Kada nas jednog dana budu iskopavali, šta će pronaći? I da li će biti glupi kao mi i prekopavati davno zatrpane gradove i groblja, gledajući uvek dole, u zemlju, tražeći oruđe i oružje, crteže ubijanja i lova, ili će biti hrabriji od nas i podići pogled, ugledati nebo, nečije vesele oči, osmeh? Hoće li iskopati guglove servere, ajfelove i ostale vavilonske kule, klovnove ispred mekdonaldsa, bilborde mišelina i kokakole, autoputeve koji nikuda ne vode? Možda iskopaju neki otporan virus, ili "zbirku propisa sa primerima iz sudske prakse", pa se i oni pobiju u nekom nepotrebnom ratu? Valja im ostaviti nešto vredno, jer to će biti naša deca. Ali šta? Još uvek tražimo ono što je vredno. I sve što možemo naći, sve čemu težimo, sve što celog života tražimo, je ljubav. Ako budemo voleli, ljubav ćemo sačuvati u našim genima, u složenoj spiralnoj strukturi, pomalo zaprljanoj mržnjom, pohlepom, strahom. Možemo se odreći, i iz spirale izbaciti zlo, zaboraviti, i ostaviti samo ljubav. Tada neće ni morati da nas iskopavaju. Naći će nas u sebi. I mi ćemo ponovo živeti.
Знам ко сам. Син краљева, унук богова, отац човека.
Мали сам, неважан. Када будем нестао, направићу таласе колике прави прст извађен из воде.
Потврду да сам жив добијам од људи. Много чешће од нељуди.
Ови други ме, гажењем по прстима, подсећају да сам на туђој земљи. Туђем поседу.
Дакле, жив сам, постојим. Некоме сметам. Добар осећај извлачим из лошег поступка.
Omnia mea mecum porto. Пуж жељан пространстава којих се архетипски сећа.
Трудим се да украсим свако место на коме се нађем. Иако привремено, то место јесте дом.
Не допадају се свакоме моји украси. Одувек их бришу и прецртавају. Разуме се, различити смо.
Онда се десило. Видео сам један недопадљив и ниодчега склепан украс поред кога је стајао мој потпис. Затим још један. И још...
Преслишао сам се брзо.
Нисам довољно пио, ни мењао терапију, а и да јесам, такву гротеску не бих умео да створим.
Направити од мене ругло, ајд, не треба ту много труда. Али од мог дела? Мог украса?
Неко је узео и променио, затим мирно вратио. Будући фалсификатор је оставио мој потпис.
Био сам ужаснут могућношћу да нећу једноставно престати да постојим, као што сви људи једном морају отићи.
Наставићу да постојим, али то више нећу бити ја.
Не овако, помислио сам, не на овај начин.
Погледао сам иза себе. Осим слузавог трага који сваки човек невољно оставља, остало је још пуно украса.
Као пуно упаљених фењера дуж пута, да некоме осветле макар део пута.
Пандора је преузела. Почели су да се гасе.
Пут више није био осветљен.
Нећу дозволити. Тражићу правду. Одлучио сам. Не због себе него због смисла који створено даје човеку.
Јер, временом човек постаје његово дело. И када човек нестане, остаће неко светло у мраку.
Осветлио сам пут ка нечему што сам сматрао добрим, а сада тај пут води у сасвим другом правцу.
Погрешном правцу. Туђи пут је увек погрешан, једино лични пут води некуда.
Звао сам помоћ, а онда сам, по први пут, осетио бруталну силу на себи.
Не боле ударци, било их је и биће. Али променити смисао, циљ, сврху, значи фалсификовати цео пут. Живот.
Целог човека. Све што за собом оставља.
Још увек на ногама, покупио сам неколико преосталих фењера. Фалсификовани су остали да светле,
мени као сећање на зло,
другима као путоказ ка провалији.
Брутална сила која је дејствовала сигурно разуме тежину. Ко зна, можда и осећа кривицу.
Тешко јој је да буде љута на себе.
Још јој је теже да се извини и призна грех.
Та љутња тражи пут, мора изаћи. На кога је љута? На онога ко памти њено зло.
На онога кога није заштитила када је тражио.
Ја сам постао сведок њеног зла и глупости.
Уместо да неутралише зло у себи, а то ради само једна реч, она изнова неутралише сведока греха.
Ако некоме докажеш да је крив, неће постати бољи, тешко да ће се и извинити.
Осим ако није племенита сорта, а то је реткост.
А ако је гад, уништиће те. Затим потонути у нови грех и кривицу.
Много је патологије у наизглед обичним људским односима.
Али ако само једну особу исправиш, учинио си добро, поништио си грех.
Усуди се. Удахни.
Danju plavo, noću crno
Ništa ne krije
…osim raja.
Ali raj ne vidimo, samo ga se sećamo.
Znamo, osećamo da je negde gore
Gde ima mnogo svetla.
Idemo na osvetljena mesta nadajući se da ćemo ga naći
Ali ga ne vidimo.
Znači li to da ga nema? Ili ga ne prepoznajemo?
Jesmo li sada u njemu?
Plašimo ga se!
Plašimo se gubitka Zemlje. Gubitka majke.
A zelimo da se odmaknemo od groba.
A to ide zajedno.
I sada smo negde između, između krajnosti
Nedovoljno hrabri da krenemo gore ili potonemo skroz
Živimo u nadi, strahu, iščekivanju
Bez želje za pokajanjem, bez hrabrosti da priznamo
Da je sve laž.
Učimo nepotrebna znanja, koristimo nepotrebne veštine,
Divimo se nepotrebnim ljudima. Nikad Nebu. Ili Zemlji.
Slavimo one koji su bili hrabri i pametni, i verujemo da je to dovoljno.
Ne pokušavamo da budemo kao oni.
Učimo decu nepotrebnim stvarima da ne bi bili bolji od nas
Da ne bi otišli!
Plašimo se gubitka. A želimo da dobijamo.
Pa to ne može. Svaki trgovac to zna.
A mi trgujemo dušama. I to loše.
Svojim dušama.
Nikada nećemo nestati. I nikada nećemo porasti.
To je prokletstvo.
Ako te trener dobro uči kako da istrčiš maraton, da li on mora da bude bolji maratonac od tebe?
Ne mora. Može biti i invalid.
Neko uči od boljih,
neko pažljivo sluša savete.
Do učenika je, nije do trenera.
Svaki propovednik donosi i priča istine do kojih je došao. Istina je danas najkompromitovanija reč, ljudi su se odrekli istine i zato ne razumeju propovednika. To, razume se, nikada nisu konačne istine, ni on ih ne zna. Ali se usudio da javno priča o onome što zna. Obične istine, "Samarjanin je bližnji", su tople i prijemčive.
Čovek koji puno zna a ćuti nalik je magarcu natovarenog knjigama. Treba skupiti muda i izložiti sebe javnosti. Razapeće i njega na krst, baš kao i sve prethodne propovednike. Vreme stoji već dve hiljade godina.
Da bi čovek rasuđivao mora imati različite ponude, pa da kritičkim rasuđivanjem odabere.
Došao je liberalizam. Ponuda je samo jedna: budi rob.
Nema se tu šta rasuđivati, biti kritičan, birati. Izbora nema.
Kvazi-naučnici i alternativci uče da postoji izbor. Možda ga oni ne nude uopšte, ili možda ne nude dobar, ali pronose ideju da mora postojati izbor. To je ono što društvu nedostaje, svest o postojanju izbora. Iskorak van nametnutih društvenih šablona.
Niko ne pokušava da obori "neodređeno" jer je to klizav teren. Napadaju se samo "konačne istine" jer je aksiom da takve ne postoje.
Zato pišu o Hajzenbergu kao nedoraslom zanatliji koji za pet godina rata nije uspeo da napravi bombu.
Pitanje je da li on namerno "nije umeo da je napravi".
Najosporavaniji naučnik danas je Nikola Tesla.
Ko ga osporava? Oni koji nisu sposobni da ponove njegove eksperimente niti da razumeju njegove zapise. "Klinac napisao da se može preneti energija, a eto, onoliki naučnici nisu uspeli, pih...".
Lako je osporiti. I jeftino.
Prejeftino.
Ljudi veruju u sve i svašta jer ne umeju da žive bez oslonca.
Srednjoškolci sa lakoćom negiraju Tesline ideje, Hajzenbergove, Frojdove... Gimnazijalci Adler i Jung su naučno pokopali Frojda i daleko ga prevazišli, ali to nikako ne znači da nam Frojd nije dao večnosti vredna saznanja.
Kamen koji odbaciše zidari posta kamen ugaoni.
Stvarni naučnik srlja u aporije. Postavlja pitanja, čak i glupa. I naročito glupa. I kada se u tim aporijama zaglavi, oni koji se nikada nisu usudili da razmišljaju rado ga nazivaju budalom.
Naučnik pokušava da poveže pitanja sa odgovorima, a da pri tom ne pokušava da dokaže smisao, svrhu, opravdanje i nužnost svog bavljenja naukom.
Nauka je u mnogo ozbiljnijem sukobu sa kvantnom samom sobom nego sa kvazinaučnicima.
Nekada su mladima babe i dede pričali o moralu, bogu, pravdi.
E, onda je porastao standard.
Najurili smo babe i dede u sela i sami vaspitavamo decu. Kako? Uključimo im igrice i fejs. Nemamo ni vremena ni snage za razgovor jer imamo zapadno radno vreme.
Porastu im najke do broja 43 a da nikada nisu čuli ni jednu priču, legendu, mit, istinu. U školi uče polinome i državno uređenje posle francuske revolucije. Svi znamo da je državno uređenje bila giljotina, ali oni uče drugačije. Odrastu kao tabula raza, pilad u kavezima. Njima treba ispraviti kičmu, pripovedati i guslati, pričati o junacima i bogovima.
Da se makar sete ako ne mogu da nauče.
Ako gledamo u usku sliku videćemo nepogrešivo šta je na toj slici. Ali ako toj slici skinemo ram ona postaje samo mali deo sveta, ne manje istinit ali svakako nedovoljan.
Lako je spoznati svet koji se nalazi u maloj ogradici. I pričati istinito o njemu.
Ali nekada čovek mora izaći iz dubka i prohodati; tada će videti da je svet sve ono što je do tada znao, ali i mnogo više.
Treba skinuti ram sa slike i zakoračiti u nepoznato. Samo retki pokušavaju da napuste sigurnost koju poznaju, u kojoj se osećaju dobro, sigurnost u kojoj sa carskom mudrošću vladaju.
Tek retki gledaju izdaleka.
Moja ograda je nešto šira, i ne mogu da je prihvatim nego je rušim, tražeći. To se može zvati neuravnoteženost, izgubljenost, ali ja više volim reč sloboda.
Ljudi su, još od Aristotela, verovali da pauk ima 6 nogu, sve dok se jedan biolog nije setio da izbroji.
Kada drvo krene da raste udesno ne možeš ga prosto ispravljati, moraš ga vući ulevo. Od držanja sredine nema uspeha.
A upravo na sredini je istina, uvek bila, na pola puta između crnog i belog. Oni koji se nisu usudili misle da je između sivo. Ne, nije to sivo, tu je ceo kolorit. Mala vrata.
Prići širokim masama i obraćati se na njima razumljivom jeziku jeste svojevrstan talenat.
Ako taj talenat prati makar kakvo znanje, onda je to dobitni tiket.
Ja ne kupujem tikete i sve priče su mi, po značaju, jednako istinite i jednako nedovoljne.
Nema ljudi na vlasti. Bog je na vlasti, a ljudi treba da rade i da se pomažu.
Vole, pre svega.
Moral je skup pravila koji pomažu da se lakše razlikuje dobro od lošeg.
Nisu nomadi ljudi koji hiljadu godina žive na svojoj zemlji.
Nomadi su oni koji su preplivali okean sa dugim cevima.
Ima ljudi koji poveruju u božji put i hodaju njime. Ima i onih koji poveruju u svoj put pa traže da bog veruje u njih. Čoveka je lakše prevariti nego mu objasniti da je prevaren. Smernost je, iako nije očigledno, suprotnost poniznosti.
Verujem u tebe, govorio mi je glas. Njega, izgleda, ne zanima da li ja verujem, još manje u šta.
Osećam tek ukus koji nova ideja nosi i priznajem da me taj ukus prijatno opija.
Ali artikulisane ideje nema. Kada bih znao šta znao bih kako. Ko će mi reći ime mog cilja?
Točeno, crno, naručio sam još jedno prebirajući po činiji sa kikirikijem. Živa muzika duboko i mirno prede, iskusno konstatujem da se bluz i ne sme drugačije slušati.
Napipao sam telefon s namerom da zapišem misao o bluzu. Verujem u tebe, ponovo čujem, ovoga puta kao otpevan refren.
Vera je lično osećanje, tvoja vera služi tebi a ne meni, zapisao sam umastivši ekran telefona. Mastan i slan kikiriki je dobra fora, da gost brže ožedni.
Ponovljena je tema, svi su u pravu. Šta napisati da nije već sto puta rečeno?
Verujem u tebe. Da, da, znam, bluz pesme po pravilu predugo traju i na granici su da smore slušaoca. Ali nikada ne pređu tu granicu.
I znam, nekome sloboda vredi više od života, nekome život vredi više od slobode. To određuje put. Meni idu samo zajedno.
Dobijamo pohvale i zasluge nizbogčega i to nas iskrivljuje. Nije svaki kamen kremen, ali može to postati. Ako poveruje.
Odbijam da prihvatim i odbijam da pozdravim autoritete koji su ponižavajući za mene. Poštovanje uniforme ili titule je mehanizam koji je bolesno društvo nametnulo. Ali nisam narcistički opsednut sobom jer i sebe ne priznajem za autoritet. Može se i mora živeti bez ograde. Ograda se preraste u detinjstvu, kad prohodamo. Prva božja zapovest je ide. Hodaj.
Hodam, ali u tome sam zadovoljan hodanjem a ne sobom. I pisanje se u najvećoj meri sastoji od brisanja. To je balans između napisanih mudrosti i prećutanih gluposti, koje u miru žive u istom čoveku.
Ratnik postaje nepotreban i suvišan kada se rat završi. On teško može nestati, ali može postati nešto mnogo veće: buntovnik. Nije teško biti buntovnik, teže je biti čovek. Slabost kakaktera ne trpi iskrenost.
Boreći se za jednakost stvaramo jednoličnost. Kao što se siromasi ne mogu zasititi pravde, nesigurni želje da sačuvaju bogatstvo, samoprognani zagrljaja.
Bez vazduha umire samo čovek, ali bez ljubavi umire čovek u njemu. Kazna za greh je upravo taj greh, i to je najteža kazna.
Verujem u tebe, ponovo. Plaćam novu turu i odlazim, uz obećanje sebi da ću, kad god i gde god se probudim, zapisati mamurne misli.
Biranim rečima na vetrenjače.
