Zanat i umetnost

Ima pesnika koji se bave samo jednom temom. Celog života jašu na toj temi, i po njoj su poznati i popularni.

Postoje pesnici koji pričaju priču. Priča se sluša a ne pesnik, kao da on u tome nema ništa svoje. Unapred zadata tema, i boja i ideja, skoro kao školski zadatak. Talenat za rimu donekle popravlja stvar. Na kraju ipak zvuči banalno i plitko.

Dobri pesnici pevaju u metaforama. Ostavljaju reči nedorečenim i misli nezavršenima. Daju prostor i čitaocu i slušaocu da sam dopiše i otpeva nedostajuće.
Duboki ostavljaju neizgovoren glagol, predikat, radnju. Oni koji pokušavaju da se dopadnu izostavljaju subjekat, još češće objekat, da svako može da dopiše sebe. Uvek ih prate pozitivne kritike i oreol misterije, potreba da se stane na "za" ili "protiv" stranu. Onda oni koji su "za" ubeđuju suprotnu stranu da nisu razumeli neizgovoreno, smatrajući ih neznalicama.

Pesma lošeg pesnika je slika. Statična, završena. Za to je potreban najveći talenat: hrabrost. Te pesme volim.

Dolazak po svoje

Država je najveća sila na nekoj teritoriji.
Ne samo politički najjača. Politička snaga je samo izgovor za svaku drugu.
Šta je režim i šta je državni poredak? Ko ga menja i čime? Ko brani, ko sprečava promenu režima?

Kada organizovani kriminal postane najjača sila na nekoj teritoriji, da li je organizovani kriminal nova država?
Da li najjača sila isključuje sve druge sile?

Kada klovn uđe u dvorac, klovn ne postaje kralj, nego dvorac postaje cirkus.
Kada kriminal uđe u državu, država postaje kriminalna organizacija. Tada svako dođe po svoje. I Onaj.

Pročitah da čovek ima samo dva stanja:
Stres zbog posla, obaveza, kašnjenja, dugova, prečicu za infarkt,
i dosadu, koja vremenom postaje praznina, depresija.
Ali,
postoji i treće stanje: igra.
Čovek koji se igra je ponovo mlad.
Svaka stvar, svaki predmet, je igračka,
a svaki čovek učesnik u igri.
Dečaci koji se igraju klikerima, kad porastu (i ne odrastu) sudaraju neutrone i protone.
Ili fudbal, veliku strast.
Lastiš i barbike stvaraju dizajnerke, doktorke, vaspitačice...
Neko mora ponovo da uči igru.
Neki nismo zaboravili.
Za igru je, jednako kao za ljubav, potrebno dvoje.

Dimenzije

Jednodimenzionalna linija, kada se pogleda sa temena, ima bezdimenzionalnu senku - tačku.
Kada se dvodimenzionalni list papira ivicom okrene prema svetlu, ima jednodimenzionalnu senku, beskonačno tanku liniju.
Trodimenzionalni objekti, ljudi, imaju dvodimenzionalnu senku.

Dakle, senka jedne dimenzije je bez dimenzija.
Senka dvodimenzionalnog je jedna dimenzija.
Senka trodimenzionalnog su dve dimenzije.
Mi, trodimenzionalni, smo senka četvrte dimenzije.

Verujemo da živimo u trodimenzionalnom svetu samo zato što očima, vidom, dodirom, ne uspevamo da sagledamo više dimenzija.
Ali imamo um, logiku, i analogije iz nižih dimenzija.
Kako izgledaju četvorodimenzionalni objekti čija smo mi senka?
Moguće je i sasvim verovatno, iako smo kao senke međusobno slični, da smo u četvrtoj dimenziji jako različiti.

Ono čemu nesvesno i intuitivno težimo je da porastemo u četvrtoj dimenziji. Naša senka, ova predstava u trećoj dimenziji, kako sebe očima vidimo, izgleda nepromenjeno, ali postoji ideja, ili makar osećaj, da smo na nevidljiv način međusobno različiti.
Volim da mislim da su, u četvrtoj dimenziji, pesnici najveći. Stvaraoci, umetnici, mislioci...
Zaljubljeni.

Ko živi u mraku, nema senku.

Osmi padež: Zašto?

Padeži, glavobolja za one koji tek uče, odgovaraju na pitanja ko, koga, kome, šta...
Čine jezik jasnijim i razgovetnijim, nesumnjivo i lepšim.
Ali ljudima koji razmišljaju, odgovori na ova pitanja nisu dovoljni.
Jedno pitanje upadljivo nedostaje: Zašto?

Ma čime se bavili, pitanje Zašto je važnije od pitanja Ko, Kome, Koga, Sa kim, Od koga...
Pitanje Zašto je pitanje smisla, svrhe. Bez svrhe su sva druga pitanja nevažna, čak suvišna.
To pitanje je toliko duboko da se, na svaki odgovor na Zašto, može ponavljati isto pitanje, i neprestano odgovarati dok se ne dođe do suštine.
Do jednog istog odgovora.
Za taj odgovor je potrebna hrabrost.

Na crnim dirkama se ne može bogznašta odsvirati, ali bez njih nema muzike.

Rezonansa II

Razmišljanje je unutrašnji razgovor sa drugim sobom.
Kada sagovornik prestane da bude vredan poštovanja, tada prestaje da bude vredan razgovora, prestaje da bude sagovornik, i unutrašnji dijalog prestaje.

Zlo ne nastaje iz mržnje, zlo nastaje iz praznine.
Iz odluke da Neko postane Nešto.

Površni razgovori su laž. Poslovni razgovori su laž. Većina razgovora koje obavljamo su laž.
Neko pregori od istine koju čuva u sebi. Neko je pretvori u aforizme i cinizam. U umetnost.
Naći biće koje ne moramo da lažemo je oslobođenje uma.

Većinski vlasnik

Gledamo zabrađene Iranke i nalazimo da su neslobodne.
Onda razumemo da je burka nametnuta društvena obaveza, ali i način posvećenja i mesto sigurnosti.

Merimo svet u odnosu na sebe.

Gledamo gole ljude na paganskom ritualu, i nalazimo da su divlje slobodni. Zavidimo im.
A oni samo nevoljno izvršavaju nametnute obaveze zajednice u kojoj žive.

Da li samo posmatramo, ili se smemo usuditi da razumemo razloge?

Hrabrost je usuditi se i razumeti druge.

Svet koji poznajemo je Knjiga o Jovu. Nivo u igrici koji treba preći.
Svet je simulacija.

Neprihvatanje sveta društvenih pravila i ljudskih zakona, sveta kreditnih kartica, autoriteta i uniformi, šefova i kmetova, dres koda zavisnog od novca,

vodi u prihvatanje skrivenog sveta zavera, vanzemaljaca, nevidljivih sila, bogova i anđela, zabranjene istorije i kosmičke pravde.

Nije moguće izaći iz jednog sveta a do grla ne upasti u drugi.

Ali,
moguće je postati svestan postojanja tih svetova, razumeti namere i postupke ljudi u tim svetovima.
Svest, znanje o postojanju različitih simulacija, i razumevanje iz kog sveta se ljudi obraćaju, razumevanje njihovih želja i strahova, 
kao vrhovno znanje oslobađa, i čini čoveka većinskim vlasnikom svog života.

Nema sladunjavog klišea. Potrebno je dodirnuti, spoznati, osetiti obe krajnosti da bismo našli sebi mesto.

Gledam.
Starci naručuju rakiju. Šljivu, lozu, dunju.
Mlađi traže viski, konjak, votku, džin.
Deca guaranu i energetska pića.

I muzika je drugačija.

Pivo je tačka spajanja.

Sabotaža

Mediji nude informacije.
Nekada šturo, stariji pamte, dva tv programa i cenzurisane novine,
a danas se stotine programa utrkuju da nam dostave sliku sveta,
toliko precizno da ne moramo ni da izlazimo.
Nekada smo gledali kroz prozor da bismo videli da li će kiša (ili pobuna),
danas gledamo ekran koji nosimo u džepu.

Razumevanje sveta i sebe je izvor slobode.
Razumevanje uzroka nas čini slobodnim.
Nerazumevanje izaziva frustraciju, bes. Agresiju.

Mladi imaju potrebu da razumeju. Da uče.
Traže, ne znajući da će sam čin traženja njihovim životima dati smisao.
To što nađu će otvarati nova vrata, nove mogućnosti, nova traženja.
Tragaoci postaju radoznali, samopouzdani, odgovorni i hrabri ljudi.

Onda se desila sabotaža.
Mediji nam nude sadržaje koji traže razumevanje,
ali to više nisu pitanja sveta, prirode, društva, ljudskosti.
Iskačuća pitanja koja traže odgovore su banalnosti: da li je pevačica na nastupu nosila gaćice, šta je Janjuš rekao Aneli i da li je Aca Lukas dobar u krevetu.
To su teme koje mediji nude kao najvažnije.

Mladi um neselektivno obrađuje i razumeva sve što mu je ponuđeno.

Kao posledicu, društvo više ne stvara graditelje brana, istraživače, pametne i sposobne ljude,
nego Baku, prasad i ćacad, sitne kriminalce, prostitutke i prevarante.

Ovakva vlast je direktna posledica.
Šta će pametnom čoveku vlast? Njemu je potreban službenik, sluga na plati države, koji će mu završiti dosadan deo posla.
Ali idiotu je potrebna vlast. Vođa. Čopor.
Da bi se održala ravnoteža, potreban je i neprijatelj. "Oni".
I eto recepta za propast.

Nekada su glupi ljudi bili propalice i kriminalci,
a sada glupi rade ukravaćeni  u državnim ustanovama,
jer se za njihovo mesto prostitutki i kriminalaca bore najinteligentniji.

Kisela kiša

Tamo gde vlada strah lako je upravljati strahom.
Tamo gde vlada razum nemoguće je vladati nad razumom.

Ovih dana naoružani Amerikanci uvode demokratiju nenaoružanim Amerikancima.
To je novi trend.

Naoružani Amerikanci su do sada sistematski i planski, svakodnevno i rutinski, na ulicama ubijali Iračane, Libance, Libijce, Somalijce i mnoge druge.
To je običnim Amerikancima bilo sasvim u redu. Higijena. Bilo je sasvim okej.
Organizovali su tv duele, izborne kampanje i glasanja, u zakon dopisali brojne džendere i njihova još brojnija prava.
Kupovali hotdogove, gledali utakmice, delili oskare, organizovali noć veštica i pucnjavu za četvrti juli.
Slavili demokratiju.
"Za barel nafte sto barela krvi."
Za to vreme Iračani su proširili groblja na pustinju. (Pustinja nije od toga procvetala.)

A onda, neočekivano, kao mera štednje,
naoružana demokratija se vratila kući.
Trenirani da budu laki na orozu više ne pucaju u Arape,
nego -daj šta daš- u Amerikance, podanike liberalne demokratije.
Donosilac ljudskih prava nije učen ništa drugo da radi - osim da puca u svakoga ko se kreće.
Oružjem "donosi i širi demokratiju", naučio je na obuci.

Pitam se da li će ove lokalne donosioce demokratije jednako slaviti kao hrabre veterane i kititi medaljama,
ili će ih proglasiti teroristima, ubicama i zločincima?
Da li je različito pucati na slučajne prolaznike u Kabulu,
i na slučajne prolaznike u Mineapolisu?
Oni pucaju jednako hrabro, posvećeno i precizno, demokratski i patriotski, u ime i po naređenju Junajted Stejts.
Ko je glasao za demokratsko bombardovanje Tripolija, morao bi se radovati budućem bombardovanju Delavera. Bronksa. Džerzija...

Proslavljeni veterani su, nimalo ne štedeći, decenijama izvozili demokratiju primitivnim narodima
i više im nije ostala ni kap.
Sada je vreme da, na isti način, puškama i bombama, sebi uvedu demokratiju i ljudska prava.

Avatar

Hodam iznad zemlje i posmatram ljude.
Većina sanja. Voli i ulepšava svoj avatar.
Neki pokušavaju da ostvare snove.
Retki pokušavaju da se probude.

Da li čovek koji sanja zna da sanja?
Ako ne zna, ili neće da zna, ne može da se probudi.

Svako ponekad poželi da se probudi. Svako ponekad ima košmar.
Ali nema svako hrabrost da proveri da li je budan.

Budan bi se pobunio, pružio otpor, naljutio, opsovao, uzeo oružje da zaštiti ono što smatra vrednim.
(samo budala ne razaznaje šta je vredno)

Uspavan se ne buni, posmatra i ponekad brine, ali ne dovoljno da bi rizikovao buđenje.

Dug

Rađaju nas dužne. Brzo nas nauče i obaveste da dugujemo bogu dušu, banci novac, državi krv, vlasti pokornost, okolini osmeh i izgled, svojti ponašanje, poniznost uniformi... "To je tako."
Prihvatanje i odrađivanje dugova se zbirno naziva socijalna inteligencija.
To nije inteligencija nego gluma. Tama u svojoj svesnosti, umesto svesnosti u svojoj tami.
Nula nulu proizvodi u jedinicu.

Shvatio sam i način na koji sam neuspešan: većina elektroničara bi od šake delova sklopilo prijemnik, filter, migavac, zujalicu...
Ne vide problem što nema ulaznog filtra ili što izobličava pojačavač, što simetrična probija kroz ceo opseg a harmonici pršte iz antene...
"Ma nema to veze."
Dok drugi postižu rezultate i prodaju uređaje, ja uvećavam dinamiku i frekventni opseg heterodina, podižem osetljivost detektora.
Rezultat mog rada je savršeni mešač, širokopojasno prilagođenje, oscilator bez faznog šuma.

Baš kao kazandžije na Baš Čaršiji: prvi iseče cev, navari dno i proda džezvu,
dok drugi nedeljama kucka ukrase i pretvara lim u umetnost.
I u lično zadovoljstvo. :)
Nije to pitanje savršenstva, stvar je prečesto u goloj ispravnosti.

Pesnik koji peva na starom maršalu u svom podrumu uživa u muzici, stvaranju, peva za bogove i oseća vezu sa bogovima.
Kao dete koje se potpuno unese i uživi u igru; kao zaljubljeni koji postaju slepi za "stvaran" svet.
Koji je svet zaista stvaran? Onaj koji odaberemo, govore mudri.

Kada isti pesnik uđe u studio, svadbarski šator, kafanu, on prekida vezu i sa sobom i sa bogovima i postaje trgovac koji (jednako sebi naivnim) ljudima prodaje goli rad.
Preprodaje ono što je lično i besplatno od bogova dobio.
Više ne svira i ne peva sa zadovoljstvom, za sebe i za bogove, nego sa mukom, za novac.

To su, čini se, dve različite biološke vrste.

Veštačka inteligencija

Ovih dana su svi memorijski nosači višestruko poskupeli.
Razlog je taj da su proizvođači memorijskih čipova unapred rasprodali višegodišnju svetsku proizvodnju, za potrebe proširenja veštačke inteligencije.
Da nahrane monstruma, jelte.

Ne znamo šta bi tako proširena AI radila, nejasno je i šta trenutno radi,
ali je objavljeno da će, za njeno napajanje, biti potrebno dvostruko više struje nego što imamo.
Manji deo će biti obezbeđen gradnjom nuklearnih elektrana, a veći, čujemo predloge, vraćanjem stanovništva u devetnaesti vek.

Danas gledamo: ubrzano se gasi infrastruktura, ponegde razara, a najčešće sabotira. Ako domoroci odbiju da sami sruše, predaće je stranim rušiocima na ime duga (baš svako je nekome dužan).
Gase se i zatvaraju fabrike, truje zemlja i naseljava neprijateljskim stanovništvom. Geometrijski pada broj ljudi, "cenjenih potrošača", i smanjuje natalitet brojnim simulacijama ratova protiv vidljivih i naročito nevidljivih, i još brojnijim surogatima života.
Poslednja milijarda će biti hranjena i vakcinisana kao pilad u kavezima, živeće u kamenom dobu, zabavljeni i bez znanja, a od 21. veka će imati samo ekrane. Puno kamera i ekrana.

- Pa, koga će, onda, da kontroliše nadograđena AI?
- Preživelu "zlatnu milijardu", rulju bez znanja.
- A ko će kontrolisati AI?
- Elita.

Za par generacija pučina neće imati ni svest ni znanje, i neće razumeti kako Veliki Brat vidi baš svaki pokret i direktno im se obraća. Hrabriji će se, uzalud, usuditi da obore poneku banderu sa huavej opremom na vrhu i izlome kameru, ali time neće ugroziti sistem nego sebe.
U cirkusu opasnost ne dolazi od iskeženih zveri, nego od nasmejanih klovnova.



Nuklearni rat je sitnica u odnosu na alternativu.

Udri bogataša

U zemlji u kojoj sirotiљa glasa za milionere,
(sirotiљa je pogrdan izraz za one koji nisu dovoljno sposobni, nisu dovoљno snalažљivi, nisu se na vreme učlanili i nisu kupili bembaru do grada i smarta do prodavnice)
privlači me izlog sa neobičnim cenama.
U izlogu patike, uglavnom firmirane, a cene od 10 do 60. Najskuplje su 60, a gle, one od 10 mi, na iskusan pogled maratonca koji ih je baš puno iscepao, izgledaju bolje od onih od 60.
Ulazim i pitam koja je valuta u pitanju - dinari svakako nisu, da li su evri, funte, dolari...?
Procenti, ljubazno mi odgovara prodavac. I nastavlja:
To su procenti koji pokazuju koliki je popust. Konačne cene možete dobiti tek kad izaberete i donesete patike na kasu.

*******

Gledam popust za pivo, cena je istaknuta u nekoj baš jakoj boji (ne znam tačno kojoj), i rešim da kupim punu kesu. Neće da se baci, ma kakvi, neće stići ni da se prehladi.
Sračunavam cenu i spremam keš, ali mi na kasi traže značajno više para. Gde sam pogrešio, pitam?
Pa to je cena za vlasnike lojaliti kartice.
Vi niste naš lojalista, nemate našu karticu, i zato vaše pivo košta 50% više.
Zovem podršku i objašnjavam da zakon o zabrani diskriminacije u ovoj raspaloj zemlji još uvek važi,
nude mi da se prijavim kao lojalista i dobijem lojaliti karticu koja će mi omogućiti kupovinu po privilegovanim cenama.
Pitam ih da li razumeju da me nagovaraju na učestvovanje u krivičnom delu,
i obaveštavam ih da ću pitati advokata kakva mi je matematika da ih tužim za diskriminaciju.
Stižu me ružne reči i pretnje.

Pa sad nešto razmišljam, da li sam sirotiљa, lojalista ili ćaci?

https://youtu.be/ejVQfWa62Uk?list=RDejVQfWa62Uk&t=107

Znojava

Ne znam ni kada ni gde ću biti kada se ovo završi.
A završiće se jedino kako može.
Nemoj neko da se zajebo da ne privede sudu Znojavu Suzanu.
Moguće je da je ona (DGSE) veći krivac od Shiptara Ace.
https://youtu.be/bLn8KmEJ2FM

Neispavan

Jutros sam baš poranio. Probudio me neki ranoranilac, besposlen vredan i zaslužan, i smejao mi se u slušalicu što još spavam iako je svanulo. Uključio sam podsetnik da ga nazovem popodne, oko tri, da mu se ismejem u slušalicu što spava iako je odavno svanulo.
Izašao sam u sivilo i zaključio da je čak i mrak bolji. Sivo nebo, sive ulice, sivi pogledi...
Otečena lica, tup pogled koji ne vidi ni levo ni desno, udaraju kao kugle u fliperu.
Obrijani milimetar ispod kože, na brzinu, sa tragovima paste na licu. Izglancane šimike, uredna frizura, brzim, skoro trčećim hodom žure na prevoz, ne nalazeći vremena da se zapitaju.
Oni baš uspešni, jednako natečeni od nedostatka sna, ulaze u džipove i odlaze da se i danas prodaju. Skuplje od drugih, naravno, džip se neće sam otplatiti.
Ka školi trče deca koja kasne, sa preteškim torbama na leđima i vidljivom krivicom na licu, pretrčavaju ispred džipova nesvesni da ih je otrovna mašina već ujela; jede ih brže nego što rastu.
U autobusu gužva, pribijen uz šipku slušam vozača koji na nepoznatom jeziku nadjačava ceo autobus pričajući u mikrofon.
Na poznatoj raskrsnici nema prosjaka, i njima je rano. Stavljam džezvu i uključujem dan.

Bonton

Kada neko javno objavi tekst,
očekuje da se čitalac, u komentaru, sa uvažavanjem obrati njemu, lično i sa poštovanjem, i odgovoriti nežno i sa zadrškom.
Otkud taj kompleks? Bonton?
Nepotrebno. Suvišno. Nekorisno. Neefikasno.
Kada napišem glupost, razumem da kritika te gluposti nije kritika mene.
Ljudi se sporazumevaju rečima. Oni baš talentovani pogledima, gestovima, sakrivenim značenjima.
Obični ljudi tek razgovaraju.
Kada napišem glupost i dobijem kritiku, jasno je da je to kritika napisane gluposti.
Nije kritika Mene.

To nije slučaj na mrežama. Tamo se napad na napisano smatra napadom na autora.
Kritika, negativno komentarisanje, primedba, ukazivanje na greške,
čak obično pitanje da pojasni napisano,
se smatra napadom.

Da li smo zaboravili da razgovaramo?
Da li su nas mreže učinile Velikima, onima čije se ne poriču?
Kada smo se i zašto pokvarili?

Da li je na mrežama prisutna raja koja inače ne ume da razgovara,
pa je na mreži otkrila da mogu da budu kraljevi?
Da li su društvene mreže postale azil za ljude koji ne umeju da se ponašaju u društvu?

Tako se na mrežama stvaraju gurui, vođe, ljudi koji dozvoljavaju samo hvaljenje i odobravanje,
poltronstvo, ulizištvo, podaništvo.

I tu se formira simbioza: jedni su došli da govore Velike Istine,
drugi da ih hvale, obožavaju, tapšu i lajkuju.
To ponašanje nazivaju bonton.
I jedni i drugi ozbiljno nisu normalni.
Naravno, to im je zabranjeno reći.

Slutim da su tako propali Atina i Rim, Persija i Misir.
Ako, neka su.
I današnje mreže će.

Uzemljenje

Realno, bilo je više nego dovoljno.
Sve što je stajalo ispred mene sam završio. Sve što je trebalo sam ostvario, video, osetio... Završeno je, svrha se ispunila.
Kada bih ostao, ništa vredno života me ne bi čekalo. Bilo bi potrebno naći novi smisao, novu svrhu, novi cilj, ovaj put kratkoročni,
za čije je dostizanje više nije potrebna snaga, moć, bistar i mlad um.
Zvuči kao kiselo grožđe.
Nije.
To je odluka još uvek jakog.

Jednom sam trčao uličnu trku na 10km, i nisam prepoznao oznaku kod koje se treba okrenuti nazad, magistralom do Banjice,
pa sam nastavio da trčim trku na 21km.
Nisam zbog te greške bio diskvalifikovan, i čak sam osvojio medalju.
Gledao sam sportiste oko sebe i jasno video da nisu tu zbog sporta, nego zbog pobede.
Oni ne vole sport, trku,
nego pobedu, medalju.
Našli su se u pogrešnoj trci.
U sportu koji ne vole.
U pogrešnom životu.
Ko silom produži sebi život rizikuje dugu i agoničnu starost.
Čuvaj se ovog, čuvaj se onog, na kraju umreš očuvan.
Nesklad između potreba, stvarnih ljudskih potreba,
i želja, umišljenih i medijski stvorenih želja,
je precizan recept za nesreću.

Ravnopravnost. Jednakost. Terorizam.

Zašto ovi ljudi
https://img.freepik.com/free-photo/business-man-serving-coffee_23-2148480368.jpg?semt=ais_incoming&w=740&q=80
i ovi ljudi
https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/8/88/Zapis-1131-Belica-Zoletova-lipa_20171126_2432.jpg/960px-Zapis-1131-Belica-Zoletova-lipa_20171126_2432.jpg
imaju različitu platu?
Prvi uzimaju 250 dolara na sat, imaju sekretaricu, osiguranje, vozača, obezbeđenje... Kravatu o trošku kompanije.
Drugi 2 dolara na sat bez osiguranja, sam plaća prevoz i topli obrok.

Šta je proizveo prvi a šta drugi?
Prvi je proizveo 72 džendera. Poslao mejl svim NGO organizacijama u svetu i osmislio plakat i font.
Drugi je proizveo leju krompira. Nasadio kvočku na tuce jaja.
Plata je po učinku.

NeštA tu ne valja.
https://youtu.be/c2mn4HR8Tbs?list=RDc2mn4HR8Tbs

Rezonansa

Drugačija je muzika, i na različitim tonskim skalama rezoniraju žice kada su suve i kada su potopljene u alkohol,
ili u torte i vruće pečenje.
A tek različito uronjene u krupne novčanice i zlatne (a ipak plastične) kartice.
Rezonansa žica, tonska skala i vrsta muzike, u sterilnoj poslovnoj zgradi, i u zadimljenoj fabričkoj menzi, je sasvim drugačija.
U vili kraj bazena, ili u starom kućerku.
U skupom restoranu i kafani na periferiji.
Različito rezoniraju žice u golcatoj gladi, u hladnoći, strahu; na bezbrižnom letovanju ili izdržavanju kazne.
Rezonansa u tuđini, izbeglištvu, je uvek u molu, tako zvuče svi odlasci.
Drugačija je muzika u borbi nego u porazu.
Žice uronjene u led, strepnju, krv, uvek zvuče jezivo.
Razlikuje se muzika tokom meseca; kada je visok datum zvuči drugačije nego posle plaćanja računa, pomirljivo i tiho, skoro kao molitva.

Priča o ludom i zbunjenom

Emocionalni suverenitet:
Život je samo ono što izmiče uzrocima i posledicama, zakonima. Pravilima.
Život je samo i jedino ono što, ne samo da nije planirano, nego nije ni očekivano.
Život ne može postojati u uređenom sistemu.

U uređenom društvu, u rutini, ritualu i pravilima,
uspevaju samo roboti. Robovi.



Zbunjenost:
Ako je osoba kvalitetno zbunjena, prva informacija koja posle zbunjenosti dođe biće automatski prihvaćena kao sopstvena istina.

Lažira se sadašnjost, a ta laž će uskoro postati istorijska činjenica.

Porodica je osnovna ćelija društva, kažu knjiške definicije.
Ne pojedinac. Ne društvo. Porodica!
Jugoslavija je, kao danas Kina i Koreja, umesto porodice gradila košnicu. Mravinjak.
Moderni liberalni eldžibitejski svet se okrenuo pojedincu, njegovim pravima, željama, sklonostima, raspoloženjima.
Niko se nije bavio porodicom, ona je postala nepoželjna, prepreka napretku i evoluciji društva.

Nalazimo se u petrijevoj šolji - neka ruka stvara različite uslove na različitim prostorima, posmatra ih i izučava.

Ili se samo igra?