Dug

Rađaju nas dužne. Dugujemo bogu dušu, banci ratu, državi krv, vlasti pokornost, okolini izgled, svojti ponašanje, poniznost uniformi...
Prihvatanje i odrađivanje dugova se naziva socijalna inteligencija.
To nije inteligencija nego gluma. Tama u svojoj svesnosti, umesto svesnosti u svojoj tami.
Nula nulu proizvodi u jedinicu.

Shvatio sam način na koji sam neuspešan: većina elektroničara bi od šake delova sklopilo prijemnik, filter, migavac, zujalicu...
Ne vide problem što nema ulaznog filtra ili što izobličava pojačavač, što simetrična probija kroz ceo opseg a harmonici pršte iz antene...
"Ma nema to veze."
Dok drugi postižu rezultate i prodaju uređaje, ja uvećavam dinamiku i frekventni opseg heterodina, podižem osetljivost detektora.
Rezultat mog rada je savršeni mešač, širokopojasno prilagođenje, oscilatori bez faznog šuma.

Baš kao kazandžije na Baš Čaršiji: jedan iseče cev, navari joj dno i proda džezvu,
dok drugi nedeljama kucka ukrase i pretvara lim u umetnost.
I u lično zadovoljstvo. :)
Nije to pitanje savršenstva, stvar je često u goloj ispravnosti.

Pesnik koji peva na starom Maršalu u svom podrumu uživa u muzici, stvaranju, peva za bogove i oseća vezu sa bogovima.
Kao dete koje se potpuno unese i uživi u igru; kao zaljubljeni koji postaju slepi za "stvaran" svet.
Koji je svet zaista stvaran? Onaj koji odaberemo, govore mudri.

Kada isti pesnik uđe u studio, svadbarski šator, kafanu, on prekida vezu i sa sobom i sa bogovima i postaje trgovac koji (jednako sebi naivnim) ljudima prodaje goli rad.
Preprodaje ono što je od bogova dobio.
Više ne svira i ne peva sa zadovoljstvom, za sebe i za bogove, nego sa mukom, za novac.
"Ti, koji moraš. mrtav jesi." uči pesnik.

Postoje, čini se, dve različite biološke vrste.