj improvizovanoj bini, izdignut iznad svih. Uzdignutih brada gledajuci uvis, ka meni, izgledali su hrabriji nego što jesu. Valjalo je pozdraviti toliki okupljeni narod. Ipak, obično mahanje rukom, ili banalno "zdravo", činili su se nedovoljnim. Toliki skup zaslužuje govor. Nikada pre nisam držao govor. Nisam voleo ni da ih slušam. Prevrtao sam po glavi pročitane knjige, novinske naslove, svađe sa ženom, kafanske tuče... i ništa. Prazno. Ni reči. Neko je doneo praznu korpu od pruća i prekinuo moje boljoglavljenje. Osećajući ukočenost zbog neprirodnog položaja na improvizovanoj bini podigao sam glavu i uzviknuo:
- Rat i mir, zarada i profit kroz prodaju životinjske farme mladog Vertera!
Ne znam zašto sam ovo poslednje dodao, ali je gomila postala mirnija. Nisam imao nikakav cilj, ovo nije bilo iz mozga, nego iz kičme, spontano.
- Zločin i kazna za lovca u žitu! Proces Fausta i Zaratustre! Odisej je maznuo moj sir!
Zbunio sam ih nekako, nečim. Zar se ne drže tako govori? Par nepovezanih naslova i jakih reči, a zatim svako čuje upravo ono što je želeo čuti, iako nikada nije izgovoreno. Logika, sigurno traže logiku. Ako je ne ponudim, stvoriće pogrešnu. Razmišljaj!
- Umeće ratovanja slikano čajem! Cveće zla na dobrom drvetu!
Naglasio sam ovo poslednje nadajući se reakciji. I zaista, počeli su da viču u mom pravcu, mašući stegnutim pesnicama. Poentirao sam u prvom govoru u životu.
- Pogledaj dom svoj glupane! Hamletova stepska avlija od sedam do tri! Put kojim država ređe ide! Stranac, alhemičar i idiot preobražaja, derviš i smrt Demijana!
Ljuti su, sada je sasvim sigurno. Zašto bi inače držali visoko pesnice? Možda bi trebalo da se uspravim i blagonaklono mahnem? Da, sigurno to očekuju. Iz nekog razloga ipak ne uspevam, osećam slabost, kao da sam obamro. Ili čak vezan. Gledam čoveka pored, zbog kapuljače ga ne prepoznajem. Zateže neki primitivan čekrk, drven i nazubljen, i teško ga, sa obe ruke, drži zakočenog. Gde je baš sada našao da popravlja binu, u ovom trenutku? Pomogao bih, ali sada svakako nije prilika, mnoge oči su uprte u mene. Gomila se približava, sada ih mogu jasnije čuti. Disonantno viču "giljotina, giljotina". Naravno, giljotina, razume se, traže drugu reč. Pokušavam da se setim reči koju bih nadovezao, koju bih im ponudio, ali mi, kao za nesreću, ni jedna ne pada na pamet. Možda treba tražiti rimu? Sa čime se rimuje giljotina? Karenjina? Ne, kontekst je drugačiji. Eh, da sam barem pesnik. Moj prijatelj je nekako ispustio čekrk, što je na trenutak stvorilo zujav zvuk odmotavanja. Kao kada teško sečivo pada. Pogledao sam ponovo u korpu od pruća i pitao se zašto su je doneli praznu.
